Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Kaseta s izborom pesama
1996


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Avala ekspres

Prepevi s mađarskog i adaptacije s dopunama

Muzika: Tamaš Čeh, mađarski tekst: Geza Beremenji / Premijera: 2. marta 1996, Budimpešta
Peva: Jozo Matoric. Sviraju: Milan Rus, Gabor Lenđel, Mihalj Đerđ, Stojan Jurković, Tamaš Senjor, Grga Princ, Tibor Ember

Avala expressBudimpeštaStudentski domStaze mojeMaturski sastanak Maturska fotkaMnogi su kidnuli Stota noćBog zna šta BrenaŠta sam ti jaDubrovnikGradoviKoloKlinacIlegalaProkleta godina SHGKod četir šešira MetroVetarBele lutkeBudimpešta 2.Šta da ti kažem još?

 

Avala express

Zvučnikom javljaju kasniće opet naš voz.
Mašinski smrad svuda, osim nas nigde nikog.
Glavu si zagnjurila u moje krilo i spavaš,
Neoni pršte, čekamo sledeći voz.

 

Ne da mi mira ta stanica usred noći,
ti spavaš, ja sedim, čekamo sledeći voz.
Znam da je glupost, mira mi ipak ne daje,
kako smo zapeli na ponoćnoj stanici toj.

 

Šta si mi sanjala, pitam te bunovnu tad,
odgovor niotkud, zevaš i smeješ se tek.
Kaput svoj skinem, al odmah opet obučem,
šapućem nešto, ali ti spavaš opet.

 

Ne da mi mira ta stanica usred noći,
kako si spavala, čekasmo sledeći voz.
Znam da je glupost, mira mi ipak ne daje,
kako smo čekali taj neki sledeći voz.

 

Znam da je glupost, mira mi ipak ne daje,
znam da je glupost, mira mi ipak ne daje.

 

 

 

 

Budimpešta

Kad ćemo najzad naći ovde neki stan?

Dosta je skitnje, predaha već željan sam.

 

U ovom gradu

tražimo gajbu.

Odlično mesto,

mađarski presto

– Budimpešta.

 

Pokretne lutke, ljudi idu pod zemlju,

metro je krcat, izuzev u nedelju.

 

Duž preko mosta

promet sa mesta

ne miče, stoji,

čist asfalt gori

– budi se grad.

 

Kad ćemo najzad naći ovde neki stan?

Dosta je skitnje, predaha već željan sam.

 

U ovom gradu

tražimo gajbu.

Odlično mesto,

mađarski presto

– Budimpešta.

 

Pokretne lutke, ljudi idu pod zemlju,

metro je krcat, izuzev u nedelju.

 

To je sad moj grad,

nemam kud natrag,

ceste ga seku,

gleda u reku

– umiva se.

 

Samo da pitam: pošto ovde rakija?

Zapamti najzad, to je naša kapija.

Dao sam Ani za abortus ceo keš,

moraću najzad prodati i donji veš.

Zbog kirije nas gazdarica povazdan

gnjavi, zar misli maznućemo valjda stan?

Za dozvole nas stalno juri neki tip,

reci mu neka čita bolje neki strip!

Ozonska rupa nebeski je tajni lik,

nemamo posla, zašto zvoni budilnik?

Zapamti najzad, to je naša kapija!

Da pitam samo: pošto ovde rakija?

 

Kad ćemo najzad naći ovde neki stan?

Dosta je skitnje, predaha već željan sam.

 

To je sad moj grad,

nemam kud natrag,

ostajmo ovde,

ostajmo ovde

– ostajmo tu.

 

Studentski dom

Pet čaršava, četir čvora,

spustili smo sa balkona

i digli curu čak na četvrti.

 

Vukli smo je na četvrti,

Grga, ja i Tibor – ćuti!  –

da domar ne zna, to je bio štos.

 

Usrećen je četvrti sprat,

ne moramo ribe pecat,

imamo sad svoju obaške.

 

Kaže Grga baš pohvalno:

Hrabra riba jer ovamo

neka plašljiva ne bi se ni popela.

 

I tu je Grga skroz u pravu,

jer je našu hrabru damu,

kada je otkrio, i domar hvalio:

 

Hajde, kada je već izdržala,

mada ni to nije šala,

da je obrađuje jedan ceo sprat.

 

Ali to je ipak čudno

kako se to dete čedno

popelo vamo čak na četvrti.

 

Pa rekli smo mu:

 

Pet čaršava, četir čvora,

spustili smo sa balkona

i digli curu čak na četvrti.

 

Vukli smo je na četvrti,

Grga, ja i Tibor – ćuti! –

i sakrili u orman studentski.

 

Baciše je na ulicu,

celog sprata mezimicu,

stalnu ribu doma studentskog.

 

Snuždio se četvrti sprat,

hajde, opet ribe pecat,

odveli su stalnu ribu nam.

 

Snuždio se četvrti sprat,

hajde, opet ribe pecat,

odveli su stalnu ribu nam.

 

Snuždio se četvrti sprat,

hajde, opet ribe pecat.

Ribe pecat, hajde opet,

tri-četiri, al mož i pet!

 

Staze moje

Kakvim sam stazama

lutao ja,

ne pitaj me

za zablude...

 

Čist je to haos bio,

i ludilo,

možda koja laž,

a bilo je još...

 

A bilo je još,

ono malo,

ne znam ni ja...

 

Bilo je par večeri,

bez imena,

što sad ostaju

bez imena...

 

Tara-rararam, tara-rararam,

tara-rarara rararam...

Tara-rararam, tara-rararam,

tara-rarara ram...

 

Ko bi sad još mogao

mesto mene

da imenuje

ono malo...

 

Ono malo,

ne znam ni ja,

što propada –

kako da nazovem to

 

Tara-rararam...

 

A sada pak izgleda,

onemeću,

i ono malo,

izgubiću...

 

Ono malo,

ne znam ni ja,

ne pitaj me...

Odnosno: bilo je par večeri...

 

Tara-rararam...

 

Maturski sastanak

Tu nema sumnje,
sve godine redom,
propisno prolaze nam.

Dugačkog juče
pogazi tramvaj,
mada je bio trezan.

 

Ako promislim,
tako se gazi
svaki naš, svaki dan.

Ni Burek nije lud
i živi, bre,
u Beču lepo van.

Tu nema sumnje,
godine života
propisno prolaze nam.

 

Eno na primer
debeli Dodo
koji je non-stop pijan,

a kad se budi
svaki dan zgužvan
govori sebi sam.

I Olga zivka me
sto put na dan,
al ja je ne slušam.

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

 

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

Prolazi nam
svaki dan
propisno,
sad već sve vidim.

Gajtan je, čujem,
zadavio taštu,
ženinog dede snaju.

Šta mu je stara
skrivila, bog zna,
eno je sad u raju.

 

A Gajtan ušo
u dnevnu štampu,
postao pravi hit.

Kako ga medijski
forsiraju,
on sav je ponosit.

Zamisli, Šorkan
oružjem kratkim
devojku zaklinje – daj!

Blagoslov daj mi,
inače pucam,
u Bosni biće ti kraj.

 

Blagoslov daj mi
pošto se noćas
pred paklom čeka red.

Stojim pred vratima
i krećem već,
zar vidiš da sam bled.

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

 

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

Prolazi nam
svaki dan
propisno,
sad već sve vidim.

 

Ako promislim,
najbolje je Čiru
koji je uzo Sonju.

Znaš onu plavu
sisatu gusku,
svako se penjo na nju.

A znaš već Sonju,
kad ona ščepa
mnogo je i konju.

I najzad tu sam ja,
pa čuj mene,
sve redom spominjem.

 

Tu nema sumnje,
i ja ću ti tako,
riknuću tako i ja.

Znaš, kad se brijem,
obično buncam
da je – međutim, to jest.

Da je međutim,
da je međutim,
da je međutim, to jest!

I slušaj, samo to,
još samo to
da saopštim za kraj:

 

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

Prolazi nam
svaki dan
propisno
jedno za drugim.

Prolazi nam
svaki dan
propisno,
sad već sve vidim.

 

Maturska fotka

Skandal je u Budimpešti

na stanici železničkoj

gde Jozo Avalu ekspres

svaki dan dočekuje

 

I dere se, imena viče

imena starih dečaka

ortaka i devojaka

Jugoše iz Es-Ha-Ge

 

Pokazuje matursku fotku

snimak svoj sa Trga ruža:

Gde su ortaci stari?

Gde su devojke sve?

 

I napada prolazne ljude

ratnike što nose kofer

i traži košulje stare

pocepane godine

 

Jer dolazi ratnička klasa

iza njih i smrt je brza

iza njih, iza njih mrak je

iza njih, brza je smrt

 

I nikoga nema sa fotke

i ko zna, kapiraš, ko zna

gde su, gde su ortaci

gde su devojke sve

 

Al reci nam, reci nam, stari,

kako tu  – tu idu marke?

I da li znaš, da li znaš možda,

znaš li možda neki stan?

 

A onda Avalom ekspres

konačno dolazi Ana

a Jozo osta bez reči

ditiramba i elegije

 

I upija se on u Anu,

upija, već na peronu

u miris u kosi njenoj

citat taj s Trga ruža

 

I stoje tek, stoje sa Anom

stoje tu sa Budimpeštom

gledaju, gledaju reku

a lice im zapljuska val

  

Mnogi su kidnuli

Mnogi su kidnuli,                                        

mnogi su ginuli.

A evo nad crepom, nad crvenim krovom

Sunce još izlazi.

 

Mnogi su riknuli,

mnogi su kidnuli.

A evo, nad crepom, nad crvenim krovom

oblaci šetali.

 

A mi na okupu

slušajmo pesmu tu,

o tome da,

o, bome, da:

 

Mnogi su nestali,

mnogi su krepali,

a evo pod crepom, pod crvenim krovom

– ko da ih prežali?

 

Po omladinu

nepovoljno,

nepovoljno doba.

Trim!

Oblaci sad

desno, levo,

zatim kiša grdna.

Trim!

 

Ta kiša,

kiša ne prestaje.

 

I to je kraj svemu, neka opšta kiša,

ta ogromna, uopštena kiša.

Mnogi su kidnuli, mnogih nema više

zbog te grdne, nepovoljne kiše!

 

Kiša, kiša,

o bome da...

 

Nokte da zarijem,

strehe da podignem,

a evo, pod crepom, pod crvenim krovom

sklonište otkrijem.

 

Gde da se sakrijem,

kišu da izbegnem,

a evo pod crepom, pod crvenim krovom

malo se ogrejem?

 

A mi na okupu

slušajmo pesmu tu,

o tome da,

o, bome, da:

 

Padaju kiše sto-

leća dvadesetog,

a evo nad crepom, nad crvenim krovom

da li nas čuva bog?

 

Bobo-bobobo-bobobo bobobo-bo

da li nas čuva bog?

 

Stota noć

Evo i šesta noć,

i ona  mora doć.

Post-kišne lokve svud,

još uvek nemam kud.

 

Neko mi nudi stan,

al problematičan:

gazda je bujan tip,

frajere juri – štip.

 

Evo i osma noć,

u kafić moram poć.

Tu nekoj ribi sam

imao predlog, znam.

 

U njoj je interes

bio za brži seks,

a onda naknada

samo u markama.

 

Daj oglase

čitaj  sa ograde!

O, bože, daj

da skitnji dođe kraj!

 

Da nađem stan,

al neki pristojan.

Da dovedem

Anu, i no problem!

 

Evo deseta noć

bez ženske neće proć.

Nokat sam slomio

tako sam grlio.

 

Devedeseta noć

donosi ispomoć:

u troli poslednjoj

primetim oglas moj.

 

Tako sam ugledo

da me već mrzilo

da gledam bore na

čelu nekog pajkana.

 

Tu ćemo, Anice,

grejati zadnjice!

Jer ova stota noć

sa tobom mora proć.

 

Bog zna šta

Bogzna šta, u ovoj pesmi,

bogzna šta, u njoj nema,

to jutro, i neki tramvaj,

i Ana, i tako to.

 

To jutro, kada pomislih

kroz prozor da najzad bacim,

Anu, koja u holu

sakuplja prljavi veš.

 

I dere se, a i ja vičem,

i tandrče ulicom našom,

tramvaj, i bog bi znao

šta je bio tome kraj.

 

Kroz prozor sam, to tačno pamtim,

kroz prozor sam bacio pogled,

i boga molio daj mi,

daj, bože, daj mi nov stan.

 

Pa bogzna šta, u ovoj pesmi,

bogzna šta, u njoj nema,

taj  prozor, nervozno jutro,

i tramvaj, prljavi veš.

 

Pa bogzna šta, u ovoj pesmi,

bogzna šta, bogami, nema,

to jutro, i neki tramvaj,

i Ana, i tako to.

 

Pa bogzna šta, u ovoj pesmi,

bogzna šta, bogami, nema,

to jutro, i neki tramvaj,

i Ana, i tako to.

 

Brena

Kad bih ja Brenu

zbario jednom,

to bi mi pomoglo

i u smislu nervnom.

 

To sam ti ja, pa šta?

Ili nemoguće, il ništa.

 

Jedino Brena

na zemlji celoj

može da prođe,

ona je moj broj.

 

Sa njome će i moj život

ući u sjajan period.

 

Nebo me gađa

kapljicom krupnom,

ništa mi još nije

pošlo za rukom.

 

Zvezde su tužne, frigidne,

koja bi mogla da mi pomogne?

 

Reflektor, svetla

kupaju Brenu,

a ja pred binom

dobijam tremu:

 

da li će me možda primetiti?

Kao da pita: gde si ti?

 

Pa će me ljudi videti,

i onda možda voleti?

 

Tarararara, tarararara...

 

Kad bih ja Cecu, kao na zecu...

Kad bih ja Tinu, tu ribetinu...

Kada bih ja Žužu, makar na pužu...

Kad bih Madonu, ko kozak na Donu...

Kad bih sve redom, s kapacitetom...

Tarararara, tarararara...

 

Šta sam ti ja

Slušaj me, kazaću šta sam ti ja.

Ne čekaj hvalospev što opija.

Nisam ni ditiramb, ni elegija,

ostajem jedino – ćutnja tvoja.

 

Dobra reč, ćutnja sam, ćutnja tvoja.

Ako to prihvataš, ostajem ja.

Ostaćeš bez pesme, bez zanosa,

jer ćutnja, ćutnja sam sve do neba.

 

I slušaj, nastavljam, šta sam ti ja.

Nisam ni vatra ni melodija.

Sagni se, pogledaj, pepeo sam,

budućnost, gatanje, nejasan san.

 

Čula si, rekoh sad šta sam ti ja.

Nisam tvoj hvalospev što opija.

Nisam ni ditiramb, ni elegija,

ostajem jedino – ćutnja tvoja.

  

Dubrovnik

Znaš one ferije davnašnjih šezdese-

tih su bile najbolje.

Išli smo, prvi put, sami bez ćaleta

na more u skitanje.

 

Onaj stari, onaj Dubrovnik!

I tvoj mladi lik!

čuje se galebova krik...

Drnda stari, sarajevski voz,

jul i kolovoz,

čuva nas tamo neki Broz!

 

Mladi smo bili, ko ludi se smešili,

autostopom rasturali.

Rokenrol, žvake i pljuge uz filmove

– pivo smo pijuckali.

 

Onaj stari, onaj Dubrovnik!

I moj mladi lik!

čuje se galebova krik...

Drnda stari, sarajevski voz,

jul i kolovoz,

čuva nas tamo neki Broz!

 

Davnašnjih ferija sve definicije,

šezdesetih, pukle su.

Kafka i Sartr, neki indijski proroci,

bradonje svi u džinsu.

 

Onaj stari, onaj Dubrovnik!

I naš mladi lik!

čuje se galebova krik...

Drnda stari, sarajevski voz,

jul i kolovoz,

čuva nas tamo neki Broz!

 

Širi se krug širok, konsolidacija

ljulja stari Dubrovnik.

Pamtiš li ferije i definicije

i čuješ li ptičji krik?

 

Gradovi

Gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

živeli gradovi, živeli gradovi svi!

 

Gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

živeli gradovi, živeli gradovi svi!

 

Gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

živeli gradovi, živeli gradovi svi!

 

Gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

gradovi, gradovi, gradovi, gradovi svi,

živeli gradovi, živeli gradovi svi!

 

Kolo

Kolo vodi Poljak Maček,

a čeh Jano skače.

Tandrče i Mađar Pišta,

ajd i ti, junače!

 

Sitno veze Šokac Mato,

a Bunjevac njače,

Gradišćansko hopa-cupa,

kao da umače.

 

Gle Albanac il Šiptarin

pod stolom se srdi,

a za šankom među sobom

svađaju se Srbi.

 

Ovaj lupa čizmu strašno,

drugi igra horu,

Psuju mater jedan drugom

svi u jednom horu.

 

Polka, čardaš, kukunješće,

treskavac i oro,

svako igra preko drugog,

i ko ne bi moro.

 

Praše patos već i Židi,

poskakuju Vendi,

a Bugari pomešali

mastiku i brendi.

 

Opanci su zaprašili,

tutnji bircuz celi,

a kroz prozor polupani

gleda ih konj beli.

 

Uzengije slovenačke,

a sedlo je tursko,

al po kasu vidi mu se

dresiranje rusko.

 

Tutnji bircuz, a konj reži:

da vas pitam jedno:

evo, fajront već dolazi,

ko će sad u sedlo?

 

Veseljaci i gospodo,

to mi neka žurka!

Pa zar ovde u svitanje

niko nema muda?

 

Svi Sloveni i Rumuni,

Česi i Mađari,

ko će samnom u nebesa

što ih Sunce zari?

 

Evo, evo, evo zore,

bodu igle svetla,

ko je onaj koji ipak

može do mog sedla?

 

A kud onda, kuda, kuda?

Niko ne zna puta.

Eno jedan konjanik sam:

nebesima luta.

 

Klinac

Onaj klinac,

onaj klinac,

živeo prekrasan,

blesav klinac.

 

Onaj klinac,

onaj klinac,

vetrova, proleća

donosilac.

 

Dozivam ga,

osećam ga:

on je u krvi mi,

tu je u žilama

– i mojima.

 

Blesav klinac,

divan klinac,

reč, puška lažu svi

tebe klinac.

 

A istinu

samo ti znaš.

Tako ćeš sam biti,

sam uvek ostati

najzad klinac.

 

Blesav klinac,

ti stojiš sam,

laži se raznose

na strane sve.

 

A ti klinac,

blesav klinac,

stoj sam pred tenkove,

ti mali Tijenan-

menski klinac.

 

Blesav klinac,

pred tenkove,

stoj – bela košulja

krvava je.

 

Pešta, Peking

i Bukurešt,

Balkan je pucao,

krvnički pucao

u tebe već.

 

Blesav klinac,

divan klinac,

reč, puška lažu svi

tebe klinac.

 

A istinu

samo ti znaš.

Tako ćeš sam biti,

sam uvek ostati

najzad klinac.

 

Blesav klinac,

divan klinac:

stoj sam pred tenkove,

ti mali Tijenan-

menski klinac

 

Onaj klinac,

onaj klinac,

živeo prekrasan,

blesav klinac.

 

Onaj klinac,

onaj klinac,

vetrova, proleća

donosilac.

 

Ilegala

Devetsto osam-

deset i osme

zeznuh se grdno i oženih.

 

Baš u to doba

kada je KaPe

odjednom šutnuta pod tepih.

 

I komunisti

menjaju kape,

a moj tast među njima neki

 

mudonja glavni,

čelik prekaljen,

a nije oportunist meki.

 

Velim ja tastu:

idi u vražju,

koja si ti budala, jao!

 

Čovek se ženi,

s tobom se zeti,

a ti mi baš sa vlasti pao!

 

Što nisi reko

da ste na putu

da odete svi u božju mater?

 

Ne bih se zezno

sa tvojom ćerkom

kao neki kretenski amater.

 

Matori kuka:

nemoj mi ćerku,

a ja mu: baš si pravi kreten!

 

Zatim smo viski

do zore pili

i pali pijani u krevet.

 

I tamo lepo,

malo olađen,

pružim mu desnicu, jebi ga!

 

Ja tvoju ćerku,

ne brini, ljubim,

inače baš me boli briga!

 

Odličan viski,

odlična ćerka,

a to što ti je stranka pala

 

devetsto osam-

deset i osme

glupa je istorijska šala.

 

Godine dođu,

godine prođu,

ali još komunjare stoje.

 

Hajdemo sada

u ilegalu,

zet i tast nikog se ne boje!

 

Na noge skoči 

star soko sivi,

oseća vetar stare vere.

 

I vadi pištolj:

i zet i drug si

– tast mi se sav radostan dere.

 

S tastovom pucom

u ilegali

mi ćemo biti Crven tandem.

 

Ako se zeznem, 

ako me šutnu –

ipak uvek na tabane padnem.

 

Ipak uvek na tabane padnem.

Ipak uvek na tabane padnem!

 

Prokleta godina

I najnesretnija,

godina najcrnja otišla je,

do vraga otišla je.

Joj, ne mogu je smisliti!

 

I najnesretnija,

godina s kišama svakidašnjim,

smrde mi čaršavi svi,

i znojan, mokar je jastuk moj.

 

Strašna godina,

odnela kiše i krevet i znoj.

Sva u prolazu,

peronska, šalterska,

zveckava godina,

usitnjena.

 

Ne pamtim nijedan dan,

nit ime ijedno devojačko,

mada ih čitav red

dana i žena bio u njoj.

 

I najnesretnija

godina crknutih sijalica,

WC mi zuji u noć,

a senka crna pred ulazom:

 

mračan tip svu noć

čeka me, bojim se, ime mi zna.

Nosi kaput crn,

a ispred gutljaja

napuknu čaše sve,

vino teče.

 

I vina nema već,

prazan je odavno čiviluk moj,

nestale sve košulje.

One strašne godine napukne sve.

 

Hvala ti bože, prošla je!

  

SHG

Joj bože šta je sad

Jozo nam je

onemeo

m-m-m-m

 

Koga da pitam sad

šta je s nama

bilo i šta

čeka nas još

 

Jer čeka nas još

ono malo

ne znam ni ja

 

Znam samo, kasno je

sve prošlo je

a ovo je

A dur, D mol

 

Tara-rarara, tara-rarara,

tara-rarara rarara,

Tara-rarara, tara-rarara,

tara-rarara ra.

 

Svečano razdvajanje

Srpskohrvat-

ske škole na

Trgu ruža

 

Nebo je potamnelo

zrakomlatci

iz Zagreba  –

 –  iz Juge voz

 

Iz Juge voz

jer sankcije

na nebu su

 

Zato je i svečano

razdvajanje

kasnilo zbog

zbog Avale

 

Tara-rarara..

 

Žurka je već na Keleti

u talambas

udariše

diplomati

 

Mađarski pajkani

gledaju tek

a Krudinak

krila pušta

 

Krila pušta

preleće trg

sa kamerom

 

Joj bože kakva je

ispala tek

iskrivljena

panorama

 

Tara-rarara...

 

Prošla je svečanost

razdvajanja

Jozo nam je

recitovo

 

Al sve je zeznuo

pobrko je

Diž’te škole

Zora puca

 

Zora puca

jer smo posle

u Es-Hagi

 

Išli na piće svi

i do zore

i do zore

i do zore

 

I do zore

i do zore

mislim bilo je svašta

 

Tara-rarara, tara-rarara,

tara-rarara rarara,

Tara-rarara, tara-rarara,

tara-rarara ra.

 

Kod četir šešira

Otvorena vrata "Kod četir šešira",

šljokam tamo snuždeno, a orkestar svira.

Svira staru pesmu, neku staru pesmu,

onu staru pesmu, vrlo staru pesmu,

zdravo staru pesmu.

 

Otvorena vrata "Kod četir šešira",

tamo moje srce nešto vrlo dira.

Dira stara pesma, neka stara pesma,

ona stara pesma, vrlo stara pesma,

zdravo stara pesma.

 

A to je ona stara pesma o novom delu grada,

i o depresiji što u njemu vlada.

O reformi školstva na dva ravna dela,

da na Trgu ruža nema više cveta,

aktuelna tema, vrlo bitna tema,

politički teška.

 

Otvorena vrata "Kod četir šešira",

politička pesma, šalaj, širi krila.

Ne sme vrlo glasno, ne sme vrlo glasno,

vreme je već kasno, sada je već kasno,

tri frtalja dva je.

 

Metro

Senke i svetla po licu

šibaju kao metla.

Nosi te nekuda metro,

sevaju senke i svetla.

 

U metro, u metro, u metro!

Idi pod zemlju dole!

Metle od senke i svetla

šibaju oči gole!

 

I senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla

po licu!

 

Na vlasti su ubice opet!

Idi pod zemlju dole!

Metle od senke i svetla

šibaju oči gole.

 

Dolaze, svi nešto traže:

prosjaci u traljama.

A zatim dođe kontrola

Ś ljudi neki s trakama.

 

A senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla

po licu!

 

Na vlasti su ubice opet!

Ustuknu nagon i um.

Između senke i svetla

metro je užasa pun.

 

Al mora da bude i treće,

ono što ne može biti,

inače večno će, samo će

– ubice pobediti!

 

I senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla

po licu!

 

Gledaju, uskriknuo si,

ovo je tren opasan.

Između dve stanice smo,

a znaju, odmah ćeš van.

 

Napolje iz celog metroa,

napolje, napolje tek!

čuvaj se, vide po tebi:

ti si tu jedino NE!

 

I senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla,

i senke i svetla

po licu!

 

Čuvaj se, vide da želiš da napustiš povorku,

čuvaj se, otkrili su te!

Vide da želiš da napustiš povorku,

to ti oprostiti neće!

Vide da želiš da napustiš povorku,

ti si tu jedino  –  NE!

Vide da želiš da napustiš povorku,

to ti oprostiti neće!

 

Vetar

Vetar nas raznosi

na strane sve,

a ovo je pesma o vetru.

 

Pognuti idemo

pa se i pesma

sagnula malo sa nama.

 

Tirip, tiririp, tiririp,

tirip, tiririp, tiririp.

 

Pevam i ja,

a vetar lud,

sagnem se, dakle, takođe.

 

Pesma se pak,

dok pevam ja,

sagnula zajedno sa mnom.

 

Tirip, tiririp, tiririp.

Tirip, tiririp, tiririp.

 

Vetar nas raznosi,

kaput nam leti,

ko da smo rasuto lišće.

 

Plašim se šta ću

ako se jednom

odviše sagnemo napred.

 

Tirip, tiririp, tiririp,

tirip, tiririp, tiririp.

 

Al evo pesme,

pevam je ja,

oslonac – vazdušna struja.

 

U zemlju je

uperen glas,

ne da se sagnem do daske.

 

Tirip, tiririp, tiririp,

tirip, tiririp, tiririp.

 

Vetar nas raznosi

na strane sve,

ko da smo rasuto lišće.

 

Sad stane vetar,

joj, bože, sada,

sad samo ne da se sagnem.

 

Tirip, tiririp, tiririp,

tirip, tiririp, tiririp.

 

Bele lutke

Pa gde ste vi,

devojke davne,

da li ste žive,

il spavate već

u mokrom pesku,

postelji blatnoj,

bele moje lutke,

lutkice bele,

lutke u snu?

 

Šta je to,

šta je to bilo,

gde da vas tražim,

devojke davne,

u mokrom pesku,

skrivate nešto,

što je nestalo,

što je bačeno,

bačeno van.

 

Jedino možda

čuvate negde,

čuvate moju

košulju staru,

pocepan kaput,

lutke moje bele,

u mokrom pesku,

i to nam je sve,

blato i san.

 

Pa gde ste vi,

devojke davne,

jeste li žive,

il spavate već

u mokrom pesku,

postelji blatnoj,

lutke moje bele,

lutkice bele,

lutke u snu?

 

Nešto se zbiva,

devojke, nešto,

vidim po vama,

a i vi znate,

nestaje najzad,

sve odnosite,

vi, lutke bele,

lutkice bele,

lutke u snu.

 

Budimpešta 2.

Opet se pitam, koji je naš dan,

kad ćemo dobiti stan?

Da li baš ovde, zauvek ovde,

il treba neki drugi plan?

 

Gleda u reku, odražava se,

milenijuma svetla se gase,

tu stoji taj grad, tu stanujemo,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val.

Gleda u reku, odražava se,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val..

 

Opet se pitam, pitam pa pitam,

da li je sve gotovo?

Živeti ovde, u nekoj nadi,

il otići ponovo?

 

Grad ovaj nam je sve ili ništa,

ime mu znamo: grad Budimpešta,

gleda u reku, odražava se,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val.

Gleda u reku, odražava se,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val.

 

Kako da shvatim sinoćni svoj ružan san?

Čime da platim onog ko je sa mnom sam?

Volim te, Ana, kao još nikad nikog!

Čuvajmo sebe, bolje doba daće bog!

Tražimo više, da nam neko više dá,

Ta crna rupa, u njoj ko se ogleda?

Samo da pitam: pošto ovde rakija?

Uzdahni, smrt pred našim pragom savija.

Čekajmo ovde, a kad stigne, daj po njoj!

San već odavno ide po volji svojoj.

Čime da platim onog ko je sa mnom sam?

Ko će mi jednom reći da sam slobodan?

Pa eto, kažem sebi da sam slobodan,

tako tumačim sinoćni svoj ružan san.

Ko više traži, najveći je dobitnik,

Staće pred mene najzad sopstveni moj lik.

 

I opet pitam, dvehiljadita

gde će nas zadesiti?

Na ovom mestu, u ovom gradu,

il ću se još seliti?

 

I opet kažem, kažem pa kažem,

na sva pitanja jednako kažem:

 

Ovo je taj grad, gleda u reku,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val.

Ovo je taj grad, gleda u reku,

lice mu zapljuska val,

lice mu zapljuska val.

 

Šta da ti kažem još?

Šta da ti kažem još?

Koverat evo zatvoren.

Nove su reči tu,

nešto bih vrlo rekao.

 

Pišem još,

neki koverat

šaljem nekome.

 

Gužvam ga, kasno je,

pošto je sve zalepljeno.

Uzalud reči već,

kada je sve zalepljeno.

 

Oko nas u

ova doba

svuda plamte

znamenja i čuda razna

 

na nebesi,

vozovi pak

kreću možda

ali kuda, nemam pojma.

 

Pa slušaj me: ja živim

ipak ovde.

I nekako ovako:

 

Ana je trudna i

neko se dere u metro.

Ni kintu nemamo,

a tesan nam je svaki stan.

Rat svud, ne prestaje,

a tebe sanjam svaku noć.

 

Još jednu važnu bih

rečenicu ja rekao.

 

Šta da ti kažem još?

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ