Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Predstava u Budimpešti
2009: Milan Rus, Mirko Milošević


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Vujičić blues

 

Predigra

PRVI ČUVAR MUZEJA Ulazi i postavlja tablu „Muzej je open” te seda za sto.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Ulazim i pozdravlja kolegu, vadi odnekud paklo karata te počinju da se kartaju.

Zvoni telefon, PRVI ČUVAR MUZEJA diže mobilni:

PRVI ČUVAR MUZEJA Halo, ovde serbskaja muzejština… Oh pardon, to ste vi? (Zauzima pozu čoveka koji razgovara sa šefom – karikirano: malo se klanja i lupa petama) …Kontrola? Razumem… Šta? …Danas? Maj(ku)… Ne, ništa… Važi, jeste… Biće u redu… Jeste… Trudićemo se… Doviđe… (Isključuje telefon, pa othukne i briše čelo) Uh, majku joj ljubim…!

DRUGI ČUVAR MUZEJA Šefica?

PRVI ČUVAR MUZEJA Jeste. Direktorka serbskih i slavenoserbskih starinarnica u severnom rasejaniju.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Šta hoće baba?

PRVI ČUVAR MUZEJA Dobijamo kontrolu. Dolazi nadziratelnaja komisija. Šefica kaže: kucnuo je čas. Prave poslednje popisanije.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Inventar za fajront?

PRVI ČUVAR MUZEJA Za poslednji fajront. Sve se zatvara, definitivno. Treba da priredimo veliko spremanije. Donesi aparat za usisanije.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Aparat se nahodi kod majstora na popravleniju, že.

PRVI ČUVAR MUZEJA Uh, jebote, že!

DRUGI ČUVAR MUZEJA Okani se melanholije. Uzmi krpu i briši. …Hej, nemoj to! To je maramica Jakova Ignjatovića!

PRVI ČUVAR MUZEJA Stvarno? Mislio sam da je kecelja Glavate Nate.

Spremaju „muzej”.

DRUGI ČUVAR MUZEJA (pronalazi ogromnu olovku) Venclovićev plajbas!

PRVI ČUVAR MUZEJA (pronalazi golubije pero) Pero račansko: ovo je tvoj ćale doneo iz Rače.

Cunjaju dalje.

PRVI ČUVAR MUZEJA Kavez kreštalice Joakima Vujića.

DRUGI ČUVAR MUZEJA A ovo su kopačke Miloša Crnjanskog. Bio je sjajan fudbaler!

PRVI ČUVAR MUZEJA I pisac.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Da, ali to nije interesantno… to svi znaju. Nego fudbal, bre!

Cunjaju dalje.

PRVI ČUVAR MUZEJA Stojanov šešir!

DRUGI ČUVAR MUZEJA Tihomirove naočari!

Donose šešir i naočare i stavljaju ih na mali stolac pred mikrofonom, te cunjaju dalje.

PRVI ČUVAR MUZEJA Ovo je ostatak klavira Kornelija Stankovića.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Fantastično. A ovo je moj sintisajzer.

Brišu dalje. Pronalaze komad daske i nekoliko drvenih čekića.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Šta je ovo?

PRVI ČUVAR MUZEJA Klepetalo za Veliki petak. Da probamo?

PRVI ČUVAR MUZEJA udara u dasku a DRUGI ČUVAR MUZEJA „klepeće” na sintisajzeru.

 

Pojka

        STOJANOV GLAS

„Tebje odjejuščagosja svjetom jako rizoju…”

Čuvari muzeja traže izvor glasa.

PRVI ČUVAR MUZEJA Stojan?

DRUGI ČUVAR MUZEJA Zar je moguće?

 

Na drugoj obali

        STOJANOV GLAS

sažižu mi kandila sećanja

milujem setno zanemele zvekire

kliče mi bosiljak pamćenik

 

odmiče doba

domiče kob

 

Gospodi, pomiluj

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Vječnaja pamjat…

Gospodi, pomiluj

 

Oproštajna

        STOJANOV GLAS

pijemo vino crno kao kob

kidamo pogače bele iščezavajućih dana

urlamo i šapućemo

pojimo svečane tropare

i prastare pesme

pokajne i razuzdane

– iskupljujemo se

 

celivamo se

grlimo nemo

u podsvesnoj slutnji

predstoji li nam još susret koji

za istim trpezama ljubavi

gde su u setnom pomenu vazda svi s nama

i piju istom merom

i gde svi mi

potišteno jenjavamo

kao naša ushićena

besna

pesma

 

Vonmen

Zvonce

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Vonmem! Stihova Stojana Vujičića i brata mu Tihomira čtenije,

Zvonce

i od njihovih stihova sačinjenih i njima posvećenih pojki pjenije!

 

San u kamenu

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

na proplanku

gluhonemo

napušteno

groblje

 

izvaljene leže skamenjene duše

jalovo klijaju sure glave

iz pohlepne zemljine nigdine

i mi krajputaši mimohodeći

prilazimo i odlazimo

i sve nam je u beskrajnom prolazu

sve u večnom dolasku i odlasku

neznano i beskrajno izgubljeno

nedužno i neizmerno blagosloveno

 

samo zrikavci u sutonu

svagda zapoje iskidanu pesmu

setnu i opojnu

i dok kamenite glave

u tamu utonu

sve se smiri

 

Odmiče doba

PEVA PRVI ČUVAR MUZEJ

odmiče doba, odmiče

domiče kob, već domiče

odmiče doba, odmiče

domiče kob, već domiče

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

 

i groblja prazna ostaće

zvona bez klatna klatiće

i groblja prazna ostaće

zvona bez klatna klatiće

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

 

u ovom nemom sutonu

zrikavci tiho utonu

u ovom nemom sutonu

zrikavci tiho utonu

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

 

Zvona večnog grada

PRVI ČUVAR MUZEJA Zvona, zvona, zvona, zvona, bruje zvona večnog grada, ljuljaju se, biju klatna slavnog Rima…

DRUGI ČUVAR MUZEJA …a odjekuju naša zvona iz Pomaza, Budimpešte, Beograda, Sentandreje, Grabovca i Hilandara.

PRVI ČUVAR MUZEJA Zvonjava oglašava prazninu koja se više nikad neće popuniti: 11. februara 2002. godine u Rimu upokojio se rab božiji Stojan Vujičić, rođen že 15. maja 1933. godine u Pomazu. – Šta ćemo sad?

DRUGI ČUVAR MUZEJA Ko će prepoznati panoramu Njujorka bez blizanačkih kula Svetskog trgovinskog centra?

PRVI ČUVAR MUZEJA Ko bi prepoznao sentandrejski glavni trg bez krsta i Blagoveštenske crkve?

DRUGI ČUVAR MUZEJA Ko će nas Srbe u Mađarskoj prepoznati bez lika Stojana Vujičića?

PRVI ČUVAR MUZEJA To više ni nama samima neće biti lako kao dosad. Kao da je sa neba iznad sela nestao zvonik koji nam je delio svod i strane sveta, i pokazivao kretanje točka sudbine.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Ovo je tren neizvesnosti, a na moja pitanja odgovaraju samo zvona večnog grada i Pomaza, Budimpešte, Beograda, Sentandreje, Grabovca i Hilandara.

 

Na domaku pesme i gluhote

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

basam žuraivo krčevinama

put napuštenih ostrva

tražeći obalu svoju

na neizneverenom rubu pučine

 

vlačam sebe kroz neprohod

bludan damaran

lipti mi snaga

čili vid

sustajavam

 

gazim tražeći gaz

žedan na vodama

i postan na gozbama

zatirući trag

 

ostati i opstati

i na obali ovoj

izopšten uškopljen

oteti se životu stisnut

kada se otme od mene

 

ostaću i ja na drugoj obali

lipsaću na domaku pesme i gluhote

okate nade i besvesne zbilje

i ništa moje

ni na jednoj obali

ostati nigde neće

 

Zakašnjeli epitaf

        STOJANOV GLAS

ovo je grob pradjeda Ćire

Kirila Bebića

zemljodjelca

čija se vodenica njihala tu na vodeničištu

odmah na domaku groba i groblja

podno provalije sela Sečuja

u blagoj okuci Dunava

i mljela danonoćno

lijeno i nesito

pšenicu

 

vodenica se propinjala

klopotala je dahtala i poskakivala

na plećima sedefastih brazda Dunava

odavno su žrvnjevi zastali

i sunovratili zajaženu vodenicu

u pješčani bezdan dunavski

 

nema više ujma

i djeda Ćiro je morao da otpočine

da svede raboš

i plati ušur

 

prebijena krstača procvjetala mu je u travi

slova su zeleno isklijala

a kiše su žustro nagrizle oštrice rubova

tu počiva djeda Ćiro

i on je zaronio duboko

ovdje na visoravni

uz prababu Savetu

 

u pohode rijetko se ko namjera

čemu gaziti nabujalu travu

mrsiti nijemi šapat

i nemušto cvrkutanje

 

dragi djeda

poslje nas groblja će ostati prazna

i zvona će se nijema klatiti bez klatna

 

Tu je grob

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Tu je grob mog djeda Ćire

zemljodjelca iz Sečuja

 

njegova se vodenica

njihala tu pokraj groblja

 

Stari žrvanj zastao je

i krstača procvjetala

 

u zelenoj bujnoj travi

isklijala slova stara

 

Tu počiva djeda Ćiro

duboko je zaronio

 

na grobljanskoj visoravni

uz prababu on je leg’o

 

Dragi djeda, poslje nas će

groblja naša ostat’ prazna

 

a u tornju zvona nijema

klatiće se već bez klatna

 

Opet nas je manje

PRVI ČUVAR MUZEJA (kao pijani gost u baru priča a DRUGI ČUVAR MUZEJA svira improvizacije uz ono što mu gost priča)

Kada je zanemela frula Stojanovog brata Tihomira, slave su nam postale gluvlje, suvlje i nepoletne, a odsad, bez Stojanovih reči, i proslave će nam biti šuplje, bleđe, nedorečene. Niko više neće umeti kao on da iz prošlosti donosi vesti i da nam pokaže koja kuda treba da se smesti.

Opet nas je manje, a ovoga puta ne samo jednim izuzetnim čovekom, nego celim jednim svetom.

Jer Stojan Vujičić predstavlja jedan svet, svet prošlosti i sudbine Srba u Mađarskoj. Napunio je taj svet divnim zdanjima, svojim delima: – to je ono što ostaje trajno i opipljivo: njegove knjige i kruna njegovog stvaralaštva: naš sentandrejski muzej.

To će nam biti uvek na domaku ruke, dok bude nas i dok bude ruke.

Ali njega nema više među nama, nema Stojana Vujičića čija je ličnost zračila izuzetnom energijom, tako jakom da je prelazila na sve nas.

Šta ćemo sada bez nje, ne znam.

Prostor je sužen, kao onaj neveliki razmak u Sentandreji, od muzeja pa do crkve – i do groblja.

 

U prošlost, u prošlost

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Tamjan i čirak i sveće,

pevnica kao balkon.

Na klinu ogroman šešir

omotan svilenom trakom.

 

U prošlost, u prošlost, u prošlost!

Idi pod zemlju dole!

Bosiljak pamćenik vene,

kandila samo još gore.

 

I senke i svetla, i senke i svetla,

i senke i svetla, i senke i svetla,

i tamjan!

 

A teško je poslednji biti,

ići pod zemlju dole,

i prošlost ogromnu našu

nositi kao breme!

 

Stvoriti muzej kod groblja:

ključeve predati potom.

A sada ležati mirno

pod teškom kamenom pločom.

 

I senke i svetla, i senke i svetla,

i senke i svetla, i senke i svetla,

i tamjan!

 

A teško je poslednji biti,

ići pod zemlju dole,

čuvati ikone stare

kad samo kandila gore.

 

U prošlost, u prošlost, u prošlost!

Idi pod zemlju dole!

Poslednjeg Srbina glumi,

niko to ne ume bolje.

 

I senke i svetla, i senke i svetla,

i senke i svetla, i senke i svetla,

i tamjan!

 

Dolazi što mora biti,

ovo je tren opasan:

na poslednjoj stanici si,

a samcat ostaješ sam.

 

Ako se sada ti poljuljaš

propašće, propašće sve,

sudbini moraš uprkos,

moraš joj kazati – NE!

 

I senke i svetla, i senke i svetla,

i senke i svetla, i senke i svetla,

i tamjan!

 

Poslednji Srbin u Mađarskoj odlazi,

ruše se tornjevi za njim!

Poslednji Srbin u Mađarskoj odlazi,

ja se sad praznine bojim!

 

Sa druge obale granje sa zlatastim

rukama maši – zove!

Poslednji Srbin u Mađarskoj odlazi,

napušta predele ove!

 

Lazarica

        STOJANOV GLAS (GOVORI MONOLOG KNEZA LAZARA)

kuda me brižno prtite

bezglavog bezglavo nosite

Dunavom brodite

na svakom konaku

telo moje zemlji odložite

 

        PRVI ČUVAR MUZEJA

Ovo je roptaj kneza Lazara

za vreme četrdesetodnevnog prtenja njegova od Ravanice do Sentandreje,

skrbne godine hiljadu šest stotina i devedesete.

 

        STOJANOV GLAS (NASTAVLJA MONOLOG KNEZA LAZARA)

što me potežete

na put bez prispeća

s koga nigda povratka nema

 

praćen nemom sebarskom kletvom

trag mi bazdi vinom

i paljevinom

 

avaj meni lutalici

bez usnuća u pokoju

i smirenja u ćivotu

 

kuda hrliš

vrli i štedri

skrbni starče Arsenije

 

kuda si se zaputio

oči zemlji oborio

 

ne sej kosti

i ne zasađuj groblja mlada

da ne nariču za nama

zadušne zadužbine

 

zjapi moja raka

prazna

 

šta to žubori

Gračanka

Samodreža

Sitnica

Lab

Prištevka

Rasina

Morava

Ravanica

Dunav

– rukavac

Dunavac

 

plaviće

sklepanu brvnaru moju

a grobnica carska

bez daha zeva

i lutanje

suzotočivog kneza

trajaće večno

bez smirenja

 

Kuda mene brižno prtite

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

kuda mene brižno prtite

bezglavog me ludo nosite

Dunavom me odbrodite

na konaku telo moje

crnoj zemlji dajete

– glavu nemate      

 

s ovog puta nema povratka

ispraća me kletva sebarska

trag mi bazdi crnim vinom

i garavom paljevinom

sad bez cilja lutam ja

nema smirenja

 

Sentandreja

sve je isto kao davno

he–ej, samo

crkva moja

i mošti moje

na obali

više ne stoje

 

s ovog puta nema povratka

ispraća me kletva sebarska

trag mi bazdi crnim vinom

i garavom paljevinom

sad bez cilja lutam ja

nema smirenja

 

Sentandreja

sve je isto kao davno

he–ej, samo

crkva moja

i mošti moje

na obali

više ne stoje

 

Nedela apostolska

DRUGI ČUVAR MUZEJA Čini mi se da je Tihomir Vujičić bio ovaploćena suprotnost svoga imena.

PRVI ČUVAR MUZEJA Ni tih ni miran nije bio.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Gonio je jalove oblake svega što je tiho, što je mir.

PRVI ČUVAR MUZEJA Svojom muzikom, svojim duhovnim nemirom razbijao je tišinu, krug gluhote i uspavanosti u koji smo istorijom bačeni.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Pomaz, Vajmar, Helada, Vizantija, Damask…

PRVI ČUVAR MUZEJA Betoven i Bela Bartok i Kornelije Stanković…

DRUGI ČUVAR MUZEJA …ako pomislim na Tihomira, nehotično se mašim za globus na pisaćem stolu.

PRVI ČUVAR MUZEJA Ne znam čoveka koji je ovo naše, dvostruko lokalno iskustvo toliko uspešno povezivao sa opšteljudskim kao on. To je bilo njegovo apostolsko poslanstvo čemu je i te kako udovoljio.

DRUGI ČUVAR MUZEJA I najzad: kao da ga je i smrt izabrala:

PRVI ČUVAR MUZEJA stropoštao se kod Damaska poput Savla, kako pišu Djela apostolska:

DRUGI ČUVAR MUZEJA „kad bješe na putu i dođe blizu Damaska, ujedanput ga obasja svjetlost s neba, i pade na zemlju…”

PRVI ČUVAR MUZEJA Ali, umesto preporoda, Tihomira je dočekala smrt.

DRUGI ČUVAR MUZEJA A nas teši samo znanje da se s tim stropoštavanjem vinuo u besmrtnost, gde je tiho, gde je mir.

 

Pomaz me ljulja

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Pomaz me ljulja, ovde sam ja rođen mmm,

kolevka tu je u podnožju bregova.

Kraj naše crkve mačke sam jurio mmm,

detinjstvo divno: to je moj rodni Pomaz!

 

Pomaz je moj i tvoj, slušamo ptica poj,

prošlost je lepa priča, u nepovrat protiče!

 

Ovde smo bili, Stojane, sećaš se mmm,

dečaci željni dalekih vidokruga.

 

I sanjali smo i maštali smo,

a imali smo tek zanosa sto.

 

Tada još nismo slutili

budući dan šta donosi:

do neba let – na zemlju li pad?

 

A onda razni vihori dođoše mmm,

Pomaz je tesan postao bio za nas.

Stazama raznim lutasmo, brate moj mmm,

sejali misli i frule širili glas.

 

Mulen Ruž, Hilandar,

tvoj šešir i moj šal,

bilo smo srećni, tužni,

sahrane i karneval!

 

Sada nas pamte, sećanje sipi još mmm,

cveće na vencu našem je već uvelo.

Kišice kapi asfaltom dobuju mmm,

maramu vežu, spuštaju žene velo.

 

Lerjano, perjano

        GLAS ZORKE BELOŠ

Višnjica rodila,

lerjano, perjano,

 

Koliko rodila?

Sedam, pet i devet

 

DRUGI ČUVAR MUZEJA Ovu pesmu je Tihomir zapisao u Kalazu!

PRVI ČUVAR MUZEJA Lerjano, perjano?

DRUGI ČUVAR MUZEJA Da, Lerjano, perjano. Pevala mu je Zorka Beloševa. Šlager!

PRVI ČUVAR MUZEJA Lerjano, perjano? A šta to znači?

DRUGI ČUVAR MUZEJA To više niko ne zna.

PRVI ČUVAR MUZEJA Mora da je neka vračka.

Čekaju.

DRUGI ČUVAR MUZEJA Kako se Tihomir još ne javlja?

 

Odiljam se

        TIHOMIROV GLAS

Odiljam se a ne vijem kom’ ostavljam ličce bilo.

Ja ti dadoh vjeru moju do života da te služim,

A po smrti da te združim ostaj zbogom, moja vilo!

DRUGI ČUVAR MUZEJA

Vila? Ej! I ja znam pesmu o jednoj vili.

Instrumentalna numera: "Lady Madonna",
zatim p
onavljanje: „Odiljam se”
– TIHOMIROV GLAS (peva), DRUGI ČUVAR MUZEJA svira
.

 

Prkosno opelo

        TIHOMIROV GLAS

Rasrdili ste me vi,

negdašnji – sada već iščezli drugovi.

Zašto vam koraci u nepovrat kreću?

Šta vam ugasi života sveću?

Zašto se rasipate kao prah?

Otkud u vama toliki strah?

 

Šta vam to dušu jede?

Zašto izazivate glupe nesreće?

Padate oko mene

razvejani kao seme.

Plaši vas vreme?

Nosite prošlost kao breme?

Budućnost vas je odbila?

Sadašnjost vam je odvratna bila?

 

Nemojte mi pružati ruku odonud!

Upaliću vam sveću,

ali ne privlači me ono kud

ja još neću da pređem, neću!

 

U bestidni bezdan

bunara lažne kobi

gurnuti se ne dam!

Krivudava pruga mog života

u susret lokomotivi ne vodi!

 

Nisam još savijen,

svaku bitku ja pošteno bijem,

a zaklinjem vas da mi ispunite želju:

kada umrem,

nemojte mi pisati čitulju.

 

In the Year Tihomir

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

In the year Tihomir, Tihomir,

Čuješ li svoj klavir

Tamo gde tihuje večni mir

Muzički intermeco (klavir)

 

Ti u svome zaveštaju

Ostavljaš nam samo tajnu

Da drugi ne pišu

Tebi čitulju

 

Ali poslušaj nas,

Zemaljski ovaj glas

Mi ipak prkosno

Otpevasmo ti opelo

 

In the year Tihomir, Tihomir,

Čuješ li svoj klavir

Tamo gde tihuje večni mir

 

Preobraženje

(Zvučni efekt: uzletanje u stropoštavanje aviona)

        STOJANOV GLAS

utopio se u mesečinu

sapleo se o kumovu slamu

zarežao u zenice ništavilu

riknuo na tamu

suknuo k’o duga repatica

blesnuo zanesen

večni krajputašu

i prolomio se

do bezdana svoda

 

verući se po zvezdama

sad ćurlikom zadirkuješ

zvonke nebeske biljure

 

čuvaj se

već sam ti na tragu

 

Avgustovska noć

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA
 

Avgustovska noć, nadzemaljska moć

Svaka duša na put mora poć

 

Zvezde padaju, duše putuju

Svaka traži svoju zvezdu što

Vodi je na put

 

Došlo je Preobraženje

Grožđe se u nebo penje

 

Jedna ptica od metala

Odnekud je doletala

I tu se srušila

 

Krila je ptica slomila

Pa je sva, sva izgorela

 

Tiho, tiho, Tihomire

Frule glasovi se šire

I bruje tambure

 

Došlo je Preobraženje

Grožđe se u nebo penje

 

Tiho, tiho, Tihomire

Frule glasovi se šire

I bruje tambure

 

Avgustovska noć, nadzemaljska moć

Svaka duša na put mora poć

 

Zvezde padaju, duše putuju

Svaka traži svoju zvezdu što

Vodi je na put

 

Došlo je Preobraženje

Grožđe se u nebo penje

 

Jedna ptica od metala

Odnekud je doletala

I tu se srušila

 

Krila je ptica slomila

Pa je sva, sva izgorela

 

Tiho, tiho, Tihomire

Frule glasovi se šire

I bruje tambure

 

Vaskrsla ptica pepela

Svirka je čuda činila

 

Sviraj, sviraj, Tihomire

Frule glasovi se šire

I bruje tambure

 

Vrač

Čuvari muzeja čekaju „odgovor”, ali ovoga puta niko im se ne javlja. Shvataju da je komunikacija sa duhovima okončana, te okreću tablu „Muzej je open” i polaze.

Utom zvoni telefon, PRVI ČUVAR MUZEJA diže mobilni

 

        GLAS PETRA MILOŠEVIĆA IZ TELEFONA

Halo, zdravo, tu ste još? Halo! Zdravo. Čujem, pevate. Pa ako je Tihomir još tamo, recite mu ovo:

 

Kad su se slomila krila     

ptice od metala

znam da si

poslednjim pokretom ruke

polupao pendžer

barem frulu

da spaseš

 

Ona je izletela

Postala je ptica

 

Kažu da se

umesto tebe

spustila u raku

 

Ali nad našim glavama

ipak kruže zvučna krila

 

Svira u frulu

jedanaesti prst

 

Halo! Tu ste još? Ako ste raspoloženi, otpevajte onu poslednju pesmu.

 

Pa gde ste vi

        PEVA PRVI ČUVAR MUZEJA

Pa gde ste vi

Vuj’čići bivši

dva brata lepa

što spavate već

u mokrom pesku

vazduhu plavom

druzi moji stari

drugovi stari

sad već u snu

 

Šta je to

šta je to bilo

odsjaj u duši

blesak u pesku

vazduhu plavom

tragovi sveta

sve što je nestalo

pa je dohvatljivo

sad već u snu

 

Jedino možda

čuvate moje

negdašnje reči

pozdrave nežne

pijane krike

u mokrom pesku

vazduhu plavom

sad već u snu

sad već u snu

 

Pa gde ste vi

Vuj’čići bivši

dva brata lepa

što spavate već

u mokrom pesku

vazduhu plavom

druzi moji stari

drugovi stari

sad već u snu

 

Nešto još

još nešto važno

želim da kažem

drugovi stari

još neke reči

pozdrave nežne

pijane krike

sve što se čuva

sad već u snu

 

(Posle završnih akorda PRVI ČUVAR MUZEJA daje znak kao dirigent, te se „odonud” začuje svirka klavira na kojem neko nastavlja ovu završnu pesmu, a čuvari muzeja izlaze na gledalište među publiku, dok se  na scenu spušta mrak, ostaju vidljivi samo Stojanov šešir i Tihomirove naočari)

 

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ