Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Premijera u Tekelijanumu
2006


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Čudo u Tekelijanumu

 

1. Tekelijina sen

TEKELIJINA SEN: U mojem Zavadeniju ko kanda opet nešto drmaju!

Dugo nisu larmili!

Dolazim ja, ’vako, kudikamo u potaji, o svom imendanu svakoga goda, da vidim šta mi rade potomci-pitomci u mojem Zavedeniju.

Želju moju, koju sam imao zavedenije učiniti u Pešti, gdi bi siromasi naši đaci imali kvartir, o ovim starao sam se. Kupim kuću blizu naše crkve i Universiteta, gdi da dvanaest učenika, prihodjašti u Peštu učiti se, dobiju obitalište i sto forinti za propitanije, zasad, a posle će se dalje urediti. To metem pod nadziranije Matice srbske, kojoj tože dajem za nadziratelja obitalište tri sobe: jednu za biblioteku, jednu za Panteon ili za držanje zasedanija, jednu za učenike; tri za mene i moju familiju; dole jednu veliku za tipografiju i dve ostaju za magazine.

Pa tako, išlo je lepo, na polzu našega roda, više od jednog stoletija. Zatim dođoše zlokovarna vremena, te moje Zavedenije utone u dolgij san.

Sada su ga vozbudili. Ako, ako! Alal im vera!

Samo da se ne smrznedu. U ovoj sali za zasedanija i besede nemajet centralnog grejanija. Idem da im pokažem onaj šporet u suterenijumu. (Nestaje)

2. Deda moj

PEVAČ:

Deda moj nekada

    ovde je živeo,

studentske dane

    ovde je on proveo.

 

Bilo je svašta –

    slavlja i žalosti,

pričao mi je,

    a brkovi mu drhtali.

 

Sada se stari

nečega setio:

sa onog sveta

    sastanak je sazvao.

 

Dolaze bivši

Tekelijanumci,

u stari Zavod

    vraćaju se s nebesi.

3. Prva generacija

PITOMAC 1. (popovski intonira): Pomenimo prvu generaciju Tekelijanaca, koja se u Zavedenije uselila 1838. godine, po broju dvanaestorica kao u Bibliji, a poimence:

Neka bude pomenut Vasilije Berar iz Kikinde, i Stevan Vasić iz Rume, i Georgije Georgijević iz Segedina, i Nikola Dada iz Novoga Sada, i Simeon Petrović iz Arada, i Miloš Popović iz Novoga Sada. I neka bude pomenut Milutin Popović iz Bašaida, i Petar Popović iz Krstura, i Aksentije Radović iz Kikinde, i Dimitrije Radulović iz Bele Crkve, i Jeftimije Simeonović iz Bele Crkve, i Georgije Šupica iz Čente.

Kolo – ples kostura

Tekelijina sen: Godine 1806. pozvao sam u Aradu Srblje u crkvu da proslavimo dan svetoga Save – na način kako Madžari čine sa svetim Stevanom a Rusi sa Vladimirom i Aleksandrom Nevskim. Sada, 1839., vidim da dan svetoga Save, posle datoga u Aradu za četrdeset godina primera – jedva su se Srblji osvestili da ovaj narodni praznik toržestvuju; i može biti da i sad ne bi, da ja nisam fundaciju u Pešti za siromae đake učinio, to se u Pešti, Novom Sadu, Segedinu i drugi’ mesti’, osoblivim toržestvom proslavio ovaj narodni praznik.

4. Prva proslava, 1839.

PEVAČ:

Sad januar je,

hiljadu osamsto

trideset osma

odnosno deveta: – zima je.

 

U Pešti duva

    vetar, a krovovi

kod srpske crkve

pod snegom utonuli.

 

Tekeli Sava

polaže temelje,

a naše doba

još daleka – magla je.

 

Ulazi prodavač novina – tekelijanci kupuju SNN

 

PRODAVAČ NOVINA: Serbske narodne novine! Si-En-En! Serbske narodne novine! Si-En-En!! Veliko toržestvo! Svetosavska proslava u Tekelijanumu! Istoričeski događaj! Toržestvo, toržestvo! Prva svetosavska proslava! Prva Beseda o svetom Savi!

STUDENT: (čita novine) Krajem 1838. Matica je odlučila da se glavno, svečano sobranije drži na dan svetoga Save, na imendan Save Tekelije, spajajući tako svetovni kult srpskog prosvetitelja i počast svome dobrotvoru.

TRGOVAC: (čita novine) Kaže: „U nedelju, 15-og januara po našem kalendaru, bismo ovde svedoci i učastnici ne manje važnog nego i milog i za rodoljubive Serblje utešitelnog narodnog toržestva. Taj dan, na pojutarje Svetoga Save, kao prazdnik prvog prosvetitelja srpskog, a imendan Njegovog visokorodija gospodina Save Tekelije ot Kevermeš, velikog mecenata i Matice srpske predsedatelja, i kao dan zavedenija svog, črezvičajno je svetkovala Matica srpska.“

 

Muzika najavne špice „Srpskog ekrana“ (televizijske emisije Srba u Mađarskoj).

Ulaze snimatelj i reporterka.

 

REPORTERKA: Dragi gledaoci, pratite direktan prenos iz Tekelijanuma iz 1839. godine, na Dan svetoga Save, sa prve svetosavske proslave, takozvane besede.

Ulazimo u zgradu. Sveštenik osvećuje Tekelijanum, koji je osnovan prošle godine. (Pantomima) Govori Teodor Pavlović – sekretar Matice srpske – prvo o svetom Savi, pa o postanku i radu Matice i o zaslugama Save Tekelije, predsednika Matice. (Pantomima) Svoje „rapsodije“ čita Jovan Subotić. (Pantomima) Opet nastupa Teodor Pavlović i recituje narodnu pesmu o Margiti devojci i Rajku vojvodi. (Pantomima)

A sada, dragi gledaoci, nastupaju Tekelijanci – to je prvo od njihovih mnogobrojnih docnijih javnih nastupanja u srpskom kulturnom životu. Vasilije Berar recituje svoju Pesmu visokorodnom Savi Tekeliji ot Kevermeša, doktoru dviju prava, Carskog, Kraljevskog i Apostolskog veličestva sovetniku, zlatne nadpetnice kavaljeru i pročaja.

VASILIJE BERAR:

Tam’ na svetlo toržestvo, gde Silni Dušan i Sveti Sava piruju,

U srebro-vlasna potomka svoga vencem rodoljubija krase…

REPORTERKA: Sada nastupa Dimitrije Radulović, tekelijanac, „lekarstva treće godine slušatelj“, i govori prozni tekst u pohvalu Savi Tekeliji. (Pantomima)

I na kraju, dragi gledaoci, prva svetosavska beseda završava se pesmom u čast Savi Tekeliji. Autori stihova i muzike nisu nam poznati, ali je tekst sa notama objavljen u Serbskim narodnim novinama. – Poslušajmo zajedno ovu praizvedbu:

Kvartet:

Primi, Savo, pjesmu roda tvoga,

blagodarni primi darak grudi.

Ta slatko je ljubljen bit od svoga,

Pjesma tu je gdi su slavni trudi.

I sam bog

rado gledi dobra slavu,

rado čuje, rado čuje hvalu pravu,

blagodarna kad grud pjeva. Slava

sad svima na dom sjeva i čovjek dika

svjeta svog i čovjek dika svjeta svog.

OPERATIVNA SEKRETARICA: Svaka čast pevanju. Ali ko će održati besedu?

5. Kosta Ruvarac

PEVAČ:

Kosta Ruvarac

bio je najbolji

Tekelijanac,

momak svima po volji.

 

Svoj mladi vek je

sav ovde proveo,

A mlad je umro

u Zavodu Tekelijinom.

 

Svi su u njega

gledavši kazali:

Tu među nama

on je bio najbolji.

 

Mrtvačko zvono, potom klavir i violina: „Svi svjatimi”. Pogrebni skup, sa svećama

 

REPORTERKA (tiho, prigušeno, svečano): Opelo nad Kostom Ruvarcem u peštanskoj crkvi… Sa kora prodiru srceparajući glasovi samrtnih pesama što ih tužna braća pokojnikova izvijaju. Sada te kukavice prestaju, čuje se dole drugi, ne manje tužan glas Vase Đurđevića, Josifa Sokolovića i Laze Kostića – kako nariču u lepim besedama u ime čitave omladine, za pokojnikom.

PITOMAC 1: Kosta je rođen 1837. u Starim Banovcima.

PITOMAC 2: U Tekelijanum je došao 1858.

PITOMAC 3: Bio je duša i srce „Preodnice”, književnog društva, osnovanog na njegovu inicijativu.

PITOMAC 4: Obavljao je dužnosti blagajnika, sekretara, bibliotekara, pokrenuo je i uredio prvi broj almanaha „Preodnica”.

PITOMAC 5: Bio je najaktivniji kritičar… I jedini pripovedač, pored tolikih pesnika.

SVI: Bio je zaista najbolji među nama.

PITOMAC 1: Bio je kultna ličnost. Oličenje čestitosti, iskrenosti, solidarnosti.

PITOMAC 2: „Junak jaganjasti” – reče za njega Laza Kostić.

PITOMAC 3: U decembru 1863. položio je prvi rigorozni ispit za sticanje pravnog doktorata, i odmah je počeo da priprema završni ispit.

PITOMAC 4: Ali polaganje poslednjeg ispita nije mu bilo suđeno. Umro je u svojoj 27-moj godini.

PITOMAC 5: Dva dana pred smrt, pozove me u svoju sobu, jer ja – kaže – lepo pevam, i moli me da mu pojim Vo Jordanje. – Kao da je slutio da će posle dva dana, na Krstovdan 1864., kada se svuda ori Vo Jordanje, on u svojoj sobi u Tekelijanumu, okružen svojim tužnim prijateljima, mrtav ležati.

LAZA KOSTIĆ

Probudite, probudite mi ga!

Već treći dan što spava, treći dan.

Probudite ga! – Stani! nipošto!

Ne budite ga, smilujte se na nj!

Provoditi ga mante po volji, –

za teškom školom, – vakaciju tu!

 

Nagrobni spomenik Koste Ruvarca

 

REPORTERKA (tiho, prigušeno, svečano): 1898. u Tekelijanumu održan je svečani skup o Kosti Ruvarcu, a na peštanskom groblju osvećen je njegov nadgrobni spomenik.

 

Ulaze Laza Kostić i Stojan Vujičić – rukuju se i kažu svoje ime, zatim:

 

LAZA KOSTIĆ: Tražio sam Kostin spomenik na Kerepeškom groblju, ali ga nema više tamo. Rekoše mi da si ga dao preneti ovde u portu peštanske crkve, da Kosta naveki blizu Tekelijanuma bude.

STOJAN VUJIČIĆ

posle nas groblja će ostati prazna

i zvona će se nema klatiti bez klatna

LAZA KOSTIĆ

U po noći preveseljke,

sa netrenke terevenke,

zagrejan se digoh doma.

STOJAN VUJIČIĆ

pijemo vino crno kao kob

kidamo pogače bele – iščezavajućih dana

LAZA KOSTIĆ

Tišina je;

dvorište tamno, samo tek

uz opali prikućak kao da se miče

nešto belo;

pomislim da je nespokojni duh.

STOJAN VUJIČIĆ

na proplanku

gluhonemo

napušteno

groblje

izvaljene leže skamenjene duše

jalovo klijaju sure glave

iz pohlepne zemljine nigdine

LAZA KOSTIĆ

Na mojim vrat’ma kucnu neko –

Ja nehotice dahnuh: ulazi!

Otvoriše se vrata nečujno,

nečujno stupi jedna bela senka –

„Dobar-veče!” avet me pozdravi;

poznajem glas:

tako je prediso

u časovima svojim poslednjim

Ruvarac Kosta.

STOJAN VUJIČIĆ

sve nam je u beskrajnom prolazu

sve u večnom dolasku i odlasku

neznano i beskrajno izgubljeno

nedužno i neizmerno blagosloveno

 

samo zrikavci u sutonu

svagda zapoje iskidanu pesmu

setnu i opojnu

i dok kamenite glave

u tamu utonu

sve se smiri

 

SVI (melodija: „Kreće se lađa francuska”)

odmiče doba, odmiče

domiče kob, već domiče

odmiče doba, odmiče

domiče kob, već domiče

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

 

i groblja prazna ostaće

zvona bez klatna klatiće

i groblja prazna ostaće

zvona bez klatna klatiće

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

 

u ovom nemom sutonu

zrikavci tiho utonu

u ovom nemom sutonu

zrikavci tiho utonu

 

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

kidamo bele pogače

pijemo vino, crno je

6. Pozorišni amateri

Tekelijanci idu ulicom, i susreću se s PROLAZNIKOM.

PROLAZNIK: Kuda, kuda tako nalickani?

PITOMAC 1: Preko u Budim…

PITOMAC 2: U teatar, burazeru!

PROLAZNIK: Ohoho! U teatar? Madžarski?

PITOMAC 3: Ma kakvi madžarski?! Srpski!

PROLAZNIK: Ali gde tu ima srpskog teatra, mladiću?

PITOMAC 4: Predstave se daju u kući Josifa Stankovića.

PROLAZNIK: Kornelijevog brata?

PITOMAC 5: Jeste. Danas se igra „Kir Janja” od Sterije.

PROLAZNIK: Jel da? A ko igra?

PITOMAC 1: Evo, piše u pozivnici: (čita) Pava Stankovićeva je Juca, Mara Dukina je Katica, Antonije Hadžić je Kir Dima, Laza Kostić je Mišić a Đorđe Vuković je Petar.

PROLAZNIK: Dobro, dobro. A ko je Kir Janja?

PITOMAC 2: Čoveče, ti ništa ne znaš? Profesor Kovaček u svojoj knjizi o tekelijancima piše da je družina sjajnih budimskih amatera izvela „Kir Janju” i u Novom Sadu. Tada se u ulozi Kir Janje proslavio Stevan Pantelić, potonji vladika šabački.

PITOMAC 3: Evo šta o tome pišu tadašnje novine: „Od kako se kod nas predstavljanja daju, ovakvoga Kir Janju i uopšte ovakovu igru još vidili nismo.“

PITOMAC 4: Ha? Nije mačji kašalj!

PROLAZNIK: Zaista nije. To treba da vidimo. Kažete u kući brata Kornelija Stankovića?

PITOMAC 5: Da, kod njega. Predstave se igraju u kući ili u bašti, u lepe budimske večeri.

PROLAZNIK: E, braćo, ništa nije slučajno. Ovde se kod nas srpski teatar rodio – još u doba Joakima Vujića, – a izgleda plamen se ne gasi do danas!

Utvara Joakima Vujića: Lepo, lepo, diletanti!

 

Stižu na mesto predstave

 

OPERATIVNA SEKRETARICA (čeka ih na ulazu, uzrujana): Joj, ljudi, ne znam šta će biti, razboleo se Kir Janja!

PITOMAC 1: Da se nije ono… posle slavlja u Novom Sadu, malko oljokao?

OPERATIVNA SEKRETARICA Ma kako, nešto mora biti! Stiže publika, a nema predstave! Moramo nešto smisliti.

PITOMAC 2: Samo nemojmo rok operu. To još i ne postoji …

REPORTERKA (operativnoj sekretarici): Znaš šta, seko? Hajde da nas dve raspalimo „Pokondirenu tikvu”. I to je od Sterije, neće ni primetiti promenu… A Laza Kostić i ostali glumci neka improviziraju.

 

Svi se nameste kao malo pozorište: dve glumice igraju, ostali su publika

FEMA: Jedanput za svagda, ja neću da si mi takva kao što si dosad bila. Ja hoću nobles u mojoj kući. Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se ka­kva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta.

EVICA: Ja ne mogu mider da trpim kad se zaptijem u njemu…

FEMA: Taka drnda i ne može, nego koje su dobro vaspitane (za­teže se), ja mogu, vidiš, a tebi je teško.

EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukočena, ne mogu da se sagnem, niti što da prihvatim.

 

 

Tekelijanci aplaudiraju i podvikuju:

 

SVI: To! Deder, mider!

PITOMAC 1: (improvizira na melodiju „Belo Lenče”): „Otkopčaj mi mider-bider od ostra-a-ag…”

PITOMAC 2: Mintan da skineš, te grudi da ti pucav…

PITOMAC 3: Ćuti bre, to je iz „Koštane”!

 

Aplaudiraju, zvižde

 

OPERATIVNA SEKRETARICA: Ne glupirajte se. Imamo preča posla. Još uvek ne znamo ko će održati besedu.

7. Himna

PEVAČ:

Hiljadu osam-

-sto šezdesetih je

peštanska mladež

naročito živnula.

 

Nadzornik beše

Tekelijanuma

poznati pesnik

Zmaj Jovan Jovanović.

 

PITOMAC 1: Kada je bio upravnik Tekelijanuma, Jovan Jovanović još nije bio Zmaj.

PITOMAC 2: Zvali smo ga Kiš Janošem, po dedi, koji je zbog malog rasta nosio nadimak Kiš-Janoš, pa smo tako zvali i Zmaja.

PITOMAC 3: Na primer Laza Kostić…

LAZA KOSTIĆ: Da, ja sam stanovao u Tekelijanumu u sobi kraj Zmajevog nadzorničkog stana, kada sam studirao prava u Pešti.

PITOMAC 4: Zmajev prijatelj beše i pesnik Stevan Kaćanski, potonji Stari Bard.

PITOMAC 5: O krštenju Kaćanskovog sina Vladislava – na čelu pijane povorke koja je išla sa krštenja, sa flašom u ruci bio je niko drugi do Jovan Jovanović Zmaj. A posledica te pijanke je to što su dete zvali pogrešnim imenom – Vladimir – sve do osme godine.

OPERATIVNA SEKRETARICA: Zar se dotle nisu otreznili?

 

Izlaze, LAZA KOSTIĆ ostaje sam

 

LAZA KOSTIĆ: Godine 1861-e, uoči novosadske proslave stotinite obletnice od rođenja Save Tekelije, – u odboru za proslavu čula se želja da se tom prilikom otpeva kakva nova pesma, – koju bi celo srpstvo moglo prihvatiti kao svoju narodnu ’imnu. – Ta se želja prijavi Kišu i Kaćanskom, – pa i meni. Ja nisam o tome više ni mislio, jer ne smedoh poduhvatiti da se utrkujem sa takovim starijim krilaticama (imao sam dvadeset godina). – Kad al’, uoči same svetkovine – zove mene Kiš.

 

Ulazi Zmaj s mobilnim telefonom (zvoni, Kostić vadi svoj mobilni) pričaju oči u oči

 

ZMAJ: Dođi sutra kod „Zelenog venca“, da večeramo sa Stevom Kaćanskim, a posle ćemo posedeti i pokušati da zajedno sastavimo onu srpsku ’imnu.

LAZA KOSTIĆ: Zar još nije gotova?

ZMAJ: Ta nije. Ja sam imao druga posla, pa sam se oslonio na Stevu. A on se isto tako uzdao u mene. Nego gledaj pa donesi štogod, a i mi ćemo, pa što nam se najbolje bude svidelo.

LAZA KOSTIĆ: Ama dockan je. Kad li ćemo je sastaviti, kad li će se udesiti muzika za nju?

ZMAJ: Za muziku je dakako dockan. Al’ dosta je ako se na proslavi pročita, pa posle je već Kornelova briga (Kornela Stankovića).

LAZA KOSTIĆ: Lepo, doći ću.

 

Isključuju mobilne telefone, izlaze, potom se pojavljuju trojica u kafani

 

SVI: Ohoho! Kaćanski, di si ti? Kako ti je sin Vladi… Ćao, ćao… Santa Marija! itd.

KAĆANSKI: Eda li što donosiš?

LAZA KOSTIĆ: Ništa, bogami.

ZMAJ: Ta moramo nešto skrpiti, ma celu noć prosedeli. Sramota bi bilo da se ovaka tri momka udruže, pa da ne bude ništa.

LAZA KOSTIĆ: Kelneru, donesi vina i čaja, pišemo himnu.

ZMAJ: Dobro zdravlje! (Kucnu se.)

KAĆANSKI: E, lako je bilo Ruže de Lilu spevati Marseljezu. Sav narod se digao, kao jedan čovek, za svoju slobodu i slavu. Da je meni doživeti svesrpski ustanak za slobodu i ujedinjenje, odmah bi bila pesma gotova.

ZMAJ: Ćutite, nemojte me buniti!

LAZA KOSTIĆ (publici): Te opet hajd’ ućuti, zamisli se, lupaj glavu i moli se Minervi da se smiluje, sve tako, gotovo do zore, dok nije naišao drem, te odosmo spavati.

Tako prođosmo nas trojica. Da je tada bio Đura Jakšić u Novom Sadu, i on bi se jamačno našao u našem društvu, – ako ne radi ’imne, ono barem radi društva i pića.

A baš je bilo sve u nama i oko nas puno krcato srpstva i bratstva! Jedan se moj vršnjak, čini mi se Damjan Pavlović „Dušica“, proslavio čak uzvikom: „Srbin je Bog!“ Pa ipak ništa!

 

Začuje se tiho „Voskliknem ljuboviju”.

 

Voskliknem ljuboviju, Svjatitelju Savje,

Serbski cerkve verhovnoj, svjatiteljskoj glavje:

Tamo vjenci, tamo slava, gdje naš serbski pastir Sava,

Pojte jemu Serbi, pjesn i utrojte.

 

S neba šalje blagoslov, sveti otac Sava,

sa svih strana svi Srbi, s mora i Dunava,

k nebu glave podignite, Savu tamo ugledajte,

Savu, srpsku slavu,

pred prestolom Tvorca.

 

REPORTERKA (otprilike za vreme druge strofe): Himna svetom Savi nastala je početkom 19. veka, možda u manastiru Kuveždinu, jedinom fruškogorskom manastiru posvećenom svetom Savi. Prvi put je pevana javno u srpskoj crkvi u Segedinu 1840. godine.

OPERATIVNA SEKRETARICA: Dobro, ljudi, ali ko će održati besedu?

8. Isidor Bajić, Tihomir Vujičić, „Svatovac”

PEVAČ:

Isidor Bajić

        pesme je sakupljao,

horovođa je

        i kompozitor bio on.

 

U Pešti on je

        muziku učio,

svoj pijanino

        u Tekelijanum uneo.

 

PITOMAC 1: Ovde je Bajić držao probe pevačkog društva.

PITOMAC 2: Ovde mu je stajao pijanino!

PITOMAC 3: Tu nastaju njegove prve kompozicije.

PITOMAC 4: Zapisivao je i narodne pesme, kao Kornelije Stanović.

PITOMAC 5: I Tihomir Vujičić!

PITOMAC 1: E, Tihomir…! On je zapisao „Svatovac”.

PITOMAC 2: Neki kažu da je kalaški, drugi da je pomaški.

PITOMAC 3: Ma to je komšijsko!

SVI: To bolje! Baš super! Hajdemo na šinobus! Fiju-fić! Idemo u kermes! Volim vola širokih rogova! Hopa-cupa! Tralala!

 

Igraju „Svatovac”, potom lumpuju

 

OPERATIVNA SEKRETARICA: Stanite, bre! Vi niste čitavi! Lumpujete, a još uvek ne znamo ko će održati besedu!

PITOMAC 1: Pitajmo najpametnijeg! Našeg patrona.

 

SVI pevaju (melodija: „Oj, devojko, Piroćanko”):

Molimo te, Tekelijo,

pomozi nam sad idejno!

 

Podaj, Savo, nam ideju,

ko da održi besedu.

 

TEKELIJIN GLAS:

U takovom situacijumu pomagajet raspisanije konkursa.

 

SVI (pevaju):

Hvala, Savo, na ideji,

konkurs će nam sve da reši!

 

Konkurs, konkurs, konkurs, konkurs,

konkurs, konkurs, konkurs, konkurs!

 

LAZA KOSTIĆ: Stan’te, svatovi!… Šta ako se na konkurs javi neko – odonud?

9. Završna pesma

(Melodija: „Let The Sunshine In” iz mjuzikla „Kosa”)

U starom

Tekelijinom Zavodu

bivših đaka seni lutaju.

Ovde svoje uspomene traže

ti bivši ljudi.

A ja ih samo sanjam sad,

mislim da je vreme sud

da i ja ostavim neki trag.

 

Mi smo

na Trgu ruža živeli.

Sad

tamo se novi klinci jure.

Zemlja se vrti bez mene,

al mesto nas

pevaće im zidovi.

Slutim ja.

Slutim ja.

 

Hilandar, Sentandreja.

Hilandar, Sentandreja.

 

(Hor) Znak ostavljam,

Glas kosmički i sjaj,

I mrak, vaseljenska noć

I glas:

Zrikavci nebeski,

Sveopšti zagrljaj,

I naše seni,

I naše seni,

I naše seni.

(Pevač) I daj u kosu mi cvet,

I daj mi poleta, poleta.

Samo ti i ja,

I mi, i bog, i

Glas, i sjaj, i mi

Svi mi, svi mi, svi mi!

 

U starom

Tekelijinom Zavodu

bivših đaka seni lutaju.

Ovde svoje uspomene traže

ti bivši ljudi.

A ja ih samo sanjam sad,

mislim da je vreme sud

da i ja ostavim neki trag.

 

Čujmo,

odozgo s neba neki glas stiže,

čudesnu sada čujem priču,

tu besedu o našem svetom Savi.

 

Uđi, Sunce,

uđi, Sunce,

ozari nas.

 

Sveti Savo,

sveti Savo,

nebeski glas.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ