Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela


Knjige


Sentandrejski tipik
1990


Naći ću drugog
1994


London, Pomaz
1994


Mi že Sentandrejci
1997


Bitka za Sulejmanovac
2000


Websajt-stori
2001

 

Poseta čarobnom bregu
 

Autor je celog puta spominjao svoga prijatelja.

– Pili smo rum, kada je Hiperborejac između dve štamprle izjavio da… Pazi, krivina!

Alina se nije uzrujala:

– Ne brini. Mene ne iznenađuje što na serpentini nalećemo na krivine. – Ipak, dobra duša, vratila je menjač u drugu. – Počeo si nešto u Hiperborejcu.

– Nije bitno, kazaću ti gore na bregu. U Davosu.

To im je bio putni cilj. Autor je uzastopce po treći put čitao Čarobni breg (bruto cirka sedmi put); počeo je „zaupokojeno čitanje” na vest o Hiperborejčevoj smrti, zatim je na sahrani iznenađeno trepkao (vlažno) kada je u nekrologu čuo da je Hiperborejac jednom prilikom izjavio da u slučaju da se nađe ispružen na odru (tako se izražavao), voleo bi da mu u rukama počiva jedna knjiga: Čarobni breg. Nije čudno što je hteo knjigu i baš Čarobni breg, nego što je to formulisao i što je to citirano na sahrani. Autor je tada već čitao poglavlje „Naravno, jedna ženska persona”.

Zatim je prošla sahrana, pepeo je otplovio Dunavom, a potrošio se i Čarobni breg. Iz autorovih ruku ispadale su sve knjige: primamljive nove i proverene stare; Čarobni breg nije trpeo konkurenciju, čak ni od istog pisca; štrči kao alpski vrh iznad Davosa, ustanovio je autor, dok je Alina savlađivala krivine – pomamnim tempom: protiv vrtoglavice! Autor ima paniku od prostora, Alina ne podnosi ringišpil.

– Kada vozim, nemam vremena za muku – preuzela je volan kod Suša (Susch), gde se s crvene linije skreće na žutu. – Još nije kasno da se predomislimo – rekla je imitirajući promišljeni ton promišljenih žena. – Možda je glupo da se jedan paničar i jedna padavičarka penju na vrh sveta samo zato što smatraš da Tomas Man piše šlampavo, pa nisi kadar da zamisliš poziciju sedam stolova u sanatorijskoj trpezariji. Ne mogu da verujem da si prosto zato naumio da se popneš preko staklenih planina. Uostalom niko ne garantuje da su stolovi i danas raspoređeni kao nekad.

– Šta je tu je. Rezervisali smo sobu broj 34, nju svejedno moramo isplatiti ako se ne survamo.

Jednom poentom Alina se može odmamiti i na fudbalsku utakmicu; pritisnula je gas, te su kao divokoza zapucali put čarobnog brega, autora je pak na sedištu za tašte hvatao fras karakterističan (ili predviđen) za tašte.

*

Na putu od devetsto i devet kilometara vozili su na smenu, uz asistenciju GPS navigatora, čiji je glas Alina naštimala u ženskom altu.

– Žene su pouzdanije – odbila je autorovo lobiranje za Pavarotija.

Ali avaj, katkad i Alina može da pogreši: pokazalo se da je navigatorka jedna tvrdoglava kvočka, koja se već na startu uzjogunila kada je autor hteo da zapuca donjim putem ispod Alpa („bliže moru, nije da nije”).

– Pogrešan pravac… pogrešan pravac… Dupli benzinski troškovi… dupli benzinski troškovi…

– Ja plaćam, nije da nije.

– Ženska je u pravu… ženska je u pravu… – imitirala je Alina navigatorku. – Išli smo donjim putem sto puta u Veneciju. Da vidimo sada gornji.

Šta je mogao sam protiv dve ženske? („Ipak je trebalo angažovati Pavarotija.”) Okrenuo je volan i odmahnuo:

– Ne marim, idemo kako kvočka kaže. Ali ako bude zanovetala kada stanem da piškim, ja ću joj pokazati kurac, neka ga koordinira.

Sledeći okršaj iskrsao je povodom autorovih gastronomskih snova.

– Da smo pošli donjim putem, već bismo žderali štrudlu kod „Old tajmera” u blizini Klagenfurta. A šta ima ovde? – odmeravao je austrijski pejzaž kao da očekuje pite na granama.

Posle kraće prepirke s navigatorkom koja se bunila protiv skretanja na parking, autor je predao volan gospođi Alini i istakao nove ciljeve, ali navigatorka je odbrusila da ne poznaje koordinate „Gulasch” i „Apfelstrudel”.

– Diletantkinja; umrećemo od gladni.

– Ja bih radije vozila bez nje. Isključi je i uživaj.

– Aferim! Zato je dobro imati rezervni plan kad jedna kvočka podbaci.

– Zaveži i gledaj planine; divne su.

– Ove su poleđina onih koje bismo gledali s donjeg puta s štrudlama. Priznajem, i u ovima ima nešto… Eno na primer… Österreichische Spezialitäten. Kvočka nas ipak nije zajebala, ma koliko se trudila. Štaviše: štrudila!

*

Jedan običan radni dan izabrali su za putovanje usred leta iz Budimpešte, gde oboje žive, u mesto Davos, u švajcarskom kantonu Graubinden. Išli su u radnu posetu na sedam dana. (Navodno radi opservacije rasporeda stolova u trpezariji.)

Dalek je to put, od Budimpešte donde, suviše dalek za tako kratak boravak; put vodi kroz zemlje raznih gospodara, ali danas već bez granica ili barem bez graničnih prelaza, autostradom skoro do kraja, sasvim do nepojmljivo visokih planina.

Odatle već putovanje, koje je dotle išlo ravnim linijama u velikom potezu, postaje iscepkano. Automobilom doduše nema zadržavanja i komplikacija s presedanjem s jednog voza na drugi, ali putevi su već uzani i strmi i sve strmiji, a kada se u centru jednog fantastično konzervisanog srednjovekovnog gradića skrene udesno, počinje izrazito pustolovni deo vožnje, nagli i strmi uspon kojem kao da nema kraja; jer varošica Suš leži još na relativno umerenoj visini; ali sad se po divljačnom, tegobnom i stenovitom putu ide uistinu u visoke planine.

Pred okom punim divljenja otvarali su se veličanstveni vidici na fantazmagorične gorostasne vrhove, na taj uzvišeni svet planina u koji se penjući ulazilo, vidici koji su se ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja. Autor pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice („ili kog kurca”), pa – ako se ne vara – i zonu ptica pevačica, i ta misao na prestanak i osiromašenje izazva kod njega slabost i laku nesvesticu, tako da za trenutak-dva pokri oči rukama. (Na sreću, vozila je Alina.)

Zatim prođe nesvestica. Jer po autorovom mišljenju nesvestica je mačji kašalj spram onog straha koji ga je obuzeo kada mu se učinilo da on, na sedištu suvozača, izleće u okukama u ništavilo nad provalijom od tri hiljade metara. Sve je to, dakako, samo uobrazio. Ali to beše dovoljno. Štaviše.

Najzad je video da je penjanju došao kraj, da je dostignuta najviša tačka klanca. Po ravnoj dolinastoj padini auto je sada ugodnije jurio, pa je autoru laknulo, a ujedno je zahvalio bogu što je Tomas Man svojevremeno prispeo vozom a ne autom, inače bi sav misticizam slavnoga romana otišao k vragu, pošto bi Man napisao da se Hans Kastorp zadržao na čarobnom bregu zato što nije smeo da se vrati serpentinom.

*

Polemika između Tomasa Mana i GPS navigatorke buknula je na stanici naselja Davos Dorf (Davos Selo), gde počinje radnja Čarobnoga brega.

– Stigli smo – reče autor. – Do sanatorijuma je odavde bliže – citirao je iz romana, zatim je okrenuo dve stranice i nastavio: – Neko vreme idemo drumom s razbacanim kućama sa strane, paralelno sa železnicom u pravcu osovine doline, zatim skrećemo ulevo preko uzanog koloseka, pređemo neku vodu…

– Pogrešan pravac… Skrenite udesno…

– Zajebavaš Tomasa Mana, glupačo?

Da bi sprečila autora da razbije GPS teškim, jednotomnim Čarobnim bregom, Alina je primetila da je ženska možda u pravu, jer ako autor pogleda udesno, videće naziv ispisan ogromnim slovima na beloj zgradi u kojoj je Hans Kastorp proveo sedam godina.

Sedam je dana autor lunjao Davosom tražeći objašnjenje za nesporazum.

– Ovo je preterano čak i od šlampavog Tomasa Mana – gunđao je kružeći oko stanice nadajući se otkrivanju neke sitnice koja će pokazati ko je ovde lud.

Jer plitkim objašnjavanjem autor nije mogao da se zadovolji („dasa jeste šlampav ali nije plitak”): nije mogao da veruje da se Tomas Man prosto zablenuo i izgubio orijentaciju, ili napravio grešku u sećanju ili pisanju (on ili daktilografkinja), ili je namerno obrnuo relacije da bi napravio distancu između stvarnosti i literature.

Alina je, umesto gunđanja i kruženja, razmišljala.

– Nešto treba da prihvatimo kao polaznu tačku. Ako odbacimo da je Tomas Man pogrešio, onda nema sumnje da je krenuo s druge strane pruge i potoka. Možda se peron u ono doba nalazio na suprotnoj strani. Ako je pak trebalo da skrene ulevo, onda nije pošao u pravcu Davos Placa nego u pravcu Klostera.

– Ali u romanu prvo prelaze prugu a zatim potok, a mi vidimo obrnuto.

– Piše izrazito „potok”?

– „Einen Wasserlauf” – čitao je iz nemačkog primerka pripremljeni putnik.

– Dakle „vodotečina”? Onda u romanu nije reč o ovom potoku. Ta ovo i nije potok nego rečica. A potoka ima mali milion gore na padini.

Hvala ekološkoj erudiciji gospođe Aline, spasli su ugled Tomasa Mana. Autor je uzdahnuo:

– Priznajem, laknulo mi je; jer da je dasa već na startu zabrljao ovakvu jednostavnu geografsku sitnicu, šta bi tek radio kasnije sa silnim psihološkim i filozofskim glupostima?

*

Znajući da Tomas Man u Čarobnom bregu upadljivo insistira na broju sedam (up. broj stolova u trpezariji i broj Kastorpovih godina na bregu i broj poglavlja u romanu), autor se nije dvoumio:

– Ostajemo sedam dana – podsetio je gospođu Alinu kada su ugledali tablu „Davos”..

– I soba nam je sedmica.

– Jok. Znaš da sam rezervisao Kastorpovu sobu broj 34.

– Dakle tri i četiri.

– Molim? Vidi, stvarno! I to u zlatnom rezu! – Otprilike; autor nije matematički virtuoz.

Kada su prošli tablu „Davos”, autor je dreknuo:

– Stop! Pogledaj koliko je sati.

– Sedam sati i sedam minuta?

– Ne zezaj. Rikverc i šic natrag pred tablu!

– Zašto?

– Sad je vreme odmora u sanatorijumu. Ako nas Berens vidi da lunjamo…

Ludiranje ima smisla samo ako je ozbiljno: Alina je curiknula kola do čistaca pred tablom „Davos” i napravila nekoliko fotografija, zatim je autor preuzeo volan (ipak je ovo njegov radni izlet), te su se uz strmu rampu u obliku omče dovezli do portala sanatorijuma… hotela.

Službeniku francuskog tipa, koji im je skrenuo pažnju na tablu „Samo za službena vozila” (Nur für offizielle Fahrzeuge), autor je rekao da se smiri („nicht sekkieren”), oni dolaze u službenu posetu, a ne da se…

– Kako kažu nemački „zajebavati se”? – pitao je brzo gospođu Alinu.

Alina, izgleda, nije pogodila pravi sinonim, jer je službenik uporno ponavljao da ovamo smeju da uđu samo kola koja dovoze hleb i vino, meso i mleko, voće i povrće.

– Zaboravili ste mrtvačka kola – progunđa autor. – Takođe niste rekli da zimi sankate pokojnike bobovima, nije da nije! („Ist nicht dass ist nicht!”)

Pod impresijom završnog obrta kojim je autor obogatio nemačku stilistiku, službenik se poklonio i izrazio svoju nadu da gospodinu, koji tako virtuozno barata nemačkim jezikom, neće biti teško da razume onaj natpis koji doduše oskudeva stilističkim inovacijama, ali jasno označava parking predviđen za goste (Parkplätze für Gäste).

Dok je okretom u obliku ipsilona uterao na hotelsko parkiralište, autor je psovao majku GPS navigatorke, koja ga nije uputila na adekvatno mesto, nego je pustila da se on obruka iz nemačkog.

*

Uzeli su ključ sobe br. 34.

– U kojoj li je spavala Madam Šoša? – pita gospođa Alina.

– Nemam pojma; Tomas Man kaže samo toliko da je gospođa Šoša živela na prvom spratu. Zašto te to zanima: misliš da se Hans Kastorp ušunjao kod ribe?

– Ma kakvi. Njih dvoje lebde u ljubičastoj magli, njihova ljubav je mistična i platonska, visokoparna i poetska.

– Svakako! Svakako tako misli svako koga sam god pitao, a tako sam mislio i ja, uprkos tome što mi je Hiperborejac svojevremeno, uz rum, sećaš se, pričao sam ti…

– Nisi završio.

– Evo. Pre dvadeset ili trideset godina Hiperborejac mi je rekao uz rum da po njegovom mišljenju uopšte nije isključeno, nego je, naprotiv, vrlo verovatno da su Madam Šoša i Hans Kastorp… hm, znaš da se izražavao zavrnuto, dakle njemu se čini da su Madam Šoša i Hans Kastorp preskočili tarabu.

– To jest potucali se?

– To sam pitao i ja, a Hiperborejac mi reče da se i tako može kazati. Ali štos nije u rečima nego u kondicionalu; Hiperborejac je pročitao Čarobni breg više puta nego nas dvoje zajedno, i primetio je caku, ipak je govorio nesigurno i uslovno. Meni je danas već jasno, ali tokom dvadeset-trideset godina nisam primetio ništa, ma koliko puta sam čitao roman. A sve je očigledno, pogledaj, podvukao sam ona mesta gde je izrečeno, jasno ili maglovito ali jednosmisleno, da je pokladna noć imala svoj nastavak posle onog trenutka kada je Klavdija Šoša otišla u svoju sobu, pošto je opomenula Hansa Kastorpa da ne zaboravi da joj vrati olovku.

– A da li joj je vratio?

– Kao smuk. To je na jednom mestu izrečeno bukvalno, a kasnije ima više aluzija na to da je olovka vraćena još iste noći. To je u Manovoj glavi bilo nedvosmisleno, a u svom dnevniku piše sasvim otvoreno: „Muškarac, pošto je Klavdija postala njegova, čeka je sedam godina, čuvajući njen rendgenski snimak.” Ovo je Man zapisao 26. aprila 1921.

– Ume on kad hoće.

*

Pošto u Čarobnom bregu vreme igra važnu ulogu, autor je u Davosu često gledao na sat.

– Možemo na klopu – reče Alini. – Ja ću ući u trpezariju i sesti na Kastorpovo mesto, a ti malo sačekaj, te uđi i raspizdi vratima.

Uigrani tandem! Autor je odmah osetio da je Alina ušla, ali vrata nisu tresnula. Kao u Akvinkumu, kada Alina iznenadi autora na spavanju, ujutro, svrativši na putu na posao, makar na pola sata; vrata otključava i zatvara nečujno, te se na prstima šunja do kreveta i skida se u hodu, a on odmah oseti njenu prisutnost, mada iz bunara snova izranja tek kada mu se koža slepi s njenom.

I sada je znao je da je Alina ušla, ali nije mogao da zamisli zašto nisu tresnula vrata. Pogledati nije smeo, misleći da se Alina zaglavila u dovratke pa sad radi na odstranjivanju prepreke. Sedeo je na Kastorpovom mestu, leđima ka ulazi, i čuljio uši.

Onda je Alina „sisnula”.

Ovo treba objasniti. Reč je o stručnom komunikacijskom izrazu iz hiljadu devetsto šezdesetih godina kada su peštanski mladići zamenili tradicionalno zviždukanje za devojkama specijalnim načinom oglašavanja: „sisnuti” se može napućenim usnama i uvlačenjem vazduha kao da se imitira fijuk vetra.

Jedinstven prizor: Alina stoji u vratima sanatorijske trpezarije u Davosu i zviždi!

Autor se munjevito okrenuo i video Alinu kako ide nečujnim mačjim hodom kao da se prikrada, ravno ka „boljem” ruskom stolu, koji je stajao upravo prema vratima verande. Pravila se kao da ne primećuje autora, a dok je išla, nije zaboravila da jednu ruku drži u džepu svog kaputića od džinsa, drugu pak za potiljkom, pridržavajući i popravljajući kosu. A pre nego što je sela, napravila je poluokret i „pokazala” se dvorani.

Oberkelner nije pravio pitanje od čudnog ponašanja para iz iste sobe; Švajcarska je demokratska zemlja u kojoj svi klopaju gde žele, a kod plaćanja se ispostavilo da je Švajcarska i kulturna zemlja: autor je na računu primetio diskretnu stavku „Zuschläge TM”. (Doplata TM.)

„TM”? Was ist das?

– Thomas Mann, natürlich.

– Plus 20 % für Thomas Mann? Warum?

(Alina je za drugim stolom mislila da autor pravi pitanje od novčanog odraza njenog apetita, te je nečujnim mačjim hodom napustila salu.)

Oberkelner je objasnio da se literarna doplata računa na onim mestima gde su sedili junaci romana; Hans Kastorp i gospođa Šoša koštaju 20% plus, za Setembrinijevo mesto traže 10%, a 5% za one stolice gde su sedeli sporedni likovi.

– „Sedeli”? – zinuo je autor. – Pa to su fiktivni ljudi. Bilo bi korektno da i doplata bude fiktivna.

Oberkelner je obećao da će pitati direktora, no dotle mora da poštuje važeće propise. Ali ako autora ne zanima književnost, može dobiti poseban sto bez literarne doplate. Istina, onda je i meni skromniji.

Aha. Hleb i voda – osmehnuo se autor ironično.

Bitte schön – lupao je petama oberkelner i obećao da će skromnome gospodinu odsada servirati asketski meni.

Autor se smejao: sviđa mu se ovdašnja ironija u duhu Tomasa Mana, ali književnost je jedno a kuhinja drugo; on i nadalje želi da mu se serviraju ozbiljne porcije bez ironije. – Schnitzel und Strudel ohne Ironie.

*

 Izašavši iz trpezarije, zatekao je Alinu kod recepcije, udubljenu u mapu Davosa i okoline. Planirali su izlet do Kastorpove klupe kraj potoka.

– Nadam se da potok još žubori. Ne kao vrata. – Finiji način za prebacivanje nije umeo da smisli.

– Nisam mogla da ih zalupim. Imaju finu hidrauličnu kočnicu. Ovo je već Evropa, čoveče!

Utom se čuo tresak, a kroz zadrmano staklo malih okana videli su leđa dame koja je ušla u trpezariju i zalupila vrata.

Autor je skočio do vrata i tu se sudario s oberkelnerom koji je nameštao tablu koja pala. Posle uzajamnog pardoniranja, pri kojem je oberkelner koristio reči savetnika Berensa: „Hopla, pozor, gospodine, ovo se lako moglo rđavo svršiti po obostrane žuljeve”, autor je ugledao reklamu o mogućnosti isključivanja automatskog zatvaranja, a ispod natpisa Effekt Madam Chauchat 5 € video je strelu koja pokazuje rupicu gde se ubacuje novac.

Autor je odoleo iskušenju da u polemičkom diskursu upita Alinu ko li će voziti na povratku na serpentini ako se njoj toliko pokvario očni vid da nije primetila ovolika konjska slova, ako ih je pak primetila, zašto je naumila da štedi pare na račun literature a ne putem apstiniranja od švicarskog sutlijaša.

No autor je prefinjen evropski duh, rekao je samo toliko da su ovi kurci verovatno baš sada okačili onu kurvanjsku tablu.

Alina se čudila:

– Zar je ti nisi primetio kada si ušao znatno pre mene?

Puf. Tako prođu evropski duhovi kada se suviše prefine.

– Ja nisam imao zadatak s vratima.

– A ja nisam pretpostavljala da ćeš šlampavo pripremiti uslove za eksperiment. Uzalud se trudim da sve bude u redu.

– O čemu pričamo?

– Ja pričam o tome da sam našminkala sebi „azijske” oči kao Madam Šoša i stavila sebi sivkasto zeleno kontaktno sočivo, pa ne vidim ni…

– Kurca?

Dr. Kurtz ordiniert am Morgen – informisao ih je portir koji je slušao njihov dijalog.

*

– Nadam se da si nacrtao barem raspored stolova u trpezariji, kad smo već, navodno, došli radi toga.

– Sto mu gromova! Zaboravio sam, nije da nije.

– Trte-mrte. Otpočetka osećam da imaš neki drugi, skriveni cilj. No tvoja stvar; idi skiciraj astale dok su ti u glavi.

– Nemam olovku.

– Evo ti moja. Pazi, malo je krhka. I nemoj zaboraviti da mi je vratiš.

– Nemam ni hartiju.

– Mazni salvetu.

– Samo da me ne uhapse. Dolaziš i ti, ili ćeš me sačekati?

– Idem u sobu da skinem farbu s očiju. Već jedva vidim.

„Šta je vreme?” U originalu: „Was ist die Zeit?In concreto:

– Gde si se zajebavao tako dugo?

Alina je kip strpljenja, no sada je bila napeta, jer nije uspevala da vrhom turpijice za nokte izvadi šarafe bočnih dasaka na krevetima.

Ispostavilo se da je autor rezervisao jednokrevetnu sobu: nije vodio računa o tome da je u sobi br. 34 Kastorp spavao sam.

– Kada sam ušla, sobarica je upravo navlačila posteljinu i rekla da imamo sreću, dodatni krevet je donet iz one sobe u kojoj je spavala gospođa Šoša.

To je rekla i zaćutala; a da li je to sama izmislila ili joj je sobarica stvarno rekla nešto slično, ostaje Alinina tajna; no bilo kako, autor je osećao da pozitivističko savršenstvo ekspedicije ne treba kvariti izlišnim pitanjima, jer se krug lepo zacrtava i sastavlja počev od Hiperborejčevih reči između dve čaše ruma pa do gašenja lampe u sobi br. 34, u kojoj posle vađenja šrafova i sastavljanja kreveta nikakve suvišne bočne daske nisu zasecale neprijatnom oštricom idilu spavačke koegzistencije usred čari brega.

*

Originalni tlocrt zgrade šumskog sanatorijuma – danas hotela – tokom raznih obnavljanja nije menjan, i sada važe iste dimenzije i proporcije, a i stil nameštaja čuva nekadašnju atmosferu; to se može zaključiti na osnovu starih fotografija kojima je okićeno celo prizemlje: uveličane crno-bele slike vise na zidovima u takvoj količini da se prošlost prožima s današnjicom, a pošto fotografije potiču iz doba radnje Manovog romana, gosti lebde u magli jednog čarobnog a ipak stvarnog sveta.

U sobama, međutim, nema starih fotografija ni starinskog nameštaja, crvotočnog i rasklimanog, konstatovao je autor razočarano, no izašavši na balkon odjednom je kriknuo, a kada je Alina uplašeno istrčala za njim, našla ga je ispruženog poleđuške u odličnoj naslonjači, nema sumnje – Kastorpovoj!

Da li je ovo dovoljno jasno? Ne radi se nekoj sličnoj naslonjači, nego konkretno o onoj istoj u kojoj je glavni junak romana bio ležao.

– Danas više niko ne proizvodi ovakvo sranje – oduševljavao se autor uz oprezno migoljenje, jer se bojao da će se klimava starudija srušiti pod njim. Ali ona ni da škripne ni da pucne! – Stvarno je odlična, nije da nije. Sutra idemo da kupimo pokrovce od kamilje dlake.

 – Koješta! – reče gospođa Alina. – Ako se ne varam, mi smo tek na početku avgusta. Sumnjam da su nam potrebni pokrovci, a pogotovo ne verujem da ovde prodaju ćebad od kamilje dlake; u ovim alpskim predelima imaju pokrivače od vune alpskih ovaca.

– Da se kladimo – jurnu autor po roman i trijumfalno pročita da su kuzeni „u jednoj lepoj, bogato snabdevenoj radnji u engleskoj četvrti kupili dva takva ćebeta od kamilje dlake kakva je imao i Joahim, naročito duga i široka, prijatno mekana, u prirodnoj boji”.

Dok je on čitao, Alina je otvorila orman i izvadila dva ćebeta od kamilje dlake, naročito duga i široka, prijatno mekana, u prirodnoj boji.

– Rekao sam ti: kamila.

– Da, ali specijalna prugasta kamila – pokazala je Alina dve crvene pruge u širini smeđih pokrovaca.

– Naravno: alpske kamile s crvenim prugama. Da bi se razlikovale od lila krava na pašnjaku.

(Autor oseća grižu savesti zbog izbegavanja detaljnog opisa odlične naslonjače. Ali ona je neopisiva. Izgleda kao nevešto sklepana hoklica za dve osobe ili tragače bez točka. Glomazna i nezgrapna, kao da ju je sklepao Robinson od motaka i pruća, deluje trošna i labilna, no kada se čovek usudi da legne u nju, oseća da nikad nije ležao u komotnijem i bezbednijem gnezdu. Njenu udobnost obezbeđuje jednodelni madrac s jednostavnom i čistom ali izbledelom i otrcanom navlakom, koja upotpunjuje seoski utisak, zbog kojeg naslonjača iskače iz elegantnog i mondenog konteksta, ali kasnije ona ostaje najupečatljivija predmetna uspomena s čarobnoga brega. – Autora asocira i na seoske šupe i tremove i, odnekud, na Indiju. [Što možda i nije „odnekud”.])

*

Radnja se u Čarobnom bregu odigrava u zatvorenom i neobičnom prostoru, daleko od prirodne sredine likova; zato se autoru nikada nisu dopadali biografski povraci u prošlost ponekih junaka: dva poglavlja o Kastorpovom detinjstvu on smatra natruhom Manove opsednutosti životom potonulog patricijskog građanstva („kompleks Budenbrokovi”), a evociranje Kastorpovih đačkih dana pripisuje Manovoj opsednutosti homoseksualnim problemom („kompleks Ašenbah”), a rado bi izbacio i Setembrinijevu i Naftinu biografiju.

Da bi izbegao sličnu zamku, autor se danima opirao pritisku da se popne do najvišeg sanatorijuma, danas takođe hotela, zvanog „Berghotel Šacalp” (Schatzalp). A pritisak je bio velik: ljupka (i zgodna) recepcionerka njihovog hotela nije propustila nijednu priliku da ih priupita da li su već posetili „Šacalp”, a kada je autoru najzad dojadila njena agresija te joj je odbrusio da su oni preokupirani detaljima vezanim za Manov roman pa nemaju vremena za obične turističke znamenitosti, recepcionerka je izjavila da je Šacalp i te kako povezan s Manovim romanom, te je otvorila portirski primerak Čarobnog brega i pročitala rečenicu u kojoj Joahim Cimsen saopštava Hansu Kastorpu da „na najvećoj visini leži sanatorijum Šacalp, tamo preko, odavde ne može da se vidi. Oni svoje mrtvace zimi moraju da spuštaju bob-saonicama”.

Našla je dobrog za kavgu! Autor se doduše ne može takmičiti s Hiperborejcem u broju čitanja Čarobnog brega, ali i on zna roman naizust. Oteo je knjigu iz ruku recepcionerke i nakon kraćeg listanja našao ono mesto gde Joahim kaže ovo: „Mislio sam da jednom s doručkom u torbi odemo do Šacalpa”, no Hans Kastorp odbija predlog: „Nije mi nimalo do toga”, a narator dodaje: „Ako se nečemu nadao, i ispunjenje i razočarenje iščekivalo ga je ovde, a ne na nekom Šacalpu.”

– Jasno? „Nicht auf irgendeiner Schatzalp.”

Uostalom, oni nisu poneli torbu za doručak.

Kein Frühstück-ceker!

Ovo je već palilo: recepcionerka je mislila da je i ovo iz Čarobnog brega, pa više nije potezala pitanje Šacalpa i kotarice za doručak.

Autoru nije promaklo da se recepcijski primerak romana isuviše lako rasklapa na odgovarajućem mestu, pa je zaključio da vlasnici gornjeg hotela i bifea oko žičare plaćaju procenat portirima donjih hotela; ipak je pristao na izlet, najviše radi Aline, kojoj je uspinjača evocirala skijaške uspomene; i zaista: dok su se dizali, imali su najlepši pogled na dolinu i sučelni snežni vrh na kojem stubovi skijaške žice bodu nebo kao šor raspeća na Golgoti.

Stigavši na zaravan ispred gornjeg hotela, autor je pohvalio Alinu:

– Hajde kad si izdržala bez povraćanja, no bila si i u pravu: ovo je trebalo videti. Jer evo kažem, učinio sam otkriće: dole u šumskom hotelu vidimo filološki realnu sliku čarobnoga brega u romanu, ovde gore vidimo onu sliku koju roman stvara u čitalačkoj mašti.

Alina je odmah klimnula glavom u znak slaganja, premda im je cela širina autorove oštroumnosti postala jasna tek u dvorištu hotela, gde im se pred očima ukazala južna fasada fascinantne zgrade.

Ozarena avgustovskim blistanjem, sva u secesiji, zgrada bi mogla da bude i otužna, kad ne bi zračila iz nje – uprkos svemu – seta bolničke atmosfere.

– Zar bismo osećali isto ovo i u slučaju da nema romana? – mudrovao je autor.

– Da nema romana, ne bi bilo ni ovog; jer ne bi imalo smisla. – Radi parčeta oštroumnosti ni Alina ne mora da ide u komšiluk.

*

Celu avliju hotela „Šacalp” zauzima arboretum „Alpinum”, osnovan 1907. Bujan rasadnik cveća i šiblja stvara dvojaki utisak brižljivo negovanog cvećnjaka i zapuštene bašte, ali i u najvećem džumbusu (gde bi autorove bake smesta latile motiku) stoje pedantno zabodene tablice s latinskim nazivom i popularnim imenom dotičnog cveta i korova.

– Dasa je ovde prepisivao – osmehnuo se autor s kolegijalnim razumevanjem. – Poštovani čitalac pada na dupe pretpostavljajući da se Man udubio u botaniku, a on je samo prošetao ovde i pravio beleške.

– Ali našao je zanimljive stvari – sagnula se Alina („kao puma, nije da nije”), pokušavajući da fotografiše neki čičak i tablu s natpisom. – Hoćeš da pročitaš?

– Glupak sam iz biologije. Iz latinskog pravi točak.

– Nije bitan latinski naziv, nego onaj ispod njega.

– Zašto, šta piše? – sagnuo se i autor („kao pumak”).

Eryngium alpinum– („ili koji kurac”) – a ispod toga­… Nije greška, na tablici pored ljubičastog čička piše: „Naphta”. A ispod toga većim slovima: Mannstreu.

Uveče, pomoću Alininog lep-top računara (u Kastorpovoj sobi radi internet!), autor je saznao sve o alpskoj zelenici (božikovini): „cvet prosvetljenja”.

– To je znao i Tomas Man. (Samo otkud njemu lep-top?) Zato je onog malog filozofa, čiji je model bio Đerđ Lukač, nazvao „Naftom”; originalno ga je zvao „Bunge”, Samolus valerandi – pravio se autor važan pomoću interneta.

Alina je razuzdala krila svoje mašte:

– Zakukuljeni filozofski dijalozi u romanu mogli bi se sažeti time da je gospodin Septembar rekao profesoru Korovu…

– … vi ste jedan kurac.

*

U autoru se tokom boravka u arboretumu pojačalo ono osećanje koje ga je napalo, naglo i silovito, prvog jutra kada su krenuli u šetnju stazom iza hotela. U susret im se spuštao jedan čovek, vodeći kera na uzici (mada je delovalo obrnuto: ker je prednjačio). Na iznenađenje (a autora je još više iznenadilo da ga ta iznenadna stvar ne iznenađuje), čovek ih je pozdravio (ker nije rekao ništa); nisu razabrali šta kaže (kasnije su videli negde napisano „grüezi”), pa je autor otpozdravio onomatopejski, otprilike „gut”, i to je bilo sve.

Ta beznačajna epizoda osvetlila je najzad autoru da mu je sve ovo odnekud jako poznato, ali ne iz romana, nego iz života, a potrajalo je nekoliko minuta, otprilike dok su stigli do savijutka udesno, dok je uspeo da utvrdi ono „drugo” mesto s kojim je atmosfera ove staze istovetna.

– Pljunuta Medina – izgovorio je ime rodnog sela svoje majke (Mađ., žup., Tolna, GPS koordinate: 46.47558, 18.64297). – Najviše mirisi. Valjda i ovde raste neka biljka koja uspeva i u Medini. No ceo štimung je isti. A nije logično, jer Medina leži u ravnici i nema planine, sem brežuljaka s vinogradima. Ipak mi je…

– Kao klinac ceo dan si šutirao loptu na livadi, a sad već godinama ne izlaziš u prirodu.

– A dunavska obala u Akvinkumu? I to je deo prirode.

– Ali ne za birtijskim pultom

Oštrica Alinine primedbe nije presekla žilu autorovog raspoloženja i nije apcigovala talase njegovih asocijacija razlivenih do obale halucinacije. Jer autor je očekivao… Nije očekivao; ali osećao je da ga ne bi iznenadilo da mu u susret, poput čoveka s kerom, dođu Hans Kastorp i nekadašnji medinski zvonar. Najmanje bi ga iznenadio gospodin Setembrini. A među ženama koje dolaze u krivini, mogla bi da šeta Madam Šoša. Autor bi i njoj rekao „gut”; odnosno, njoj možda „bonžur” ili „zdrastvujte”. (No da li bi je prepoznao? Tomas Man uporno tvrdi da Madam Šoša ima crvenkastu plavu kosu, ali autor, takođe „uporno”, misli da je smeđokosa. (Zlatastu kosu čuva nekom drugom, up. tajanstveni diskurs.)

Posle povratka iz šetnje, zanošenje na ivici halucinacija nastavilo se u hotelu. Autor doduše nije očekivao da će u hodniku sresti Joahima Zimsena ili sinove gospođe Tous-les-deux. (Zna da su oni već mrtvi.) Ali u suterenu – gde su u odajama nekadašnje ordinacije s rendgenom nameštene društvene sobe za internet i biblioteku a na vratima svih prostorija piše ime nekog lika iz romana – autoru je došlo da zakuca… kod nekog.

– Kao na kancelarijskim vratima, nije da nije! To je dobro. Dobro i jezivo. Bez magle iracionalnosti i hokus-pokusa mistike, realno a ipak fantastično. Posle toga nije isključeno da je onaj ljubičasti korov otkrio Nafta.

– Zaista nije isključeno – migoljila se gospođa Alina ovoga puta na jeftinoj stolici s doplatom 5% (na onoj gde je nekad sedala Frau Šter). – Sve je to stvarno zamislivo. Ali obaveštavam te da nisam voljna da lunjam po davoskom groblju tražeći grobove izmišljenih ljudi.

*

Odmah prilikom prve večernje šetnje nabasaše na jazbinu mesnih bekrija na uglu Promenade i prolaza do Gornje mahale (Obere Strasse). Autor se rutinski zaputio k šanku, Alina je, međutim, izabrala dugački sto pred velikim prozorom – u stvari staklenim zidom prema ulici – kroz koji je svetlucala donja četvrt večernjeg Davosa u podnožju sučelnih padina. Kao uvek, zauzeli su ćošak, sedeći jedno kraj drugog i licem u lice, pa je izgledalo kao da se stiskaju u vrhu nekog dugog čamca (gondole) kao dva goluba.

Posle devet sati „Eks” se naglo napunio gostiju kao da se u fabrikama završila smena, pa su Alina i autor dobili društvo: dve devojke s mladićima i dva solo dečka, koji dođoše malo kasnije. Prvi su, očito po mesnom običaju, seli bez pitanja, dok su dečki tražili dozvolu od autora, a kada im je on „klimnuo” kažiprstom i promrmljao „gut”, svi su prasnuli u smeh, što je njega ohrabrilo da počne da izvikuje naslove hitova koji treštaše iz zvučnika:

– „I Can’t Get No Satisfaction”! – pokazivao je disk-džokeju kolutom savijenog kažiprsta i palca znak svoga zadovoljstva. – Perfekt!

Takvim ponašanjem autor je – ni pet ni devet – privukao simpatiju mladih, pogotovo kada je uspravljenim palcem nacrtao krug nad glavama i naručio rundu za celu ekipu:

Rum bitte, für alle!

Alkohol je jači od političkih doktrina: ma koliko zadojeni mlekom demokratije, mladi Švajcarci nisu uzeli za zlo diktatorski način naručivanja pića, nego su veselo podigli štamprle kada im je autor nazdravio svojom. I odjednom poče da govori. Čudan čovek! Pošto sada nije vikao, bilo je nemoguće da drugi ma i jednu reč razumeju od onoga što priča; njegov glas je dopirao jedino do gospođe Aline, ali ni ona nije uspela da razabere na kom jeziku autor besedi; on međutim, podignuvši kažiprst i držeći u desnici štamprlu, beše ispružio levu ruku, iskrenuvši dlan ukoso, te se videlo kako mu usta izgovaraju reči koje ostaju lišene zvuka, kao da su izgovorene u bezvazdušnom prostoru. Svi su očekivali da će on odmah prekinuti taj beskorisni napor, koji su posmatrali sa zbunjenim osmehom, ali je on nastavljao. Nastavljao je da govori u onu tutnjavu muzike Roling Stounsa koja je sve gutala. Sad je čak i ustao! Sa štamprlom u ruci, u svojoj otegnutoj majici, stajao je nasred krčme i u govoru micao licem, pred kojim je držao kolut svojih prstiju, popraćajući svoju gluvu, nerazgovetnu zdravicu znakom preciznosti. Svoju apsurdnu govoranciju pratio je gestikulacijom i mimikom, iz koje se nije mogao čitati sadržaj njegovih reči, sve do završnog obrta, kada je rukama izveo simboličnu imitaciju polnog opštenja a gornjim zubima zagrizao donju usnu.

Mladi su opet prasnuli u smeh, jedna devojka je čak i zapljeska, zatim su kao na komandu svi skočili i istrčali iz kafića.

– Šta vam je, ne podnosite rum? – čudio se autor, koji dotle nije primećivao da parovi s vremena na vreme izlaze na ulicu i vraćaju se za nekoliko minuta; možda je mislio (ako je uopšte imao neku misao o tome) da izlaze u toalet; no pošto su sada i njega ponudili cigaretom i zvali napolje, shvatio je da je u kafiću zabranjeno pušenje, a poslušni Švajcarci izlaze na ulicu da puše.

Uh, kako se razjario! Glava mu je nabreknula i on je udarao pesnicom o sto. Zar već i u Švajcarskoj?!

– Pazite, pazite! (Achtung, Achtung!)

Opet je održao govor, sada o tome da je pušenje u Pešti zabranjeno već i u podzemnim prolazima, još malo pa će doći na red ulice i stanovi: vlast će naterati ljude da i kod svoje kuće puše krišom u klozetu. No recimo da to je razumljivo u Mađarskoj koja je uvek bila podanička zemlja… dobro, tek posle kralja Matije – ali Švajcarska? Šta bi sada radio Vilhelm Tel? (Autor je imitirao pucanje švajcarskom strelom.) Pušenje u Mađarskoj nisu zabranili ni Turci, ni Austrijanci, ni Rusi; no sada Mađari sami sebi zabranjuju slobodno disanje i pućkanje.

– Oh kako je divno videti matore univerzitetske profesore kako cvokću usred zime u fakultetskom dvorištu s opuškom u drhtavoj ruci – kreketao je autor u zanosu, dakle na svom maternjem jeziku.

Gospođa Alina, primetivši da mladići misle da autor na svom maternjem jeziku psuje njihovu mater, pokušala je da ga obuzda („zaveži, jebi ga”), i gle, on je s pola muke našao načina da se posle teške, plahovite srdžbe smiri: uze ruku gospođe Aline sa stola („tebi za volju onemeću, jebi ga”), prinese je svojim usnama i položi je opet natrag, ostavivši još neko vreme svoju ruku na njenoj, te sačekavši pauzu između dve pesme, reče ovo:

– Nikad, nikako, ni od čega.

Ljudi u Davosu čuli su od autorovog monologa o slobodi svega ove tri reči, ali ni njih nisu razumeli.

*

Nema više dobrog gospodina Setembrinija da bane u sobu br. 34 i upali lampu. Uh, kako bi podviknuo ono svoje „accidenti!” (u prevodu „sto mu gromova” i „sto mu muka”), ugledavši spojene krevete i u njima gukajući zagrljene literarne turiste! („Ne šutiraj mi jorgan, nije založeno.” „Tek je avgust.” ”„I jebeno hladna noć.”)

Ali Setembrinijevo humanističko zanovetanje ostalo bi bez odjeka, jer su literarni turisti imuni na iznenadno paljenje lampe; u tome imaju rutinu zasnovanu na iskustvu od pre dvadesetak godina kada su se na nekoj žurci prvi put videli i domah počeli da guguču u kupatilu, i mahanjem ruku i dizanjem obrva izbacivali ljude koji su satima i satima upadali i palili lampu tražeći nužnik, pa se sada s pravom može pretpostaviti da bi za njih upadanje nekog sićušnog talijanskog zakerala iz Manovog romana bilo sasvim nepotresno, pa se cela nezanimljiva a uz to i potpuno fiktivna scena u sobi br. 34 sa spojenim krevetima mirne duše može smestiti, kako u sličnom kontekstu kaže Tomas Man, „u ono, s naše strane bezrečno međuvreme (wortlose Zwischenzeit), tokom kojeg smo prekinuli vremenski vezani tok naše pripovetke i ostavili da vlada čisto vreme”.

Ovo su već trenuci odmora na povratku iz Davosa u Budimpeštu, konkretno na parkingu austrijskog restorana Österreichische Spezialitäten; GPS navigatorka nadureno dreždi na zadnjem sedištu: isključena je ili je odustala od ćorava posla.

Posle prijatnog alpskog leta, evo opet nizijske vrućine. Autor mrzovoljno izlazi iz kola, jer spuštajući se iz snežnih visina, ima utisak da iz sfere monumentalnosti silazi u oblast trivijalnosti.

 Alina veli da je to normalno:

– Tebe je sredio virus čarobnog brega za sedam dana. Šta bi bilo za sedam godina?

Alina je u zaklonu otvorenog gepeka svukla indijansku bluzu (po autoru kao zmija) i obukla majicu bez rukava (po autoru kao mačka).

Tada im se iza leđa začuo škriput kočnice. Crni džip italijanske registracije zaošijao se na betonu i malo je falilo da Alinu zgnječi u gepek (po autoru kao sardelu).

Autor je u prvom strahu reagovao na svom maternjem jeziku; ali iz fonda stranih reči i izraza (Vujaklija) izabrao je nezgodnu reč „mafija”.

Nastade zloslutna tišina, zatim iz džipa izađoše četiri zloslutna boksača mračna izgleda i mračna pogleda (s naočarima za sunce), a videlo se da danonoćno izučavaju rečnike stranih reči.

Alina je (po autoru kao tigrica) latila kišobran iz gepeka, što je autora toliko uplašilo da je junački iskoraknuo pred nju i u pozi operskog heroja podviknuo Talijanima:

Accidenti!

Da je neko bacio šibicu, parking bi eksplodirao. Talijani ustuknuše, no pošto su im naočari i nadelje zloslutno svetlucali, autor je menjao paradigmu:

Sarti! Picchi! Burgnich, Bedin, Guarneri, Facchetti! Suarez, Corso! Jair, Mazzola, Peiro!

Mladići se oduševiše:

Internacionale? Formazione classico? Bravo, signore! Fantastico! – I dodadoše: – Accidenti!

Priđoše autoru i stadoše ga pljeskati po plećima, dok su šaljivo šutirali svoga šofera („dilettante”, „stupido”), a kada ih je talas oduševljenja minuo, predložili su da „obrazovani gospodin” („signore erudito”) i njegova „opasna gospođa s kišobranom” („signora pericolosa con ombrello”) pođu s njima na večeru, ali ne u ovo austrijsko sranje od kuhinje nego u jednu talijansku kafanu kraj Beča; oni veruju da obrazovani gospodin zna još mnoge zanimljivosti iz istorije fudbalskog kluba Internacionale.

Accidenti! – dreknuo je autor još jednom, te pokazao na Alinu, rekavši da opasna gospođa s kišobranom govori strane jezike kao smuk („parla come il pellicano”), pa će im ona objasniti situaciju.

Do you speak English? – snašla se Alina (po autoru kao lija), i rekla mladićima da ona i obrazovani gospodin jako žure, a imaju i kosmopolitski običaj da svugde jedu lokalne specijalitete (Apfelstrudel über alles!, ubacio je autor), dakle za mladiće verovatno neće predstavljati prevelik umni izazov i mislilački napor koji premašuje njihove intelektualne kapacitete (engleski je ovo glasilo znatno jednostavnije – „IQ OK?”) da shvate da njihovom ljubaznom pozivu oni ovoga puta ne bi mogli da budu srećni izaći u susret, no rado će zapisati njihovu adresu i kada ih put navede u Italiju, svakako će svratiti kod njih da ih vide („peep show visit”), ukoliko se mladići s ovog putovanja vrate kući živi i zdravi, u šta ona, s obzirom na sposobnosti njihovog vozača, iskreno sumnja.

Videvši s kim imaju posla, mladići su još jednom ispljeskali obrazovanog gospodina, te otpuzali džipom sporo kao mrtvačkim kolima.

Alina je uzdahnula:

– Imali smo sreću; ko zna šta bi bilo da navijaju za Milan.

– Ništa. Cudiccini, Rosato, Schnellinger, Trappatoni, Rivera… Ali nije bilo rizika: ovima je na retrovizoru visila zastavica Intera.

*

– Zamisli, pile moje – kaže autoru veliki arhitekta za šankom „Kod Fontane di Trevi”. – Navratio je poštar, kaže doneo je razglednicu za Hiperborejca, a ne zna šta da radi, jer je čuo da je frajer umro. Kažem mu da je pošiljaocu, ali poštar veli da je to nemoguće, jer je razglednicu poslao Tomas Man, iz Davosa.

– Zeza?

– Ne, pokazao mi je razglednicu sa slikom sanatorijuma i sa švajcarskom markicom, a na poleđini piše otprilike ovo: „Gut, H. U romanu (mi) je dakako sve mnogo lepše, no ni ovo nije loše. Istina, gospođa Šoša opet je zbrisala. Ali znamo: postoje dva puta u život! Grli te tvoj prijatelj Tomas Man. Davos, 7. avgust 2010.”

– Hm. Šta je poštar najzad uradio?

– Nemam pojma. Ja sam mu predložio da ubaci razglednicu u sanduče, jer možda ipak, pile moje.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ