Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Tamaš Čeh
1970 i neke


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Dim

Prepevi s mađarskog i adaptacije s dopunama

Muzika: Tamaš Čeh, mađarski tekst: Geza Beremenji i Deneš Čengei
 

DimDetinjstvoJedna bubaGlong, glong, glongIrinaBolji tal mog bićaKovač PištaJorganiLi van Klif MaryMitkeStare cipeleRođakPlava devojkoTajnaTreba jedna pesma Žanet, IvetZimski kaput Jablani

 

Dim

Najzad jedna pesma o cigareti

Dim, dim,
u dimu plove lica nam,
duvan nas hrani,
dim je naš medij, prijatelji.

Tek dim, dim,
u dimu prolebde lica nam,
duvan nas hrani,
u dimu lebdimo, prijatelji.

A najzad,
znajte, dragi prijatelji,
svi od reda
iščeznućemo
u ovom dimu.

Tek dim, dim,
dim je rešenje, prijatelji,
jer dubinski
udahnuti
mi umemo tek.

Dimimo,
duvan nas hrani, prijatelji,
jer pušeći
čini nam se da
sve je moguće.

U pluća tek,
dobro povući, prijatelji,
i dimiti

i kolut po kolut iz pluća u vazduh
i duvaš i dimiš i hvataš u dimu
još nekog za ruke za oči za čupe
jer nikad a ipak jer nikad a ipak
u dimu za ruke za oči za čupe
jer nikad a ipak jer nikad a ipak

zar nikad?

 

Detinjstvo

Pojavi se meni opet
iz mraka gde se skrivaš, detinjstvo mi.
I daj opet da kamen budem,
i daj da čigru ponovo ja navijem.

Javi se, pokaži mi
more, kamen gde su te sakrili,
strašno i sjajno moje
lepo i minulo detinjstvo mi.

Javi se, daj mi znak,
skrivano pod kamenom,
detinjstvo mi.

Žarki prah pod tabanom mojim,
parčadi sjajnog stakla bačenog na put.
Blato i šaš i nanosi,
i mrak i zvuk i vihori i zanosi.

Nije kraj, pa javi mi,
more, kamen gde su te sakrili,
strašno i sjajno moje
lepo i minulo detinjstvo mi.

Javi se, daj mi znak,
skrivano pod kamenom,
detinjstvo mi.

Sjaj plavetnila,
živa vodurina
gledam kako kamen nosi,
znak dobar, daj, javi se,
detinjstvo mi.

Pojavi se meni opet
iz mraka gde se skrivaš, detinjstvo mi.
I daj opet da kamen budem,
i daj da čigru ponovo ja navijem.

Javi se i kaži mi
more, kamen gde te sakrivaju,
strašno i sjajno moje
lepo i minulo detinjstvo mi.

Javi se, daj mi znak,
skrivano pod kamenom,
detinjstvo mi.

 

Jedna buba

 Antoan, Dezire negde u krčmi

dana tog, dana tog vrlo čudesnog,

bubu jednu su našli.

 

Iz pivskog pehara crnu i sjajnu

dana tog, dana tog izvade je

pa je i danas vabe.

 

Ako – ja pomerim je, onda ti stani tu,

potom ja ću stati tu, a ti ćeš je tad pomeriti.

 

Tarara

 

Uzalud, uzalud, Antoan srdi se:

„Sa tobom ne može, ne može!”

i žurno odlazi.

 

Dezire prati ga u ruci sa bubom:

„Antoan, Antoan, na momenat!”

No Antoan ne haje.

 

Stoji tek Dezire u ruci sa bubom:

„Antoan, Antoan, Antoan!”

Najzad odmahne.

 

Ako – ja pomerim je, onda ti stani tu,

potom ja ću stati tu, a ti ćeš je tad pomeriti.

 

E?! Hoho!

 

Kada ja pomerim je, ti ćeš uvek ovde stati,

aha, iha, ha… da…

a kada ja ustanem, onda si je ti već pomerio.

He-he… Pa naravno…

 

Majku mu…! Čekaj, polako… Nema frke.

Ja ustajem, vi je pomerate.

Ne tamo: ovamo. Ovamnije!

Aha. Sad stanite tamo, pa da je ja pomerim.

Ne sad, nego kasnije. Odnosno…

 

Ako ne stanete tamo, nije problem.

Ni ja nisam baš ovde. Mislim nisam ovde mislio.

Nego ovde. Ne. Ovdije. Ili ipak?

Recimo ovde. Ili tamo?

 

Da, da, da. Postaje jasno, je li?

 

Ej, čekajte! Kuda je sad pomerate? Zar se i to može?

Svašta!


 

Glong, glong, glon

 

Sunce još zlatasto zri

pod njim smo zajedno mi

ova krošnja je štit

sedimo ja i ti

 

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

 

s(a) tobom gledam u sjaj

molim te ruku mi daj

kao dva kipa smo mi

a-a-a Sunce još zri

 

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

 

a-a-a Sunce još zri

Sunce nam donosi dar

jer mi smo čudesan par

dok sija poslednji zrak

nama još ne preti mrak

 

glong, glong, glong, glong, glong hej

 

dok sija poslednji zrak

nama još ne preti mrak

 

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

 

dok Sunce zlatasto sja

gledam ga sa tobom ja

 

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

glong, glong, glong, glong, glong hej

 

Irina

Škripe točkovi iza bagrema

odakle savija šestica.

Dobro znam taj glas koji daje znak

da je to ta stanica

gde sam presrećan mada nervozan

toliko požudno čekao

tebe zaklonjen iza bagrema

odakle je tramvaj došao.

 

         Ja ovde nju sam ljubio

         što muž joj nije slutio,

         jer tu se sklonila

         Irina, Irina, Irina!

 

         I tu do drugog tramvaja

         u senci iza bagrema,

         skoro već na šinama

         Irina, Irina, Irina!

 

Polučasovni naši sastanci

između dve šestice su nam

bili suđeni kao maksimum,

ali ih ja nizašta ne dam.

Niko nije još kao ti meni

između dva tramvaja dao

takav maksimum koji nisam ja

ranije nikada sanjao!

 

         Ta stara dobra šestica

         još zuji iza bagrema

         slogove tvog imena:

         Irina, Irina, Irina!

 

         Dok dođe druga šestica

         na klupi iza bagrema

         maksimum mi nudila

         Irina, Irina, Irina!

 

Bolji tal mog bića

Tararara rarara…

Nešto me sada napušta:
bolji tal mog bića,
odlazi žurno, nestaje
pre ovog svanuća.

Nisam ni jedno trepnuo,
tek što sam se okrenuo
a već sam ga izgubio:
ode lepo bolji tal mog bića.

Otperja mi bez pozdrava,
vidim mu sad tek leđa:
pa idi zbogom, nestani,
bolji tal mog bića.

Isprva mi se činilo,
ništa se nije promenilo
otkad je naglo iščilio
taj famozni bolji tal,
bolji tal mog bića.

A ja od tada bez njega
tumaram po svetu,
i nekako već sve vidim
u drugom svetlu.

Sve mi je postalo daleko
i ništa više nije to,
koristim reči popreko
otkad mi ode bolji tal mog bića.

Tararara rarara…

Nisam više za pobede,
nit za pesmu oran.
Nehajno rasipam vrednosti
čak i kad ne moram.

Žena je ili dete to
što sam sad izgubio,
što mi je volju odnelo,
odneo bludnik, proklet lupež stari:
bolji tal mog bića.

Ošine me po obrazu
vazduh novog dana,
budim se iznuren, oznojen
bez nekog plana.

Zgužvano lice gleda me,
to ogledalo ruga se,
ni sebe već nemam uz sebe
jer nije samnom bolji tal mog bića.

Nemam ništa za čuvanje,
s tim se lako mirim.
Manje mi treba, sve manje,
jer ništa ne delim.

Nisam ništa primetio,
a on mi je već kidnuo,
sad nema više tajne tu,
odnosi tajne bolji tal mog bića,
odnosi tajne bolji tal mog bića,
evo mi odnosi
tajne bolji tal mog bića,

bolji tal mog bića.

Mene treba uzeti za gotovog,
ja se menjati neću,
baratam ponešto, sanjam još
dok ne ugasim sveću.

A to je sve zbog rastanka,
nije to tajna nikakva,
neko mi je sve oteo,
oteo i kidnuo bolji tal mog bića.

Bolji tal mog bića.

Bolji tal mog bića.

 

Kovač Pišta

Kovač Pišta jedno veče
napio se ko goveče
i pošao svojoj Juliški.

Pouzdani svedok tvrdi
da je Pišta neki grdni
revolver u džepu sakrio.

Brisao je krv sa svoje ruke,
a u svoju ličnu kartu neke
netačnosti pa i čiste laži
cinično je flomasterom
utefterio.

Crna mrkla je noć,
duva vetar lud.
Bled za oblakom
ćuti Mesec žut.

Kovač Pišta poluglasno
naveo je ne baš jasno
ime jedne važne ličnosti.

Čarkao je nos pred šankom,
videli su ga pred bankom
kako grli tajne agente.

Kovač Pišta i nije Kovač Pišta,
mađarski on ne zna ništa
pravilno da sklopi jezički.

Crna mrkla je noć,
duva vetar lud.
Bled za oblakom
ćuti Mesec žut.

Najzad s Pište pade maska,
očešlja se pre polaska
al mu tada sklizne perika.

Crna mrkla je noć,
duva vetar lud.
Bled za oblakom
ćuti Mesec žut.

Kovač Pišta jedno veče
napio se ko goveče
i pošao svojoj Juliški.
 

Jorgani

Gde su jorgani,
svi naši nekadašnji dobri jorgani
pod koje samo ti
kada nam hladno bi
legla si kraj mene
i zgrejali smo se.

Gde su krovovi
pod koje nokte svoje zario sam ja,
pa bi ih čupao,
dizao krovove,
da mesto pronađem,
da se skrasim s tobom.

I kroz sve rupčage,
kroz sve zarđale ključaonice,
ja sam se probio
samo da bih našao
kakav mali stan za nas,
jer nismo birali.

Vremenom ipak cela je stvar propala,
nikakav prolaz ne vidim,
a sve mračne kapije
naglo su osvetljene.

Nema gde da se
s tobom ja još jednom sakrijem,
nemamo jorgane,
nema ni krovova
da podižem za nas,
da se skrasim s tobom.

Gde su jorgani,
svi naši odavno ohladneli jorgani,
nema tih zbegova,
rupe su tesne već,
nema prohoda,
nemamo skloništa.

Sad već uzalud
tragam za mestom gde bi moglo još
grejati jorgane,
dizati krovove
da pronađem sklonište
pa da se skrasim s tobom,
pa da se skrasim s tobom,
pa da se skrasim s tobom.
 

Li van Klif

Tri dana već bez zalogaja
a Li van Klif će samo – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Li – takav je tip.
Prođosmo kroz grad usred pucnjave
a Li samo procedi – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Li – takav je tip.

U Oregonu, gde je ranjen,
bojao se, no reče tek – hej!
Hej, hej, hej, hej!
Li – takav je tip.
Poginuti prvi na uglu
ili čekati druge – hej!
Hej, hej, hej, hej!
To je – to je tek Li znao.

Čim čuješ topot, ti znaš: to je on,
tako tek njegov konj gazi put.
Barlekorn, Čarli, Ombre i Dik,
mig očima dobru vest prenosi:
znaju Li tu je blizu već,
čuješ li bat, to su Li i njegov konj!
Hej, hej, hej, sad Li stiže!
Hej, hej, hej, sad Li stiže!

U Fort Fil Kerni vezani smo
odvedeni proletos – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej!
Li je tu oboren.
Oštricom dlana su tukli mu
grkljan i urlali nam: Hej, gle!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Gle, gle, Li – ne brani se!

Uzeli mu pištolj i vukoše ga
vezanog za konjski rep – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Li – nije se branio.
Neka proklet bude Fil Kerni
gde je na žarkom suncu – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Li – na zemlji ležao.


Kernija džukci, bež’te od mene!
Li van Klif svima će presesti:
Barlekorn, Čarli, Ombre i Dik
krv kerovsku piju iz Kernija,
besni, Li što je nestao,
od tada svi samo trag ispituju.
Hej, hej, hej, sad Li gde je?
Hej, hej, hej, sad Li gde je?

Odosmo na sever bolesni
da prezimimo negde – hej!
Hej, hej, hej, hej!
Četiri, četiri bednika.
Muvali smo se na ulici
kad jednom uzvikne Dik – hej!
Hej, bre! Hej, hej, hej, hej!
Vidi, Li je to, a?
Šuškalo se da je postao
fotograf; čista glupost – hej!
Hej, hej, hej, hej, hej, hej!
Ma ne – to nije naš Li.

Viknuli smo mu, al ne haje.
Imao je neki frajerski sako – hej!
Hej!
Ovo je gotovo.
Čuvati obraz, i lepo crknuti,
Li van Klif ume to izvrsno.
Barlekorn, Čarli, Ombre i Dik
tu stoje na uglu i čekaju,
bog zna, Li možda dođe još,
čuješ li, Dik, to su Li i njegov konj!
Hej, hej, hej, to Li stiže!
Hej, hej, hej, to Li stiže!
 

Mary

Nadam se, Mary,
Božić biće nam beo,
tatin šešir mi daj,
Mary, iz ormana.

Biće to, Mary,
biće to, praznik,
nikad još lepši,
a neće se ponoviti.

Pogledaj, Mary,
naša ogledala
mudro su otrcana,
i rđom
poprskana.

Trebaće, Mary,
novim, čistim sjajem
redom zameniti
ogledala, Mary, Mary.

Kolač
božićni,
ne peci, Mary,
tatin šešir mi daj,
Mary, iz ormana.

Intermeco

Trebaće, Mary,
novim, čistim sjajem
redom zameniti
ogledala, Mary, Mary.

Nadam se, Mary,
Božić biće nam beo,
tatin šešir mi daj,
Mary, iz ormana.
 

Mitke

Bog dao dobro jutro, Mitke, druškane!
Živa te ljubav mori lepe Koštane.
Bele šalvare,
žute nanule,
niza bisera,
lica vesela,
bluza svilena,
dojka malena,
– ne smeš dalje!

Zlato ti nije htela, Mitke, druškane!
Živa ti čari dala, samo srce ne!
Bele šalvare,
žute nanule,
niza bisera,
lica vesela,
bluza svilena,
dojka malena,
– ne smeš dalje!

Na levo, na desno, ludo, besvesno!
Bruje tambure i bubu, bubu, bubanj tutnji.
Na levo, na desno, ludo, besvesno!
Bruje tambure i bubu, bubu, bubanj tutnji. Haj!

Tanka marama, vitka taraba!
Ukrali mi konja, džabe lupam čizme svoje!
Tanka marama, vitka taraba!
Ukrali mi konja, džabe lupam čizme svoje! Haj!

Dobro ti jutro želim, hadži Stojane!
I tebe spali vatra lepe Koštane.
Etnički široko-
grudan si postao,
svrši posao,
bluza svilena,
dojka malena,
– ne smeš dalje!

Dao bog, Mitke stari, evo prilike:
ne da se duša smiri, nego izlije:
lepa je marama, tanka taraba,
nemam konja ja, lupam čizme sam,
trala lalala, trala lalala, haj!

 

Stare cipele

Te stare cipele najzad već
u blato su potonule,
da samo stade
i gleda Dezire.

Dezire je šaptao:
bože moj, bože moj,
koji gadan kraj,
koji li bedan kraj!
Cipele: ista beda, jad.

Tarara…

Baš pred krčmom jednom
setio se Dezire:
šta li reče Antoan:
nije bilo davno to:
„Ne bulji tupo kad pada
kišica, kišica.”
Važi, pomisli Dezire,
produžiću.

Tarara…

Bože moj, bože moj,
koji gadan kraj,
koji li bedan kraj!
A cipele: ista beda, jad.

Tarara…
 

Rođak

Bogdo se neko drugi probudi u sobi mojoj,
ledeni pljuskovi razbijaju moj bivši spokoj.
Kus osećam, nekakav kus baš neprijatan,
sedim u krevetu i svoj zimski kaput skidam.

U nekom gradu zemljinu težu stresao sam,
moj drugar sedi na hoklici, čuva moj san.
Krila su mi izrasla i plafon tukla,
poleteh nadesno, poleteh nalevo, dok sa puta…

dok sa puta ljudi mi viču: „ne boj se, hajde,
krivo nas shvataš, od glupog leta nema ti fajde.”
Perje leti iz krila mog, a pored grada
prolazi tiho auto nekog mog rođaka.

To je taj rođak u koga suludu nadu hranim,
on me ipak ostavlja ovde da se davim.
Tiho zuji autom brzim u noćnu tamu,
njemu bih odao ovde u kuhinji svoju tajnu.

U nekom gradu zemljinu težu stresao sam,
moj drugar sedi na hoklici, čuva moj san,
krepavam ja, on mi krpom čelo briše,
i čujem već rođakov auto na stradu stiže.

U krevet sa njim, sasvim je gotov, čuvaj, kume!
Nemojmo odmah…
nemojmo odmah u krevet, pa da bulje.
Spavaj, bre! Šta ti je? Evo, noć je.
Šta li to urličeš, šta li, moj jadni sine?
Ma kakav rođak, ma kakav auto, ma kakav put?
Znao sam, znao sam da ćeš postati sasvim lud.
Čuvaj, skočiće! Drži ga! Drži, jadnika!
Šta želiš? Hoćeš malo…
hoćeš jedan …
zalogaj kajgane?
E pa da drmnemo nešto kad nas je minuo strah.
Hoćeš li da te poljubim? Bio si strašan.
Gde smo to stali? Gde li, kume?
Sutra idemo, sutra treba vozne karte da se kupe,
karte da se kupe!

U nekom gradu zemljinu težu stresao sam.
Moj drugar neki u kuhinji čuva moj san.
Perje leti iz krila mog, a pored grada
prolazi tiho auto nekog mog rođaka.
Perje leti iz krila mog, a pored grada
prolazi tiho auto nekog mog rođaka.

 

Plava devojko

Plava devojko,
maslačak sam uzbrao.
Divan pokret moj
i dan je već minuo,
u plavoj bašti nam,
divan naš plavi dan.

Devojko,
ne znam ni ja
šta bih još
mogao
pisati
u ovom
pismu ti.

Plava devojko,
juče čorbu jeli smo,
mislim teleću,
u nju muva je upala:
lepo je plivala
i čorbu srkala.

Devojko,
navodim još
poneke
dodatne
okolnosti,
poslušaj,
nastavljam.

Evo, sećam se:
kako stojiš i smeješ se,
divan pokret tvoj
ja mislim vredan je,
vredan je zlata on,
taj divni pokret tvoj.

I još za kraj
nekoliko
potisnutih
suza
šaljem ti
pa bih tim
svršio.

I da dodam još:
maslačak je precvao.
Ja bih rekao:
prohuji i sam život
u kobnoj bašti nam,
divan naš plavi dan.

Poslednji
dodatak još:
devojko, znaj,
da uprkos
svih nedaća
pamtiću
pokret tvoj.
 

Tajna

Od kada svet naš obeščarolijan je,
banalni tik-tak, samo tik-tak čuje se.

No jedna tajna ipak je preostala:
da tebe shvatim neću moći nikada.

Već davno znam ja cenu svih drangulija,
za tvoju cenu gde je definicija?

Sa telom tvojim hteo bih se stopiti,
no svake noći samo oči sanjam ti.

Hlebac je skup a nemam para,
Nad gradom zapara vlada.

A nemam čime da zahvalim
što te još uvek ne shvatam
i što volim te.

Od kada svet naš obeščarolijan je,
poslednja šansa samo mašti ostaje.

Ti tvoje telo bogato nudiš mi,
no svake noći samo oči sanjam ti.

U svetu ovom sve je jako pametno,
samo još ti si ono neodgonetno.

Od kada svet naš obeščarolijan je,
u tebi slutim samo tajne poslednje.

U svetu ovom sve cene dobro znam,
sve mi je jasno, samo tebe ne shvatam.

 

Treba jedna pesma

Pesma bi još o domu mom trebala,
prelepa pesma o rodnoj kući.
Al ja sam razne kuće već promenio,
Nisam u stanju da opevam to.

Mogla bi pesma o divnoj državi,
o njenom zovu u topli zagrljaj.
Al ona zove samo u ratove,
a ja o ratu nemam stihove.

Znam, još bi pesma o majci trebala,
o sedoj ženi s lepom punđicom.
Al moja mati nije još starica,
lažna bi bila takva pesmica.

Još bih o pesmi pesmu ja spevao,
astalsku pesmu oduševljenu.
Al više nema noći svemoćnih,
pa nema šanse za astalski stih.

Gle, jedan čovek što presta pevati,
zna, nema doma, nema stolova.
A evo pesma što ne liči na krik,
jer ne može u stih, ne može u stih.

 

Žanet, Ivet

Haraju minusi, užasno zebu svi,
i ljudi smrznuti u troli sede.
Kad masa blene, ne budi tele.

Ti ne znaš otkud to što te okružilo,
kada u vratima ugledaš curu:
zove se Žanet, il možda Ivet.

Dosad si dreždao i malo dremao,
kada se pojavi ta neka Žanet,
il možda Ivet,

a ti se odlučiš…

i već u troli kreće atak,
hvataš joj grudi, vrat i batak,
kosu joj čerupaš, dok kažeš Očenaš
ti si na konju već i shvataš
kako se lepo živi ipak,
pa zašto ti da budeš glupak,
kada ti dragana nejasnog imena
mogućnost ponudi, nemoj oklevati!

Ne budi lenjština, ovo je prilika
za tebe odlična kada ti ide
ta neka Žanet, il možda Ivet,
taj slatki teret.

Ti ne znaš razloge ove depresije,
jer tebe spasla je ta neka Žanet, il možda Ivet,
odnela teret.

Nevoljno vučeš se, i najzad mrziš sve,
a onda još jednom stiže ti Žanet, il možda Ivet,

a ti se odlučiš…

i već u troli kreće atak,
hvataš joj grudi, vrat i batak,
rasulo totalno, zar nije prekrasno
kad neka Žanet te te-te-te-te zavodi.

Kad masa blene, bele, blene,
ne budi tele, tele, tele,
jer ima tebe da izvede nekuda
ta Žanet, il Ivet tebe vodi,
al samo tebe, ta neka Žanet il možda Ivet
al samo tebe nekuda vodi
al samo tebe…
 

Zimski kaput

Šta će mi još zimski kaput,
nepotreban u ovo proleće?
Raskopčaću zimski kaput
ako hoće neka me obleće.
No veliki zimski kaput
nije krilo pa da me uzdiže.
Ipak ja i zimski kaput
znamo da proleće stiže.

Sve grane olistale,
dame se raskopčale,
a vozači razbijaju kola.
Ludački duva vetar,
odnosi sve u etar
što zima nije uništila zauvek.
Dame na šetalištu
samo od boga ištu
ono što iskati se može.
Ludački duva vetar,
ljubavni barometar
rekorde obara u nebeski nedogled.
Ja i moj zimski kaput
gledamo samo svoj put,
a devojke razgoropađene!

Na meni još zimski kaput,
jutros nisam znao za promene.
Raskopčaću zimski kaput,
neka lebdi, leti tu kraj mene.
Ko još nosi zimski kaput,
dame slute lude nagone.
Tako ja i zimski kaput
dočekasmo tu proleće.

A vetar duva ludi,
miluje nage grudi,
piri kroz tanke haljinice.
Sve što mi oči ištu
tu je na šetalištu:
butine, grudi i masivne zadnjice.
U modi čarape su
slične na arabesku
i providne, providne, providne totalno.
Sve forme zategnute,
kratke i lake suknje,
i sve se providi, providi totalno.
A vetar duva ludi,
ne mare srećni ljudi,
pijana, raskopčana,
od vetra savladana, otrovana masa.

Na meni još zimski kaput,
vetar duva ludo, a živimo.
Raskopčani zimski kaput,
odoleli smo, eto, zimi toj.
Sačuva me zimski kaput,
dobar stari čuvarkuća moj.
I ja čuvam zimski kaput,
zima grizla, zube polomila.
Sačuvaću zimski kaput,
zime grizu, zube polomiće.

 

Jablani

Muzika 

Čuj kako lud vetar duva,
ali tvoj miris ipak čuva
vunica moga džempera.
Kuda vodi to?
Ako znaš,
obavesti me.

Prolazim ponovo tim drvoredom
a ti gledaj opet sa tugom
kako vetar savija
one jablane,
kojima
lišće opada.

Tako te sada i ja ostavljam
a ti se savijaš kao jablan
za onim vozom garavim
kojim putujem
kući ja
svake jeseni.

Zatim ja tebe moram da varam sa ženom
kao ti mene sa ljubavnikom.
Jesen cela i zima to je:
mnogo varanja
okolo,
mnogo lukavo.

No idućeg leta evo me, tu sam
u istom prozoru i poneo sam
miris tvoj u mom džemperu.
Je li to je to?
Je li to?
Je li samo to?

Tako se savijaš i tako te viđam,
tako te celu u džemperu čuvam,
i tako nam vetar opet savija
one jablane,
blesave,

naše jablane,
sećaš se,
baš su blesavi…

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ