Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Naći ću drugog
1994


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Калашка Коштана

Приповетка из романа у припреми (тј. одломак)
 

„Театрални Срби” кукају, пукао им је филм од силних рецитала о Великој сеоби, о патријарху Чарнојевићу, о изумирању у расејању, желе нешто за промену, макар трагедију, макар комад с песмом и игром.

Ја им предлажем Станковићеву Коштану, она удовољава и једном и другом критерију.

– Ја бих радо пресадио Коштану у калашки амбијент – износим своју давнашњу идеју, а „Театралци” ме задужују да напишем синопсис.

Синопсис Калашке Коштане гласи овако:

У Калазу сви мушкарци лудују за малолетном Циганком, заљубљује се у њу комплетно руководство села: председник општине и бележник, директор задруге, учитељ, лекар, сва три бирташа и локални културни великан: песник сланкаменке. Најзад полуди и пекар, па у селу нема хлеба. Жене кукају, разводе се од мужева јер ови занемарују пољопривредне радове и сумануто лумпују у крчми где се Коштана лелуја у диму. Коло води председник општине, скаче на сто, урличе шлагере и засипа Циганку форинтама из сеоског буџета.

– Ово ћемо играти? – чуде се „Театралци”. – Увредиће се цело село! Шта ће нам рећи спонзори ако их прикажемо као еротомане и педофилне криминалце?

– Не брините – кажем. – Наместићу тако да се радња у калашкој представи одиграва у Помазу, у помашкој у Ловри, у ловранској у Сентандреји, и тако редом од села до села.

„Театралци” одмахују:

– То је још горе, јер у том случају неће се увредити само Калазлије него сви, сви, сви.

*

У дому културе увелико трају пробе, када изнад села прохује први авиони ваздушних сила алијансе НАТО: почиње бомбардовање Југославије.

Из земље гвозденог и огњеног неба стижу избеглице. Изнајмљују станове и живе у избегличком кампу.

У Калаз стиже група Цигана из Врања, бомбардованог због тамошње фабрике војног петрожила. Просјаче и прихватају радове у баштама, увече свирају у чарди.

Са свирачима наступа и млада певачица, по имену Коштана. У њу се заљубљује цело село, председник општине и бележник, директор задруге, учитељ и лекар, али сада не ликови из представе „Театралних Срба”, него прави људи из Калаза.

У селу се одигравају две Коштане: једна у дому културе на пробама, друга у крчми – у животу.

А изнад села зује бомбардери.

*

Две паралелне радње није лако поставити на (исту) позорницу.

– Требаће нам велики отворени аутобуси за разгледање града, звани панорама. Они ће возити публику од места до места где ће се представа одигравати, почев од дунавског пристаништа па до Калварије и Кевиља.

Већ пре доласка публике, на обали испред „Лупа чарде” биће постављен роштиљ, глумци ће сецкати и пецкати, а са Лупиног острва допираће музика.

Онда ће на острву праснути ватромет и кренуће лађа.

На палуби ће играти Коштана.

Девојка у прозирној свили скочиће у прамац као да плови у ваздуху, а брод ће се ваљати за њом као облак.

Док се скела с Коштаном и оркестром приближава, Митке ће чежњиво грицкати свој свитњак у народном стилу, а хаџи Тома ће декадентно гађати из пиштоља вештачке галебове.

Публици неће бити јасно да ли је представа почела, па нико неће смети да изађе из аутобуса по пиво и комад јагњетине.

Некима ће се припишкити.

Тада ће људи приметити камере. Филмске камере на дизалицама опколиће пристаниште и снимаће све што се догађа у аутобусима и на обали. Представа ће, наиме, у исти мах бити снимање филма о једној представи о којој се снима филм. У следећем кругу изнад дизалица, на гранама јабланова, жмиркаће камере и снимаће снимање филма, а то ће се такође снимати из хеликоптера и одмах слати на интернет да се гледа на целом свету, уживо и на веке векова.

*

Завршна сцена почиње у зору, када се Митке и хаџи Тома враћају из кафане. Сунце надире изнад Дунава као да светлост, попут паре, расте из реке.

У води код пристаништа лебди Коштана.

Река би је већ отплавила да јој хаљина није запела за штек.

Сва у белој свили, девојка лебди као уснула бела луткица. Шалваре и коса, свила и прамење плутају око ње као лишће индијских локвања.

Злочин је ритуалан, убица непознат.

У селу се претпоставља да су убиство извршили мушкарци, сви заједно, када су приметили да је девојка затруднела, а нико не зна од кога.

Друштво се разилази, из „Лупа чарде” трешти врањанка: наставља се проба Калашке Коштане.

 

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ