Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Naći ću drugog
1994

 

Kritike

 

Предраг Чудић

Дух из флаше

Петар Милошевић: Наћи ћу другог
Издан, Будимпешта, 1994.

По читању књиге приповедака Петра Милошевића, које су попут неке веће прозне целине повезане истим јунацима, местом, временом и радњом, неодољиво се намеће једно питање: да ли су сличне друштвене средине пресудније од поднебља и менталитета у стварању сродних књига и књижевности. Очигледно се теорији X. Тена после социјалистичких и других тоталитарних система овог века може додати нова компонента. Наиме, књига Петра Милошевића стварана је некако у исто време када и сада већ чувена књига Венедикта Јерофејева Москва на вотки (Москва–Петушки) и њихова сродност се не може пренебрећи, наравно ту није реч о избору по сродности већ по судбинској несрећи да смо не својом кривицом у комунистичком рају проживели своје животе. Наравно, нису ово прве књиге које су настојале да дух из флаше затворе у књигу. Последњих деценија свет је облетела и једна тако сјајна књига као што је роман Малкома Лаурија Под вулканом по којој је један од својих последњих сјајних филмова направио Џон Хјустон. И пре тога је било књига које су у вештачким рајевима тражиле срећу, али социјалистички свет створио је нову врсту људи, из комунистичког раја бекство је било питање части, са СЕВ-ских острва могло се спасавати и пловидбом преко алкохолног мора. Књига попут Милошевићеве могла је бити написана у Прагу или Варшави, као што је Јерофејевљева књига могла бити замишљена и стварана у некој од пештанских пијаничких јазбина, стецишту десперадоса свих узраста и свих духовних профила. Одмах треба рећи да овде није реч о боеми, то је нешто што заувек припада историји књижевности, у овом случају јунак није песник, градски бард који анакреонтски велича вино, овде је реч о интелектуалцу који силази у јазбину пошто је на улазу оставио сваку наду. Будући да су по природи свог посла и заноса далеко од свега материјалног, мада поданици система који је утемељен на принципима научног материјализма, јунаци Милошевићеве књиге трезни, мамурни или пијани до бесвести расправљају о стварима духа: вери, љубави, музици, литератури. Милошевић је у сјајном низу дијалога-монолога који никад нису ван контекста алкохола прибегао једној, условно говорећи мановско-пекићевској реченици, једној комплексној синтакси, наизглед парадоксалној и неспојивој са датим ситуацијама, али у суштини изузетно функционалној јер осликава разуђену свест својих јунака и у исто време се чврсто држи једне високе књижевне писмености. Са бројним уметнутим реченицама, са често тешко ухватљивим асоцијацијама, са повишеном унутарњом температуром, Милошевићева реченица звучи аутентично. Препознавање прозног писца за мене је увек почињало од реченице, већ после неколико реченица знао сам да ли том писцу, односно тексту, треба веровати, реченица Петра Милошевића мени звучи аутентичко. Самоиронијска, пре свега, ова књига повезаних приповедака приморава нас да јој верујемо као књизи којој је духовни харикири једини циљ. Има ли модерна литература племенитијих циљева? Милошевић говори о свету сенки, али пластично, његови јунаци јесу сенке, њихове теме, њихове опсесије су такође на неки начин оностране, али будући да иза свега тога стоји једно аутентично искуство, и сам аутор ове књиге је извесно време проборавио у том свету, можемо му веровати на реч. Књига је писана у трећем лицу но то нас не сме заварати у погледу њене аутобиографске подлоге. Јунаци, који се углавном јављају у све четири приче, окупљају се у „Луци” и уз огромне количине алкохола који, то се мора нагласити, не узимају са уживањем већ као погонско гориво, или препричавају своје непосредне доживљаје или воде бескрајне расправе. Циљ њиховог живота, дакле, није алкохол, циљ је негде другде или је то само никад окончана тежња. Алкохол је ту само средство да се поднесе лакше то узалудно путовање ка бољем и лепшем, али и као неко чаробно индуктивно средство које из поменуте Луке-јазбине зрачи и умножава значења. У насловној приповеци књиге Наћи ћу другог налази се „уметнута” прича-сценарио која би се могла сматрати и глобалном метафором књиге. Наиме, реч је о потрази за ликом који ће одиграти улогу господара душа (шеф банде) и тако филмским средствима испитати моћ и немоћ људске личности. Никад разрешена тајна познавања предмета крије се у пртљагу који треба пренети преко границе као и у толиким крими-причама. Но, овде није реч о крими-филму, већ о потрази за артистичким суперменом и његовим жртвама, конзументима његове „апсолутне уметности”. И Милошевић ово питање оставља отвореним иако га поставља на један духовит и ефектан начин.

Невелика по обиму ова књига је суморна сума суморних шездесетих, хипи идеја у социјалистичком окружењу, бит музике и џинс-стила под надзором комесара. Истина, социјални миље код Милошевића никад није превише транспарентан, друштвена стварност је само кулиса, идеолошко гориво је увелико потрошено и потрага за новим вредностима одиграва се у индивидуалној борби са силама немерљивим.

Јерофејев је свој пут на дно непознатог, нажалост, платио главом. Петар Милошевић је, на срећу, негде у малом џепу својих фармерки имао повратну крату.

„Алманах Српских народних новина” (Будимпешта), 1994, 157–158.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ