Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


London, Pomaz
1994

 

Kritike

Предраг Чудић

Роман о Ичвичу

Петар Milosevits: London, Помаз
Матица Српска, Нови Сад,
Római Kiadó, Budapest, 1994.

Већ од самог наслова Петар Милошевић је започео једну игру, видеће се касније уметнички и психолошки дубоко основану, игру ћириличног и латиничног писма која није сама себи сврха, духовита решења са латиничним наставцима неких речи писаних ћирилицом само су још једно сведочанство о психологији јунака ове обимом невелике али, ако би се естетска вредност могла мерити специфичном тежином, онда заиста књиге велике специфичне тежине.

Ко је Ичвич? Ичвич је сваки онај човек у мађарској средини чије се презиме завршава са „ић” или „вић” што заправо значи збирно име, у иронијском колоквијалном говору Мађара, за неког ко је српског порекла. Јунак овог романа, дакле, носи збирно име свих својих саплеменика, али, на срећу, прича о њему није од оних прича које су данас популарне »један за све – сви за једног”. Он је просто непоновљива индивидуалност, и то ову књигу чини изузетном.

Кратак роман о Ичвичу је заправо једна необична љубавна прича. Уосталом, наше варошке госпође во времја оно умеле су у поверењу да кажу „она је с њим имала један роман”. И када се ствари симплификују, зар тај староварошки израз одиста није ли најкраћа формулација романа као уметничке чињенице! Ичвич и госпођа Твист су имали један роман и без тог романа не би било ни ове књиге. У том смислу мене је ова књига само учврстила у уверењу да се пуком имагинацијом какву су рабили постборхесовци или постмодернисти (читај: модернисти на великом посту) не може правдати разлог постојања једне књиге – дакако естетски разлог. Имагинација не може заменити лично искуство, књиге се не могу писати у кабинетима, библиотекама и архивима, то може бити само место за проверу сопственог осећања света, а никако извор тог осећања. О томе би се заправо могло нашироко расправљати, али, за ову прилику, ја ћу навести само један разлог, чини ми се, довољно убедљив како за естетичаре тако и за лингвисте: у једном великом језику, који је свету оставио велику уметност, уметност се зове – искуство. Роман о Ичвичу је сума једног искуства личног и колективног, то је, у суштини, једна потресна љубавна прича, само што су завађене породице (Капулети и Монтењи), овде, Варшавски и Атлантски пакт. Љубав између које је спуштена гвоздена завеса је поново на сцени, пошто су завесу подигли, али може ли се премостити јаз већи од деценије, Може ли венецијанска Santa Maria della Salute, којој се и Лаза Костић обраћао молитвом, једном од најлепших песама српског језика, учинити чудо, може ли закрпити деценију и по неког времена које је протекло у жељи, у нади, у сновима о повратку старе страсти. Ичвичев кратак излет у Лондон, у оквиру кога је формално, временски, смештена радња романа, само је потврда његовог уверења и личног искуства да је васкрс пука досада. Васкрс је значи, закључио је Ичвич, повратак на мртву тачку. Као свака досада, васкрс је невесела ствар. Дођеш, вратиш се, и видиш да ником ниси недостајао.” У тих неколико реченица крије се заправо сума једног страшног искуства, искуства које је привилегија ретких. (Ако се то уопште може назвати привилегијом?) „Пишем nihil над свим што постоји” – рекао је песник, а затим је писао агитпроповске плакате, да би се ипак вратио свом изворном осећању света ставивши „тачку метка” на крају свом. Читајући роман о Ичвичу, враћао сам се стално у мислима јунацима класичног кратког романа (Базарову, Мерсоу, Јозефу К., јунаку Записа из подземља). Успешни романи малог обима, дакле, морају имати тај стожер око кога ће бити саденута прича, тај стожер је онај репер који зрачи непатвореним искуством. Ичвич је нека врста неонихилисте и у контрапункту свих оних сјајних ликова који се крећу његовим светом, он је та последња контролна тачка.

Чика Тић, уметник, музички геније, физиогномиста, пијанац, боем који је, доследан себи, и умро негде у ваздуху као птица, у гроб му је сахрањена само фрула од које се није раздвајао, баба Ковиљка чији говор припада више језичкој археологији него живом говору, слепи Паче, који је најсјајнији када расправља о ТВ емисијама политичке природе – онда је то метафора за један медиј за заслепљивање и о злоупотреби слике, и други ликови, део су једног непоновљивог света. У једној сасвим чврстој форми где су, као у добрим кубистичким сликама (Жорж Брак), време, место и радња савршено функционално дати техником колажа, стрпљивим истраживањем прошлости, сликама из живота Ичвичове породице у Помазу, као лирски поентилист, Петар Милошевић је створио једну књигу која је изузетно савремена, она говори о политичким догађајима из непосредне прошлости, али се у њој осећа дах старих помашких биртија, српске прошлости и аутентичног српског говора. Роман Петра Милошевића је тако сав у некаквој чудној противуречности и лако се чита и оставља утисак некакве лакоће, али је у исто време његова неизвештаченост тако моћна да човек на крају, када затвори књигу, једино може да каже себи: Овакве књиге се не пишу, оне се догађају.

„Алманах Српских народних новина”, (Будимпешта)1994. 159–160.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ