Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Avala ekspres
1996

Kritike

Даница Аћимовић

Поетска визија краја века

Петар Милошевић: Последњи мај

Последњег, 31. маја у XX веку (1999) одржано је у Сентандреји књижевно-музичко вече под називом „Последњи мај". Наступили су овдашњи познати уметници Јозо Маториц, Милан Рус, Габор Ленђел, Тибор Ембер, на челу са Петром Милошевићем. Публика најразличитијег животног доба, здушно је пратила главне актере и била им својеврсна подршка. Далматински подрум у Сентандреји пулсирао је ритмом стихова песме којом је започело и завршило се једно изузетно књижевно-музичко вече.

 Да ли је „Интернационала” означила почетак апокалипсе, или су утопије наших родитеља створиле „по омладину неповољно, веома неповољно доба”? Да ли је маршал онај који носи мараму и шал? Да ли су трактори првомајских парада сведени на пластичне играчке нечије уобразиље? Или је све то заједно, већ наговештено (и виђено) филмским оком Душана Макавејева у чувеном својевремено забрањеном авангардном документарном филму „Првомајска парада”? Да ли све заправо сугерише један кратак калеидоскопски пледоаје за драматични улазак у XXI век?

Одговори на ова и безброј сличних, праисконских питања, могли су се само наслутити ове вечери препуне асоцијација, носталгије и филозофске просектуре новога миленијума.

Страховите фантазмагорије за само један људски век, шта више, за једну (бољу) половину живота из кога су „многи киднули, многи гинули…, многи су рикнули.., нестали.., крепали.., ко да их прежали?”

Прасак и прашина бомби са Балкана мешали су се са овешталим мирисом ружа и трња једне давно срећне генерације гимназијалаца из Будимпеште. Нису за поређење „Вечити младожења” и условно речено, вечити гимназијалац, али се данас, „након тишине од низа десетљећа” (С. Лукач), у гимназијском колегијуму, међу новопридошлим ђацима из Југославије, са великим апетитом (и по слободном избору!) читају две књиге Петра Милошевића, као потврда сличног сензибилитета, у историјском ходу кроз време и поднебље. Као да је био неопходан „Свеопшти матурски састанак свих ученика бивше (додали бисмо – и садашње) гимназије на Тргу ружа.” Тако долазимо до одломка из новог Милошевићевог романа у настајању:

„Ичвич је из Лондона дошао бициклом, тј. како би баба Ковиљка из Помаза рекла на бицикли : Та брекнућеш већ једаред, деране, због те блесаве Енглескиње, а да бар није удата! – коментарисала је светски поредак љубавни. А љубав! Ичвич је последњих неколико година живео у полусну између Лондона и Помаза, пропадајући прво материјално, а затим физички. Материјално се уништавао у периоду када је путовао авионом, а физички је почео да пропада када је релацију ЛондонПомаз морао да преваљује бициклом. Овој варијанти морао је да прибегне зато што су због рата у Панонској пустињи укинуте цивилне авионске линије, а због опасности из ваздушног простора престао је жељезнички и аутобуски саобраћај….

На Сентандрејском друму, у помашкој раскрсници, где је радила мултиетничка секција мањинских удружења, угледао је ужас! Иза кривине видела се Сентандреја где се играло коло око крста, изнад којег су на крововима околних цркава седели покојни Тихомир Вујичић, чика Тић, и свирали у фрулу. Око њих су летеле иконе и чираци с торњева, а на звезде су се спуштала звона, као да је Музеј одлетео у ваздух…..”

Проза у настајању и прошлост у нестајању захтевају посебан третман, време, место и стрпљење. Било је и тога у правој мери, нарочито за публику која то први пут чује. Технички пропусти и делимично неадекватан простор, нису умањили доживљај.

Оригинални стихови мађарског песника Гезе Беремењија и музика Тамаша Чеха у надахнутом препеву Петра Милошевића, ове су вечери звучали као музички каталог-коментар свега што нас се дотицало последњих деценија. Све што смо донедавно преживљавали, с малим разликама у детаљима, а великим у коначном обрачуну. Јер, када се буди град у песмама Будимпешта и Будимпешта 2., у нама васкрсава визија садашњих, нових сеоба: као цепанице-луталице на сликама Милића од Мачве, као палимпсест свих ранијих писанија, од Пишчевића и Венцловића до Црњанског и Ичвича. И данас опет неки нови таленти, уметници, којима ћемо се поносити после овоземаљских мука, траже стан и питају се „Да ли баш овде, заувек овде, / ил’ треба неки други план?… Живети овде, у некој нади, / ил’ отићи поново?” И како то назвати: surrealisme, надреализам, или актуелни драстични сурови реализам? На крају XX века!

Као вешта козерија домаћина вечери, уследила су затим историјско-математичка објашњења, разрешавања полемике око стварног почетка другога миленијума. Та разматрања су илустрована хедонистичким гестом Јована Дучића, који је сличну дилему приликом преласка из XIX у XX век, решио тако што век, решио тако што је два пута, 31. децембра, 1899. и 1900. године, прослављао дочек новога доба.

Можда је концепција програма ове вечери управо имала за циљ препоруку таквог једног односа према свету и животу? То би значило, да све треба примати као један реалистичко-футуристички колаж прошлости, садашњости и будућности. Свевременски или ванвременски? Зар то у коначном поретку васионе нешто мења? Зар нису били довољно илустративни ликови-фигуре на картону којима је нехотице скромни сценски декор? Авети данашњице! Као реплике на свима познату слику Едварда Мунка, која се зове – како друкчије него ли „КРИК”! Да завапимо на крају стиховима песника Петра Милошевића:

„На власти су убице опет! / Устукnу нагон и ум. / Између сенке и светла метро је ужаса пун. // Ал мора да буде и треће, / оно што не може бити, / иначе вечно ће, / само ће / убице победити!”

„Српске народне новине” (Будимпешта), 10. VI 1999. 6.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ