Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Mi že Sentandrejci
1997

 

Kritike

Даница Аћимовић

Сентандрејски типик – водич кроз Сентандреју

(Литерарна репортажа)
Свака сличност са стварним догађајима и ликовима је намерна, уколико они то заиста јесу

 

Сентандреја је српска Венеција, с нешто мање воде али знатно више симболике и успомена. Град-симбол српства и православља, град уметничког и духовног богатства, град наших надања и заблуда, град опсене. Ко је Србин и српскога рода, a не дође да посети ову варош, остаће прикраћен за фундаменталну нит космогонијског у нама, измаћи ће му спознаја о толико помињаном, само једном трену људског бивствовања на овоме свету.

Довде можете допутовати свим превозним средствима, мада се најтоплије препоручује пловидба бродом, јер ово је град на води, риба му је знак симбол проходности граница. Са лађе се најбоље уочава панорама овог бисера, подно Пилишких планина. Осим тога, можете посматрати како се на успутним станицама уз Дунав, у местима где су ce пo Угарској 1690. селидбеници крунили као кукуруз укрцавају Доњани из Липове, Мохача, Сечуја и Баје, горњани из Ајмаша, Ловре, Српског Ковина, Бате и Чипа, све до Будимпеште, Калаза и Помаза.

На њиховим лицима препознаћете црте Арсенија Чарнојевића, Гаврила Стефановића Венцловића, Јакова Игњатовића, Милоша Црњанског, Петра Милошевића. У њиховом говору шушкају архаизми народне ризнице.

Разгледање

На прва два погледа (у ширину и висину) место личи на колоритну туристичку разгледницу. Нашминкана као глумци пред излазак на сцену, a y ствари:

Сентандреја je y свом дефинитивном каменом облику остала детерминисана, непромењена и непомична, као збијена хрпа цепаница. Између предграђа, Табачке махале u Збега, где се живео сеоски живот, стиска се и уздиже варош некадашњих виших слојева, бивших племића и граждана, иза којих су остале само китњасте фасаде.

Тлоцрт Сентандреје је својевремено диктирао избеглички мозак: Дај брзо неки кров над главом, макар шта, све је то само привремено. A дотле да будемо ближе брат брату – цвокотали су и склепали своје страћаре, ослонивши их леђима једну на другу. Синови и унуци првих досељеника су 1700-их година, на месту дрвених саградили камене куће и подигли цркве од тврдог материјала, али су улице остале где су и биле, заувек.

Трећи поглед, у простор, у дубину, откриће проницљивом оку више но што било који туристички водич може да надроби.

Стари део града није се мењао цео век. Око закључаних празних цркава кривудају сокаци са малим збијеним зградама, a на Главном тргу стоји шест барокних једноспратница. Зграде су споља офарбане јарким бојама a изнутра су као болесна плућа. Мемла, влага, ниски плафони, мали прозори и потрошен, матор ваздух.

Кратка стрма улица води навише до Београдске цркве и Музеја у порти. Стална поставка икона и архивалија доступна је погледима посетилаца тек једну деценију. Над благом, као над дететом, страхује госпођа Наталија. Како се уђе, после пар официјелних речи, она ће сугестивним тоном почети да вам приповеда:

„Током осамнаестог века Сентандрејци су подигли седам цркава – Саборну, Преображенску, Благовештенску, Пожаревачку, Оповачку, Ћипровачку и Збешку. Две стотине година касније, како је број верника опадао, морали смо продати три богомоље, али су из њих спашени иконостаси и звона.”

Казивање

Превазиђете ли баналну радозналост просечног туристе и одвојите ли време достојно ове даме у годинама, бићете награђени есенцијалном епиком. Када се удаље групе радозналаца, на клупи у хладовитој порти, подариће вам госпа Ната једну од живописних слика своје младости:

„После Преображења, кад се светило грожђе, сентандрејска младеж би изгрувала прашину у порти, у колу, и хајд! Момци и девојке, сви би се иселили у винограде, где су преко дана чували мирисавку и сланкаменку, предвече певали, a пo мраку се ваљали пo трави, Певало се овако:

Ej, пe пударим да сачувам грожђе,

Еј, већ пударим да ми драги дође!

Тако је било све док она болест, налик људској грудобољи, није покосила винограде у околини. Нестало је лозе, њу је уништила филоксера, али су пропали и људи, њима је главе дошла политика. Од укупног броја Срба у Мађарској, једна трећина је 1923. године оптирала у тадашњу Краљевину Југославију, друга се трећина постепено асимиловала, a последња се раштркала по селима диљем (нове) домовине.”

У тим се селима завршавала основна школа на матерњем језику, док се за даље школовање ваљало помучити. Кад је била млада, путовала је госпа Ната зеленим возом у српску гимназију:

„Због сентандрејског маловарошког конзервативизма и велеградске отворености Будимпеште, на оба места сам се осећала прелазно и привремено. Јер Сентандреја, за сваког ко се ту родио, најпре значи мамину кујну, са много меса и варива, кеља, бундева, мауна, грашка, и са пасуљом свакога петка. Средом је било теста са орасима, маком, сиром, са чварцима или слатког са шећером. У недељу би после службе био свечани ручак са сакралним тројством супе, меса из супе, u неким сосом. Није било лако обуздати се и оставити мало места за колаче. Ја сам обожавала торте и слаткише са тешким, дебелим кремовима пуним путера, jaja, чоколаде.

Пешту сам доживљавала као огроман излог најфиније одеће. Високе, витке зграде, округле и обле као рамена отмених госпођица, a малтерисане јарким летњим бојама као плисиране сукње.

Питаш ме где смо се купале?

Док смо биле мале, трчкарале смо босоноге пo обали Бучине. То је ова речица испод, што само личи на питоми поток, али с пролећа богами, кад набуја, умела је и коље да однесе. Ондак, могло се купати на Поштанској плажи, у малом заливу иза којег Дунав с благим савијутком напушта Сентандреју! Али ми Српкиње, смо на Дунав долазиле само у шетњу руку под руку са другарицом, или на пијацу са котарицом. Оне друге су се показивале, у дресу или шортсу.”

Присећање

Дрхтави прсти, са накитом старинског дизајна, премећу фотографије на којима се смеше девојке наколмоване косе:

„Памтим, још сам дете била, родитељи су се опремили у свечано рухо и отишли код проте да дочекају Српску нову годину! То је била педес’т седма година. Србовање уопште није било у моди. Отац ми је тек изашао из затвора, као и многи други што су испаштали колективизацију, депортовање и последице Информбироа.

Свештеници су, упркос свему, чували обичаје, па је прота позвао све малобројне вернике код њега на чашу вина, да заједно отпевају „На многаја љета” и „Ми же Сентандрејци, славни целог света”. Отворио је двокрилна врата између канцеларије и парохијског стана. У том је простору Сентандрејско српство деловало као маса.

Е, да! У то време високе партијске свести, у цркве су одлазиле само старије жене. Маторци који су смели да уђу у цркву одмах после литургије су свраћали у кафану, код Хужвика. Остали мушкарци, који су имали партијске књижице, причешћивали су се у истој биртији још за време службе, a Богу су се молили код куће. Тако је било, како кажем. То је историја.”

Свакодневица

 Ко ће оставити траг о времену данашњем?

„Да ко??? Мало ко!!! Ова шака јада што је остала од старих Срба, покоји занети писац ко Пера, Стојан, ил’ Предраг? Или ће већ свима бити друкчија имена? Знате већ да свештеник код нас уписује ћирилицом српско име које даје кум, a бележник у градској општини уводи латиницом, званични мађарски облик, који после власник носи до гроба. Тако је живео Никола, a умро је Миклош. Преминула је Љубица, a сахрањена је Амалиа. Оде Богу на истину Драгутин, под именом Карољ. Одржано је опело Кости, ау раку је спуштен Силард. И није важно ко ће, већ какав ће траг остати за нама. Ко ће то да зна?”

Напомена:

1. Горњи текст је очигледан пример како уметничка проза, односно фикција, спонтано прелази у стварносну прозу, како постаје део историографије једнога народа, веродостојна слика колективне психологије и појединачних нарави.

2. Предложак овоме тексту била је књига Петра Милошевића „Ми же Сентандрејци”. То је дело новопридошлим Србима (1999. г) било алфа и омега, буквар и водич, за упознавање њихових сународника и прилика које владају међу њима – Србима у Мађарској. Инкорпорирани (уметнути) делови из поменутог романа штампани су косим словима.

„Српске народне новине”, 19. VIII 1999.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ