Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


London, Pomaz
1994


Mi že Sentandrejci
1997


Bitka za Sulejmanovac
2000


Websajt-stori
2001


2001

 

Kritike

Danica Aćimović

Sentandrejski kvartet

Петар Милошевић:

London, Помаз, МС, Нови Сад / Издан, Будимпешта, 1994;

Mi že Sentandrejci, МС, Нови Сад / Издан, Будимпешта, 1997;

Bitka za Sulejmanovac, МС, Нови Сад / Издан, Будимпешта, 2000;

Websajt-stori, Internet, 2001. 

Читали смо често како се ауторима понеки лик “отме контроли”, заигра по своме, мимо сценарија и планова, па промени циљани крај. Романописцу Петру Милошевићу се, изгледа, испод пера отело читаво Помашко село и још пола Сентандреје. И то са успехом. И на сву срећу. Јер, неко је ово морао да напише. Баш овако!

Да разгрне скраму заборава са живота Срба у расејању. Са рукописа претходника, мученика на истом послу, од Венцловића и Пишчевића до Игњатовића и Црњанског. Да њихову и своју уобразиљу овери печатом стварности; да о сопственој судбини проговори човек уместо историчара, аналитичара и бирократије; да писањем подигне споменик покољењима, као први и потоњи јеванђелиста.

У роману London, Помаз упознали смо главне ликове (Ichwich, чика Тић, Енглескиња госпођа Twist, баба Ковиљка, инспектор Béla Szabó), средину, а нарочито атмосферу, као пресуђујући point off wiev. Читава једна генерација, исписници педесетих година, препознали су део сопствене биографије у описаним догађањима. Одслушали су поново исте плоче, оживели у себи еуфорију првог рок концерта и поноћна узбуђења док се крај радио-апарата хватао музички талас Луксембурга. Закључили су да је велики усуд ВРЕМЕ, на исти начин прошверцовао, као фармерице звонцаре, преко границе живота, многе странице из албума успомена, свима њима – оној омладини, која је у исто време стасавала у социјалистичком блоку Средње Европе.

Већ у следећем делу Mi že Sentandrejci, Петар Милошевић је допустио веселим мангупима из Помаза, са Ичвичем на челу, да знатно прошире дружину.

Одједном се ту створила читава галерија ликова. Многи немају властита имена, већ носе уопштене, комичне варијанте еснафских одредница: Куплунг, Молер, Пророк и сл. Или су потпуно безлични попут Чоколаде, Синета, Про Форме. Зашто? Да се у маленој заједници неко не би препознао? Или су овако сви “сумњиви”!? НЕ! Писац се овим моделом спашава од замке буквалног реализма. Он дистанцира своје дело, своју творевину, од својатања свакодневнице. Од интерпретирања, тумачења и фамилијарног присвајања.

Јер, као што постоји реална опасност да недовољно пажљив читалац овај роман не схвати озбиљно због елемената фарсе и гротескних ситуација, друга крајност била би у примању “здраво за готово” овако реалистичког приказа још живуће епохе савременика. Епохе под пасхом Партије и Полиције, коју су стидљиво детронизовали бит музика и џинс одећа. Уза све то, као куриозитет и стереотип, незаобилазни пркосни Срби, вековним духом присутни на истом Сентандрејском тлу, могли би лако да фикцију преведу у стварносну прозу. Или још боље, да је заведу у хронику верификованих историјских факата. А шта ћемо онда са пописом?

Не дајмо се заварати. Испод транспарентног првог слоја, испод хотимично лежерног и на моменте “неозбиљног” приповедања, испод ироније као одступнице, крије се мноштво метафизичких сумњи: ко смо? шта смо? одакле смо? куда идемо? чему све то? Читалац Милошевићевог дела мора бити крајње опрезан, готово сваку реч треба примати уз непрестани мисаони ангажман. Питка нарација уме да поведе и заведе, а већ на следећем кораку, само једна опаска може да нас врати неколико поглавља уназад. У неки мисаони пасаж који је неопажено промакао, а ту се управо излио бунар мудрости. И све поводом неких очаравајућих носталгија које попримају димензије мита:

“Сан о чамцу и фијакеру био је одраз сакривене и бојажљиве, али древне и непрестане чежње Сентандрејаца за одласком, или можда повратком у некадашњи завичај, о којем међутим, већ у другом колену после доласка 1690. нису знали ништа.”

Сентандреја је српска Венеција. С нешто мање воде, али знатно више симболике и успомена. Град-симбол српства и православља; град уметничког и духовног богатства; град наших надања и заблуда; град опсене. Ко је Србин и српскога рода, а не дође да посети ову варош, остаће прикраћен за фундаменталну нит космогонијског у нама; измаћи ће му спознаја о толико помињаном, само једном трену људског битисања на овоме свету. До Сентандреје се може доћи свим савременим превозним средствима, али се препоручује пловидба бродом. Ово је град на води, риба му је знак – симбол проходности граница:

“На успутним станицама уз Дунав, у местима где су се по Угарској 1690. селидбеници крунили као кукуруз – укрцавају се Доњани из Липове, Мохача, Сечуја и Баје, Горњани из Ајмаша, Ловре, Српског Ковина, Бате и Чипа, све до Будимпеште и Калаза.”

На њиховим лицима препознају се црте Арсенија, Гаврила, Јакова, Милоша, Петра. У њиховом говору шушкају архаизми народне ризнице.

Ово је прича о пролазности и пропадању: богатства, моћи, славе, имена, идеологија. Српству прети опасност да остане само сена у мимоходу времена. Али се зато главни јунаци Милошевићевог романа, својски труде да сачувају језик и веру. Те основне постулате националног бића које наставља да живи.

И ту свака импровизација престаје. Језик је инструмент којим Милошевић суверено влада на неколико равни: комуникацијској, семантичкој, лингвистичкој. У ђердане синонима и хомонима (“Имао је жедносни лавеж и лајање од глади, поздравно и радосно кевтање, режање од страха и самотињско завијање”) уплићу се дијалекатски бисери (“Ако ош да ме смарнеш, узми сикеру. Ал немој да ме трујеш пасуљовом чорбом”). Реченице су овде стрпљиво, прецизно, дијамантски брушене, као раскрвављени језик којим затвореници лижу бетон (“Сваки је лиз био болнији од претходног, рибица од живог меса све се тромије батргала”).

На основу сад већ добро уткане мапе ликова и наративне структуре, није тешко било проширити садржински образац. Петар Милошевић се није одрекао могућности допуне формално дефинисаног литерарног опуса. Кренуо је ка трилогији. Bitka za Sulejmanovac, као трећи роман у низу, појављује се 2001. године, након читавог сплета издавачких заврзлама: читаву годину дана после завршеног штампања, три године након исписаних страница од стране аутора, а моја маленкост је рукопис листала у оном часу када су се догађаји са страница, као футуристички кошмар, жестоко преплитали са стварношћу, тога пролећа 1999. године.

Рат између банатског шеика и бачког емира, претвара низију у Панонску пустињу, где силе међународних снага бомбардују регион затрован Сулејмановачком секс-нафтом. Приповедање које у први мах личи на “песничке” каламбуре, неочекивано је постало симултана верзија страшног, реалног догађања у мојој земљи. Сво лудило које је тутњало над нашим главама, било је већ описано у делу које сам држала у рукама! Или обрнуто?! Можда је ово што се дешавало са нашим стварним животима, ово што се историјски понављало – да Срби својим главама плаћају хирове великих – само део опаке игре између стварности и фикције. Фикције свих врста које преузимају власт над нашим животима. Слике и догађаји из пишчеве маште постале су стварност у тренутку исписивања. И та је стварност, још једном, као књижевни апсурд претворена у парадокс свакодневице.

Да ли ми заиста “живимо унутар једног романа глобалних размера” како говори Балард, писац научне фантастике са америчког континента? И како се то, одједном, Петар Милошевић од писца реалистичко-романтичне прозе у првом роману, претворио у списатеља “предочене збиље у којој се губи значењска граница између фактичког стања и фикције допуштене уметнику” (Ђ.Писарев)?

Ту смо! То је она замка лакоће читања о којој говорих у првом делу овога текста. Завидна једноставност и привид лакоће, што је у ствари најтежи и врхунски циљ сваке уметности. Са овом прозом се мора пажљиво, као са сахарином и ТНТ заједно. На мале дозе. И полако. Читање изискује максималну концентрацију, уочавање вишеслојности, литературну информисаност, а све више и медијску писменост.

Да се аутор зауставио на књизи Bitka za Sulejmanovac,било би то ватрометно финале једне приче из три дела. Али, пошто инспирација на зачету тему никако није престајала, почашћени смо читалачким уживањем у квартету. Светлост дана, или свемирског мрака, угледала је још једна књига Петра Милошевића са истим актерима, под називом Websajt-stori. Наговештена је дуплерицом, на крају треће књиге (залистак илити форзац) где се налази и њена web-адреса: www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/proza/milosevic/ichwich/index.html

Четврта по хронологији, а прва по приступачности Пи-Си генерацији, ова се књига данас, концентричним кругом Интернета, распростире диљем галаксије. Она има “свемирске димензије” и галерија ликова без маске, сада може да прими, у своју ван-просторно-временску димензију, сваку интеракцију са читалаштвом. О њој ће тек бити речи. Сама ће се дописивати. Сасвим новим и оригиналним моделом литераро-компјутерске форме, њен аутор постаје претеча једног особеног жанра српског романа – виртуелног романа.


Наведеним опусом од четири књиге, уз помоћ типизираних ликова урнебесно-тужне commedia dell’ arte, Петар Милошевић нам је сервирао једну изванредно комплексну студију времена и нарави. Само што је, уместо универзалних белосветских модела, понудио филигрански рад на “лицу с крајоликом” по принципу етнолошких казивања из области витруозности језика. А кроз осликану свест појединца и његовог микро окружења, омогућио нам да упознамо с(а)вест једне епохе, спрам које је јединка вечито у опозицији. Реч је, заправо, о четири књиге које ће као Сентандрејски квартет обележити читав један ток српске књижевности.

  "Dnevnik" (Novi SAd), 20. februar 2002. str. 17.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ