Start    Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Sentandrejski tipik
1990


Naći ću drugog
1994


London, Pomaz
1994


Mi že Sentandrejci
1997


Bitka za Sulejmanovac
2000


Websajt-stori
2001


2001

 

Kritike

Драган Бабић:

КАЛАШКА КОШТАНА

 

Петар Милошевић: Тиња Kalaz, Агора, Зрењанин и Задужбина Јакова Игњатовића, Будимпешта, 2013.

 

Повезујући Калаз и Врање у роману Тиња Kalaz, Петар Милошевић не повезује само свој израз са оним Борислава Станковића, већ, још битније, спаја српску књижевност најсевернијег и најјужнијег предела. Смештен између Будимпеште и Сентандреје, ауторово родно место поседује мањинско српско становништво чији се напори да очувају своју традицију ван матице налазе у средишту романа. Као универзитетски професор, преводилац и компаратиста који обрађује обе књижевности којима припада, Милошевић је упознат са ситуацијом у овој специфичној емиграцији – он је, слично, на пример, Црњанском, рођен у једној држави иако се изражава као припадник народа друге, и управо се у овој вези крије кључ читања романа: како сјединити наизглед различито и то претворити у књижевно успело дело?

Иако првенствено прати адаптацију Станковићеве Коштане у извођењу калашке српске аматерске позоришне трупе и све успехе и проблеме тог подухвата, Тиња Kalaz крије и причу о историји села од Велике сеобе 1690. године до данас, улогу коју је српско становништво играло у прошлости и начине на које се њихова позиција мењала током векова. Уз све то, Милошевић истражује више интимних историја појединаца, чланова своје породице, па и себе, и тако долази до двоструког представљања прошлих времена на микро и макро плану. Због нове поставке комада, што и покреће радњу, „аутор” (фикционализована представа/маска стварног аутора која носи његово име) одлази у Врање, тражи историјске податке о жени на основу које је настао лик Коштане и повезује се са пределом у којем је Станковић живео и радио. Милошевић стога спаја говор Врања и Калаза, аутентичне фразе и речи. људе који настањују ова два места и њихов поглед на стварност, као и одређене географске одлике предела. Њихова гранична позиција се такође намеће као разлог пишчевог уживљавања у све што је везано за скоро митски представљене фигуре Коштане, Врања и Станковића. Језик, на којем емиграција увек инсистира, је још увек жив у Калазу, а испоставља се да и није толико различит од оног који се користи на југу нашег језичког простора. Овај аспект, уз чињеницу да се роман чита на два писма и одиграва на два места (па чак има и два издавача из две земље), открива његову двострукост и усложену везу центра и дијаспоре. Ћирилица означава приповедача у првом лицу једнине (најчешће у Врању), док је латиница остављена за нарацију из трећег лица и приповедача који махом описује калашку историју, осниваче, људе, односе и друштво све елементе његовог идентитета који су физички ван границе матичног језика.

Поделивши нарацију на седам одвојених целина које укључују више засебних фрагмената, Милошевић формира слагалицу осветљавајући долазак Коштане у Мађарску из различитих углова. Тако свака целина има своју одређену тачку гледишта и основни тематски оквир (потрага за Станковићем и његовом инспирацијом; кафански разговори који откривају калашке легенде и људе; веза историје, садашњости и приповедачког гласа, те смрт оца; репрезентативни појединци села које читаоци упознају post mortem, путем читуља; сценско упутство за снимање филма и свеприсутност фигуре Коштане кроз векове; тзв. крпице, остаци из претходних делова који служе као резиме и образују снажнију везу између целина; списак литературе коју је аутор консултовао приликом обликовања грађе, те речник мање познатих речи и колоквијалних и жаргонских израза), али се све заједно склапају у већи текст. Метанаративни елементи кулминирају фрагментом „Завеса” (из целине „Сан и филм”) која описује две представе, тј. представу у и о представи, када се стварни живот и фикција најупечатљивије преплићу локални глумци постављају Коштану, а у Калаз стиже девојка слична тој јунакињи, те се Станковићев комад паралелно одиграва и на сцени и у животу села док целу изведбу документују филмске камере и овако представљена замисао чини да Петар Милошевић романом Тиња Kalaz настави специфичну афирмацију наше културе у расејању.

У: „Златна греда“, број 151/152. мај–јун 2014, стр. 85. 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ