Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


London, Pomaz
1994

 

Kritike

Иштван Њомаркаи

Пројекција мисаоног и доживљајног света

Петар Milosevits: London, Помаз
Матица Српска, Нови Сад, Római Kiadó, Budapest, 1994.

Морам да признам: роман Петра Милошевића сам почео да читам као пензум јер сам знао да морам о њему да говорим. Затим, скоро неприметно, тај начин читања који личи на систематско решавање неког задатка, претворио се у читање човека који ужива у уметничком делу. Делу сам приступио као лингвиста, али су ми језичке, граматичке и ортографске особености показале да се испод њих крију дубљи слојеви личних и колективних доживљаја. Сигурно ће колеге од мене аутентичније, стручно оценити овај роман, овом приликом бих хтео само да укажем на општа питања која су ми привукла пажњу.

Роман има традиционалну причу, стори. Сама је прича „излет” главног јунака у Лондон, проткана асоцијацијама вањског и унутрашњег порекла које се везују понекад за лица (два официра), други пут за предмете, односно лица и предмети су полазишта за асоцијације (купатило породице Twist). Иа исти се начин асоцира одмах са ham and eggsa на домаћу кајгану или са toasta на бакину прженицу.

Осећам да су Лондон и Помаз заправо симболи. Лондон за богатство и раскош, Помаз за релативно сиромаштво и скромност. Раскошни свет, међутим, за главног јунака значи бескрајна и бесциљна лутања која су веома скупа цена за неколико сати тајне љубави – у Помазу је Ичвич код куће. Тако Лондон може бити, у смислу Ичвичевих дуготрајних непосредних искустава, симбол илузија, чак изгубљених илузија.

У роману су – увек у вези с неким предметом, унутрашњим или вањским догађајем од којих крећу асоцијације – уткани историјски факти и догађаји блиске прошлости: војска, компликован пут ка добијању пасоша, опозиција У Мађарској пре 1990, трагичан рат после распада Југославије. Из тог упућивања на конкретне догађаје нужно следи мешање, односно укрштање просторних и временских равни, али то читаоцу ии најмање не смета. Из њих се рађају општије, дубље, могли бисмо рећи: филозофске асоцијације, размишљања. Тако нпр. у вези са бесмисленим и жестоким ратом можемо да читамо духовиту паралелу између човека и животиње. Животин»с врше свој посао савршено, а човек прави зло и од онога што је оригинално било добро. Поред духовитих и више пута оправданих конзеквенција, главни је смисаони круг романа питање: љубав, брак, друштво. Главни се јунак односи према свим конвенцијама разочарано, чак понекад и цинично. У почетку романа Ичвич телефоном зове Бебу Б. и реферише јој о својим првим доживљајима у Лондону. Ствари, предмети и појаве о којима говори асоцијације за које је тај град везан, представљају антиконвенцијски, револуционарни став мишљења главног јунака током читавог романа: негацију свих конвенција и свих институција о којима се исказује суд: то су неискрене људске махинације.

У погледу језика роман изненађује читаоца. Духовита су имена. Главни јунак се зове Ичвич: два суфикса један уз други, без значења и смисла на првом, непосредном комуникацијском нивоу, али за странце, и за Мађара, ни стварна страна имена, па ни српска, не значе ништа. Ичвичева љубавница је госпођа Twist. Њено име се везује за скоро револуционарно нову игру средине педесетих година која је у доброј мери потиснула из моде тзв. друштвене (жур) игре и која, са својим новим, акробатским корацима и покретима насупрот традиционалној игри, и сама симболизира удаљавање од конвенција. У роману тек три или четири јунака носе своја „официјелна” имена: два-три официра и лекар. Изгледа, за главног јунака само две области су свете, и тако не спадају у раван језичке шале: слобода (коју ограничавају војници) и болест (односно здравље).

Посебно је питање у роману употреба страних (енглеских, француских, немачких, латинских и мађарских) речи које се лепо прилагођавају систему српскохрватског језика. Мислим да ни употреба тих страних речи и израза није пука случајност јер су стране речи на датим местима пластичније и баље изражавају расположење тренутка него оне из матерњег језика. Начин писања (мешање ћирилице са латиницом) у почетку мало можда смета, али се читалац доста брзо привикне. И у томе видим симбол јединства двају света, светоназора или традиција које пркосе свим разликама или намерама за разликовање.

У нади да нисам превише објашњавао позадину и ауторов став, морам још једном да кажем: роман је интересантан пре свега због пројекције доживљајног и мисаоног света једног слоја интелектуалаца који имају данас око четрдесет година. За мене, као члана једне за пола поколења старије генерације, дело је значило прави доживљај и много поука.

„Алманах Српских народних новина” (Будимпешта), 1994, 161–162.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ