Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Sentandrejski tipik
1990


Naći ću drugog
1994


London, Pomaz
1994


Mi že Sentandrejci
1997


Bitka za Sulejmanovac
2000


Websajt-stori
2001


2001

 

Kritike

Vasa Pavković

Široki horizont književnosti Petra Miloševića

Bez obzira da li ste književnu i univerzitetsku karijeru Petra Miloševića pratili tokom njenog trajanja ili posteriorno pregledate bibliografiju njegovih dela, nesumnjivo je da ćete se složiti kako je reč o vrlo retkom poligrafu ne samo u okviru književnosti Srba u Mađarskoj, nego u savremenoj srpskoj književnosti uopšte.

Naime, Petar Milošević se u književnosti pojavio zbirkom pesama Sentandrejski tipik (Književna zajednica Novog Sada, 1990. godina), da bi u okviru svoje književne pustolovine potom objavio zbirku pripovedaka Naći ću drugog (Izdan, Budimpešta,1994). Usledila je romaneskna trilogija koju čine: London, Pomaz (Matica srpska, Novi Sad i Romai Kiado, Budimpešta, 1994), Mi že Sentanadrejci (Matica srpska, Novi Sad i Izdan, Budimpešta, 1997) te Bitka za Sulejmanovac (isti izdavači, 2001).

Potom je na internetu postavljen roman, Websajt-stori (Narodna knjiga, Beograd i Izdan, Budimpešta, 2001).

Milošević se poeziji vratio 1996. u Almanahu srpskih narodnih novina, koje je uređivao preko 20 godina, Avala ekspres (sa prepevima i pesmama), kao i projektom Maturski sastanak (prepevi i pesme, 1997).

Naravno da ćemo ovom svečanom prilikom pomenuti i knjige koje je Petar Milošević načinio u okviru univerzitetske karijere u Budimpešti – između ostalog: Ogledi i kritike – o savremenoj književnosti Srba i Hrvata u Mađarskoj (1991), Istorija srpske književnosti (na mađarskom, Budimpešta 1998), kao i najnoviju knjigu književnih studija Od deseterca do hiperteksta (Budimpešta, 2007).
Dodajem i dva izbora, vrlo važna za srpsku književnost u Mađarskoj. Oba su objavljena 1984. godine. Knjigu antologijskog izbora mladih pesnika Gde nestaje glas? i knjigu Na drugoj obali, hrestomatiju posleratne književnosti na srpskohrvatskom jeziku u mađarskoj (Valjevo, Beograd), o kojoj sam imao čast da svojevremeno pišem.

Nisam pomenuo sve naslove Miloševićevih knjiga, ali radi se o petnaestak nezaobilaznih dela, a ako se tome doda njegova prisutnost u periodici, na univerzitetu, njegov pedagoški i urednički rad – postaje sasvim izvesno koliko je angažman ovog poligrafa važan. Po svojoj sveobuhvatnosti on produžava i širi delo jednog Stojana Vujčića, a o vrednostima literature Petra Miloševića pisali su, između drugih: Miodrag Pavlović, Sava Babić, Predrag Stepanović Živan Živković, Predrag Čudić, Milorad Grujić, Nenad Šaponja, Milan Stepanov i mnogi, mnogi drugi. Radujem se što ću se još jednom, ali sada i nešto šire pozabaviti nekim delima Petra Miloševića i određenim aspektima tih dela.

I malo pažljiviji pogled na Sentandrejski tipik pokazaće da se ne radi o jednostavnoj zbirci pesama, nego o pažljivo organizovanoj pesničkoj knjizi. U šest ciklusa, Petar Milošević sredstvima savremenog srpskog jezika i moderne poezije evropskog kruga, ispituje neke od bitnih fenomena svog i našeg postojanja. Krećući od ispitivanja osnovnih elemenata života, baveći se mitom, Milošević potom prelazi na ispitivanje civilizacijskih osnova, hrišćanske vere, Boga, bića… Lagano, pesnikova optika se spušta prema nacionu, istoriji i kulturi a u trećem ciklusu Milošević će se, između ostalog, posvetiti Hilandaru, Gračanici, Mileševi… uvek na dubokom tragu srpskih pesnika koji su prelazili taj put (Pavlović, Popa, Stojan Vujičić, pre svih drugih). Naslovni ciklus je posvećen obeležavanju tri veka od velike seobe Srba u Ugarsku, koja je u velikoj meri odredila ne samo život pesnikovih predaka i pesnika samog, nego i svih nas. Nastajao u kriznim godinama pred raspad Jugoslavije, rat i opštu krizu, taj ciklus, kao i čitava knjiga, ne nosi u sebi ništa od patetičnih, plitkih zahvata koje su u to doba preplavile srpsku poeziju. Preko simbolike seoba i Sentandreje, u postepenom približavanju sebi, Milošević je u nekim od najboljih pesama stigao do svojih predaka. Čini mi se da ova knjiga predstavlja svojevrsni pandan Rastočenjima pominjanog Stojana Vujčića, ali da nosi moderniju i optimističniju viziju našeg trajanja a posebno sudbine srpske dijaspore u susednoj Mađarskoj. Dragoceno je, takođe, a to pokazuje i Sentandrejski tipik, da se i Milošević kao i njegov pesnički prethodnik trudio ne samo ojača srpsku pesničku reč, nego i da bude naročita kopča između srpske i mađarske kulture i književnosti. U okviru stvaralaštva Petra Miloševića Sentandrejski tipik mi se čini ugaonim kamenom, temeljcem.

Da je Petar Milošević moderan pisac pokazala je zbirka pripovedaka Naći ću drugog. U četiri opsežnije proze pisac se bavi relativno uskim krugom junaka, gde svakako naslovnu rolu igra bivši rukometaš Konj. U priči Mlađa kći Lavanova, s osloncem na Bibliji, pisac će pratiti dešavanja u ljubavnom trouglu koji sem Konja čine njegova žena Mrlja i ljubavnica Antilopa. U realističkom obrascu pripovedanja sa dosta grotesknih i nešto satiričkih elemenata, Milošević bogatim jezikom i uz upotrebu žargona, piše semantički guste proze u kojima je pre svega upečatljiva atmosfera. U pripoveci Naučni skup zatičemo Konja u okviru akademske nomenklature. Ako navedem da su neki od junaka imenovani kao Alija Đerzelez, Žorž Sand, videćemo da Miloševića provocira suštinsku artificijelnost pripovedanja. Naslovna pripovetka prati okolnosti pokušaja da se snimi jedan film u kojem je Konj protagonista, da bi završna pripovetka Get no, posebno istakla popkulturni kontekst sudbine Konja i njegove okoline. Pojednostavljeno rečeno: u njegovom životu sličnu ulogu imaju Tolstoj i Mik Džeger, Bitlsi, Led Cepelini i Dostojevski… U ovim pripovetkama je vidljivo da bazni srpski jezik, Milošević šaržira naslovima knjiga, filmova, pop grupa, pesama itd. iz engleskog jezika, što ga je na izvestan način odvelo prema avanturi pisanja prvog romana London, Pomaz.

I samo ime pisca, kao i ime romana, ispisani su u dve azbuke. Ćirlicom i latinicom. Na primer: Petar je ćirilicom, a Milosevitz latinicom, Takođe, dvočlani naslov romana odštampan je tako da je London u latinici, a Pomaz u ćirlici.

Bazni ćirilski slog perforiran je, da tako kažem, rečima i rečenicama, firmama i frazama odštampanim latinicom. Glavni junak, Ičvič, koji je u život krenuo iz srpskog sela Pomaz, nalazi se u Londonu i seća boravka u Veneciji sa ženom koja se zove gospođa Twist. U kratkim oštro rezanim poglavljima, pisac istovremeno gradi i destruiše kulturnu i istorijsku matricu druge polovine 20. veka, dospevajući do najaktuelnijeg trenutka - raspada Jugoslavije, građanskih ratova u njoj, stvaranja novih država itd. Srpsko–mađarska preplitanja, ali i intimna priča Ičvičeva, grade dosta shizofreni prosede, u kojem miksovani ćirilični i latinični slog ubedljivo označavaju neku vrstu raspolućenosti modernog čoveka bez obzira na njegovog poreklo i jezik kojim se služi.

Roman Mi že Sentandrejci je direktni nastavak romana London Pomaz, u njemu se pojavljuju isti junaci: Ičvič, Glavata Nata, Pro Forma, Kuplung (dakle, fiktivni heroji) ali i Miloš Crnjanski, Gavril Stefanović Venclović, Jaša Ignjatović itd. Smešten kao jedna vrsta žalosnog pozorja u 1990. godinu, na 3 veka od seobe pod patrijarhom Čarnojevićem u Ugarsku, on govori o ubrzanom nestajanju sentandrejskih Srba. Roman je ispunjen kratkim sekvencama u kojima Ičvič i njegovi prijatelji i neprijatelji govore o oseci Srba, boraveći u Veneciji, Londonu, Njujorku, ali ga Milošević ispunjava i specifičnim humorom, i vodeći računa o realnom statusu protagonista, naročitom vrstom satirične fantastike. Ako je dakle drugi deo trilogije bio nastavak prvenca, Bitka za Sulejmanovac je replika na drugi deo, nastala, po piščevim rečima, i zato što su na drugu knjigu Sentandrejci gledali mrkim pogledom, ne slažući se s piscem u pogledu budućnosti svog grada. Prva rečenica trećeg romana u nizu je nedvosmislena: Sentandrejci su proklinjali Ičviča. Dok Ičvič ćirilskim slovima tvrdi: To je samo literatura, njegovi sugrađani tvrde: ali i televizija. I sluteći ogromnu moć ovog medija zameraju piscu na romanu Mi že Sentandrejci. Uostalom, da skratimo priču o tri odista interesantna i neobična romana Petra Miloševića, reći ćemo da njegova Sentandreja kruži na adresi elektronskog svemira: www.rastko.rs

Završićemo pregled nekih od poglavlja u bogatoj umetničkoj biografiji Petra Miloševića, kratkim osvrtom na knjigu književnih studija Od deseterca do hiperteksta. Mislim da ova dva termina, od kojih jedan pokriva iskon naše moderne književnosti, a drugi cilj ka kojoj, htela to ili ne, prateći svetske trendove ide, precizno označavaju granične polove Miloševićevih interesovanja. U knjizi koja sadrži ambiciozne eseje i tzv. dnevne kritike, kritičar je pisao o piscima naše književne baštine: Radičević, Zmaj, Jakšić, Ignjatović, naravno, Vojislav Ilić, Veljko Petrović i sve tako do Vaska Pope i Danila Kiša. Na drugoj strani su tekstovi iz svetske književnosti, kao oni o Geteu, Tolstoju, Jonesku, Beketu itd. Moramo istaći da sa jednakom kritičkom i intelektualnom strašću Milošević piše i o velikanima mađarske književnosti. O Kazinciju, Atili Jožefu, Šandoru Verešu, Esterhaziju. Vrlo su važni i Miloševićevi tekstovi o vezama srpske i mađarske književnosti, recimo, o književnim interferencijama. Petar Milošević piše vrlo jasno, precizno, bez improvizacija, sa lepim poznavanjem globalnog nacionalnog konteksta, ali i sa preciznim analizama najrazličitijih dela, po pravilu bitnih pisaca.

Na kraju, čestitajući Petru Miloševiću visoko priznanje, Račansku povelju, reći ću samo da je njegov podvižnički književni napor jedan od onih koji imponuju svakome ko smatra da je književnost bitna u ljudskom životu.

(Tekst pročitan u manastiru Rači 5. oktobra 2008, prilikom uručivanja Račanske povelje Petru Miloševiću.)

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ