Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Mi že Sentandrejci
1997

 

Kritike

Рада Станаревић

Један породични роман

Између традиционалног и модерног

Петар Милошевић: Ми же Сентандрејци. „Породични рикверцроман”.

Матица српска, Нови Сад и Издан, из Будимпешта, 1997.

 

Традиционално је у овом дјелу то да испуњава темељни задатак романескног жанра, управо онако како је постављен у Хегеловој Естетици, а то значи да је грађанска епопеја, која поглед на стварност, у њеном тоталитету, износи путем индивидуалних догађања, с тим што би ова последња била, заправо, средиште цјелине.

Наслов романа потиче из химне којом су се Срби овјенчали, пошто су пребродили патње Велике сеобе са Косова у Угарску године 1690, под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића, где су подигли себи куће и цркве, и постали за извјесно вријеме доминантна етничка скупина у Сентандреји, што се изнад и узводно од Пеште, угнијездила на Дунаву: „Ми же Сентандрејци, славни свјего свјета, / И живили сполу на многаја љета”, гласе стихови из рефрена песме.

Радња романа одвија се на Главном тргу Сентандреје, окруженим неколиким једноспратним кућама богатих и угледних Срба. Мало ниже од трга уздиже се високи стуб са јонским капителом, и на њему крст, као спомен на цара Лазара, чије су мошти Чарнојевићеви Срби баш на том мјесту неко вријеме чували у дрвеној, на брзину подигнутој цркви св. Луке, али је она касније у поплави срушена и нестала у таласима Дунава. Недалеко од трга је и Владичански двор, а поводом 300. годишњице Велике сеобе отворен је и Музеј, у коме мала српска заједница данас држи историјска, црквена и културна знамења свога постојања у Мађарској. Иза Музеја, као његова последња соба, тако рећи, подиже се сентандрејско гробље, a одмах ту је и пристаниште, гдје пристаје скела, а пристајао је и јутарњи пијачни брод, који је довозио робу са вашара у Вацу и Пешти, па су затим пристајале и велике путничке лађе с блиставим Пештанкињама у шареним хаљинама, док се за пијачним тезгама могао чути жамор на четири језика, мађарском, српском, швапском и тотском. На тргу је и Хужвик, главна сентандрејска кафана; име носи по првобитноме газди.

Сентандреја има и своју славу, Преображење. И на годишњицу Велике сеобе са којом роман започиње, стигли су гости из Београда бродом на чијем је јарболу било платно Паје Јовановића о сеоби.. У брод су се на успутним станицама уз Дунав укрцали старци, „симболични Срби из последњих нараштаја Чарнојевићевог народа, чији је говор за Београђане звучао као старословенски”. „Доњани су”, објашњава нам писац романа, „из Липове, Мохача, Сечуја и Баје, запевали ијекавски и јекавски, а горњани, из Ајмаша, Ловре, Српског Ковина, Бате и Чипа, до Будимпеште, Калаза и Помаза, клепетали су тврдом екавицом, уз нека изненадна јотовања.

– Ђе си ти, претљу? Видим, дошо си.

– Дошо, даштанег. Оћу да видим то какосезове, изигравање ил приказање о последњим Србину, шта ли.” (МЖС, 13–14.)
Гостима је на Главном тргу изведено приказање позоришта „Јоаким Вујић” из сусједног Помаза. Глумце овог удружења писац по скраћеном поступку назива по улогама које су тумачили, и читалац их као такве и зна. Милошевићеви се, дакле, ликови зову патријарх Чарнојевић, Венцловић, Игњатовић и Црњански, док се опет глумица првакиња позоришта на основу свога ранга зове Јоакимка Вујић. Из сусједног села Помаза је и сниматељ „Српске панораме”, недјељне ТВ емисије српске националне мањине у Мађарској. По истом принципу сажимања овај се лик назива Ичвич, што је, како сазнајемо у једном од каснијих пишчевих романа, мађарски надимак за Србе, настао звуковном имитацијом типичних српских презимена на -ић, -вић. У панорами ликова истиче се и стари господин, старинских углађених манира, поријеклом из старе, богате сентандрејске породице, који тридесет година у љетној кухињи парохијског дома рестаурише старе српске иконе, сакупљене из околних мјеста и цркава, да би на 300. годишњицу Велике сеобе биле изложене у новоотвореноме Музеју. И сам не само рестауратор, већ и сликар икона, назива се он, по старински, али прочишћено и ванвремено узвишено, истинито и симболички, г. Молер.

***

Видимо, дакле, све је традиционално, реалистично, али помјерено, боље рећи претурено, као у сну, у визији. Као да је писац одједном имао у глави цијелу тристогодишњу панораму сјеверног српског расејања, из које поничу, пуни живота, ликови, њихова имена и неисцрпне приче. Оно што је у стварности узрок, то је у Милошевићевом роману циљ. (Уп. Павле Флоренски, Иконостас, Никшић 2001, стр. 13 и даље.) И средишњи лик дјела је из угледне сентандрејске породице, чија је кућа на Главном тргу, од чврстог материјала и на спрат. Породица је приказана кроз више генерација, а главни лик је треће њено кољено, попут Буденброкових. У Мановом роману тај се јунак зове Томас због аутобиографских црта, па је исто требало да буде и у сентандрејском роману, јер се главни јунак рађа на Петрово. Но пород се одужио, прешао у наредни дан, и умјесто Петра рађа се дјевојчица, коју писац једноставно и суштински, именује као Главату Нату. Ево, открива је писац, ево њеног лика.
Ова сентандрејска породица већ у трећем кољену нема синова и у кућу ће се уселити муж Главате Нате, црвенокоси шофер Руски Иван. Бабо, отац њен, лађар, најљепши мушкарац у Сентандреји, тада је већ био погинуо на Дону, у Другом свјетском рату, а Дедишке, апотекара, удовца, и инвалида из Првог свјетског рата, Главата Ната се сјећала као болесног сувог старца који пљује у плехани лончић и који ће умријети када она буде пошла у школу. Породица, видимо, нема презимена, а и зет као да има два имена а нема презимена, зато, могуће је, што је проруски оријентисан, и то дупло. Послије резолуције Информбироа допашће у затвор. И безњеницу (наслов 80. призора, МЖС, 163).

***

Усредсредимо сада пажњу на чворишта, главне раскрснице, или тргове романескне радње. Напомињемо да то није нимало лако, јер је дјело у сваком свом аспекту, а и у цјелини, необично, нетрадиционално, узбуркано. Осмотримо, другим ријечима, временски аспект романа Ми же Сентандрејци. Вријеме је овдје двојако, реално и надреално. Али и тројако, четворојако, ко би то могао да зна. Јер српске сеобе се стално понављају, нарастају, па се умножава и српски сан о правој, изгубљеној, али обећаној земљи. А то је тема Милошевићевог романа. Традиционална и нормативна у романескном жанру јесте, пак, околност да су садржај и форма међусобно условљени. Реално историјско вријеме је обухваћено годином 1690. и Великом сеобом под Арсенијем Чарнојевићем, на једној страни, док се на другом крају налази 1990. година, прослава 300. годишњице сеобе. Но прослава је у исти мах предигра за одмах затим наступајуће таласе српских сеоба, који се у свим правцима крећу готово истодобно са настанком овог и других Милошевићевих романа. Таласи се још нису зауставили. Као да је, док је писао Ми же Сентандрејци, аутор слутио даљи ток догађаја, па је романом обухватио и вријеме послије самог његовог настанка. И досегнуо до у годину 2014. А то више није историјско вријеме, већ се је оно, како би Флоренски растумачио (Флоренски, 19. и даље), амплифицирало и постало телеологично. Другим ријечима, аутор је од почетка имао у виду свој циљ, 2014. годину, и он од почетка излази изван историјског у надреално. Такав је његов поглед на свијет у тоталитету. И он, наравно, а и како би друкчије, тоталитет даје кроз појединачне ликове; туда тоталитет просијава. Само што у овом случају обоје, и појединачно и укупно, обухватају и небо. Што опет код Хегела није неопходан услов за грађанску епопеју. Можда је Милошевић, мада је невјероватно, на неки начин био на небу, и своје нам виђење објављује, живопише, док је Хегел, ако је и био, виђење сачувао за себе?

***

Роман Ми же Сентандрејци почиње призором који носи наслов „Небеса”. То је оно преображенско приказање на Главном тргу, у извођењу позоришта „Јоаким Вујић”, на челу са директорком Јоакимком Вујић, о последњем Србину из Сентандреје, на које су, са гостима из Београда, са успутних станица уз Дунав, кренули и „симболични Срби из последњег нараштаја Чарнојевићевог народа”. Јунаци приказања су Последњи Србин из Сентандреје, тј. Главата Ната, Св. Петар, Патријарх Чарнојевић, Венцловић. Последњи Србин из Сентандреје, тј. Главата Ната стиже у рај и тамо затиче све као што је (било) и на земљи. Св. Петар, мамуран послије преображенске журке, отвара јој капије раја (али не кључем, него на електрично дугме), Бабо скелом превози путнике у рајску Сентандреју, а на другој обали је дочекује Патријарх Чарнојевић, ријечима: „Е, ту смо најзад сви.” (МЖС, 5.)

У том тренутку Милошевић прекида двоструку илузију приказања, тако што Последњи Србин из Сентандреје, тј. Главата Ната, неће да сједи на за њу резервисаном мјесту у прикрајку гледалишта љетне позорнице на Главном тргу, па каже: „Е, одавде не видим ниш. Идем бољма кући, ено онђе, витте онај пенџер изнад дућана, ви се само сиграјте, а ја ћу вас гледати одозгоре”. (МЖС, 5. и даље) Али се силаском Главате Нате са позорнице и њеним нестанком иза кулиса ово „небеско” приказање не претвара у лакрдију. Напротив. Иза кулиса, у реалној Сентандреји, и сада смо већ прешли у наредну слику романа, одједном избија пожар: „Пламен је шикнуо из подрумског прозорчета Музеја у Владичанском двору, зграда се подигла и растурила у ваздуху као печурка, осветљена сопственом ватром која је халапљиво зализивала небески свод, окован звездама”. (МЖС, 10.) А у трећој слици, која се, можемо већ и да претпоставимо, зове „Музеј”, испричаће нам се да је Главата Ната, чувар Музеја од почетка до краја, и сама нетрагом нестала у пожару: Последњи Србин у Сентандреји, завршава Милошевић ову сцену, нестао је као роса. Спомен му чува само име, на последњем крсту сентандрејског српског гробља: Главата Ната. Поживела 1930–2014. (МЖС, 10.)

***

Тако већ на почетку романа имамо нешто што је у исти мах нетрадиционални рај и нетрадиционална апокалипса. И док у даљем узбурканом току приповиједања буде развијао у рикверц житије Главате Нате и сјеверног српског расејања, Милошевић ће нас опет довести до важног чворишта, поновиће општу и појединачну апокалипсу, али посредно, индиректно, у виду неког приказања, или слично, јер је он изузетан таленат за ликовно, визуелно, сценско, али му је исто тако веома одбојно стварносно уживљавање у илузију, које сматра дилетантским. (МЖС, 262.) Стижемо, дакле, до наредног чворишта, до 1990. године. Уз помоћ матице Србије отвара се Музеј у Сентандреји. Главата Ната добија посао чувара Музеја у доби када друге жене иду у пензију. Али на другој страни губи г. Молера и мужа, Руског Ивана. Разочаран због неразумијевања за његову умјетност двостраног сликања на стаклу у средини у којој је она настала, г. Молер је те године, јер му није дато да их изложи у Музеју, шутнуо своје слике у музејски подрум и окренуо леђа Сентандреји. Муж Главате Нате, Руски Иван, умире 1991: „Оде шофер, у рикверц – рекао је једног јутра, и испустио душу”. (МЖС, 106.)

Г. Молер и Главата Ната ће се послије 1990. године видјети још само једном, на Преображење 2014, када се он вратио због својих слика, остављених у музејском подруму, у коме ће, знамо, тада избити пожар. Али прије Молеровог одласка, 1990, њих двоје су се 30 година дружили у љетној кухињи парохијског дома, док је Молер рестаурисао старе иконе и сликао сопствене, двострано, на стаклу, уносећи у њих живе и покојне Сентандрејце заједно са ликовима из вјеронауке. (МЖС, 99.) На једној од Молерових надреалних слика Главата Ната је угледала сопствено дјевојачко лице. Сједила је у чамцу, а иза леђа јој је стајао Бабо, са веслом. Пловили су око крста на Главном тргу, међу кућама. „Ју боже, г. Молер”, препала се старица. „Рекла сам вам да не мећете толко рума у теј!” (МЖС, 98.)

Г. Молер је поред Главате Нате најважнији лик романа „Ми же Сентандрејци”. Кроз његове слике и разговоре са Главатом Натом, Милошевић, стављајући се у готово невјероватан положај да му лик сопственог романа диктира поетику, форму и структуру дјела, успијева да и треће временско чвориште, годину 1690, изведе у исту раван са осталим двама, тј. да их све сажме. Преко г. Молера, и Главате Нате, Милошевић ће, наиме, читаоцу понудити једну додуше интимну, али истиниту и потпуну, двострану, тространу слику о Венцловићу. Навешћемо овом приликом само дио тога. Оно што је познато о Венцловићу, јесте да је био калуђер, илуминатор кодекса, проповједник и писац; писао је и драмске дијалоге. Учио је у преписивачкој школи Кипријана Рачанина у Сентандреји. Његов живот је започео у атмосфери Велике сеобе 1690, достигао зрелост у тренутку кад је дошло до сеобе Срба са турске на аустријску територију под Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1737. године, а угасио се у немирима који су довели до исељавања Срба у Русију, средином 18. вијека. У писму упућеном будимском владици 1736. године Венцловић моли да му се сагради ћелија. И ту ћелију, о чему се, наравно, приповиједа у причи под насловом „Ћелија”, г. Молер је „насликао као моловану дашчару, саздану од икона, које је Венцловић фарбао са обе стране даске. На сликама су биле засебне приче, које су се стапале у једну већу, заједничку, у Венцловићев сан о Сентандреји”. (МЖС, 100.) Дакле, и Венцловић слика са обје стране, као и г. Молер. Али као и реални аутор. Свака сцена обухвата један лист, тј. двије странице књиге. Укупно 130 Милошевићевих двостраних литерарних слика у роману „Ми же Сентандрејци”!

У наредној, 49. глави довршава се тумачење г. Молерове слике са Венцловићевом ћелијом. Она је одлетјела је у ваздух, каже г. Молер Главатој Нати. Венцловић је подигао зидове и преостало му је да наслика кров, када су почеле да круже сплетке да је он те иконе украо. Огорчен због лаживе браће, обратио се Господу „Молитвом за олују”. Господ је Венцловића послушао и у преображенску ноћ ударио громом у ћелију. Из прозорчета је шикнуо пламен, показивао је г. Молер Главатој Нати . „Зграда се подигла и растурила у ваздуху као печурка, осветљена сопственом ватром која је халапљиво зализивала небески свод, окован звездама”. (МЖС, 101.) Потпуно исто, истим ријечима, горе Музеј и ћелија. Потпуно исто прошли су г. Молер и Венцловић. Потпуно се претапају вријеме и простор, постајући једно.

***

Да бисмо боље сагледали дјело, задржимо још мало пажњу на двјема наведеним сликама са Молером и Главатом Натом, на „Ћелији”, која је 48. по реду (у нашем аналитичком, а не, наравно, у Милошевићевом поетском, ненумерисаном свијету), и наредној, под називом „Атлантида”. Сликајући Венцловићеву колибу, Молер се питао како да наслика обје стране икона у истој перспективи, зидове моловане ћелије споља и изнутра, лице и наличје једним погледом, па се Главата Ната прибојавала да се не пропије. Рјешење је пронашао у сликању провидних слика. То откриће, у којем се лице прелива на наличје и обратно, назвао је Атлантида, српска Атлантида: у тој се техници слике отвараху једна из друге, као низ узастопних прозора. (МЖС, 100.)
Молерово тумачење, дато у лаком и лепршавом тону, требало би дословно схватити, као и све остало у дјелу: ткање ово је такво да би се претворило у ништавило ако било шта изузмемо. На примјер, у истој тој сцени („Ћелија”) Главата Ната заводи Молерове слике у инвентар Музеја, уписујући редом њихова имена: „Небеса”, „Звона”, „Музеј”. Исти редосљед, и наслове, имају прва три поглавља Милошевићевог романа. Наредна слика, „Атлантида”, почиње Молеровом изјавом да су Венцловићева колиба и све на њој насликане слике одлетјеле у ваздух. А то толико упечатљиво дјелује на Главату Нату да те ноћи сања да је доспјела у рај и видјела мамурног св. Петра. Онако како, „преведено у стварност”, стоји у првом призору овог рикверцромана. Одмах затим, у обрнутом преплету стварног и нестварног, Молер се прикључује визионарском сну своје одане саговорнице, те отвара екран на „Атлантиди”, некој, признаћемо, невјероватној станици, на којој су рајски Сентандрејци гледали пренос позоришне представе о експлозији Венцловићеве ћелије!

Дакле, Петар Милошевић има два главна јунака. Женског и мушког, Главату Нату и Молера. Сходно томе, он има и два циља. Да женског јунака одведе у рај, како је и заслужено, и да Молера, несхваћеног ствараоца, обесмрти у Атлантиди. Главату Нату два пута видимо у рају, на почетку романа, као јунакињу позоришне игре у тумачењу Јоакимке Вујић, и пред крај дјела, када се двојство између лика и улоге укида и када нас писац одводи међу рајске Сентандрејце, који, најзад, неометани протоком времена и опасностима простора (и на нашу радост!), могу да развежу разговоре и до миле воље заплићу и расплићу своје догодовштине.

***

Сентандрејска епопеја проширује се посредством главне јунакиње два пута према небу. Она се, међутим, по закону епске заокружености завршава поглављем насловљеним „Сентандреја”: тако добијамо слику свијета у тоталитету, а и индивидуалну судбину усред самог тоталитета. Па, на извјестан начин, и више од тога. Добијамо и излаз изван индивидуалне приче испричане у рикверц и на оба краја отворене у небо, те баш ту, на небу, нужно прошаране племенитим хумором, а такође и излаз изван појединачног тоталитета овоземаљске Сентандреје.

Како? У завршници је испричано шта се догодило након преображенске прославе којом роман започиње. Гости су се бродом „Сеоба Србаља” вратили кући; контролишући њихов одлазак, полиција је у Дунаву пронашла товар смрсканог шареног стакла, Молерове слике, и, као безвредне, гурнула их назад у воду. Али, сасвим супротно овој рутинској постслављеничкој радњи у завршној слици, роман „Ми же Сентандрејци” на самом самцатом крају недвосмислено трансцендира: „Стаклена Сентандреја је потонула и остала на све векове под водом”, тако гласи крај.

Показаће се, међутим, ако опет мало пролутамо и залутамо по тексту, да роман није, макар и овом једном реченицом на крају, дефинитивно, једнозначно, ефектно, како би то умио Црњански, лирски-субјективно запечаћен, већ да је то опет тек једна од двије стране. Милошевић се непрекидно пребацује са субјективног на надсубјективно, и одатле, опет, – у рикверц. Иронијски, односно хуморни поступак усађен је до саме сржи литерарног ткива. Као код Мана. Или Хомера који, како каже Хегел, и богове у њиховој спољашњој форми представља као природне људе, који се сами себи подсмијевају. Или њемачких раноромантичара, уједно и првих теоретичара романа, по Лукачевом мишљењу: они сами себе на исти начин као и своје творевине третирају као слободне објекте слободне ироније. Али, чини нам се, понајвише као код нашег реалисте Јакова Игњатовића, иначе рођеног Сентандрејца: не само по озбиљно-шаљивом стилу у коме су одражавају трагично-смијешни, на махове апсурдни животи ликова, не само по аутобиографским цртама, већ и по плурализму приповједачких позиција.

Како нас је онострано уздигао увис, или до дна, Милошевић ће нас и спустити, или уздићи, на овоземаљско тло. Наиме, завршетком романа истовремено се антиципира Ичвичева улога. Јер Молерове су се иконе, иако уништене, ипак сачувале, захваљујући томе што их је Ичвич, млади сниматељ из оближњег Помаза, све одреда пренио на видео траку. А ко је Ичвич, и куда га путеви живота и судбине воде, сазнаће љубопитљиви читалац у претходном ауторовом роману, Лондон, Помаз, из 1994, а затим и у завршном дијелу саме ове романескне трилогије, у Бици за Сулејмановац, из 2000. године, као и у дјелу Вебсајт-стори, објављеном двије године касније. Сентандрејска епопеја налази се тако у средини једне трилогије, али се њени главни јунаци, као и јунаци првог и трећег романа, а сви заједно у друштву нових ликова, изнова јављају и у четвртом роману Петра Милошевића.

Филозофски факултет у Бањој Луци. Научни скупови, Књига 5, Том 1. Традиција и савременост, Бања Лука, 2004. 189–198.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ