Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


London, Pomaz
1994

 

Kritike

Ненад Шапоња

Пост-љубавни роман

Петар Милошевић: London, Помаз
Матица српска –
Római kiadó, Нови Сад – Budapest, 1994.

Роман Петра Милошевића London, Помаз, јесте једно од најинтригантнијих дела које последњих година стижу из српске дијаспоре, богатећи наше, како лексичке, тако и спознајно-доживљајне могућности, с обзиром да овдашњи читалац, кроз овај роман, на одређен начин, интериоризује перспективу коју му нуди релевантан књижевни текст чија је тачка посматрања феномена и догађања, у свом најпредметнијем смислу, измештена ван матице земље. Приповедач припада нашем језику, a истовремено, аутентично нас проматра са стране, такорећи споља. Петар Милошевић је припадник српске националне мањине у Мађарској и он, као тамошњи грађанин, човек који припада тој земљи и њеном културном миљеу, истовремено, у свом суштинском и креативном хабитусу, носи властито, другачије језичко памћење, једну измештену перспективу српског језика и мале заједнице људи који њиме говоре, али који се у том, за нас овде, иностранству, налазе код куће. Дакле, овдашњем читаоцу, и Лондон и Помаз, то српско село негде између Будимпеште и Сентандреје, јесу иностранство, туђина. За писца, пак, то је само Лондон, и то је један од детаља у којима читалац, у парцијалној идентификацији коју од њега чини та функција, добија још једну непознату у својој властитој једначини емотивних и етничких рашчитавања.

Једну од могућности симболичног, текстуалног моделовања те језичке дислокације националног бића, писац нуди кроз своју личну пометњу слова и речи, где туђење од језика и од писма симболично представља мешавином латинице која улази у ћирилично писмо, те мађарским, енглеским, немачким или руским речима, које равноправно улазе у његов сленг. Иако је у самом роману реч о класичном „причању” догађаја, односно сећања, део битног се дешава и у језику, кога главни јунак губи, који се расипа, a стране речи или њихови корени су писани у оригиналу или латиницом. Практично, његово национално одређење се остварује у мору туђинског, у коме се и језик доживљаја и прецизно значење речи волети мења у односу на етницитет емотивног окружења, и као једина преостала варијанта властитог одређења, потпуног сагласја са својим бићем, нуди му се интернационално.

Јунак, овог романа, његов наратор, Ичвич, за странца ономатопејизовани облик највећег броја српских презимена, налази се у Лондону, том и тако важном међашу српског романа, локацији која поново бива поводом литерарном трагању за физиком и метафизиком љубави, и тамо, у својој фиктивној, романескној позицији, игром слободних асоцијација реконструише тзв. „мемоаре”, фреску властитог живота. Ичвич је припадник хипи генерације и свој књижевни background управо и види у том литерарном миљеу, односно миљеу прозног модела који одговара поставкама jeans-прозе. Он, из поглавља у поглавље, мењајући екстеријере и различито се временски позиционирајући, прича о љубави и политици, о судбини и нацији, о свету онако како га препознаје једна индивидуална свест. Истовремено, структура књиге, у следећем нивоу рецепције, показује и литерарну свест приповедача, који свој текст учитава у мрежу личних кодова, репера међу делима српске књижевности, и, увелико надилази једноставне постулате наведеног прозног модела.

Време у које Ичвич прича јесте година 1993, значи, време посткомунизма и време постепеног утишавања еуфорије националног.

али и, на личном плану, време у коме се може писати још само пост-љубавни роман. И Лондон и Помаз симболизују у овом роману прошлост која у свом најсуштаственијем виду постоји само у Ичвичевој рекогницији, без обзира што он тек у времену причања стиже у Лондон и што се физички и није превише одмакао од Помаза. Ичвич је у животним годинама, на средини четрдесетих, у времену када му се све већ десило. Између тог прошлог, и садашњости која је прича, стоје љубави које су биле. За њега је Лондон госпођа Twist, a Помаз национални гето чији прави смисао постоји још само у асоцијацијама и причама из детињства. Током свог текста/приче, наратор се одређује унутар неколико временских опозиција, година које се међусобно дозивају, 1976. и 1993, између којих је „проживео седамнаест година у перспективи жене које није било”, затим година 1968. и 1992, у којима се сусрећу, пред његовим очима, студенти и полиција, времена које је оно и времена које је садашње. Језгро текстуалне збиље, она суспрегнућа која из обичног стварају текст пред очима читаоца, јесу накнадни спојеви тих изрезаних стварности, које се могу десити још само у писцу и у тексту као његовој вадидизацији. Ичвич сугестивно опричава своју доживљајност спрам феномена са којима се сусреће, спрам стварности, љубави и бића која неумитно нестају. Он, на крају, као и ми сами, љубави и бића која неумитно нестају. Он, на крају, као и ми сами, читаоци и остали, и није више сигуран је ли и сам „свој живот провео у знаку навода, као нечији цитат”.

Шта онда да каже критичар, који ништа друго и не ради, него што осмишљава различите нивое и системе навођења. подједнако онолико колико и литерарног завођења.

„Дневник” (Нови Сад), 14. VI 1995.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ