Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Mi že Sentandrejci
1997

 

Kritike

Ненад Шапоња

Сентандрејска разгледница

Петар Милошевић: Ми же Сентандрејци
Матица српска
, Нови Сад – „Издан”,  Будимпешта, 1997.

Границе српског романа очито се поклапају са државним међама. Оне умногоме прате и трагове путева српске дијаспоре. Из једне од најстаријих, оне у Мађарској, последњих година нам стижу романи будимпештанског песника, есејисте и приповедача Петра Милошевића (1952). Након хипи љубавне приче, накнадно ишчитане у перспективи посткомунистичких времена, из романа London, Помаз (1994), недавно се појавио и његов други роман Ми же Сентандрејци.

У музеју икона

Ова књига, „породични рикверц-роман”, чија радња траје уназад од 2014. године, времена када последњи сентандрејски Србин стиже на небо, па до двадесетих година нашег века, представља сажету новију историју Срба из Мађарске виђену кроз оптику једног индивидуалног животног пута.

Главни јунак, управо тај „последњи Србин”, тј. Српкиња, Главата Ната, старатељка сентандрејског Музеја икона, у успореном ритму свог живота и живота своје породице дотиче се свих кључних момената везаних за ововековно трајање те српске дијаспоре – Велике сеобе назад,. у

Србију, двадесетих година, прогона српске мањине из 1948, трајања тамошњег Јужнословенског савеза, чији се растур поклапа са распадом бивше Југославије, те постепеног и дефинитивног физичког нестанка сентандрејских Срба. Животи чланова Натине породице, виђени очима свезнајућег летописца, трају у изменама различитих социјалних и биолошких животних улога, a читање саме књиге, попут покушаја листања једног породичног албума, претвара се у низ анегдотски обојених слика.

Структурно, роман и јесте компонован као низ од осамдесетак прича, кратких епизода, пője уоквирују исто толико догађајима осветљених појмова из живота ове породице. Оваква композиција одржава динамику приповедања, као и оријентација ка једној врсти анегдотског реализма, у кога су, на концу, укључене и особе из Раја и Пакла, a затим и ауторови литерарни претходници по сензибилитету и припадности дијаспори (Венцловић, Игњатовић, Црњански). Тај лаки хумор, ипак, само је нејака одбрана од меланхоличне перспективе коју подразумева приповедање последњих дана припадника једног националног гета.

Опомињућа метафора

Позиција припадника тог народа, оних који живе са два језика, два имена и двоструким мислима, у „туђини” која им представља домовину више од триста година, пo много чему је одређена њиховом посебном обичајношћу, Иза њиховог језика, етнографски репродукованог у роману, a који за овдашњег читаоца представља некакав „археолошки” дијалекат, крије се и комичност једног одсањаног националног сна. Само место дешавања, Сентандреја, вековима се затварајући попут шкољке, своје истинско постојање, тако, открива искључиво у прошлости.

Дакле, они који певају локалну химну из наслова књиге („Ми же Сентандрејци, славни целог света”), јесу они којих више нема, они који су последње дане живели са магловитим сећањима на стари завичај као на обећану земљу. За њих, као уосталом и за све Србе, варош Сентандреја се неприметно претворила у разгледницу. Њихова судбина, на овај начин виђена, постаје за нас метафора која опомиње.

„Политика”, 12. IX 1998.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ