Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Bitka za Sulejmanovac
2000

Kritike

Предраг Степановић

Питка битка

Петар Милошевић: Битка за Сулејмановац
Издан, Будимпешта – Матица српска, Нови Сад, 200.

Појавио , коначно, по реду трећи роман Петра Милошевића. После романа Loпdoп, Помаз и Ми же Сентандрејци, читаоци сад могу да узму у руке и Битку за Сулејмановац. И тиме је круг заокружен, трилогија је готова. Уколико се тек писац не наљути због оног „круг је заокружен” па из ината, о „немојте ми унапред сецати” напише и четврту књигу. Критичари ће се тада снаћи на свој начин па ће рећи да је трилогија проширену у тетралогију.

Да ли је Петар Милошевић пишући Loпdoп, Помаз имао у плану да исти тематски круг настави или се потреба за наставком јавила касније, спонтано, тешко би било рећи, али је после Битке за Сулејмановац више него очигледно да та три романа чине такву тематску и идејну, a углавном и стилску целину која се у свим теоријама књижевности назива трилогијом. У истим теоријама се каже још и то да сваки део или свако дело трилогије представља једну самосталну целину, то јест да се може читати независно од остала два дела, То важи и за романе Петра Милошевића, само, убеђен сам, другачије ће читати и доживети Битку за Сулејмановац онај ко је читао и претходна два романа, a другачије опет ко није. Ми који смо читали, у овој књизи ћемо срести „старе познанике”: Ичвича, госпођу Твист, Главату Нату, Про Форму, Куплунга, глумце позоришта „Јоаким Вујић” у улогама патријарха Чарнојевића, Гаврила Стефановића Венцловића, Јакова Игњатовића, Милоша Црњанског...

Од историјских. личности главна улога овог пута припада Венцловићу, јер иако је главни јунак и даље Ичвич, покретач збивања је Венцловић. Да он далеке 1736. године није написао молбу будимском епископу да му се дозволи да „тамо близу села Помаза, код оне воде што је зову Сулејмановац” подигне себи коначну ћелију, не би било ни битке за Сулејмановац, па ни романа под истим насловом.

Стари називи поља, брда, вода, честица се y околини Сентандреје, Помаза, Чобанца и Калаза и данас знају, чувају и углавном употребљавају, али за Сулејмановац нико од живих Срба не зна где се налази или налазио. Јунаци романа долазе до закључка да то није пука случајност, да је то место намерно остало у тајности. Али зашто? Шушкало се нешто у народу и о невиђеном благу што су Чарнојевићеви Срби понели са собом из старе постојбине па га на неком сигурном месту закопали. Из ове две поставке наши јунаци долазе до логичког закључка (силогизам) да је то благо закопано негде поред воде зване Сулејмановац. Требало је само сазнати где је тај фамозни Сулејмановац и докопати се блага што су далеки преци наменили можда баш њима.

Оно што се после тога дешава личи на политички кримић. Али само личи, јер je роман Петра Милошевића писан у духу и маниру постмодерне која практички не зна за оквире и границе па пружа много веће и шире могућности за разбукталу списатељску машту од било каквог кримића. Довољно је присетити се романа Фама о бициклистима Светислава Басаре, или романа Астраган Драгана Великића како бисмо се уверили у неограничене димензионалне, временске и просторне могућности постмодернистичког приступа и стила. Те могућности користи у изобиљу и Петар Милошевић.

Помоћу слика господина Молера и пронађене старе мапе наши јунаци проналазе место звано Сулејмановац и почну да копају, али уместо да нађу благо, испод „Венцловићевог” ашова „из тла, изненада, шикнуо је црни млаз”. Нафта. И то рафинирана која у себи има и „фенилетиламина”, хемикалије љубави. И тиме почињу невиђене могућности, али и невиђене компликације. Јер где има нафте има и пapa, a где има пapa има и љубави, макар за паре. A где има и нафте, и пара, и љубави, има и рата. А где има рата, тамо се међународна заједница обавезно умеша. и почне да бомбардује. На тој тачки постмодернистичка имагинација добија привид стварности. Или стварност добија постмодернистички привид. И не зна се више шта је стварност a шта привид.

Иако ce y приказима обично не пише о генези уметничког дела, у овом случају је то оправдано, рекао бих чак неизбежно. Петар Милошевић је, наиме, свој рукопис завршио и новосадском издавачу предао у новембру 1998. Панонска низија се тада већ претворила у Панонску пустињу у којој су се услед климатских и економских промена распале раније државе и на њиховом месту су створени разни емирати и „харемијати”. Бачвански емир и банатски l шеик зарате један на другог, a како се рат не би пре времена и бесмислено завршио, међународна заједница најпре шаље своје миротворце у њихове земље, a касније почне да их бомбардује.

У марту 1999, године, када је рукопис још стајао на столу уредника издавачке куће Матице српске, почело је бомбардовање Југославије. И ту се више не зна ко је кога претекао. Пишчева машта је била предухитрила стварност, али стварност је била бржа од издавача и штампарије.

Писац се нашао затечен и дописао поглавља о киднаповању авиона од стране „тенориста”, чланова позоришта „Јоаким Вујић” из Помаза, са намером да изврше терористички напад на палату Уједињених нација у Њујорку. Не бомбама додуше него песмом и игром и заводљивом лепотом својих трбушних плесачица, наоружаних још и фенилетиламином, хемикалијом љубави.

Рукопис се већ штампао, требало је још само да се повеже, укоричи, добије облик књиге и изађе у продају, кад је једанаестог септембра извршен терористички напад на Њујорк и Вашингтон. Писац је опет био предухитрио стварност, али књиговесци су задоцнели. Књига је изашла крајем октобра 2001. године.

У постмодернистичким делима камуфлажа не само да је дозвољена већ је и обавезна. Однос простора и времена на Земљи и у духовном свемиру је различит; границе између духа и материје, човековог физичког и метафизичког постојања су гипке, каткад невидљиве; стварност се јавља као сан, сан као стварност. Том постмодернистичком духу је и издавач дао свој допринос па је на крају књиге, у такозваном колофону, написано: „Штампа Штампарија Матице српске, 2000.” Штампање је можда и завршено 2000. године, али књига је укоричена и у продају изашла тек 2001, и то после рушења две куле близнакиње Светског трговинског центра. Ипак, сматрам да је издавач поступио не само постмодернистички већ и разборито. Књига је стварно настала раније.

Петар Милошевић је и у претходним књигама радо прибегавао игри речима a y овој је такве могућности искористио до крајњих граница. Зато је и аутор овог написа дозволио себи да приказу да наслов „Питка битка”. „Битка за Сулејмановац” је заиста књига која се лако чита, наједан дах. Која је питка као не сувише јако, не сувише тешко, али зато добро питко вино.

„Српске народне новине” (Будимпешта), 20. XII 2001.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ