Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Mi že Sentandrejci
1997

Kritike

Предраг Степановић

Сентандреја лети у рај

Петар Милошевић: Ми же Сентандрејци – породични рикверц-роман
Матица српска, Нови Сад – Издан, Будимпешта, 1997
.

Роман као да је током своје историје прошао кроз веће и дубље трансформације него остали књижевни жанрови. Кренуо је најпре >а новела које су биле повезане или истом личношћу или неком другом нити у прилично у целину, да би се током осамнаестог и још више деветнаестог века развила једна мање или више чврста романескна форма, било у вилана личности, романа простора, романа на, било у њиховој симбиози из које се развио роман-епопеја, па и породични роман. Значајнији писци деветнаестог века, као Балзак, Дикенс, Толстој, Тургењев, Достојевски, да само неке споменемо, успели су да створе такорећи савршену романескну форму, коју десети век добио готово као класичну, затворену и завршену. Писцима двадесетог века томе није преостало друго него да покушају у већ готову форму унети нове садржаје, у чему су, попут Томаса Мана, неки сјајно успели да прибегну разбијању устаљеног класичног облика, за шта је можда најпознатији пример Џојсов Уликс. А после, после је све постало дозвољено и сваки поједини писац тражи романескну конструкцију која му највише одговара. Појам романа као жанра је стога данас далеко шири и еластичнији него раније. Могли бисмо чак рећи да је роман постао жанр „без обала”.

Све нам ово пада на ум поводом најновијег романа Петра Милошевића, Ми же Сентандрејци, дела које он назива „породичним рикверц-романом”. У први мах бисмо помислили да се  определио за ону најранију, рекао бих првобитну форму романа у којој се низ најразличитијих новела повезује у целину истим личностима, у овом случају и истим местом збивања. И не бисмо били далеко од истине, јер је роман Ми же Сентандрејци састављен од сто тридесет кратких епизода, или ако хоћете новела, од којих ни једна не премаша две штампане странице, и које се тематски најчешће не ослањају једна на другу. Па ипак, постоји у овом делу нека унутрашња кохезија која му обезбеђује јединство и на други начин, а то је пишчев поглед на Сентандреју и Сентандрејце, његов однос ка том свету који долази до изражаја и у стилу у ширем смислу, али и у самом језику. Јединствен је то свет и по својим реакцијама на спољна збивања, и по начину мишљења и по затворености. Та затвореност, додуше, није ни намерна ни смишљена, али постоји, и происходи, највероватније, из вековног искуства, из неповерења према свему што је туђе. А туђе је, у првом реду, све што није српско, али и оно што је српско а није сентандрејско. Треба међутим рећи да је Сентандреја у новије време постала својеврстан симбол којим се означавају не само Сентандрејци у ужем смислу, него уопште српство у овим крајевима, што се јасно одражава у роману Петра Милошевића. Ми же Сентандрејци нису само Сентандрејци већ сви Срби овог северног српског поднебља и духа.

Сиже романа се одвија у три временске димензије: највише у садашњости, али и у прошлости и у будућности. Само што су те три димензије испреплетене, често до непрепознатљивости и неразлучивости. Збивања почињу на небесима која су смештена на летњој позорници на главном тргу у Сентандреји. Ту су скупа свети Петар, патријарх Чарнојевић и последњи Србин из Сентандреје. Представу одједном прекида снажна експлозија, „ватра, дим, високо до небеса”. Да ли је заиста била у питању експлозија или само детонација, то јест прасак од експлозије изведен вештачким путем за позоришне потребе, из текста се тешко разабира, у чему и јесте чар тих првих страница романа. Из другог поглавља се, наиме, сазнаје да је „иза кулиса (…) горела Сентандреја”. Слике којима се овај пожар и последице експлозије описују неодољиво подсећају на ликовне визије Милића од Мачве, али и на фантастику која у прози Миодрага Булатовића тако често упија у себе стварност: „Узастопна распрскавања су између витког звоника Саборне цркве и оронулог крова владичанског двора подигла светлосну куполу на небеса у којој су летеле иконе са молованим светитељима, рипиде, чираци, литије, камилавке, кукасти епископски штапови и епитрахиљи, а око њих су лебделе раширене, празне одежде”. У пожару је нестао и чувар музеја, последњи Србин у Сентандреји, који је био – жена. На крсту који му, или који јој чува спомен стоји натпис: „Главата Ната, Поживела 1930–2014”. Ту негде, између ова два датума, смештена су збивања која следе на наредних двеста педесетак страница и која се одвијају онако како су и започела, као права, пунокрвна фарса.

У центру догодовштина стоји Главата Ната са својом породицом, а око њих се нижу ликови и пластично описани догађаји углавном наших дана, али са прилично честом ретроспективом. Сентандреја се претвара у једну огромну позорницу на којој Милошевић покреће своје јунаке, и оне узете из живота са личним именима и презименима, и оне створене маштом.

Сиже романа-фарсе се одвија на две јасно уочљиве равни: стварносној и имагинарној. Почетна снажна фантастика се, међутим, постепено истањује, што доводи до извесног прелома у амбициозно зацртаном луку приповедања, да би се тек на последњим страницама књиге вратила. Гротескна нота, која је на почетку романа уткана у фантастику, ипак је спасена: наћи ћемо је и у стварносној и у имагинарној равни повести. Рекао бих чак да је гротеска једна од најупечатљивијих црта овог дела и да такво посматрање прошлости, садашњости, па и будућег, стварног и нестварног, већ само по себи онемогућава да се нека врста тривијалне носталгичности прокријумчари у казивања, чак и она која су очигледно личног карактера и почивају на непосредним доживљајима самог аутора.

У већ поменутој експлозији Главата Ната, а с њом заједно и остаци српске Сентандреје одлетели су у рај. Мотив небеске Србије стар је најмање колико и косовски мит. Судећи по сличним мотивима у Гилгамешу, у Махабарати, па и у грчкој митологији, мора да је и много старији и да, у неком другом облику, корене вуче из далеких прасловенских времена. Петар Милошевић је тај мотив искористио да створи своју небеску Сентандреју у којој ће се једном, након многих потуцања, наћи на окупу сви Сентандрејци, од патријарха Чарнојевића па до Главате Нате, последњег српског житеља овог града. Само што та небеска Сентандреја нема много везе са небеском Србијом кнеза Лазара и осталих косовских јунака-мученика. Гротеска која се провлачи кроз цео роман, увукла се и у њу: Главата Ната и овде тражи чварке како би испекла своје чувене погачице и однела их свом мужу, Руском Ивану, у пакао где он чека на амнестију без које „црвени” не могу у рај, што ће рећи ни у небеску Сентандреју.

Та небеска Сентандреја се, очигледно, налази исто тако на периферији небеског Српства и ван небеске Србије као што се и ова, још жива Сентандреја обрела далеко од отаџбине из које су оптанти неко време долазили лађом на преображенску славу, а сад посетиоци стижу или као туристи или као званице и званичници на прославу тристоте годишњице Велике сеобе.

Прича о Сентандреји, подсетимо се, ипак још није завршена. Она експлозија и пожар догодили су се тек 2014. године. Да, баш тако: догодили су се. Јер се у роману све догађа у прошлости, па макар то била будућа прошлост, створена пишчевом имагинацијом. Засад, Главата Ната још нутка своје погачице из корпе сваком намернику. Глумци Позоришта „Јоаким Вујић” (Пешта/Помаз) још изводе Сентандрејско јеванђеље, мало проширено, које се у овом роману претвара у фарсу. А Хор Јавор све ређе поје Вјечнаја памјат, јер је све мање Срба и за умирање, а све чешће грми, да се не заборави, да се свако подсети и окуражи, ону стару, ону праву, више носталгичну него стварну: Ми же Сентандрејци.

"Srpske narodne novine", 19. mart 1998.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ