Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Sentandrejski tipik
1990

 

Kritike

 

Предраг Степановић

Моноксилом кроз векове

Петар Милошевић: Сентандрејски типик
Књижевна заједница Новог Сада, 1990.

 

Прва књига песама Петра Милошевића настала је као плод вишегодишњег песничког стварања. Подељена на шест циклуса, она даје и тематски и стилски пресек онога што је Милошевић као песник написао.

Пре петнаестак година Петар Милошевић је докторирао на поезији Васка Попе и Миодрага Павловића, писао је критике и приказе о стиховима младих српских и хрватских песника у Мађарској, састављао је антологије тог песништва, а аутор је неколико есеја из исте области. А онда је одједном и сам пропевао. И то пропевао зрело, без уочљивијих почетничких мана и слабости што вероватно дугује дугогодишњем теоретском бављењу поезијом и поетиком.

Једна Милошевићева песма из циклуса ПОСЛАНСТВО носи наслов МОНОКСИЛ. Моноксил је чамац издубљен од једног стабла којим су некада стари Словени прелазили Дунав, освајајући своје данашње просторе на Балкану. Тако и Милошевић, као неки усамљени чамџија, плови кроз векове својом поезијом, стављајући у исти чун Лепенца, житеља некадашње културе Лепенског вира од пре пет хиљада година, наше старије и новије претке Словене и савременог човека Захваљујући управо том, таквом контексту у његовом посматрању историје и најосновнијих па стога вечитих људских питан»а у временском распону од пет тисућлећа, па и више, чини ми се да би се с много оправдања могло рећи да поезија Петра Милошевића иде рубом оних токова савременог српског песништва који се најчешће обележавају именом Миодрага Павловића и који чине можда најзначајнији правац у српској поезији последњих деценија. Историјска прошлост – било национална или она која сеже до саме колевке људске културе и до првих изговорених песничких речи – у Милошевићевој поезији се не јавља као традиција нити као основа за лирску надградњу већ као актуелизовани подстицај за поновно преиспитивање суштинских питања људског постојања. У таквом контексту и житељ Лепенског вира и Одисеј и неверни верник песме ИСКАЗ ЈЕРЕТИКА у ствари размишљају о нашим данашњим дилемама

Такав однос према постојању и протицан>у времена, па и свему ономе што се у том протицању збива, потврђује се одмах у првом циклусу ове књиге, у циклусу ВАЗДУХ И ВОДА, посебно и можда најуочљивије у песми Подводници. Милошевићеви „подводници” над чијом главом тандрче, клепеће живот, „галами пучина”, ћутљиво чекају на дну „под фундаментима” да протутњаћу над њима све промене „и да са дна зазвони тишина”. Они имају времена јер је њихово време вечито, јер живе у самој вечности и јер је само површина променљива, а суштина која се крије у тишини, у ћутању – вечна. И јеретик у већ споменутој песми ИСКАЗ ЈЕРЕТИКА – из циклуса ПОЧЕТНО СЛОВО – стрпљиво чека да му однекуд („Однекуд”) стигне „јасан знак” јер не верује „да су коначно разлучени светлост и мрак”.

У следећа два циклуса – а то су БДЕЊЕ и ПОСЛАНСТВО – из праисторијских или чак предисторијских времена прелазимо у историјска времена доласка Словена на Балкан и у прве векове српске националне историје, али се нађе ту и по која „безвремена” песма, као што је ПОСТУПАК У СЛУЧАЈУ ПОЖАРА. У ствари у једном ширем, филозофском, метафизичком смислу, све су ове песме безвремене, али се већина својом тематиком ослања на конкретне догађаје из наше историје и културе (Милешевски анђео, Немања, Карађорђе итд.). Основне дилеме, међутим, остају исте као и у раније доба.

Иако су од укупно шест циклуса само два посвећена нашој сеоби и нашим овдашњим просторима, није нимало случајно што цела збирка носи наслов једног од та два циклуса (СЕНТАНДРЕЈСКИ ТИПИК), док је други насловљен називом извора СТАРА ВОДА где се по предању патријарх Арсеније Чарнојевић зауставио, забо свој штап у земљу и рекао: довде и не даље.

Вечите сеобе започињу много раније, а њихов „смисао” је лепо изречен већ у песми ПУТ из циклуса ПОСЛАНСТВО („...одавде идите/не да некуд стигнете/ само одавде да одете...”). Смисао сеоба, према томе, није долазак него одлазак, а можда и само путовање („слободно јездите неутртим стазама...”). Или је можда у питању крајњи одлазак („а тамо куд стигнете/ неми вас чекају преци/ који су већ стигли/ и отишли/ или тек треба да дођу”)? Па ипак, иако се према свим тим људским сеобама, кретањима песник односи као свемирски посматрач, нашу „велику” сеобу не само што није могао да заобиђе, него она у извесном смислу добија посебан третман, а свакако посебно место у овој књизи. Тој сеоби и овдашњем нашем живљењу су посвећена већ споменута два циклуса.

Срећа, међутим, по Милошевићеву поезију што своје космичко и ванвременско или свевременско доживљавање света, остварено у песмама различите тематике, делимично успева да пренесе и у овај тематски круг. Стога његово виђење властитог положаја и положаја српског народа у сентандрејској оази није – или барем није претерано – оптерећено осећањем неминовне пролазности и ишчезнућа. Он уме чак и да обезначаји неке за друге људе „торжествене” догађаје, да путовање на сентандрејску славу сведе на најобичнији доживљај, као што је, рецимо, куповање „Спортских новости”. Иако је можда ово најекстремнији пример који се може наћи у Милошевићевој поезији, чињеница је да ни у другим песмама не даје маха очајању нити се жали на сурову судбину. И Сентандреју, и себе, и свој народ посматра оком свемирског сведока који зна да је све пролазно, али је зато ипак важно да оставимо траг свога постојања јер се само тако може обезбедити континуитет. Зато је потребно да у Сентандреји

Седам и цркава да буде крстови као бодежи увис зашиљени небесима очи да прободу Да нас одонуд неко једном заиста сагледа. У песми СТАРА ВОДА обезбеђује се друга врста континуитета. Чим се стари патријарх умилостивио и ударио штапом о камен, чим је зажуборила вода, прародитељи нашег песника су се завукли под џбун и, заборавивши на своју несрећу, на злу судбину изгнаника и на све тешкоће заморног пута, одано водили љубав.

„Рођен сам као увек свугде свако – После прошлости”, каже веома једноставно Милошевић у песми ПРИЧЕШЋЕ, да би потом ипак затражио своје место у просторима и временима која су била пре њега. Али и прошла и садашња и будућа времена протичу мимо нас и ми их не можемо ни убрзати ни успорити, као што ни догађаје не можемо мењати:

Што је било нећу поправити Што се спрема нећу

У овој песничкој књизи Милошевићеви земљаци, Срби Сентандрејци, Калазлије, Помазлије, Чобанчани па и они у широј околини живе својим свакодневним животом. Саде лозу, пију вино сланкаменку, причају својим унуцима о старим временима и на крају одлазе под земљу. Па и тада се не дешава ништа страшно, ништа трагично: честица свемира нестаје са ове земље.

Сентандреја и све што се везује за тај појам у поезији Петра Милошевића заузима значајно, али нипошто истакнуто место. Она је равноправни део српске повести која је опет стављена у контекст са прасловенством, а ова са општељудском историјом. То место и та судбина су нам одређени под капом небеском и у вечности где смо изједначени са далеким прецима и са будућим, још нерођеним потомцима.

А вечност нема почетка ни краја. Вечност је трајање. О томе нам говори Милошевићева поезија.

„Српске народне новине” (Будимпешта), 12. IX 1991. и Предраг Степановић: Записи једног читаоца. Издан, Будимпешта, 1994. 132–135.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ