Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Sentandrejski tipik
1990


Naći ću drugog
1994


London, Pomaz
1994


Mi že Sentandrejci
1997


Bitka za Sulejmanovac
2000


Websajt-stori
2001


2001

 

Kritike

Милан Степанов:

Збрка у небеској администрацији

Језичке и ортографске особености прозе Петра Милошевића

Петар Милошевић је тренутно најплоднији и најпризнатији српски романсијер у Мађарској. У последњих десет година објавио је чак четири романа (London, Помаз, 1994., Mi že Sentandrejci, 1997., Bitka za Sulejmanovac, 2000., Websajt stori 2002.) који су побудили интересовање критичара и читалачке публике како у Мађарској тако и у Србији. Роман London, Помаз је, у години свог објављивања, ушао у шири избор НИН-ове награде за роман године (а по мишљењу многих критичара заслужио је да уђе и у ужи), а и остала поменута дела доживела су значајна критичарска признања.

Милошевићева проза је необична мешавина традиционалних тема (везаних, углавном, за старију и новију историју српског живља у Мађарској) и експерименталног, постмодернистичког стила и композиције. Романи овог аутора свакоме дају по нешто: љубитељима постмодерне, односно литерарних новитета, језичке игре, лингвистичка и ортографска изненађења, а присталицама традиционалнијих облика романа духовиту фабулу и лепршаво, занимљиво приповедање.

Сентандрејски типик

Анализирајући песнички и прозни опус Петра Милошевића, критичари никада не заборављају да се осврну на језичке особености његових текстова. Већ у вези са Милошевићевим литерарним првенцем, песничком збирком Сентандрејски типик, Миодраг Павловић примећује како је стваралаштво ово аутора, осим на националну традицију, фокусирано на истраживање изражајних могућности језика: „Дуго је ослушкивао речи што су се размилеле по равници, уз обале велике, господске реке Дунава. Ишао је у бербе смисла и муљао гроздове својих слутњи.”

Живан Живковић, у свом надахнутом тексту Разговор са искони Павловићеву тезу формулише још експлицитније и тврди како Милошевићу „који, као и његови преци, живи у средини у којој је његов матерњи језик у страном окружењу, не остаје друго до дијалог са језиком самим.”

Истини за вољу, у Сентандрејском типику још нема оних смелих језичких експеримената који карактеришу Милошевићеву прозу (пре свега романе), али је специјалан, иронијски однос Милошевића према језику као оруђу, а уједно и предмету поезије, у већини песама поменуте збирке јасно видљив.

Важно је, с друге стране, приметити како многи стихови, па чак и читаве песме Сентандрејског типика, на сасвим експлицитан начин тумаче поетику Петра Милошевића, коју ће он доследно остваривати тек у романима. Песма Сан у језику је, не случајно, посвећена слојевитом односу песника и језика (дакле не једног језика, него више њих) којима се користе. Милошевић, међутим, не говори о песницима уопште, него пре свега о онима који живе „одгоњени” и „остану између”, дакле о себи и њему сличним књижевницима, који живе и стварају у страном окружењу, на раскршћу два или више језика. Он у поменутој песми на следећи начин описује такве литерате:

Говоре како знају
разумеју све језике

Ослушкују
шум ветра и таласа
што односи и доноси
њихове и туђе речи

Пристају да им се говор
преслика по цртежу
браће ине

Сањају на више језика

Познавати „све језике”, сањати на њима, јесте полазна тачка уметничког стварања песника у туђини, сличних Милошевићу. Следећи корак - који, могли бисмо рећи, логично произилази из те позиције - јесте симултано писање на више језика, са више различитих писама. Књижевно стваралаштво Петра Милошевића доследно иде у смеру назначеном у поменутој песми, али, како рекосмо, не остварује се у његовој поезији, него тек у прози, пре свега, у романима.

Наћи ћу другог

Живковић, у горе поменутој студији, у вези с Милошевићевом поезијом каже како „универзалност комуникације речима (језиком), значи и потребу да се укину све форме парцијалног, локалног, привременог и иног сличног комуницирања” , и тиме објашњава његово окретање библијским темама и изразу који се своди на евокације и реминисценције колективне прошлости. У својим романима Милошевић, такође, тежи ка универзалном изразу, али је пут који бира сасвим другачији. Уместо у лапидарности и сведености израза он решење проналази у доследно спроведеним језичким експериментима, у „наднационалном” начину комуникације.

У збирци приповедака под насловом Наћи ћу другог Милошевић још не започиње своје језичке експерименте, али - као да се припрема за оно што предстоји у романима - бруси своју разуђену, „разбарушену” реченицу, која као да одједном иде у више праваца, желећи, „нестрпљиво”, одмах све да саопшти. Овај начин приповедања је, међутим, у доброј мери мотивисан ликом главног јунака, његовим лутањима и колебањима. У приповеткама се, као и у каснијим Милошевићевим делима, јављају литерарно прерађени елементи пишчеве биографије, па нам се - упркос чињеници да приповедање тече у трећем лицу једнине - често чини као да читамо исповест једне измучене душе.

Предраг Чудић, у краћој студији Дух из флаше, говорећи о Милошевићевој реченици, с правом хвали њену искреност, аутентичност: „Са бројним уметнутим реченицама, са често тешко ухватљивим асоцијацијама, са повишеном унутарњом температуром, Милошевићева реченица звучи аутентично.” Та искреност и аутентичност, али већ не уз меланхолију него уз искричаву духовитост и постмодернистичко поигравање с језиком и ширењем његових изражајних могућности, јавља се и у романима Петра Милошевића.

London, Помаз

Четири Милошевићева романа, које је Предраг Степановић - још пре објављивања последњег – назвао трилогијом (а касније им други наденули наслов Сентандрејска трилогија), и које бисмо сада с правом могли да спомињемо као тетралогију, чине јединствену тематску и стилску целину, с тим што аутор, логично, у сваком наредном делу надограђује своју постмодернистичку литерарну грађевину (или, тачније, разграђује је да би је склопио поново, а други начин).

Језички експеримент Петра Милошевића започиње у роману London, Помаз. „Већ од самог наслова Петар Милошевић је започео једну игру, видеће се касније уметнички и психолошки дубоко основану, игру ћириличног и латиничног писма која није сама себи сврха” , каже Предраг Чудић у свом приказу поменуте књиге.

Иштван Њомаркаи такође одаје признање језичком експерименту доследно спроведеном у овом роману, тврдећи како се „тај начин читања који личи на систематско решавање неког задатка” претворио „у читање човека који ужива у уметничком делу.” „Делу сам приступио као лингвиста”, наставља Њомаркаи, „али су ми језичке, граматичке и ортографске особености показале да се испод њих крију дубљи слојеви личних и колективних доживљаја” .

Романи Милошевића се, заиста, могу читати на ова два, горе скицирана начина: „с пером у руци”, научњачки, анализирајући поступак аутора, описујући метод помоћу којег он меша ћирилично и латинично писмо, али и спонтано, препуштајући се занимљивом штиву, урањајући у свет створен пером мајстора духовитог и ненаметљивог приповедања.

Могли бисмо да се запитамо: због чега је Милошевићу потребан овај необичан експеримент, тај „наметљив текст”, који просто „искаче” из приче и подсећа читаоца на своје постојање независно од значења, у којем се на латиничне корене лепе ћирилични префикси и суфикси? Зар такав начин писања не ремети управо ону спонтаност, лепршавост коју ствара лакоћа и духовитост пишчевог приповедања?

Одговор је изненађујући, али исказима бројних читалаца поткрепљен: не, не ремети. После две-три прочитане стране, читалац се привикава на овај необичан текст, и то у толикој мери да више уопште не примећује како чита два различита, „цивилизацијски супротстављена” писма - одједном, као једно, јединствено. Прича остаје нетакнута, љубавне авантуре Србина из Мађарске у Лондону (пардон: Londonu) читају се са уживањем, и како се у пишчевој свести (и животу) неприметно и природно мешају искуства различитих народа, историја, језика, цивилизација, тако се и писма тих цивилизација испреплитају и стапају у једну природну целину у тексту романа.

Mi že Sentandrejci

У роману Mi že Sentandrejci Петар Милошевић наставља свој језички експеримент. Овде се, у основи латиничном тексту, ћирилица јавља само онда када чланови позоришта „Јоаким Вујић” изводе позоришну представу налик на „средњовековна приказања” о изумирању Срба у Мађарској. Алузија је јасна: у стварности царује латиница, а ћирилица се јавља као уобразиља, позоришна илузија, помоћу које преостали Срби у Мађарској заваравају себе - и глуме да још постоје.

У овом роману се, дакле, два писма мешају мање али, рекло би се, функционалније него у првом, а у самом тексту проналазимо и још једно, додатно оправдање за паралелну употребу латинице и ћирилице. Писац нам, у поглављу Имена, експилицтно објашњава како овакав однос према језику и писму не произилази из неког постмодернистичког хира, него је пуко уметничко транспоновање историјске стварности Срба у Угарској:

"Srbi su se u Sentandreji rađali i umirali čudno, kao dvoimena bića, zbog čega je u zemaljskoj i nebeskoj administraciji često dolazilo do zbrke.

Živeo je Nikola, a umro je Miklós. Preminula je Ljubica, a sahranjena je Amália. Ode bogu na istinu Dragutin, pod imenom Karoly. Održano je opelo Kosti, a u raku je spušten Szilárd.

Upokojio se ...ić ili ...vić, a pokopan je ...ics ili vics, što Mađari čitaju kao ...ič, ...vič.

Sveštenik je u maticu rođenih upisivao, ćirilicom, srpsko ime koje je dao kum, a beležnik u gradskoj opštini je iz specijalnog dodatka akademskog priručnika stranih krštenih imena uvodio, latinicom, zvanični mađarski oblik, koji je onda vlasnik imena u svojim državnim dokumentima nosio sa sobom do groba. "

Из овог кратког одломка из поглавља Имена јасно се види да мешање латиничног и ћириличног писма, страних корена са српским, ћириличним префиксима и суфиксима, заиста није пука, бесциљна, постмодернистичка игра: то је, заправо, иронијска рефлексија на овоземаљски апсурд, који се, након умирања протеже у вечност, вештачки делећи јединствено људско биће на мађарску-латиничну и српску-ћириличну половину.

Bitka za Sulejmanovac

У роману Bitka za Sulejmanovac, који се такође одиграва у мађарском, „латиничном” окружењу, ћирилица се јавља само у управном говору ликова познатих из претходних романа, који представљају преостале Србе у Мађарској, и то само онда када они разговарају међу собом. Већ на почетку дела, када Сентандрејци проклињу Ичвича због његове представе о изумирању (која је изведена у роману Mi že Sentandrejci) Милошевић, кроз њихов исказ на духовит начин образлаже свој књижевни поступак:

– То је само литература – odmahivali su posle predstave poslednji Sentandrejci u restoranu kod Hužvika. - Које изумирање, молим те лепо, када, ево, чак и усмено чувамо родну ћирилицу и свој идентитет - rekli su ćiriličkom artikulacijom glasova.

„Ћириличка артикулација” се, као што се то из даљег тока приче сазнаје, користи углавном из финансијских разлога, како би Срби и након свог изумирања могли да глуме постојање и тако се докопају „политичке дотације” (попут „лукаве” породице мртвог пензионера, која скрива леш покојника како би на његово име и даље стизала пензија). Мешање ћирилице и латинице се дакле и овде јавља као поступак који је из уметничког аспекта оправдан, и савршено кореспондира са самом фабулом, појачавајући њен иронијски карактер.

Websajt-stori

У својој следећој литерарној авантури, „роману” Websajt stori Милошевић иде корак даље - право на интернет. Растакање граница романа овде се доводи до крајности. У својој критици под насловом Интернет-роман Братислав Вељић сажето формулише главне карактеристике овог необичног дела:

Сам роман, управо због хипертекстуалне технике, нема ни почетак ни крај. Читалац заправо не може да тврди да га је прочитао. Али зато може да га допише, што је такође предвиђено.

„Ишчезавање” ћирилице - која је у роману London, Помаз још преовлађујуће писмо, да би у роману Mi že Sentandrejci уступила примат латиници, а у Bici za Sulejmanovac скоро потпуно нестала - овде достиже свој врхунац. Нестаје, међутим - барем по имену - и права латиница, пошто је присац прекрштава, стварајући ново писмо: интернетицу. То се, под одредницом Pravopis, читаоцу даје до знања одмах на првој страни штампане верзије овог необичног интернет-романа. Аутор овде објашњава како је интернетицу створио зато да на интернету не би морао да пише „сакатицом”, али да, с друге стране, новостворено писмо није хтео да мења ни у укориченој верзији:

Za svoj internet-roman gore na sajtu, autor je - kao neki Web-Vuk - stvorio interneticu: nov pravopis za srpsko pisanjе na Internetu i imejlu, gde specijalna slova č, ć, đ, š, ž stvaraju haos, a njihovo rasprostranjeno sakaćenje u elektronskoj korespondenciji, u jednom zamašnom i jezičko-stilski ambicioznom romanu delovalo bi ipak čudno.

Језичка правила за „ново (треће) српско писмо” Милошевић даје унутар посебног поглавља, у којем детаљно објашњава и „генезу интернетице”. То је последњи корак у низу: језик и писмо, који другим писцима служе само као средства помоћу којих они изражавају своје мисли и осећања, код Милошевића се сврставају међу главне предмете приповедања.

А можда то и није крај? Познавајући опус овог аутора, није незамисливо да се у неком наредном делу писмо трансформише у лик - и проговори сопственим језиком...

U: Književnost na jezicima manjina u Podunavlju. Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2004. 288–292.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ