Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Kritike

Autor

Bibliografija


Sentandrejski tipik
1990

 

Kritike

 

Живан Живковић
 

Разговор са искони

Петар Милошевић: Сентандрејски типик
Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1990.

 

Међу читаоцима збирке Сентандрејски типик тешко да би се нашао иједан који не би без двоумљења устврдио да је њен аутор интелектуалац, врсни зналац и песничке уметности, али и националне историје и митологије. Сва три квалификатива-елемента (владање песничким „занатом”, познавање националне историје и митологије), међутим, нису апсолутни критеријуми на основу којих се сасвим поуздано утврђује да ли је неко песник или није, или, друкчије речено, да ли ће се једна књига стихова сврстати у поезију или неће. Штавише, на основу последња два, током последњих неколико година одвећ се инсистирало у поезији српскога језика: исписано је изванредно много песама, објављено више збирки и склопљено неколико антологија. У несигурним временима – у временима раздешених вредновалачких инструмената, национално-историјско и национално-митолошко постају ресурси из којих се црпе без зазора и без мере. Песници који су вичнији поетском занату, преко ноћи стичу славу, макар она трајала колико живот воденог цвета. За доказима овој тврдњи не треба много трагати: довољно је погледати песничку продукцију на српском језику од обележавања Вуковог јубилеја (1987), Косовске битке (1989) до Сеобе Срба (1990), да би се de visu читалац уверио у чињеницу колико је пригодно певање у други план потиснуло естетско и поетско у ономе што се уобичајено сматра поезијом.

Петар Милошевић (рођен у Мађарској, у Калазу, 1952) бави се професионално литературом (као слависта предаје књижевност на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Будимпешти), а поезију – највероватније – разумева као нарочиту врсту дијалога јединке са собом, са светом и са језиком којим се осећа, мисли и та поезија пише. Заправо, њему, који, као и његови преци, живи у средини у којој је његов матерњи језик у страном окружењу, не остаје друго до дијалог са језиком самим, са свим оним, дакле што тај језик памти, носи и преноси деценијама и вековима и што би се, условно речено, могло назвати исконом националнога етоса и онтоса.

Свођење поетских видокруга Петра Милошевића на димензије националнога било би погрешно, из једноставног разлога што његова поетска реч и видокрузи које те речи образују – не трпе међе, ограничења било које врсте; песничка реч, потекла из искустава која нису само језичка и национална, хоће да се вине и да комуницира са свима којима је доступна (разумљива). Универзалност комуникације речима (језиком) значи и потребу да се укину све форме парцијалног, локалног, привременог и иног сличног комуницирања. Отуда се Милошевић, у неколиким циклусима, окретао библијским, па и пребиблијским временима, оним временима, дакле, у којима ће се његово ЈА уклањати (као глас историјскога човека), а његово умеће „употребе” језика и мисли сводити на евокације или реминисценције свега онога што је in illo tempore памћено и преношено речју, која није могла (или то није хтела, или јој то није био циљ) да мења било шта у збиљи као таквој (а каква је била збиља, о томе пише историја). Да претпоставке овога осврта иду у назначеном правцу, могу да посведоче прва три циклуса у збирци Сентандрејски типик: Ваздух и вода, Почетно слово, Бдење, као и циклус Посланство, који – мање или више – асоцира и на парабиблијске и на параисторијске догађаје, у којима народ Петра Милошевића није био само сведок него и учесник.

Први циклус у збирци, како се од наслова види, посвећен је двама праелементима света – ваздуху и води – и, ако се пажљивије осмотре неке од песама које овај циклус образују, уочиће се да је ауторов однос према овим (пра)елементима био слободан и креативан. Слободан у смислу да се песник није стриктно придржавао учења античких грчких (прото)материјалиста о елементима о којима је реч, а, са друге стране, да се његова слобода огледала и у оме што је у свет песме уграђивао искуства која нису непосредно доживљена – искуства пребиблијска, библијска и постбиблијска или историјска у смислу националне историје начина како је она меморисана). У првој песми – која има симболичко име (Горња пучина), речи приписане Богу су речи које не би могао а да не изговори (било којим поводом) сваки мислећи човек нашега језичког и културног простора:

Моји дарови нису страшни

не боје их се којима су потребни

само не разумем какви нови ветрови

и неразумљиви шумови дувају тамо

као да ми се обраћају и моле

мада знају да ја увек кажем

да

и немам знања шта је

супротно томе

али многе сумње које тај говор садржи, више су него двоумице које опседају и човека нашега доба:

Можда се сада изврће пучина

тј. назначена је јасно и дистанца и лоцираност Апсолута у просторе у којима човек не битава. О тој лоцираности Апсолута, који није само људски, и о тој дистанци смртника наспрам суштина које нису у њиховој моћи, казују и ви Милошевићеви стихови:

Но ја остајем на овој страни

да непрестано говорим

да

иако ме нико не чује

и макар све себи давао сам

јер друго не умем

и ништа друго немам

Митологема о Овостраном и Оностраном, као друго име за егзистенцијалне просторе које обећава хришћанско учење, у поезији Петра Милошевића јавља се као основна матрица поетске рефлексије и којој овај песник прилази спонтано, свестан (својих) људских мера, као и безмерја сила које су изван човека, а које – на овај или онај начин – могу деловати на његове поступке, емоције, па и мисао. Сврставајући себе међу оне које назива подводницима, у истоименој песми, Милошевић ће рећи:

Ми ћутимо на дну под фундаментима

да би, затим, егзистенцијално стање у тим, подводно/подземним околностима, одредио и своје стање, у име колектива с којим се идентификовао:

Одолевамо струјањима

и променама ветрова

жути од зрелости

 

Имамо времена

 

Чекамо да прођу

промене

и да са дна

зазвони тишина

Нема народа, слути се из стихова овога песника, од кога Бог није далеко. Има, међутим, народа којима се Бог повремено преко песника оглашава, порукама једноставним. Једну од таквих порука, алегоријским језиком, забележио је и Петар Милошевић, у песми Исказ Лепенца:

Да сам вода

све бих однео

да роните

и ловите

и успомене

 

Али

шта ја знам

шта сам ја

Једно од суштинских питања поезије Петра Милошевића, ван сваке сумње, свакако је оно које се находи у последњој строфи која је нетом наведена: „Али шта ја знам / шта сам ја”, и оно, на сваки начин, одређује ауторову позицију у готово свима песмама које су се нашле у збирци Сентандрејски типик. Песник је – то треба додати – ту позицију дограђивао пишући о додоли о Одисеју (песма Повратак), о осмом дану (јасна алузија на библијску причу о постању света) и о песми, ваздуху и води – што није ништа друго него поједностављено претакање наше свести/подсвести о Богу. У песми Ваздух и вода, питања која опседају човека постављена су у огољеном виду: „Хтеде неко / да мрак буде једно / а светлост друго / да ово буде овде / а оно тамо // Није тај знао / да он није ми // Помешао нам је / у округлој глави / мрак и светлост / дан и ноћ / овде и тамо // Шта се сад чуди / што не знамо / где смо / и где је он. Чуђење над тиме где смо ми и где је он (као суштина Овостраног нашег бивствовања) посебно је заоштрено у изузетно поетички релевантној песми која има једноставни наслов – Реч. У њој се каже: „Како је могуће / да пре нас би Реч / коју је Неко рекао / а нико није чуо / јер не беше / створено Уво // Зато је касније / неко Реч поновио / и у Вид претворио // Од Речи / постаде Слово // Сад се не зна / да ли је Онај / који рече Реч / хтео да буде Ово”.

Извесну „допуну” овој песми представљају стихови песме карактеристичног наслова, такође – Исказ јеретика. У њој ће се, између осталога, саопштити сумња у раздеобу светлости од мрака, горњег и доњег света, божанскога и људског простора. Коначност, за којом тежи и на којој се заснива поетска мисао, није досегнута:

Ја не верујем

да су коначно

разлучени

светлост и мрак

 

Ја не верујем

док ми Однекуд

ме пошаљу

јасан знак

 

Дотле ће и змија

да краде

мада нема руке

и сваком од нас

биће тесан

сопствени свлак

У циклусу Посланство, у овом погледу, карактеристична су два стиха. У песми Сан у језику, на пример, језиком је означено оно што „носи товаре” памћења и обичаја, навика и заборава, а то значи суштаство које је изван људи, онај флуид који онеспокојава душе. Песници ће – повод више није важан – констатовати:

Говоре како знају

разумеју све језике

мада је јасно да у контексту песме разумевање свих језика значи, у ствари, неразумевање ниједнога, тачније ентропију, у најопштијем смислу. Национални језик – то су људи, а ови се, каже Милошевић, буде касно, а сањају на више језика. Да ли је то баш тако? – питају се читаоци Сентандрејског типика.

Извесне одговоре на ово и друга питања пружиће и песма Вез (у којој је несумњиво сугерирана представа о Јефимији), односно, песма Пут, у којој се резимира и људско трагалаштво и стваралаштво, без обзира на то да ли и иза једнога или другога чина стоје преци као vis major и vis arbiter. Иначе, разумљива је песникова „потреба” за прецима у овом погледу, али је исто тако разумљива и потреба да се људски и стваралачки буде у складу са властитим онтосом, што илуструју и стихови које ишчитавамо у претпоследњем циклусу збирке Сентандрејски типик:

Ово није пут за пророчиште

ту не пролазе богови

него људи

Не поричући присуство богова (на небу, на тавану, под земљом), Милошевић је у духу модерног српског песништва – на семантичкој равни своје поезије – потврђивао да је бог човек сам и да се као такав може испољити тек ако казује властите емоције и мисли, језиком који је само његов.

„Летопис Матице српске”, 1991/11.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ