Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



London, Pomaz
1994


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

London, Помаз

Roman
Матица српска, Нови Сад
/ Római Kiadó, Budapest
1994

Latinica

 

Видиком

Видиком су заdominirала огромна муда.

„Матори hippi”, налактио се Ичвич испружен на ледини. Из жабље perspective је посматрао како један фле­г­матичан bobby одводи оседелог чупавца који је уобразио да је Hyde Park nudistичка plaжа. Проређени праменови седе косе и чуперци разбарушене браде лебдели су бели, као вело неке несретне, полуделе невесте.

Нико се није узбуђивао, Engleзи су се понашали типично: опружили се у Liegestuhlима као гуштери на сунцу, само је један мање типичан брачни par гледаo зачуђено, али Ичвичу је неки унутрашњу глас шапнуо да су то Јапанци.

Погледао је на сат. Иако је из искуства последњих дана знао да госпођа Twist нема обичај да на састанке долази тачно, требало је да крене. Није спадао међу ta­len­­ва­не touristе, тешко се сналазио у туђем свету, mappe није разумео, заборављао је имена улица, тргова, met­ro linијa и аутоbusких станица. Зграде, излози, réclame и споменици изгледали су му свуда исти.

А London је изазивао у њему посебну одбојност.

Престоницу Englеза доживљавао је као оличење свих оних препрека због којих госпођа Twist није могла да буде његова.

Живела је у том раскалашном и убуђалом граду као краљица, и као роб. Ичвич је знао да је London направио од ње ону жену која се битно разликује од свих жена које он познаje. Али исти тај London био је и тамница из које она није могла а можда и није хтела да изађе, а Ич­ви­чу је била дозвољена само посета, touristичка. Да блене као клинац у зверињаку. Зoo.

 

Паре

Паре је мењао још првог дана, на аеродрому Heathrow. За londonске прилике неку цркавицу. Ипак треба да буде довољно. Госпођа Twist је очито пуна ловe, али не говори о њој. На то вероватно није навикнута, а и неће да га увреди. Да му поред конака понуди и џепarац. Ичвич ипак није bel-ami.

Једини изузетак беше индијски restаurant Taandori, где је госпођа Twist била упорна код плаћања, пошто га је овде она извела на вечеру после изложбе у свечаној saalи Royal Institutiona. Док је плаћала, Ичвич је пос­лед­њим комадом топлог хлеба умакао остатак љутог sosa, руком као Robin Hood у shervoodској шуми.

Срећа што више не zuga, помислио је тада. Summa коју је госпођа Twist кљукнула под pedantно савијену sal­vetu на tányирчићу са рачуном, била је огромна. 20 pounds. Шездесет DM.

Десанка, Ичвичева сестра од ујака у Новом Саду, живи од десет DM месечно. Такве су тамо плате. Југа се распада у крви, дивља inflaцијa; решио је да од deviza уштеди нешто за Десанку. Послаће јој по Беби Бабић која сваког месеца носи својима у Београд оно што јој остане од зараде у пештанској српској гимназији.

У Југи је стање језиво: рат, инфлација; њих двоје су у Taandori за једну вечеру дали шест Десанкиних плата. Сада је прилика да јој се одужи. Она му је 1960-их слала музичке магазинe Džuboks и Bravo са сликама Beatlesa и Hendrixa, о којима су pubertetлије у Ma­gyar­ској, одсеченој од света гвозденом завесом, само сањале.

Та иста Десанка у Југи, сада сања лубеницу.

Месеца augusta.

Њему не треба богзна шта. Има travell card за underground, а лако је и за клопу. Изјутра мазне доручак који му госпођа Twist discretно оставља у кухињи: прави eng­leс­ки breakfast, ham and eggs, кајгана са schunkом, па toast, што баба Ковиљка у Помазу зове прженицом и маже белим луком и пачијом машћу. Овде на то иде butter и jam, необичан и веома укусан пекмез од јагода и јабука: strawberry and apple jam. Уз то се Ичвич налипа чаја, tea, који се овде пије из већих лончића него код куће, и миран је до после подне. Тада зађе у неки pub и рокне један fish аnd chips. Или може pizza код Italiаnа; има где нуде reclamно, за 3,40, колико човек може да поједе. Још по која Coca-Cola – Coke, како овде кажу – и бог!

Coca-Cola је неизбежна, не због жеђи, него због крч­ме. Ништа није видео од Londona ако није видео крчме. Макар и трезан.

Tower Bridge, Buckingham Palace, The Monument, Big Ben и остале глупости? Камење. Сложено мало другачије него другде. Па шта? Turneroва слика о цркви Santa Maria della Salute? Ено је у књигама. Аlbum.

Чика Тић му је говорио да најсавршенија музика, музика сфера, коју човек и не може да чује – није музика. А своју тезу чика Тић је, поводом грчке мастике, која се зове узо, пренео и на камење.

Камен који не мења место и облик, исклесан и уграђен камен, више није камен. То је каменов леш. Мрцина. Чика Тић је то видео на Акропољу.

Када је човек трезан, Акропољ није ништа претежнији од Поткамена на szentандрejској страни Помаза. Узвишење и мртви комади белог камена.

Оживи само када проради мастика. Тада се, уздахнуо je чика Тић, Акропољ заљуља до темеља.

– А пучина, синко, таласа се, богати, некако чудно. Није лево па десно, нити горе па доле, него furt па furt около као ringelspiel.

Шта вреди Грчка без мастике? Шта тражи човек трезан на Акропољу? Шта би у Francusкој без vina, у Русији без вотке, у Ameriци без whiskyja?

И овај London је са Coca-Coloм чиста глупост. Прем­да му је град физички близак, опипљив као гола жена. Ипак, с Coca-Coloм делује сасвим нестварно.

Искушење је пак велико. Неsportски огромно. У свакој крчми точе дванаест врсти пива. Светло и црно, лако и густо, пенушаво и глатко, у малим чашама од танког стакла: small beer, и у великим и тешким krüglама: Pints.

Највећи изазов представљао је мирис. Задах пива којим је запахнут цео London враћао је Ичвича у детињство, у помашку крчму Bika куда га је често слала баба Ковиљка по деда Живка, пре ручка у недељу. Ваздух Sohoa није био просто успомена, него исти онај мирис.

Игром случаја умало није посрнуо. Ушао је у pub, а крчмар, изгледа, није разумео или није хтео да верује шта му Ичвич каже – One Coke, please – него је пратио његов поглед, те му наточио пиво. Црно, пенушаво. Guinnes.

Ичвич је без речи исплатио и узео пиће те сео крај прозора. Напољу је врвео Soho. Krügla је стајала пред њим изазовно. Подигао ју је и опрезно као lopов помириснуо. Одмах је схватио да тако нешто никад није пио. Спрам тога сва она magyarска пива која је својевремено као смук локао, била су коњска мокраћа.

Али знао је да не сме да окуси јер онда нема краја. Doctor Harsányi Ádám вели да се чудеса не понављају. Он као лекар признаје да не уме да објасни чему треба Ичвич да захвали што је остао жив. Срце му је стало једанаест пута. На грудном кошу виде му се опекотине од електричних колутова којима су га враћали одонуд.

Fixirао је пиво као да га пије очима. Шта би било да макар лизне? Ради укуса. Или да сркне онако из ca­mou­fla­же? Да напуни уста и преврне језиком, прожваће и измуља, затим врати у чашу, пљуц, и ciao. Нико не би приметио. Englези су frigidни према другима, не шљиве човека два посто.

Само, то није ништа. Један гутљај је, у односу на све, nulla.

Устао је и изашао. Пиво је остало нетакнуто. Прелазећи улицу кројача, Carnaby Street, где је од mode 1960-их направљена confecциja и business, више и није жалио за пивом.

Све је као камење. Увек и свуда, исто. Чак и пиво.

 

British Museum

British Museum је као activна црква: улаз је бесплатан, па Ичвич овде није морао да мисли на паре због којих се иначе nervирао. Новинарску исказницу, press card, у londonским музејима, за разлику на пример од Ve­nezije, не уважавају.

Сутрадан му се није ишло никуд. Ноге су му, натекле од ходања, чинило му се, биле као у слона. Која разлика, ходати цео дан улицом као normalни људи, па ништа, а исто то у музеju исцеди те. Ипак, изгледа, векови се осећају.

Испружен у брачној постељи породице Twist, окренуо је свој број у Будимпешти.

A conto Mr. Twist. Који је најзад отпутовао у New York. Нека плаћа, créten. Госпођу Twist му ионако не може никада наплатити. Та лова не постоји.

У Будимпешти, у Ичвичевом стану јавила се Бебе Ба­бић. Његова нова риба, Београђанка, која је у таласу нове Велике сеобе Србаља у ратном вихору крајем milleniuma запела на будимпештанској железничкој станици Keleti, и запослила се привремено (?) у српској scholи у magyarској престоници.

Сада, привремено (?), док се Ичвич не врати из Londona, живи у његовом стану.

– Чуваш ли кућу? – питао ју је строго, староmodно.

– А што? – зевнула је Беба Бабић, буновна сва.

– Не бих волео, кад се вратим, да plafon буде излепљен жваком. А frigideur пун печених рукавица.

– Не брини. Појешћу их док се вратиш – насмејала се најзад девојка коју је приликом таквих verbalних зезања још увек збуњивала разлика од петнаестак година између њих; она је тек навршила двадесет и пету.

– И, какав је London?

– Црвено-црн. Као AC Milan.

– Који Милан? Обреновић?

– Којешта. AC Milan је footballски team!

– Па добро, а шта има, сем footballa?

– Има свашта. McDonald’s, pizzeria, pub до puba.

– А нешто онако… шта ја знам: као манастири, gondole, тако неки fason?

– Како да не, има и тога! Мали million црних сандука. Као да је non stop сахрана неког мудоње.

– Дај, не зезај! Ипак си видео нешто онако… Од Beatlesa, или неки музеј…

– Yes, British Museum ме је сјебао totalно.

– Како то изгледа?

– Страшно! Ноге су ми отпале.

– Лепо сам ти рекла да понесеш лакe cipelle. Али јок, матори мора све по последњој modи. Yellow Cab!

– Није проблем са cipellaма, него ти ходници, степенице, saale. То је, бре, огромно!

– И шта си видео?

– Глупости! Кроз Египат сам прохујао као patroilla. Зауставих се само на тренутак код centralног exponata: саркофаг од папагајских гована, сушених на месечини. Вечно пребивалиште фараона Мамлаза Пет-кома-другог, који је владао пре подне. То смо учили из повијести. Histery.

Направио је кикот-паузу за Бебу Бабић, затим наставио:

– Нисам се задржавао ни код Кинеза. Ту је главна цака suspensorium у којем је цар Је Ба Ви, ноћу, држао своја муда. Зауставих се најзад у дворани nationalне historije. У vitrinи од стравињара хрпа рђе. Шљем Sira Nockshira, који је погинуо у бици против Lorda Killawoг, нећака тетке пашенога пунице стрица таште синовца мајке од оца. Ту страшну кавгу жестоко описује хроничар епохе династије Tumor, у свом непознатом делу.

Овде је Ичвич citирао стихове из englеских народних песама, певајући: „Hello, hello, чуда великога”, итд.

– Па добро, има ли нешто о нама?

– Наравно. Codex „Лаж”, извезен од киселих жвала. У њему је сачувана adaptaциja ненаписаног texta за женске дромбуље:

Гледале их, гледале их
наschminkaне fräule,
и црвене и зелене
од poudra и farbe.

– И, даље? Им али још?

– Има тога на тоне.

– Дај још неки податак.

– Не могу, овако.

– А што?

– Прислушкују.

– Шта прислушкују?

– Телефоне.

– Које телефоне?

– Све. Мој телефон нарочито. Знаш, због „Српске панораме”. Телеvisija je посебно на нишану.

– Ма немој! Ко прислушкује сниматеља српске ТV-emissije у Magyarској?

– Сви. Леви и десни, другови и браћа, домаћи и страни. Interpol, КГБ, Удба и magyarska cont­ra­es­pion­na­жа. Сви, сви, сви. Будимпешта, Београд, London, Помаз. А сада већ и New York.

 

Љубав

Љубав је за Ичвича представљала linguistiчке проб­ле­мe. Прва жена у његовом животу била је Magyarица. У њеном језику за љубав постоје две различите речи, од којих једна – szeretet – означава оно о чему попови проповедају, а друга – szerelem – оно што се у кревету ради. А да љубав није просто синтеза једног и другог, Ичвич је знао из искуства.

Magyarици, оној првој, а после свим својим Ma­gya­rицама, шапутао је и тепао, но када је први пут пипнуо Српкињу, онемео је. Оне речи које је требало да изговори, знао је из детињства. Њих говори мајка своме детету када га мази, а не мушкарац жени када је обара.

С друге стране, еротске речи на српском језику имале су за њега, такође због језичког памћења из детињства, нелагодан физиолошки призвук, па је са Српкањама био ћутљив као сом, а када би ипак морао да им каже нешто, шапутао би им о Турцима, о патријарху Чарнојевићу и Великој сеоби.

Најзад, појавио се engleски језик.

– Hello, I love you, won’t you tell me your name? – урликнуо је у Tatraма наслов песме Doorsових, када је пред улазом у buffet skijaшког motela ianuara 1976. године налетео на девојку која тада још није била госпођа Twist. Цупкала је и тресла са себе снег као брашно.

Није се изненадила. Погледала га је озбиљно као да су је питали да ли је болесник оздравио.

– Yes, I love you, too – одговорила је. Јесте, и она њега воли. Говорила је engleски, па Ичвич није све разумео. Она је то приметила, па да не буде заблуде, бацила му се у врат и, онако влажна од снега, прилепила му је врели пољубац негде испод ува.

Када ју је ухватио око паса, Ичвич је схватио да држи оно што му је негде, у неком свељудском љубавном типику прописано. Није то била пука еротска пожуда, него сусрет са оним што човек жели и очекује тако силно да на испуњење, из сујеверја, не сме да помишља.

Провели су у Tatraма, у снегу, у кревету, и загрљају, и пиву и slovaчкој клековачи две безвремене недеље љубави. Као у сну, каже се.

За њих је, међутим, било обрнуто.

Седамнаест година су после тога провели у сну, раздвојени, а њихова стварност беше онај трен у брдима изнад света.

Ичвич се није skijao, у Tatre су га довели пријатељи са filmске академиje.

Будућа госпођа Twist га је, наднетог над планином, угледала још из lanovke, а није скидала с њега свој за­чу­ђе­ни поглед ни док је стајала у реду код станице fran­цуског lifta који се пење до самог врха, далеко изнад облака у млечној магли.

Гужва је била велика. Skijаши опаљени блиским и оштрим планинским сунцем а по образу уштинути мразом, сви у sportским шушкавцима јарких и brutalних боја, газили су снег и храпав asfalt у тешким чизмама као космонаути, а тромо као болесни медведи. На рамену су носили „fischere” или скромније socialistичке летве, а на глави смешне штрикане капе.

Док су сви јездили по падинама, Ичвич се усамљен забављао на брежуљку иза restaurana. Пошто се изнад врха простирао сивкасто-бели бескрај, Ичвич је на тој узвишици деловао као да јаши на кичми свемира.

Сврха његовог бављења на том врху никоме није била јасна. Неки су мислили да је залутао, али је тој претпоставци противречила Ичвичева очита не­за­in­te­re­­ва­ност за променом места.

Збуњивала је и његова garderoba. Био је, пре свега, гологлав. Тамнориђа коса стрчала му је као нова бакарна cuppola. Повремено, када је залутали сунчев крак ударио у њу, међу праменовима би, попут иверја од стакла, блеснула кап отопљеног снега.

Најчудније је било, међутим, што није имао ни jack­ну, ни капут, нити било шта adaequatно географском положају и годишњем добу. Носио је онај жућкасти сомотски sacco за који је тврдио да га је у Будимпешти изгубио Daniel Olbrychski када је снимао film са Miklósom Jancsóм. Ичвич се капута домогао, наводно, преко Jazziке, kellnerице Jazz Cafea, која је оновремено служила Daniela. А после и Ичвича, оне пијане ноћи када се свукао из војске.

Девојка из Londona, први и последњи пут у земљи socialistичког tábora, била је збуњена и помало уплашена. Није разумела ниједан од језика којима су људи око ње говорили, а ноћу је морала да тражи WC по мраку у ходнику.

Нису јој били јасни ни основни односи, није видела границу између normalног и extremног, дозвољеног и забрањеног, могућег и немогућег. Било јој је глупо што не може да плати својим новцем за који кажу да је најбољи и најstabilнији на свету. Није волела ненамерне schwarz вожње малом планинском железницом која уз стрмине трчи као коза, а conducteur током целог пута ћерета с машиновођом. Није схватала зашто не сме да понесе вечеру и поједе у szobи и није разумела зашто у женском нужнику не ради вода, па се мора сипати из канте.

Тако збуњена, није могла да замисли шта ради у снегу онај младић у жутом капутићу. Касније му је признала да је помислила да је Ичвич стражар, мада ју је изненадило да чланови socialistичке тајне полицијe поваздан лочу ракију.

Наиме, праћен облаком дима своје cigarette, а и сам у облацима, Ичвич је сваки час вадио из џепа боцу и дизао је увис да провери лоћка ли се још у њој мало borovičke. Изгледао је као жрец који приноси жртву и при том наздравља directно богу.

Када је забачене главе натегнуо пиће, с flaschом упереном у блиска небеса био је као анђео са трубом, три дана необријан.

Сасвим је разумљиво што се девојка пред улазом у buffet збунила када је Ичвич бануо пред њу.

– Hello, I love you, won’t you tell me your name? – чула је његово питање, на које је без оклевања одговорила „како да не”, радо ће му казати своје име, али погледавши у плаветнило његових очију, неуобичајено крупних и сађених дубоко као Охридско езеро, пред њенима је пукло све. И катапетазма, и гвоздена завеса.

 

Просто не може

Просто не може да верује да током седамнаест година није знала шта се у ствари десило, рекао јој је Ичвич загледан у Canale Grande.

– No. Nothing – одмахнула је госпођа Twist.

Ништа јој није рекао, то јест писао о томе. Само су одједном престала писма да долазе.

У њеном гласу није било прекоревања, само неке страшне окорелости; она огромна снага спокоја која је била потребна да би се издржало.

Ичвич је осетио да спрам те затрпане али брижљиво сачуване туге чију је другу половину носио у себи он, његова прича о passoшу звучала би блесаво.

Није добио passoш!

Па шта? Зар би он био први који је збрисао? Могао је кроз шуму. Или преко Југе. Да преплива Јадран. Овде код Venezije. Ту је одмах на другој обали.

Али јок. Он се увредио. Како мисле да он ме може да иде куд хоће?

Пола сата је стајао у улице Csengeri испред полицијске зграде, јер није хтео да верује оно што му је ћелави capitain – Szabó Béla százados – рекао, церекајући му се у лице.

Златан је Ичвич, климао је capitain својом главурдом попут диње. Заиста мисли да су они у полицији crétenи?

Јер шта је ово? – дрекнуо је иследник и зграбио хрпу папира: copije њихових писама и преводе на magyarски, искуцане густим проредом.

Ичвичу се учинило као да су га пљунули. Посегнуо је да узме и уништи ту срамоту своје и њене фо­то­co­pi­­не душе, али иследник га је предухитрио. Papire је вратио у dossije, а Ичвича је сада већ озбиљно питао да ли је заиста тако naivан. Да ли је збиља мислио да ће се у писмима лепо договорити о détaљима dissidирања, а затим мртав-хладан тражити passoш? Ваљда је очекивао да ће га испратити оркестар magyarске полицијe да му на аеродрому одсвира свадбени march?

Мало охлађен и још увек сигуран да ће из szobe ипак изаћи с passoшeм у руци, Ичвич је одговорио да је своју потражњу базирао управо на убеђењу да полиција све зна. Између осталог и то да он стоји пред дипломом. Треба само да сними дипломски film и положи завршни испит. Месеца iuna.

А passoш је тражио за april, од 4. до 14-ог, за пролетњи распуст. Није глуп да свега два месеца пред крај избаци кроз прозор пет година учења и мучења. И то баш тог semestra кадa им долази гостујући professor са Praшке академије. Professor Knofliček.

– А, Knofliček? Охохо! То из темеља мења ствар, млади друже – био би рекао capitain Szabó Béla у случају да је имао појма о томе ко је Knofliček у сниматељској струци.

Али Szabó Béla százados није имао појма о томе ко је Knofliček. Учинило му се да га младић зафркава фонетски apsurdним именом. Био је убеђен да је Ичвич professora Knofličeka измислио; као да је рекао да долази professor Паја Патак.

Узео је formular са Ичвичевом потражњом за passoш и турио га у dossie, заједно са фотоcopiјама писама. Заклопио је корице и спустио на њих своју чупаву шапу.

Тиме су се капије Londona за Ичвича – изгледало је: заувек – затвориле.

 

Полиција

Полиција Ичвичу није била непозната ни пре улице Csengeri; видео ју је на делу у врело лето 1968. године. Додуше не на studentским barricadама Pariза и Београда, него у Будимпешти у улицама око Kisstadiona, после concerta Spencer Davies groupе.

Полиција је почела да лема рају без икаквог видљивог узрока и повода, а без обзира и избора. Односно, ловили су пре свега младиће с дугачком косом. Ичвич је заувек запамтио фијук pendracka; тај оштар звиждук био је гори од самог удара, тупог, горућег.

Иначе запамтио је само ужасну тишину. Туча се одвијала немо, полицајци су млатили без речи, стиснутих зуба, без псовки, а премлаћени су такође ћутали, ваљда од немоћног беса, срама и стида.

Вриснула је само једна наschminkана плавуша, те скочи на најближег полицајца и огребе га по лицу. Није се знало шта је црвеније, њени farbани нокти или крв која је бризнула из обријаног и ознојеног образа. Одмах притрчаше двојица у сивим капутима, шчепаше плавушу, један за руке, други за косу, а онај огребени поче да је бије по крхким девојачким раменима и голим бутинама које су испод miniћа звонастог кроја висиле као двократно клатно.

Као да очекује помоћ, Ичвич је очима тражио чика Тића кога је пре concerta видео у гледалишту. Стари му је махнуо као врана, крилом своје офуцане кожне jackне, у чијем џепу севну боца црног vina.

Сада је стајао пред коњаником укоченом у пропњу, и нешто му говорио; учтиво, као залутали странац који се распитује за неку улицу или знаменитост.

Међутим, оно што је чика Тић рекао, зауставило је коњаника, тачније коња. Ичвич је жалио што не може да чује оно што стари говори; ако је већ био испразнио боцу коју је имао у џепу, можда је говорио грчки као на Акропољу, а будући да га у таквом стању ни грчки полицајци нису разумели, како би га разумели magyarски pandurи, а поготово коњ.

 

Чика Тић

Чика Тић је за Ичвича представљао безвременост: вечну младост и бесмртност, мада о њој Ичвич тада још није размишљао; сматрао је довољним носити farmerке и не марити за године. Но када су већ и средовечне мајке почеле да облаче јеаns, није знао шта одсад треба да носи он, па се на крају задовољио закључком да све за виси од тога ко је онај који носи farmerке.

 У сваком случају, чика Тић је увек носио farmerице: и док је био professor музичке академије у Будимпешти, и касније када је живео повучен у veekendици на њиви својих предака у Помазу; у свечаној saalи magyarске Opere када је преузео одликовање „Bartók Béla”, и када је жуљао vinoград као његов чукундеда у чакширама.

Сув, жгољав човечуљак, погрбљен, али не од година, него од pulta. Наиме, према сопственим речима, никад у животу није седео у крчмама. Пио је искључиво с ногу, стојећи мало раскорачен код pulta који му је досезао до рамена. Клатио се и лелујао, пошто је својим округлим, плавим и увек широм отвореним очима морао да тражи пролаз између чаша и рамена да би видео лице својих саговорника.

Ако је тачна Ичвичева претпоставка да сваки човек личи на неку животињу, онда је чика Тић био птица сова. Осим крупних и округлих очију, ту сличност наглашавала је његова густа и дебела седа коса која му је падала на мршава и савијена рамена, бришући границу између главе и кркаче, због чегa је чика Тић чак и лети деловао као да зебе. Када би пак истресао чаше, забацивао би не само главу него цело тело, као да се, у супротном правцу, клања.

Ичвич, када му се у свест први пут ушуњала помисао на смрт, одмахнуо је; треба носити farmerице, и здраво. Као чика Тић.

 

У Београду

У Београду на studentским demonstraцијама у лето 1992. године, када је на ушћу Толстойеве улице на Дедињу видео полицијски cordon, Ичвич је осетио исту ону двојаку језу, мешавину одушевљења и страха, коју је доживео после concertа Spencer Dаviеs groupе у Будимпешти.

На просторима Југославије, која се у светској stampи спомињала као „бивша”, беснео је рат, у Србији је владао régime dictatorа од чијег имена настаде studentска parola „Слобода се пише без н”.

Одушевљен вестима о покрету младих, Ичвич je стигао у Београд на државни празник 7. iula. Улице су биле пусте, али на Studentском тргу затекао је гужву која је деловала тако како је Ичвич замишљао Pariз побуњених studenata 1968, или трг Тијенанмен за време studentског бунта у Кини 1989, а музика и шарена гомила младих подсећала га је и на Kisstadion, па је заборавио на садржај целе те врве, поготово када му се приближила једна девојка као да хоће да га загрли, али (нажалост) испоставило се да жели само да му прикачи значку с натписом Доста!

Дуж целе faculteтске ограде висио је transparent с натписом „Тата, зар треба да погинем да би се ти освестио?”, а на лецима и placatима објављен је програм за то вече.

После три недеље међу заштитничким зидовима fa­cul­te­тa, који су, међутим, значили и ограду пред ширењем protesta, studenти су одлучили да изађу на улицу и оду „мечки на рупу”, то јест пред кућу dictatorа. (Размишљајући како ће commentarисати вест у „Српској панорами”, Ичвич није знао да ли се може рећи да dictator има „кућу” и „станује” негде; решио је да je боље ако каже „живи у својој residenциjи”.)

Massa се спремала за покрет. Из звучника је трештала музикa коју су прекидале повремене comande or­ga­ni­sa­­ra. O њима је Ичвич имао ambivalentно мишљење; слутио је да без вођа све ово не би могло да func­циo­ни­ше, али је такође знао да од таквих младића постају руководиоци partија и ministrи, па и председници државе.

Постројени у parовима, studentи су се држали за руке као основноscholци и махали indexима као да се надају да ће их те књижице заштити од полицијe и као да показују да они немају друго оружје.

Ред је вијугао од faculteтa чак до позоришта, сви су очекивали наредбу за покрет, када се изнад Studentског трга провалио облак. Ичвич је кроз пљусак само назирао како studentарија бежи под arcade, а они за које тамо није било места, склањали су се уза зид и из неких неразумљивих разлога дизали index изнад главе, расклопљен попут шатора, али узалуд, јер су се књижице одмах проквасиле.

У својој naivности studentи нису ни слутили да се ради о политичкој manipulaцији и да је пљусак приредила власт; Ичвича је заустио да им објасни и отвори очи барем оним жутокљунцима који су стојали непосредно до њега, али су га studentи пискајући опоменули да завеже: liderи пуштају нову плочу.

Е сад у вези с тим колико је та плоча нова, Ичвич је опет имао примедбе, али studentи су поновили свој став да би било idealно да Ичвич завеже, јер од његовог наклапања не чују свирку.

Она се чула прво врло тихо, певао је неки промукли глас, али је мелодију ускоро прихватио други певач, затим трећи и тако редом, најзад се захуктао и оркестар, па је пуном снагом затрештала завршна песма Косе, она што личи на Ду’ни, ветре са НеретвеLet the Sunshine in, Сини, сунце, бре!

Слушајући ту стару песму заједно с проквашеним београдским studentима, Ичвич се препустио заносу и са запрепашћењем посматрао како се за време песме нагло ведри небо, а када је хор из Косе последњи пут поновио refrain Сини, сунце, бре, над Studentским тргом грануло је сунце, просипајући своје злато на покислу омладину.

 

Слепи Паче

Слепи Паче је био revoltirан када је чуо да је Ичвич у „Српској панорами” приказао film о београдским stu­den­tима, које је слепац, као многи други у српској заједници у Magyarској, сматрао рушитељима na­tio­nal­ног јединства у ова „кобна времена када је цео свет против Срба”.

Паче је ослепео у детињству играјући се војника на њивама између Помаза и Калаза, одакле су 1945. надирали Руси. Ручна bombа, нађена под неким пањом, explodirала je у Пачетовим рукама док су je растављали. Изгубио је вид и нагрдио лице, а руке су му од schocka остале дрхтаве као пиктије, за које у Помазу кажу – паче. „Дрхти као паче.” Сви су га тако звали у селу, Срби, Ma­gyarи, Schwabe и Tótови. „Паче.” Главу је трзао ner­vozно, увек у правцу онога гласа који је изабрао из мноштва звукова, а говорио је брзо, понекад пребрзо и за себе.

Одлично се orijentисао према шумовима, препознавао је људе по гласу и корацима, разликовао marke аутомобила по звуку motora и ваздушне linije по зујању aviona.

Ходао је по селу и околини држећи се испруженом руком за раме Дугачкога Саве, па је био јако обавештен, а према сопственим ironiчним речима чак и начитан, пошто му је Дугачки читао новине и romаne, док је народну поезију слепац знао наизуст још из детињства, када ју је научио од баке.

Узнемирен догађајима у распадајућој и све мањој Југославији, и изnervirан antiсрпском orijentaциjом ma­gyar­скe štampe, Паче је изјавио да „Српска панорамa” не би требало да propagirа protest београдских studenata које су подмитиле мрачне силе света, и не треба нападати actuelну српску власт која заступа и штити српске nationalне interesе.

Ичвич је одмахнуо.

– Јебига. Згражавамо се кад чујемо да се нека цура удаje „из interesa”. То је ружно, гракће цело село. А од nationalног interesa падамо у trans.

Паче је на то приметио да између цуре и natije ипак постоји разлика, а Ичвич је климнуо:

– Да. Цуру можеш да потуцаш.

 

Време

Време се згуснуло. Ичвичу се учинило да је у станицу vaporetta код цркве Santa Maria della Salute прекорачио, преко Canala Grande, directно из улице Csengeri. Из године 1976. Комад свога живота између те две тачке видео је као причу из неког старог, полузаборављеног filma, о неком другом.

Схватио је да је проживео седамнаест година у perspectivи жене које није било. Ништа није знао о њој, где се налази, шта ради и да ли је уопште жива. Ипак, све је чинио и говорио у дијалогу са њом, замишљајући шта би она рекла. Њено невидљиво а стално присуство одређивало је његове покрете, gestове, мимику, чак и у нај­in­tim­ни­јим situaцијама, у самоћи. Као да су га неком тајном camerом, њеним очима, непрестано снимали.

Тако је седео и у полутами цркве Santa Maria della Salute покушавајући да проникне у свечану тишину, али без успеха; није успео да открије тајну душу базилике, заточену у тамнобелом мермеру. Препреку ваљда представља велика прича везана за храм, мислио је Ичвич. Њега је довела та легенда, прича о песми једног песника који је опевао цркву, подигнуту на обали Canalа Grande.

Случај је хтео да сто педесета годишњица рођења Лазе Костића падне у године непосредно после пада communisma када се Ичвич први пут у животу домогао светског passoшa и ступио на земљу Запада. Имао је четрдесет година.

После изненађења од заиста другачијег ваздуха и другачијих планина (Alpe је доживео као посебну планету), a поготово од Venezijе која свакога запањи када је први пут угледа, завукао се у цркву и чкиљио у тишину храма седећи у једној од клупа које су постављене у кругу међу стубовима, као у возу, у parовима. Базиликa је деловала као неки јако добро сачуван стари ауто који није прешао ниједан километар.

Ичвич је знао да је Костићева Santa Maria della Salute тешка песма, неразумљива без песникове биографије. Костић је током четрнаест година, а све до своје смрти пребацивао себи што није имао храбрости да призна своју љубав према Ленки Дунђерској, која је – по његовом мишљењу: због тога – умрла, баш када је он са својом rationalно изабраном супругом био на брачном путовању у Venezijи. Затим му се Ленка јављала, и на јави и у сну, одонуд.

Ичвич је последњег дана свог боравка у Venezijи, седећи и ослушкујући тајну цркве, у једном тренутку помислио да је прошао као Лаза Костић: чује глас одонуд.

– Hello, I love you, won’t you tell me your name? – чуо је шапат женског гласа иза стуба.

Окренуо се и угледао девојку коју није видео седамнаест година. Одмах је препознао њене очи пуне смеха и суза, исто као у станици планинске железнице у Tatraма, када их је последњи пут видео. Придигао се, а мала справа за мерење светла пала му је из крила на под; звекнула је у sacralној тишини непријатно.

Сагнуо се да је подигне, али спотакао се и опсовао спомињући circus. Госпођа Twist се осмехнула, услед чега јој се на образима појавише две познате рупице, па је Ичвич посегнуо да је загрли и пипањем провери да ли је то истина, али га је она усправљеним дланом зауставила. Морају да пазе, ту је њен муж.

– My husband.

Ичвич се reflexно окренуо и угледао човека пред ol­ta­rом. Shоrts му је висио као footballерима у доба Pus­kása. Обигравао је camerом Богородицу са Крита која у мермерној једноличности храма пламти, црвено, као кап крви.

Ичвич се муњевито окренуо опет ка госпођи Twist, као ној. Struthio camelus. Да не види оно тамо пред ol­ta­rом. Оно што наредних седамнаест и ко зна колико година ипак не би хтео да сања, уз њу. Њеног мужа и његов shorts!

Сутра ујутро у седам овде у станици пред црквом, шапнула му је госпођа Twist. Њен муж спава до десет. Значи сутра у седам, поновила је госпођа Twist и нестала за стубом.

 

У London

У London је Ичвич стигао као нико. После сусрета у Venezijи, сваки дан је чекао signal од госпође Twist, да може да крене.

У London, у London, у London!

Требало је да прими вест да је Mr. Twist отпутовао у New York; човек има службени позив, али никако да се накани.

Госпођа Twist је за све то време писала Ичвичу писма пуна опет оне безобзирне љубави која не зна за даљину и за време. Ни за околности, ни за realност. O своме мужу и појединостима око његовог (не)путовања писала је такође без устручавања и обзира на Ичвичева even­tu­al­на осећања. Њему је донекле било јасно да је оно њено rutinско „my husband” знак њене равнодушности према мужу, ипак га је чудило одсуство suptilности коју је иначе у свему испољавала.

Тако је Mr. Twist у њиховој обновљеној преписци, упркос његовој marginalности у срцу своје жене, заузео centralно место. Јер, окренуо је Ичвич ствар на другу страну, ако у госпођи Twist нема више љубави према мужу, зашто њихова – Ичвичева и њена – срећа зависи од његовог путовања, присуства или одсуства.

Пекло га је то питање као нажуљен мали прст у тесној cipellи. Зашто треба да се сакривају, зашто он мора да пише писма с лажним именом као да их шаље нека firma? Зашто, када јој њен муж, наводно, не значи више ништа?

Те недоумице прерасле су у Ичвичу у детињасти инат, па је у London стигао прилично напет.

Од првог тренутка nervirали су га надути Englези који нису приметили да је стигао. Frigidан народ, не узбуђује се Ичвичевим доласком на Запад. Пролазе поред њега као да је одувек шетао њиховим улицама, запахнутим пивским миомиром.

Сам град га је, међутим, одмах запленио. Изашао је испод земље – из станице подземне железнице – у уличици која је могла да буде у Szentандрejи или Sze­ge­dи­ну, узана и тесна, а ипак део оне огромне метрополе у којoј упркос несагледивим dimensijама све делује као да је рађено и грађено руком. Степенице из подземне железнице пењу се малтене directно у крчму, испред којом је стојала коњска запрега са пивском буради. Барем се Ичвичу учинило да је коњска; заправо можда furgon, али мирис пива био је исти као у Помазу где су у доба његовог детињства заиста постојали spetialни пивски коњи. (Тешки међумурски aтови, слични слону.)

Изашао је на површину у срцу града. Загледао се у црвене аутоbuse на спрат, у црне гвоздене ограде и такође црне taxi-сандуке, и ушао у крчму.

London га је упио као капљицу, а Ичвич је знао да се тиме једна стара прича завршила. Можда почиње нека нова, али није знао хоће ли бити таква каква беше она старија. (Неће, слутио је.) 

 

Као кртица

Као кртица, своје londonске дане проводио је под земљом, у мраку.

Забио би нос у plan подземне железнице и јурцао као паук у мрежи по црвеним, жутим, зеленим, смеђим, светлоплавим, тамноплавим, сивим и црним liniјама undеr­grounda – Central Line, Circle Line, District Line, Bakerloo Line, Victoria Line, Piccadilly Line, Jubilee Line и Northern Line.

Овде барем може да седне; током дана waggonи језде полупразни, гужва настаје тек послеподне око пет када се радни народ враћа са посла; јер испоставило се да и capitaliзам треба градити. Без посла не иде ни то.

Увече би опет жмиркао у загрљају госпође Twist у полутами спаваће szobe, јер нису смели да пале светло због деце која су спавала у посебним szobама на спрату и нису знала за маминог ноћног посетиоца.

По дану је госпођа Twist била на послу, деца у scholи, а Ичвич на улици. Дреждао је у музеjима и продавницама плоча и залазио у крчме које су представљале пријатно изненађење, јер нису биле sterilне и уштогљене како је, бог зна зашто, очекивао; чак су личиле на његове омиљене wirtshause у Помазу, Пешти и Београду, али биле су очито старије и количински надмоћне: чинило се као да су  упочетку биле крчме, а град је тек накнадно подигнут око њих.

Све је више ценио London, мада га је város полако изнурила; његова solidarност с бескућницима расла је из дана у дан, познавали су га у parkовима и музејима, пошто увече до десет, док деца не заспу, није смео да оде кући („кући” – овде, у engleској престоници!); често је три-четири пута прошетао пред зградом док је угледао договорено светло у прозору.

Из Flood Streeta у Chelsea, улица Lajosa Kossutha у Помазу привиђала му се као осој из присоја, које додуше није умео да разликује без речника, као што је бркао iun и iul, octobar и novembar. (Требало би да пређе на hrvatске облике, lipanj, srpanj, kolovoz. Kolovoz Šenoa.)

У стану у којем је боравио привремено као совјетска armија у Magyarској, вртео се као неискусан возач у велеградској гужви. Комади намештаја сабласно су нарасли по мраку, ормани су штрчали у небо, светлозелени plüsch отомана протезао се у таму, а иза светлуцавог стакла vitrine зјапио је tunnel на чијем је другом крају мукала крава кроз прозор њихове stalle у Помазу.

Realну слику угледао је тек трећег јутра, када се заинатио.

Био је изнурен од целодневних лутања и целоноћних грљења. Мали digitalни будилник крвнички је запиштао, као у претходна два дана, ујутро у шест. Госпођа Twist се тргла и припила се уз Ичвича, зарила свој носић у његову браду која је, још увек неизражена, гребaла као schmirgelpapier.

– Good morning, darling. Jumping!

Да скочи, као скакавац.

Госпођа Twist је ногом стругала јорган са њега и са себе, а језиком му је голицала уво. Али овога пута ништа није палило. Ичвич јој је окренуо леђа, завукао главу међу рамена и, осетно отежан, поново утонуо у сан из којег и није био испливао.

Она је на трен-два неодлучно одустала и опет задремала, затим га је продрмусала мало жешће. Шест и десет је, шапутала је.

– Come on!

Ичвич се, међутим, побунио. Не долази у обзир. Три дана већ како не спава више од сат-два. А цео дан је на ногама. Не може више, пукло куд пукло.

Лако је њој, окренуо се најзад када га је већ чупала за раме. Она барем, на послу, седи. А он од шест ујутро до десет увече тумара по граду као пас, без престанка и предаха. Ни у parkове не може увек, због кише. Која овде сваки час лије. Остаје лутање по улицама и под земљом. Боље познаје London него Charles Dickens.

– Fool! – захроптала је госпођа Twist. Мали ће се одмах пробудити. – Little boy.

Свако јутро дође да се завуче мало под мамин јорган. Дакле није шала. Деца ће полудети ако га виде овде, овако. Ако њу виде, овако, с њим. Jennifer ће одмах телефонирати оцу у New York.

Да ово није рекла, Ичвич би можда и попустио, покупио би прње и отишао. Као јуче и прекјуче. Због деце. И због ње. Али због фантома из New Yorka, због оног типа са shortsом пред oltarом у храму Santa Maria della Salute није хтео да бежи. Заинатио се као магаре.

Тек када се са спрата зачуо дечји глас, скочио је као зец и шмугнуо као миш – у orman!

Имао је срећу: бануо је међу женске хаљине, па му нису висиле у уста Mr. Twistове pantalone. Тако је Ичвич провео тридесет и девет тешких minuta у том прилично неудобном, али culturoloшки веома assotiativном положају, налик на веселе сценe из доба renaissance.

 

Шта да кажемо

Шта да кажемо једном мужу када нам је на глави сукња његове жене? – размишљао је Ичвич под сукњом госпође Twist. Из допунског сна пробудило га је зврјање телефонa.

– Hello, my chickabiddy – брундао је Mr. Twist с друге стране океана.

– Пиленце је твоја тетка – одбрусио је Ичвич, мамуран и nervoзан, српски.

– Sorry? – хркнуо је зачуђено Mr. Twist, а Ичвич му је, мало охлађен, englesки саопштио да је звао погрешан број: ово нијe institut за перјану живину, него југословенска ambassada.

„Много дозвољава себи”, мислио је спустивши слушалицу; aко је Mr. Twist отишао у New York да ради, зашто не шљака као во? Откуд му право да телефоном разбија Ичвичев сан? То је безобразлук чак и ако Ичвич тај сан сања у његовом кревету; поготово је незгодно када је у питању orman. Није доста што му се искривио врат, треба још да скаче, па да угане ногу.

Та примисао подсетила га је на жуљеве пореклом из Brithis Museuma и на сан о огромним, удобним cipellама налик на чун.

Зашто би се устручавао? Ако је већ заузео Mr. Twis­tов кревет, зашто не би проширио освајачки поход и на његову обућу? Наравно, питање је колико се у том погледу може уздати у госпођу Twist.

„Надам се да се није удала за Chaplina.”

Био је у праву; опет се уверио да може рачунати на ову жену: госпођа Twist се удала за човека који носи удобну обућу. Не користи чак ни уложак за равне табане. Ичвич је почео да схвата зашто се удала баш за тог човека, ако већ за њега није могла. „Можда нема ни гљиве на ногама”, расло је у њему одушевљење, које је culminирало када је probao Mr. Twistове сандале. Таман! И таман за пријем у некој отменој установи где треба да сврати.

 

У купатилу

У купатилу породице Twist Ичвич се брчкао у кади о којој је мислио да је од porcellana попут баба Ковиљкиног венчаног чанка који се ставља на трпезу само за славу и на Божић, али и тада само првог дана када се једе soupa с гркљанчићима, односно на Ђурђевдан, када je црквена слава у Помазу.

Одврнувши славину од тешког, изglänzaног жутог бакра, гледао је своју мокраћу како отиче кроз малу, цр­ну рупу оивичену такође сјајним бакреним прстеном, у londonски underground, у подземни Canal Grande испод ове engleске земље, тако далеке од земље његових предака.

 Њу је Ичвич код куће у Помазу, газећи голим табанима глинени под у одаји за умивање, замишљао као буквално исту земљу у којој су његови преци пре триста и кусур година ископали темеље и подигли на њима дом у новој постојбини, где је онда и он рођен. Садашња кућа стоји на тим темељима, па је Ичвич уобразио да је и земља испод куће иста она некадшња земља, у ma­te­ri­jal­ном смислу истоветна.

О њој је размишљао у elegantном londonском купатилу, док је пишкио у каду породице Twist и уобразио како све тече и слива се у велико јединство: овде con­cret­но у Северно море, преко којег стиже у океан. Чак до Суматре ваљда. Према томе, закључио је Ичвич, и Црњански је пишао у каду, негде, витак, још, и млад.

Ичвич је доручковао, commotно мрдајући прстима у удобним сандалама Mr. Twista, и тада се сетио први пут да се испод његових табана налази такође нека древна земља. Древност није privilegija помашке земље. И ову lon­donску су ископали и ставили у њу темеље куће нечији преци, па се и овде под његовим ногама налазе исто тако древне molecule као оне magyarске molecule ma­gyar­ске земље у којој су темеље за свој дом ископали Срби који су бежали од турске сабље.

Дакле земља српска, magyarска, турска и engleска, исти је курац.

Само, у том тренутку, у кади од porcellana као баба Ковиљкин венчани чанак, Ичвич је изгубио и London. Јер онда је и London исти курац.

 

Lord Charlton

Lord Charlton је одмах уочио Ичвичеве elegantне сандалe; уосталом није било тешко да их примети у мноштву smokingа и црних cipella: Royal Institution беше пун матораца налик на pingwyne, па је Ичвич имао утисак да је залутао на bal умировљених kellnera. Истина, видео је и бабетине умотане у свилу, као осушене, бајате bonbone.

На отварање еколoшке изложбе дошао је на изричиту жељу госпође Twist, која га је упознала са Lordом Charl­to­nом, главним покровитељем приредбе; Ичвича је представила као госта из Magyarске.

Дошао је мимо своје воље, слутећи да се у engleским опанцима Mr. Twista неће уклопити у друштво, али госпођа Twist није марила за то; упорно је insistiraла на томе да Ичвич види шта јој испуњава живот – уместо њега, додала је с осмехом на лицу.

Увела га је у отмену зграду као да ништа на свету није природније него да неко долази у лакој обући, а Ичвич се тек тада сетио да је госпођа Twist такође дете 1960-их; уживо је видела Beatlese!

Пошто је госпођа Twist одјурила до свог postera, Lord Charlton је изразио Ичвичу своје ласкаво мишљење о њој. Свој научни рад је посветила изучавању хемијских основа човекове психе, а унутар тога занима је пре свега хемија љубави. То, показао је lord на гомилу која се окупила испред postera госпође Twist, јако занима људе из научног света, пошто је по Freudовом мишљењу cultura потиснути libido. А тек наука! – подвикнуо је Lord Charlton шаљиво.

После тога је питао госта из Ma­gyar­ске за област његових истраживања, а Ичвич је признао да се бави природном заштитом градске средине. Према његовој parolи треба да будемо природни, па да без устручавања повраћамо у градским parkовима. Ичвич је ради illustraциje навео Lordа Charltonа. Рецимо да се lord напије као во, да, да, овде на изложби; нека не прича Ичвичу да нема пара за шљоку. Дакле шта би било боље: да се lord сељачки исповраћа у decollte неке бабетине – Ичвич је показао које – или да се civiliзовано сјури низ степенице и избљује у неки жбун?

Lord Charlton је учтиво замислио сцену, затим је питао госта шта ли оно рече: коју земљу заступа с тим својим ставовима?

– Hungary?

To je одлично. Lord је чуо за тамошњи атомски reactor. Има лепо име: Paks!

Дивно је да један атомски reactor носи име мира!

Нажалост Ичвич је морао да разочара lorda. У поверењу саопштио му је да Magyarска није nuclearна велесила, него рибарска. У ствари водена. У Pannоnској низији сливају се загађене воде из целе околине. У тим рекама и језерима живи magyarски nuclearни шаран. На богаћење рибљег fonda повољно утичу југословенски ратови; појавила се четничка штука и ustašка ајкула. То су грабљивице.

Стање је критично, јадни Magyarи више уопште не пију воду. Мада воле да пију.

– No проблем – размахао се Lord Charlton и показао на buffet. Али kellnerица је тражила ticket.

Ичвич се забезекнуо; такво цицијаштво није видео ни на жетелачким baloвима помашке пољопривредне задруге; чланови, међу њима и баба Ковиљка, клопали су шкембиће бесплатно. А овде се за пишљиве sand­wiche тражи ticket. Но било је и оних с кавијаром, због којих је Ичвич жалио што ће остати кратких рукава. Никад у животу није јео кавијар!

Хајде, мислио је, да покуша преко везе; можда то пали и на Западу. Рекао је kellnerици да му је Lord Charlton ортак; ономад су повраћали заједно по par­kо­ви­ма. Међутим, kellnerици то није било довољно. Ticket па ticket!

Изгледало је да ће sandwichи с кавијаром остати недостижни за Ичвича, када је на затиљку осетио познату топлину, а на длану fino гребање тврдога папира.

Ticket! Осврнуо се и захвално погледао у насмејане очи госпође Twist, затим је triumphално бацио bon и не хајећи на сада опет неке количинске примедбе kell­ne­rи­це, натоварио је на послужавник гомилу sandwicha и завукао се под свод прозора и почео да крка.

Госпођа Twist, пошто је остала без ticketa, придружила се Ичвичу, а он јој је свесрдно пружио послужавник, али тако да sandwichи с кавијаром остану пред њим.

Међутим, када је загризао и установио да кавијар није ништа друго него она сува каша попут песка коју у Помазу зову икра, што Ичвич не једе ни у лудилу, окренуо је послужавник и понудио госпођу Twist да се не мучи с обичним sandwichима, него нека изволи узети ове с кавијаром, но она је већ брисала уста и рекла да не воли ону суву кашу попут песка, уосталом нипошто не би појела најслађи залогај испред Ичвича који очито обожава кавијар; изгледа, на њему је одгојен. Од сада за доручак добиће то, рекла је та добродушна жена, и вратила се пред свој poster, а Ичвич је гледао около да види где шврља Lord Charlton; ако стари пође у park да повраћа, Ичвич би му се, поједе ли још по који sandwich, овога пута могао придружити.

 

Bosnia

– Bosnia and Hercegovina? – чудила госпођа Twist:  шта је Ичвич причао са Lordом Charltonом о Bosnи и Hercegовини, питала га је када су изашли на Albemarle Strееt и кренули ка индиjској гостионици Tаandori. Ич­вич јој је, међутим, рекао да о Bosnи није почео да прича он него Lord Charlton, пошто је схватио да је Ичвич из оних крајева.

– Pardon? – планула је госпођа Twist. Како из оних крајева? Bosna није у Magyarској, него у Југославији.

Јесте, али то је прилично близо, признао је Ичвич, но она је такође признала нешто: да јој у том случају не пада на памет да пусти Ичвича да се врати у Помаз. Седамнаест година није га видела због гвоздене завесе; неће сада да га због тамо неких idiotских ратова изгуби заувек.

Којешта; Помаз није угрожен, помашки Срби не траже аутономију и отцепљење, осмехнуо се Ичвич, али госпођа Twist је сматрала да ће у том случају у Помазу бити проблем и узрок за рат управо то што не траже аутономију. Њој тамо ништа не слути на добро, досад је био communiзам, сада је рат, дакле Ичвичев повратак у Magyarску не долази у обзир; ако треба закључаће га у placar. Допада јој се Ичвич с њеном сукњом на глави. Више него са schlemом. 

Дим Сарајевa не базди до Помаза, покушавао је да јој објасни Ичвич; југословенски рат једва се осећа у Magyarској. Једино по избеглицама. И он познаје неке. Из Србије стижу избеглице на mentalној бази; они који нису угрожени directно, али не подносе атмосферу. Зато има међу њима доста женског света. Будимпешта је пуна српских жена и девојака уплашених очију.

– Дабоме да беже жене – рекао је о томе Ичвичу слепи Паче; по његовом мишљењу најпре се круне нај­la­bil­ни­ји: жене и неstabilне душе, уметници, пискарала, песници, свирачи и психопате. Између њих слепац није видео оштру границу; од Ичвича је чуо за неког песника који је пишао у каду, а има свирача које развали просто неки accord; на пример D moll. Шта би тај урадио да чује кад се раздере чика Арсо из хора Јавора?

Пачетову argumentацију Ичвич је лако могао да обори навођењем примера Бебе Бабић. Све се може рећи за њу, изузев да је labilна. То нипошто. Пред directora српске schole у Будимпешти стала је тако stabilно да овај није смео ни да помисли да је не запосли, а исто тако се сместила у Ичвичевoм загрљају и стану.

Мада на њену дубљу, скривену неstabilност упућивао је обичај да на дну зделе и чаше увек, на Ичвичево запрепашћење ама баш увек остави последњи залогај хране и гутљај пића. Јесте, удавила би се када би морала да поједе тај проклети последњи залогај, одговорила је на Ичвичево nervoзно питање „зашто, побогу”.

Баба Ковиљка би истерала Бебу на улицу, рекао је Ичвич; бака му је увек говорила да пољуби и остави ако му нешто не прија. Бака је знала шта је гладовање, имала је три сестре и једног брата, па су за време ратова и revoluција оскудевали. Не само да нису остављали залогаје, него би отимали од другог да нису били васпитани у traditionalном и religiozном духу, као сви Срби у Ma­gyar­ској.

– Па добро, где су они сада? – питала је Беба Бабић. Пештанска српска scholа, да није њих избеглица, била би празна; требало би је затворити. Где су ти legendarни Срби из Magyarске?

Ено их у музеju у Szentандрejи, рече Ичвич.

Висе на зиду. И његово место је предвиђено.

А ено их и у гробљу, у подземним solitairима; сваки нараштај по један спрат, са све мање станара.

 

Избеглице из Југе

Избеглице из Југе донеле су тушта нових речи с београдског asfalta, освеживши застарео и отањен речнички fond Срба у Magyarској, који су сазнали на пример да се кафa назива искључиво кафицом. У томе су Југовићи доследни, нарочито жене. Ичвич је почео да схвата разлоге избијања југословенског рата: и magyarски мушкарци би потегли оружје када би им Magyarице од јутра до мрака цвркутале да желе кафицу. Мушкарцима би то отишло на живце, па не би било тешко послати их у рат за самосталност Szegedина и suverenitет Kecskeméta.

Упркос deminutivном облику, Беба Бабић је кафицу локала као смук (пеликан). Ичвич, заговорник јутарњега sexa, сладострасно би се пружао у буновним часовима сванућа с уживањем маштајући о следећем трену, али узалуд: с друге стране јастука ничије облине налик на свежу земичку нису мирисале попут frischке kifle! Беба Бабић је седела на хрпи својих разбацаних хаљина пијуцкајући – кафицу. Из безброј schoљица, из бог зна које по реду, јер се на дну свих лоћкао гутљај остављене кафице.

– Када би то увек сјединилa, никад не би требало да куваш нову – предложио јој је Ичвич, али му је Беба Бабић у духу тадашње српске nationalне осетљивости одбрусила да је Ичвич типична austro-ugarскa цицијa. Срби су у Magyarској assimilирани, а то ће им доћи главе: изумреће зато што не пију довољно течности. Нарочито кафице; јер винца румена, пивца и ракијице лочу довољно, то је Беба видела на szentандрejској слави. Ако буде зависило од тога, можда никад неће изумрети.

Тада би већ Ичвич увелико радио на одстрањивању опасности од пепељаре која му се злослутно клатила изнад главе на ивици сточића, па ако му упркос спомињању кафице јутарња жеља није опала на критични minimum, бацио би се на Бебу и показао јој ко је gazda у кући, мада је кривуља његове жестине све више губила на висини и добивала на дужини, пошто је из искуства знао да ће после superlativa следити опет deminutiv: Беба Бабић ће скувати себи нову кафицу.

Најзад није одолео и осветлио је Беби узрочну везу између кафице и југословенског рата, али она је оценила да Ичвич не би требало да се на рачун тих ствари глупира одавде из даљине, док доле људи гину на ратишту а и на својим огњиштима. На просторима бивше Југославије одиграва се страхота коју нико не разуме и о којој нико није могао да претпостави да ће се догодити. Недавно су још сви, Беба Бабић се добро сећа, с топлином око срца гледали телеvisijске преносе војних paradа. Зна ли уопште један Србин из Magyarске шта је 22. decembar?

– То је био, драги мој, дан југословенске народне armије којa je победилa и протералa fascistичког occupatora. Приликом тог празника заједно су marchирали ve­te­ra­ни и данашњи војници на ритам музикe војних оркестарa, док су клинци певали у scholске микрофоне и in­ter­pre­ti­­ли пригодне стихове. Нико није могао да замисли да ће доћи до катастрофе и крвопролића у правној држави чији ред чувају ти лепо одевени и одушевљени младићи. Трећа најјача војска у Европи.

Ичвич је признао да такав хвалоспев оружју још није чуо, и да га Бебино одушевљење јако deprimirа, јер испада да је John Lennon живео узалуд. Ичвич је из Бебиних речи схватио да су Југословени огрезли у крви зато што су волели своју armију. А волели су је зато што је била јака. Ичвич зна како то иде, био је војник. Људи воле mercedes, а не воле trabant. Чак ни свој. Као навијачи који воле свој team само ако је јак и побеђује. Али чим почне да губи, раја тражи да се отера traineur. „Тако ће проћи и ваш dictator, видећеш”, рекао је Ичвич и додао да је слично и са војскама.

Сад је тек Беба Бабић видела с каквим зналцем политике има посла, па је скувала себи још једну кафицу, док јој је Ичвич причао о оронулости magyarске armиje. Као пример навео је како се давио у гасној комори на вежби стављања гас-masque на главу; recrutи су фрктали и хроптали, јер међу masqaма, осим неколико offi­cier­ских, није било ниједне исправне.

Бебу Бабић је изненадило да recrute терају у гасне коморе; на војним paradaма то није видела. Али у вези с њима признала је Ичвичу да њу војска као csopor мушкараца одавно узбуђује; занима је шта раде freierи међусобно, када се не праве важни пред женама. Као клинка одлазила је на кошарку у Partizan па је из женске свлачионице кроз рупу spiоnирала мушко купатило и видела читав низ голих олимпијских првака под tou­chем! С висећим удовима изгледали су као крдо сапуњавих слонова.

Бебина исповест Ичвича је подсетила на спремачицу бивше српскоhrvatске гимназијe у Будимпешти; тетка Jo­lankа је после сваког часа гимнастике упадала у мушку свлачиону кобајаги по воду; ходник испред гимнастичке saаle, рибан дневно пет-шест пута, цаклио се као у болници. Беба је одмахнула: у пештанској српској scholи једва има дечака; разреди су чак и с девојчицама заједно шака јада. Учионице зјапе полупразне као pro­­vin­­циj­ске чекаонице. Није јој јасно коме су уопште гра­ђа­не, рекла је Беба Бабић, а Ичвич јој је објаснио да је у тој згради радила заједничка српскоhrvatска гим­на­зи­јa крцата ученицима; као WC где се у одморима пушило; за дечаке није било довољно места у мушком, неки су се стрпали у женски, па су у одморима приређиване ор­ги­јe, таква је љубав владала између Срба и Hr­vata, а поготово између дечака и девојака.

– Шта вам је требала онда самостална scholа? Ко вас је терао да увезете наше, југословенско лудило?

– Срби и нису хтели. Наравно, није им ни interess. Али не би требало приговорити ни Hrvatима што им је пуко film и што су хтели да буду Hrvatи. Не Срп­ско­hr­va­tи, него само Hrvatи.

– Ако су од тога срећнији… – напућила је усне Беба Бабић. – Баш ме брига. Ја треба да будем захвална ономе ко је растурио ствари; овако имам посао у scholи. Да је све остало по старом, могла бих се сад у Будимпешти сликати. Или тражити неког да се удам. Неког од старих седелаца.

– Узми нешто из музеja. Некога са зида.

– Анђела, брате?

 

СHГ

СHГ је скраћено име бивше Српскоhrvatске гим­на­зи­јe у Будимпешти која је радила на Тргу ружа, недалеко од железничке станице Keleti и, concretније, кафaне Hagi коју су ученици – стални гости – звали Eshagi.

У „Српској панорами” Ичвич је приказао снимак о свечаном раздваjaњу schole која се распала паралелно са додуше нимало свечаним али зато исто тако attractivним распадом Југославије.

Process се одиграо у оквиру типичног средњо-ис­точ­но­ев­роп­ског развоја (?) у којем политичке промене претходе (!) сопственим економским узроцима, па су две осамостаљене schole још две-три године радиле под истим кровом, све док нису нађене паре за подизање посебне зграде за hrvatску установу. (Hrvatи су тим поводом оптужили Србе да су их отерали са старог доброг места, уместо да су се они одселили, а Срби су оптужили Hrvate да су подмитили надлежне органе да им доделе нову зграду, а Србима оставе стару рушевину.)

У време принудног суживота српски разреди беху смештени у десном, а hrvatски у левом крилу зграде. На menzи је владала мирољубива coexistenција, пилећи батак је parним недељама припадао српским ученицима, Hrvatи су добили крилце, а неparним недељама су се мењали. (У случају свињетине и говедине хармониja је a priori била garantoвана.) Ученике који су пушили у нужнику прогањале су уједињене снаге српских и hr­vat­ских professora (уп. заједнички непријатељ!), а заљубљени parови су гукали на српскоhrvatском и ma­gyar­ском језику, или баратали језиком без речи, љубећи се космополитски.

Гледаоци Ичвичеве reportaже видели су како на свечано раздвајање schole zagrebачка delegaција долази лаким путничким bombardeurима типa avax који слећу испред железничке станице Keleti, баш када брзим возом Авала express стиже београдска delegaциja. (У доба sankциja југословенски avionи саобраћали су само између панчевачке fabrique ручних granata и суботичке бувље piazze.)

Будући да после пада communisma ниjе смењен цео чиновнички Kádár (у Magyarској би ваљда и János Kádár остао на месту да је доживео слом свогa régima), чланови двеју delegaцијa су с радошћу препознавали своје бивше college, па је дошло до гласног поздрављања („bog, stari” „здраво, буразеру”).

Hrvatи испалише почасну паљбу из својих увозних дивот-калашњикова, а Срби узвраћаше ватру радосницу из џепних haubitza. Пролазници су се чудили, али су Срби срдачно тресли на њих песнице и бацали поздравне bombице на cordon magyarске полиције која се безглаво разбежала и тек из пристојне даљине посматрала escalaцију доласка дивљих гостију који поотвараше чутуре, развише заставе и проdéfilоваше улицом Rottenbillera у којој стаде саобраћај, свуда се отворише прозори те грађани одушевљеним звекетом својих Zepter-scherпи пратише paradни march распеваних ministara.

У наставку Ичвичевог filmа следи извештај о самом чину раздвајања, а одмах затим o свечаним отварањима нових schola и нове scholске године, сада већ посебно у самосталним установама. Главни лик те епизодe зове се Исто дете које потиче из мешовитог српскоhrvatског брака, и родитељи га уписују паралелно у обе schole, па је Ичвич снимио како мешовити малишан попут одушевљеног штенета јурца између две schole да би учествовао на обема свечаностима.

 

Dubrovnik

Dubrovnik је Ичвич угледао у лето 1976. године, из ината; бисер Јадрана посетио је уместо Londonа. Стигао је преко Сарајева, где се разгледање града, planirано originalно само до поласка следећег воза, отегло до следеће зоре коју је Ичвич дочекао у кафићу Aeroplan.

Из jukeboxa трештала је музикa: Југославијо, Југославијооо! („Од Вардара па до Triglava...”)

То се вртело non stop, као да у machinи нема друге плоче. Месни пијанци (Ичвич је лутао по граду док није набасао на крчму без tourista) нису чекали да се песма заврши, убацивали су два динара (старих или нових, Ичвичу то никад није било сасвим јасно) као да бацају пикавце, па се schlager понављао без pause.

Ичвичу то и не би сметало, песма му је била чак занимљива јер је мешавину beat-музикe и народне доживљавао као нешто егзотично, али после извесног времена осетио је да у непрестаном враћању плоче има и нечег provocativног према непознатом госту, што су потврђивали и повремени погледи упућени њему. (У почетку је мислио да га гледају зато што пије viњак без киселе. Али са пивом.)

Када је неужурбаним али зато одлучним корацима попут јунака western-filmoва пришао machinи и убацио два динара, у неким погледима севнула је и претња, а на крају песме завладала је напета тишина.

Међутим, када је опет грунуло Југославијо, Југославијооо! месни пијанци су поскакали на ноге, а касније с Ичвичем заједно и на сто, па су до зоре кукурикали и певали сви заједно Југославијо, Југославијооо!, затим су га у зору испратили на станицу где је сео у воз и отишао за Ploče, одакле је малим планинским vlakoм стигао у Dubrovnik.

У Помаз се вратио раслабљен двонедељним мамурлуком, па није разумео шта лелече баба Ковиљка. („Ђе си био, жалосна ти мајка?”) Старица је истрчала пред њега у авлију и викала о неким војницима и officierима који су с пушкама у руци дошли и тражили Ичвича и оставили му поновљен позив у војску и запретили баки да му пренесе поруку да се не игра с armијом јер ће завршити у затвору.

– Јебо их отац! – процедио је Ичвич и стрпао папир у џеп. – Шта си кувала? Сатараш? – мириснуо је у ваздух. Појео је две porције (бака му је у сатараш с кобасицом и сланином ударила и јаје), отишао у Бик на пиво, а оданде равно у recrutски уред.

Показао је свој уговор о postdiplomској stipendijи и решење да је као stipendist ослобођен војних обавеза. Може бити mobilisaн једино у случају рата.

А рата, показао је Ичвич около у recrutном уреду, рата нема нигде на видику, свуда влада мир, чак и Балкан, то буре барута плива у љубави. Својим очима је то видео. Испод древних зидина старог Dubrovnikа купају се полуголе Sweђанке, а у Сарајеву у троуглу између муслиманске џамије, chatoliчке цркве и православног храма, у кафићу Aeroplan сви пију заједно у певају песму Југославијо, Југославијооо!

 

Као глас са другог света

Као глас са другог света, тако му се учинила песма franцуског мушког хорa коју је чуо кроз отворен болнички прозор, рекао је Ичвич Jazziки када је после тронедељне несвести дошао к себи.

Jazzi се провлачила кроз Ичвичев живот као река понорница, а он је своје сталне кафaне мењао према њеним радним местима од Mátyás  pince преко разних пивница и једног рибљег restaurana до Jazziкиног pri­vat­ног locala Jazz Cafe , обезбеђујући јој промет.

Ако он сад престане да лоче, Jazz Cafe  ће ban­c­rot­tи­ра­ти, мумлао јој је на клиници куда га је maia 1989. хитна помоћ довезла directно из кафeа, а коју је после месец и по дана, према речима dr Harsányi Ádáma, напустио за дивно чудо и лекарски необјашњиво. Они су га првих недеља више пута отписали.

Jаzzi је упорно седела крај њега и када он то није знао. Зато, из пажљивости и захвалности, није јој рекао истину: да је чуо engleско певање; лагао је да је било franцуско. Затајио је да је у несвести стигао у London! Тамо где није могао обичним путем, отишао је таким за који није потребан passoш. Знао еј да би тиме изазвао љубомору и тугу у Jazziки која га је током три недеље сваки дан посећивала, не знајући да ли ће га затећи живог. Смислио је Franцузе.

Да би ублажио лаж делићем истине, објаснио је Jazziки зашто је хор анђелa певао храпавим vinским гласом. У ствари гласом некадашњег помашког певачког друштва. Појка је дакле допирала заиста са другог света, пошто су чланови хора већ сви покојни, међу њима и Ичвичев деда Живко.

У детињству Ичвич је појање помашких мушкараца слушао сваке недеље у цркви и на сахранама; певачи су у полукругу опколили хорoвођу, који је на спроводима ишао полагано испред хорa – натрашке! Све до гробља!

У својим несвесним visijaма Ичвич је присуствовао вероватно сопственом погребу, шапутао је Jazziки која је седела на ивици његовог болничког кревета.

Још увек нису хтели да верују да је остао жив.

Истина, када је Ичвич доспео у болницу, дували су ветрови великих промена, али још није било сигурно да ли ће од крхотина прошлости бити eliminисани само достигнућа socialistичког развитка или треба уклонити и друга, такође јако штетна достигнућа. Богме, у тим судбоносним али још неизвесним временима чак ни најradicalнији заговорници промена нису смели обећати да ће после пада communisma аутоматски нестати и цироза јетре, и delirium tremens, и nervни слом, и срчани infarct.

Ичвичев живот зависио је од resultata предстојећих избора, висио је дакле на концу, јер исход гласања нико није могао да предвиди, а élita лекара била је заузета око самртне постеље Jánosa Kádára.

Сва срећа што се dr Harsányi не бави политиком те је уместо Kádárовог живота спасао Ичвичев, смејали су се у Jazziкиној „пеглици”, возећи се кући из болнице. На излазу из зграде Jazzi је показала toilett у који је долазећи у посету сваки пут морала да сврати с дрхтањем у стомаку због стрепње од вести које је чекају.

Труцкали су се по калдрми улице Dózsa György.

Ичвич би посматрао свет са задовољством пуштеног болесника да му радост нису засенчили неких чудни призори.

Изгледало му је као да је за време његовог боловања избила dictatura.

Односно да је меку заменила тврда.

Пролазили су кроз полицијске cordone, а саобраћајци су их терали у споредне улице.

Ичвич је рекао Jazziки да им објасни да вози болесника, али она се бојала да не вреди: чини јој се да је данас Kádárова сахрана.

На Ичвичево питање ко ће сада бити Kádár, слегнула је раменом; ваљда неко из почасне страже крај раке.

Њих Ичвич није познавао; стасао је у духу политичке једноpersonalности: краљ Matija и Kádár János. Као краљ Петар и друг Tito. (Josip Broz.) Препливао је дакле из политичких вода у здравствене; болесници и иначе радо причају о болестима.

Од чега је умро Kádár? Ичвич је претпостављао да је у питању цироза јетре, delirium tremens, nervни слом или срчани infarct. Eventualно политички atentat. Jazzi му је, међутим, саветовала да пренебрегне те глупости и нека се опоравља без узбуђења, али њему је изразито стало до узбуђења: занимало га је да ли човек у Magyarској после Kádárове смрти може да се довине до erectijе.

 

Такве кризe

Такве кризe је Ичвич пребродио уз Jazziкину помоћ, ипак јој је нанео бол, због Бебе Бабић.

Када је отпутовао у London, био је миран: Jazzi нема разлога да свраћа у његов стан: не треба да полива цвеће, јер Ичвич не држи у стану ништа живо, пошто зна да би Беба Бабић све потаманила остацима кафице.

Ко би мислио да ће Jazzi, та зрела жена с дугогодишњим искуством у ноћном животу, бити тако sen­ti­men­tal­на да дође просто из љубави према месту, жељна мириса постеље, а и да напуни frigideur.

Но чак ни овако не би избио скандал, да Беба Бабић није заспала. Није чула сат, а када се пробудила, видела је да је на први час већ свакако закаснила, а после има две рупе, дакле нема смисла да јури; барем ће на миру попити кафицу.

Седела је на свом уобичајеном месту на хрпи хаљина и буљила у дим који је дувала увис, када је у брави звекнуо кључ. На вратима се појавила мршава, не баш млада али згодна жена у црним pantallonaма од коже и црној jackни и црним. Устукнула је од изненађења, затим је протутњала кроз стан, лупала судовима у кухињи и отварала ормане, ушла у купатило и најзад одјурила, не хајећи на Бебу која је све време седела и пушила. Jazzi је залупила врата, али их је одмах опет отворила и назвавши Бебу (magyarски) смрдљивом curvом (büdös kurva), скинула је са karike два кључа и бацила их је на кревет, потом је коначно отишла; чуло се шкрипање точкова њене „пеглице”.

Ичвич и није слутио да га код куће чека празан стан и две поруке.

Једна исписана flomasterом на комаду хартије, српски: „Зајебо си. Ciao. Жао ми је, јер сам те волела.”

Друга исписана carminом на огледалу у купатилу, magyarски: „Збогом. Чувај ми се.”

 

Ватрено црвена

Ватрено црвена farbа за косу, неколико кутија чаја и две-три cassette: то је било све што је Ичвич стрпао у ранац и понео кући из Londona.

Пре него што је отпутовао, телефонирао је Десанки у Нови Сад и питао шта је оно што јој највише недостаје усред ратне inflaције, шта да јој Ичвич пошаљe по Беби Бaбић, али Десанка је упорно понавља да јој не треба ништа, сналазе већ некако. (Живела је сама са сином од девет година.) Ичвич јој је спомињао 1960-те, farmerке и rock-магазинe које му је слала, а она се подругљиво interesовала да ли је Ичвич израчунао колико грама trapista вреди један poster Johna Lennona.

Међутим, схвативши да Ичвич неће оставити на миру, Десанка је најзад ипак признала шта је оно што јој усред ратне inflaције највише недостаје.

Црвена farba за косу. То би јој eventualно Ичвич могао послати.

По могућности ватрено црвену. Ако зна где се продају те ствари.

Ичвич наравно није знао где се продају те ствари, али пошто се спремао у London, решио је Десанку изненади правом farbom са Запада.

Само, како се каже engleски „ватрено црвена”? Госпођу Twist није могао да пита, јер можда не би веровала да farbа треба за Ичвичеву рођакињу, а тешко би веровала да он farba своју косу. (Госпођа Twist je tolerantna, али није слепа.)

Ушао је у једну мешовиту трговину и покушао да се споразуме gesticulaцијом, али када је почео да изводи покрете прања косе, ставише пред њега кутију прашка против вашију. Када је пак упалио шибицу и примакао коси, донели су му ватрогасни apparat, итд.

Увидео је да треба да нагласи motiv farbања, па је показујући на косу споменуо Picassa, и ево, одмах је стављена пред њега једна укусна perruqa .

Тада је помоћу вештачких чуперака ипак успео да demonstrира farbaње, па је продавачица најзад схватила:

„O! Flaming-red, flame-coloured!” Пламено црвена farba! Што није одмах рекао? Уплашили су се да ће запалити радњу. Мислили су да је он londonски паликућа.

Да би расположио поплашено особље, купио је и кесу светлуцавог прашка. То су већ ставили пред њега хладнокрвно; ако ofarba косу на црвено, оно fluo­res­ci­rа­ње и неће бити тако страшно.

Нису знали ти хладни народи да Ичвич купује прашак с намером да га утрља у оквир postera из Tate galеrijе, па нека светлуца у спаваћој szobи породице Twist. На Turnerовој venezijaнској слици види се црква Santa Maria della Salute гледана отприлике с трга San Marco; silhouette базиликe назиру се кроз црвенкасто-жућкасту маглу изнад Canala Grande, а cuppole изгледају као да и саме лебде у ваздуху и куљају у небо. Ичвич је слику наменио као изненађење госпођи Twist; њој као поклон, а њеном мужу као нож у леђа због телефонског зивкања из New Yorka.

Купио је дакле и један укусан кукасти клин.

Пошто је хтео да poster осване на зиду као изненађење, требало је да га унесе када госпођа Twist није код куће; казаће спремачици да су га послали из galerije с порученом сликом.

Londonске улице у преподневним часовима тихе су и чисте као помашки сокaци недељом и празницима. Али из Flооd Strееta улица Lajosa Kossutha чинила се сада јако далеком; тамо се још увек виђају коњске запреге, мада не тако често као у Ичвичевом детињству када је и деда Живко имао кола, па би враћавши се с њиве запрегом пуном кромпира или кукуруза, стао код Бика и дрмнуо par spritzera, затим би у смирај дана усред звоњаве reformatске цркве с нахереним шеширом на глави пуцао бичем и терао свог poniја, риђег Paprikásа кроз село, као на хиподрому.

Са сликом под пазухом, Ичвич је изненађено угледао кола госпође Twist, parkirана пред зградом. Заборавила је нешто код куће?

Врата су се отворила тек на треће звоно. Појавили су се мали, подрезани, „engleски”  брчићи. Црни. Ћалетови, устукнуо је Ичвич.

Али, није га изненадила само та сличност. Било је ту нешто крупније. Једна крупна разлика. У цркви Santa Maria della Salute, наиме, онај тип са фотоapparatом, hus­band, Mr. Twist, није имао бркове. И није био црн. Него плав као Max von Sydow. И пегав као ћурчије јаје.

Ичвич се сасвим смотао; када га је брко питао кога тражи и шта жели, никако није могао да се сети како се каже на engleском да је погрешио. Мало се закашљао и најзад питао да ли овде станује Shakespeare.

– Mr. William Shakespeare.

Брчићи су nervosно заиграли, затим му је човек с оне стране прага рекао да се губи. Да се забавља другде. Иначе ће звати полицију.

И врата су се тупим праском залупила.

 

У подножју Amorовог кипа

У подножју Amorовог кипа на Piccadillyju госпођа Twist је седела наслоњена на Ичвичево раме као у Venezijи. Бог љубави изнад њихове главе изводио је окрет око себе у ваздуху.

London је џунгла, човек (и жена) може да се изгуби у masи, и магли, која је душу дала за discreцију.

Ако пак ни магла не помаже, остаје incognito. Госпођа Twist и Ичвич имали су plan и за ведре дане.

„A, Mr. Cruyff!”, пљеснула је она длановима угледавши Ичвича који је долазио из правца Крваве куле.

Госпођа Twist je шетала са децом у пратњи једног краљевског гаврана. Те огромне, отежале птичурине чепркају по дворишту Towera пуштене на слободу као у природном зоолoшком врту. Као да стазама Калемегдана шећкају бели орлови.

Чика Johan Cruyff, мамин collega из Amsterdama, пришао им је заобилазећи и поштујући гаврана из пристојне даљине као непознатог кера. Сценa је била изreжирана и tempirана за суботу преподне, пошто већ и Engleзи имају слободну суботу, а укинут је и дечји рад.

Госпођа Twist је желела да Ичвич види њену децу и у normalним приликама, не само кроз кључаоницу ормана. Дечак и старија сестра хранили су гаврана, док је мања девојчица imitирала paradне кораке paradне страже испред куле с крунидбеним драгуљима, не хајући за критичке погледе (разрогачене очи) једног bееfеatera; ти смешно одевени матори чувари носе глупе шешире и незграпне cipelle с дрвеним ђоном који страшно клепеће по древној калдрми londonског Towera.

Девојчица је имала плетенице склупчане на ушима као слушалице, исто као њена мама пре седамнаест година у Tatraма; природна ушанка због мраза, мислио је тада Ичвич. Сада, хтео да помази дете по глави, али девојчица је уплашено отрчала. Ичвич је завидљиво гледао за њом, те отхрамао. Хвала посети музејским маратонима, успешно је тумачио улогу маминог college из Amsterdama који је повредио ногу играјући football: чика Mr. Johan Cruyff.

Али старија ћерка је приметила да чика Johan има добре сандалe. Исте као татине.

Послеподне, пошто еј децу одвела код баке, госпођа Twist је седела у подножју Amorовог кипа на тргу Pic­ca­dilly, и ту, под крилом бога љубави, признала је Ичвичу да је за њу Mr. Shakespeare већ постао прошлост: његов јучерашњи наступ беше опроштајни. Ништа није требало да му објашњава, све му је постало јасно када је после разговора у вратима видео њу како се дави од пригушеног смеха, јер наравно све је чула. Mr. Shakespeare се обукао и отишао без речи.

Све је то, као небитно, потонуло у бездан прошлости. Много је битније, међутим, рече госпођа Twist, оно што Ичвичу поручује Lord Charlton. Наиме, Ичвичу нуди посао на телеvisijи BBC.

Матора бубаschwaba? (Old cockroach.) Ичвич је одмахнуо и почео да спомиње venzijaнске цркве које играју на води како плесачице од белог камена. Није имао поверења у lorda који се нема обичај да искрено повраћа у parkовима. Шта жели од њега стара вуцибатина? (Old stick-puller.) Госпођа Twist је рекла да је Lord Charlton impressionirан оним што му је Ичвич рекао о ma­gyar­ском nuclearном шарану. A чувши да је Ичвич professionalни сниматељ, lord се одушевио и понудио му посао сарадника за источну Европи у еколoшкој emissijи на BBC где је матори неки покровитељ.

Ичвича је изненадило што матора сецикеса (old bag-cuter) своје древно породично благо троши на будалаштине као што је заштита околине, али госпођа Twist је бацила светло на чињеницу да заштита околине нимало није будалаштина, нити значи трошење блага, него супротно: то је данас једна од најprofitabilнијих in­ves­ti­ци­јa, пошто развој производње повлачи за собом es­ca­la­ци­ју загађивања, из чега следи потреба за развијањем науке, технологије и industrije за заштиту околине од загађивања, што је помало скупље него сама производња.

Те informaције су, међутим, само потврдиле Ичвичево убеђење да стари јебиветар (old wind-fucker) припада, како би слепи Паче рекао, мрачним силама света, јер га еколошки проблеми неразвијене источне Европе занимају само из себичних finansijских разлога: претпоставља да тамо где нема много пшенице, обавезно има много кукоља. И јефтине радне снаге. Рибари који лове ma­gyar­ске nuclearне шаране имају мању надницу него halászи који пецају у мутним северноatlantским водама. То је оно што маторог, по Ичвичевом мишљењу, занима.

Због таквих скаче цена хлеба у Помазу до неба, рекао је Ичвич, али госпођа Twist је посматрала зграде: Ичвичу би пристајао стан у неком поткровљу одакле би видео цео London. Пред његовим прозором вијали би се галебови који, нарочито зими, долазе са мора.

Којешта! Ичвич још никад није живео у стану који лебди као гнездо на грани. (Свој стан у старом Будиму и у њему Бебу Бабић мудро је прећутао.) Свој досадашњи живот провео је у приземној сељачкој кући у Помазу, па сумња да би могао да се навикне на solitair. Уосталом London није New York; и овде има лепих приземних кућа, односно једноспратница, на пример у Flood Strееtu.

Из ове невешто прикривене или намерно јасне allusije госпођа Twist je најзад схватила одакле дува ветар. Али није се увредила, само је рекла да она сада не може да растури све. С Mr. Twistом planirали су на дугe стазe. Настали би прави хаос када би све то shoot­нула и срушила систем који ипак добро functioнiше; било би не­мо­гу­ће раставити сијасет покретне и непокретне имовине, премда је кућа у којој живе заиста њена дедовина. Али изнад свега ту су деца.

Све му је јасно, климнуо је Ичвич као ђерам; ваљда је и шкрипнуо зубима да прегризе речи које су му хтеле излетети. Ћутао је дакле као Краљевић Марко кад мирише зумбул, мада то – да се Ичвич понаша као Краљевић Марко – госпођа Twist није ни слутила, пошто у eng­leским scholaма српска народна poezija не спада у обавезну предмете, као Mr. Shakespeare у просвећеној Србији. Situaција ће се можда изbalansirати када и Србија буде члан Европске unije, мислио је Ичвич утопистички.

Али, мимо тих culturно-економских питања, Ич­вича је занимало да ли галебови носе писма попут голубова. Ако могу, онда ће му госпођа Twist слати писма у кљуну галеба. Као маслинову грану у Нојeв ковчег, птица ће му донети поруку када Mr. Twist опет оде у New York. Јер ако Ичвич добро разуме понуду, новост је у томе да ће он чекати овде на домаку руке а не у Помазу. Разлика је значајна и у новчаном погледу: уштедеће avionске трошкове.

Више суморна него срдита, госпођа Twist га је замолила да не вређа њена осећања и намере баш сада кад је тако срећна. Мужу је већ све наговестила преко те­ле­фо­нa, Mr. Twist је у основним цртама упознат са стањем и нема ништа против, што значи да њих двоје могу да се виђају макар сваког дана; нека Ичвич замисли која је то разлика у односу на седамнаест година потпуне раздвојености. А њихова слобода биваће све већа како деца буду расла. Засад их не може лишити оца и породичног гнезда; дечак је јако везан за тату, спаја их football и Formula I, али и девојчице воле оца, nor­mal­но. Она не сме да им одједном развали досадашњи живот, али ће Mr. Twist бити tоlerantан, неће поваљивати балване на пут њихове среће, понављала је упорно госпођа Twist, али Ичвич је промрмљао да нажалост није у прилици да прихвати великодушност Mr. Twista, јер у вези са дозволама за Ичвичеву љубав и срећу и за његов londonски боравак надлежан је искључиво Szabó Béla százados.

На те речи госпођа Twist стаде да се смеје, убеђена да се Ичвич зафркава, јер је падом communisma вероватно нестао и capitain Szabó Béla; или ако није срушен, мора да је у penzijи, рачунала је госпођа Twist, не слушајући шта гунђа Ичвич о некој magyarској cigarettи из доба communisma која се звала петогодишњи plan. Ево, испоставља се да planска привреда није била само com­mu­nis­tiч­ка spetialност, него краси и capitaliзам. Ичвич је то закључио из њеног саопштења да су она и њен муж planirали на дуге стазе.

А Ичвич мисли да ни седамнаест година није banalна стаза. На болничком креветu изнад којег је фијукао ветар смрти, схватио је да је свеједно да ли човек носи на другу обалу две недеље или две деценије.

Гледано одонуд, све има другу тежину.

Оданде, вероватно сви виде барем један трен због којег мисле да ипак није било узалуд. У том смислу оне њихове две недеље сразмерно и нису лоше.

 

Све на свету

Све на свету дао би да једном, макар само једном може да види жену коју милује; после тога умро би спокојно, рече слепи Паче Ичвичу.

Јер слепац, причао је Ичвич госпођи Twist, лудује за сукњом. И, мада му нико не познаје тајну, и жене лудују за њим. Наводно ниједна не може да одоли када јој Паче, док је тапка као вајар када последњи пут глади већ завршен кип, уједно и „исприча” њено тело. Питање је само како Паче стиже до тапкања, размишљао је Ичвич.

Сигурно има велику јабучицу; то упућује на присуство значајне мушке способности, објашњавала му је госпођа Twist стручно, а Ичвич се тапкајући по гуши похвалио да и он зна такве цаке: слепац је добио frais када га је Ичвич у Бику питао да ли зна шта је први simptom side.

– Шта?

– Вило.

– Шта?

– Увило.

– ШТА?

– ГЛУВИЛО!

Нека се не дере, еј, пробудиће децу, заклињала га је госпођа Twist, па јој је Ичвич шапћући као у поверењу испричао да је Паче жртва пада communisma: изгубио је ловиште на своје омиљене Cubaнке из (тада још) братске земље, које су радиле у суседном Калазу, у тамошњој fabriци textila.

О тим Cubaнкама слепац је причао Ичвичу бајке, тврдећи да ништа на свету није тако fino за додир као кожа тих црнкиња.

Паче је, као да тражи свој изгубљени вид, свако вече ишао у Калаз држећи се за раме Дугачкога Саве, те пред радничким hotelом званим Плава кућа чекао да ткаље изађу са посла.

– Buenas noches – кезио се умиљато слепац када би чуо кораке и осетио мирис јефтиног parfumа и коже попут црнога сомота. – Да ли су то наше? – питао би Саву, и пустивши раме свог верног другара ухватио цуру и пошао с њоме у Башту хероја!

Наговарао је и Ичвича да се укључи у гајење веза са братском земљом преко океана, али Ичвич није скакао на лопту.

– Не разумем зашто, та ти их и видиш – чудио се слепи Паче. – Саво каже да изгледају као угаљ. А кожа им је, Ичвич, кожа им је не само другачије боје, него има и другачији мирис. Ваљда као море. Мада га нисам видео. Осим тога то је права свила. Разумеш? Кад сам опалио прву, учинило ми се да је нисам свукао скроз. Да је остало на њој неко вело, па сам хтео да јој скинем. Кожу, разумеш!

– А sida?

– Ти си ца.

– Молим?

– Ти си кукавица. Или глув. Вероватно имаш sidu.

Нажалост, cubанска испостава у Калазу постаде једна од првих жртава пада communisma; чланови почасне страже са гроба Jánosa Kádára јурнули су у Kalaz и протерали црнопуте ткаље у далеку им лепу кућу на острву у топломе мору.

– Што не пође за њима? Ионако си био жељан мора – предложио je Ичвич слепом Пачету.

– Пусти. Ни ти ниси збрисао у London.

– Мене тамо чека свега једна жена. Тебе, међутим, чека цела fabriка textila.

– Нека, нека, буразеру; биће дана. Јуче сам био на кинеској piazzи.

– Туцаш перјане jackне?

 

Lavina

Lavina SC је име footballског clubа чије су утакмице приређиване на висоравни Поткамена, усамљеног брега између Помаза и Szentандрeje.

Стојећи између два багрема, слепи Паче узрујано commentarише збивања на игралишту. У овом случају мора да се оri­en­ti­ше без Дугачког Саве који јурца на десном крилу. Слепац прати догађаје на основу звукова!

Сваке недељe се играју пријатељске утакмице, али прави derby је онај на дан дочека Нове године када играчи набију на главу вунену капу или шубару, обују гумeне чизме и shootирају лопту, отежалу од влаге и блата. Изнад Поткамена разлеже се галама, чују се кризи и урлици, а грудве изгаженог блата и снега лете у тмурна, ниска, зимска небеса.

Слепи Паче се трудио да буде непристрастан, ипак, под дејством ракијe често је побркао ствари, па је у његовом преносу испао другачији resultat него на игралишту.

Због тога би после утакмице доле у Бику избила полемикa, слепац би изјавио да је то у medijима уобичајено; рецимо у interpretaциjама југословенског рата: ma­gyar­ска телеvisija приказује крваве лешеве као civilне жртве српских communistичких (!) четника. А опело служи брадати српски поп. Исти као њихов овде у Помазу, којег сваки да виђају на улици. Ипак, подигао је глас слепи Паче, осим Срба нико није приметио сумануту лаж; ама баш нико, ни овде у њиховом селу.

Неко му је тада поставио питање да ли је то на телеvisijи слепи Паче видео својим очима.

– Nien, fiúk, nein! – истрчао је иза schanka матори крчмар, чика Rupert, али касно.

Паче је скочио на ноге. Откад је изгубио вид, ово је први случај да му се ругају због слепила. Тога у Помазу никад није било.

Тачно, прихватио је лопту чика Rupert, стари Schwaba; Паче има право: никад у Помазу није било свађе због nationalне припадности. Чак и у крчми влада toleranција: братски се опијају Magyarи, Срби, Schwabи, Slovaци, Ciganи и Бугари баштовани.

– Hansi bácsi, János bácsi, Јово bácsi, сви јебачи.

Нису се свађали ни онда када је ратовала Magyarска: зашто су сада полудели да се препиру због ратова у комшилуку? Тога овде у његовој крчми никад није било; брице би севнуле само због цура. То бар има смисла. Мада ако размислимо…

Нека се момци мане смрдљиве политикe, закључио је чика Rupert, и наставио да точи пиво гуменим schlauchom као да полива траву.

 

Totalна слобода

Totalna слобода је севнула као могућност када је госпођа Twist испричала Ичвичу свој сан у којем је, уморна од пробдевених љубавних ноћи, легла поред неког маторца. Стари коњокрадица? (Old horse-specialist gangster?) Ичвич је дигао телефон да зове Lorda Charltona на двобој! Госпођа Twist му је, међутим, објаснила да је у питању hotelски portier у непознатом граду где су она и Mr. Twist стигли касно и остали без конакa; понуђена им је szobа на двадесетом спрату, a Mr. Twist не подноси szobе изнад трећег спрата откад му се collega, осетивши дим cigarettе из ходника, пробудио и скочио кроз прозор – са десетог. Зато им у сну госпође Twist није одговарала szobа на двадесетом, па се она, пошто није имала снаге да се вуче до следећег hotela, изврнула поред старца који је спавао на portierској клупи, а Mr. Twist je, додала је госпођа Twist као да чита питање из Ичвичевих мисли, ишчезао из приче.

Пустили су да зрак totalне слободе лебди мало изнад њих, затим је Ичвич, вративши се на колосек трезвености, закључио да га она према томе у сну вара с ким год стигне. С првим hotelским portierом!

Госпођа Twist га је опоменула да заборавља да је она у свом сну била с мужем када је легла поред portiera, дакле ако иког, онда вара мужа, а portier би по логици ствари могао да буде Ичвич. Аха, рече он; она га доживљава као остарелог човека. Према томе, у њеним очима њихов тобоже legendarни period од седамнаест година има такво banalно значење.

Она се уморно осмехнула и рекла да они могу бити чак и захвални за тих седамнаест година што им је судбина увалила. Остали су чисти и наднети над tri­vi­al­нос­ти­ма свакодневице. Неке ствари су неизбежне, уврежене у човеково биће дубоким коренима. Од праисторије. За женку, која је носила дете од девет килограма у једној руци а свежањ грана у другој, била је потребна помоћ. Тако је настао брак, женка се здружила са мужјаком ради подизања потомка. Али у првобитном облику то је трајало само док је заиста било потребно. Primitivни parови су остајали заједно само док подигну једно дете. После би свако нашао новог partnerа и све би кренуло испочетка.

У науци се то зове „четворогодишњим немиром”, ci­­ра­ла је госпођа Twist. У том погледу, од прачовека до данас, нема промене. Statistiке показују да стопа развода постиже врхунац у четвртој години брака. Друго дете је потребно да задржи par заједно.

Из своје professije пак госпођа Twist зна да четворогодишњи циклус почива на темељима биологије и хемије. Заљубљене људе преплављују разне substanце, са сличним симптомима као алкохол и droge. Ту је најваж­ни­ји фенилетиламин (ПЕА). Он изазива еуфорију, узрујаност, знојење дланова, руменило образа, лупање срца, велик полет душе или стрмоглави пад.

Само, као ни алкохол и droga, ни ПЕА не дејствује вечно. Организам навикне, па му је потребно све више и више substanце да би се одржао љубавни жар. А после две до три године организам напросто није у стању да ствара потребну количину фенилетиламина. И ту је крај љубави. The end.

Они су, међутим, доказали да је чудо ипак могуће. Њихов ПЕА траје већ седамнаест година.

Њен му је то схватио и неће правити фрку. Све је, дакле, okay.

Ичвичу се тада учинило да је нека огромна рука избрисала из computera његовог живота, једним потезом, све. Тада је то оћутао, али је, вративши се у Помаз, написао писмо и саопштио да нажалост не види себе у улози schlaga на tortи. Захваљује се на разумевању и обећаном труду Mr. Twista око нове брачне investiције. Заиста је дивно што јој муж, поред свих luxusних articaла и куће и домаће технике и аутоmobila, жели да обезбеди услове за уживање у једној лепој позној љубави. Поклон за годишњицу брака. Као да јој уплаћује летовање. У Veneziји. Или у Tatraма.

Ичвич у томе неће да им смета. Са своје стране, он јој жели срећан пут.

Bon vojage!

 

Ђурђевдански уранак

Ђурђевдански уранак у Помазу те године био је неуобичајен: осим древних обичаја који почињу брањем биља, трава и цвећа, одржано је саветовање и гласање о томе да ли да се одржи bal.

Неки од српских челника сматрали су да није трен за весеље када на frontовима бивше Југославије гину њихови сународници, а из Крајине и других предела беже masse са својих огњишта.

Осим тога Помаз је у жалости и због смрти чика Тића, на чијем гробу још ни трава није израсла.

Жалосну вест Ичвич је чуо од баба Ковиљке која је поваздан седела у капији, продавала трешње и бели лук. Пролазници су се заустављали да пазаре и поразговарају, а старије жене долазиле су просто на диван. Био је то informativни bureau, с прегледом над васколиким Српством у северном расејању.

– Умро је, замисли, синко, чика Тић, жалосна му мајка, у ваздуху, ко тица. Пао је с крилатицом тамо неђе у песак, у Африки, ђе ли. Ишав је, матора луда, да види Ристов гроб. Ћев је да буде ефендија ил тако нешто. Па добро, аџија. Изгледало је да ће га иждерат ракијa, subito ниј имо већ ни џигерцу, а ето, завршјо је ко нико у селу.

У спору око balа превагнули су, ипак, уметнички argumentи. Bal је део tradicije, а њено чување представља једину наду и начин за опстанак Срба у расејању, јер ако занемаре баштину, сами себи копају раку. Иначе да је жив, чика Тић би свакако гласао за свирку на својој сахрани, рекао је неко духовито, а многи су потврдили да су од старога збиља чули нешто томе слично. У вези с југословенским ратом пак превладало је мишљење да му се не види крај; ватра се не стишава, него се шири, и ако буду чекали да оружје умукне, Срби ће у Помазу изумрети. Поготово ако занемаре народне обичаје. Иначе, ако на balu покрену сакупљање, својим сународницима могу послати лекове и храну.

Пошто су успоставили равнотежу савести и na­tio­nal­не свести, ударише у таламбас и tambourице, заиграше коло после вечерња и резања колача у црквеној порти, а затим у дому culture у вечерње сатe. Сви су дошли и лупали чаше, мештани и браћа из суседних места, из Калаза, из Чобанца и из Szentандрeje.

Ипак, ђурђевданска прослава беше тужна. Ове године, пред зору, када на ногама остану само први бећари, фрула чика Тића неће заћурликати.

Farmerке су лек од старости, али против смрти не помажу, објашњавао је Ичвич слепом Пачету и Дугачком Сави. Изгореле су заједно са телом чика Тића, ваљда још у ваздуху. Над Светом земљом, у коју чика Тић није стигао, а није се ни вратио из ње. Ни је за њим остало ништа, само фрула.

Њу су сахранили ан помашком гробљу, на крај sora чика Тићевих предака.

Паче и Дугачки Саво пили су rum & spritzer, а Ичвич се са Coca-Coloм у руци понашао чудно. Шврљао је тамо-амо, од schanka до бине, и разговарао. Као да игра шах, simultano, са целом селом. Или као д асе опрашта.

Кева је за столом у великој saalи колутала очима и вртела главом. Цело вече га је молила да бар ове године не направи лудорију.

– Та и ти си вољо маторог!

– Не seccирај се, кево. Има ноћи које су свемоћне.

И заиста, Ичвич је, изузетно, послушао Кеву. Не због ње, него због чика Тића. Обуздао се и када га је Laudина сестра звала да играју, као прошле године rock and roll.

На кукуњешће.

То је био Ичвичев лањски scandal. Сада је, међутим, одбио. Magyarица га је узалуд молила и џабе је хтео Lauda, општински возач, да се клади у боцу ruma.

Јок! Има ствари, рекао је Ичвич, које се не понављају. Никада.

– Soha – рече и на magyarском језику, као да објашњава малоумницима. Али, додао је, Lauda само нека купи ону боцу рума. Требаће касније.

После поноћи, када су се жене и старији већ разилазили, а јењавало је и коло, следили су tradiциoнални тренуци Пачета. Слепи је латио микрофон, налактио се на раме хармоникаша и отпевао своје две песме. „Четир коња дебела” и „Ој, јаворе, јаворе”. Код ове друге улогу је имао и Ичвич. Он је, пре пет-шест година, када је у Szentандреји основан concurrentни хор „Јавор”, склепао стихове:

Кад те слушам, „Јаворе”,
морам ићи напоље,

с refrainом:

Ми смо славно друштво „Јавор”,
бљујемо у лавор.

После finala Ичвич је накитио оркестар. Црвеним стоткама. 100 forint. Violinисти је прикао на гудало, bőgős је добио на чело, а у хармонику је Ичвич уденуо зелену хиљадарку.

– И сад „Низамски растанак”! – дрекнуо је, али када је гудало замахнуло, ипак је зауставио свирку. – Stop! Не ође! Идемо, banda, на гробље!

Где је Lauda?

Када се возач несигурним корацима појавио, Ичвич му је рекао да општинску волгу, наследство из communisma, дофура пре д Дом culture. А боцу рума, сада, нека понесе.

Сви су се потрпали у кола. Lauda, слепи Паче, Дугачки Сaво, Ичвич, хармоникаш, violinиста и tam­bou­rаш, док се bőgős с великим contrabassом згуравио у ge­pack. Црна, тешка limousina прошла је кроз ноћни Помаз као gondola, а bőgős је чучао у отвореном пртљажнику, наслоњен на contrabass као на весло.

Lauda је parkирао код мртвачнице. Ичвич га је замолио да упери reflectore у правцу чика Тићевог гроба, а оркестру је наредио да крену

Ишли су ћутке, без речи. Само је код гроба почео слепи Паче да кукумавчи. Да то није ред.

– На гробу се код нас не свира.

– Ал у овом гробу нема никог – рекао је Дугачки Саво. – Само фрула.

– Ође му је душа.

– Којешта – одмахнуо је Ичвич. – Душа му је горе. На небеси. Свирајте!

Слепац се замислио. Своје лице, мрко од неспавања и пића, окренуо је увис као да слуша зујање aviona. Violina је зацвилила, тужна aria се одбила са Поткамена, а на помашком гробљу око празне раке flascha ruma кренула је у круг.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ