Start    Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Pesme „Maturskog sastanka” 2009. u Budimpešti, u školi na Trgu ruža: Grga Princ, Stojan Jurković, Zorica Jurković, Milan Rus, Tibor Ember


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Maturski sastanak

Prepevi s mađarskog i adaptacije s dopunama

Muzika: Tamaš Čeh, mađarski tekst: Geza Beremenji
Premijera: 3. marta 1997, Budimpešta
Peva: Jozo Matoric i Milan Rus. Sviraju Milan Rus, Gabor Lenđel, Tibor Ember

 

DolazakSlike dolazePrva slikaSHGKod Četir šešira SentandrejaSremski Bob DilenIdealna dragaKifleAna RusList je okrenut IlegalaKombiGadno stojeLi van Klif  │ DemonstracijaVeliki eksperiment MitingTreba jedna pesma  │ Tatin šešir Miloš Srp  │ ZapisnikTangoU zimu, nedeljomSuterenSarajevski vozRat jePoslednji maj Ana, Jozo i ja


Dolazak

Ana, Jozo i ja
i poslednja „Avala”.
Stižu ortaci svi
na maturski sastanak.

Danas dolaze svi,
daj imenik i prozovi.
Danas rođendan je
i stižu vozovi.

Iz Sent Andreje i
iz Gradišća, Batanje,
Lovre, Martinaca,
iz Santova, Baranje.

Stižu maturanti
svih pedeset naraštaja.
Pešta liči sada
na šetnje Beograda.

Tu su članovi svi
iz horova Krunića,
onda od Kričeka
i old-bojsi folklora.

Tu su diplomatska
deca iz eks-Jugovine:
Gle, bre, obnovljene
te stare zidurine!

Hajde, hajdemo svi
da pušimo u klozetu.
Onda u svečanu,
u svečanu dvoranu.

Tamo recitujmo,
Jozo, daj prokimen glas:
Ozgo sa visoka
tu dele, dele nam spas.

 

Slike dolaze

Žmuri, žmurimo svi,
a slike dolaze,
jedna iza druge
sve bele lutkice.

Danas dolaze sve
u svečanim haljinama.

Bele trepere u,
u divnim daljinama.

 

Prva slika

Na prvoj slici, vidi, eno me,
a vinska čaša na stolu mom.
Na drugoj slici, vidi, otac moj,
cakli se čaša iz koje pije on.

Na trećoj slici – slučajan snimak –
mati nam sipa u čašu baš,
a evo polje posla oluje:
veseli izlet pre četir godine.

Paperje belo kao luk mosta
između čela i zatiljka,
ljudi na mostu prelaze tromo,
a eno polje posle oluje baš.

Paperje belo kao most lebdi,
prelaze, eno, otac, mati.
Eno ga deda a za njim sin moj,
cakli se čaša iz koje piju svi.

U vrhu nokta mog kažiprsta
stanuju praded i čukunded,
ženama kičma pripada moja,
preko nje trče bake, čukunbabe.

Ima još mesta tu pod kolenom,
ispod kolena do članka čak.
Vrebaju ovde, podmeću nogu
sve babetine i moji unuci.

Na prvoj slici, vidi, eno me,
a vinska čaša na stolu mom.
Na drugoj slici, vidi, otac moj,
cakli se čaša iz koje pije on.

Na trećoj slici – slučajan snimak –
mati nam sipa u čašu baš,
a evo polje posla oluje:
veseli izlet pre četir godine.


SHG

Srpskohrvatska gimnazija
Budimpešta

Joj bože šta je sad
Jozo nam je
onemeo
m-m-m-m

Koga da pitam sad
šta je s nama
bilo i šta
čeka nas još

Jer čeka nas još
ono malo
ne znam ni ja

Znam samo, kasno je
sve prošlo je
a ovo je
A dur, D mol

Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara rarara,
Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara ra.

Svečano razdvajanje
Srpskohrvat-
ske škole na
Trgu ruža

Nebo je potamnelo
zrakomlatci
iz Zagreba –
– iz Juge voz

Iz Juge voz
jer sankcije
na nebu su

Zato je i svečano
razdvajanje
kasnilo zbog
zbog Avale

Tara-rarara..

Žurka već na Keleti
u talambas
udariše
diplomati

Mađarski pajkani
gledaju tek
a Krudinak
krila pušta

Krila pušta
preleće trg
sa kamerom

Joj bože kakva je
ispala tek
iskrivljena
panorama

Tara-rarara…

Prošla je svečanost
razdvajanja
Jozo nam je
recitovo

Al sve je zeznuo
pobrko je
Diž’te škole
Zora puca

Zora puca
jer posle smo
u Es-Hagi

Išli na piće svi
i do zore
i do zore
i do zore

I do zore
i do zore
mislim bilo je svašta

Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara rarara,
Tara-rarara, tara-rarara,
tara-rarara ra.

 

Kod Četir šešira

Otvorena vrata kod Četir šešira,
šljokam tamo snuždeno, a orkestar svira.
Svira staru pesmu, neku staru pesmu,
onu staru pesmu, vrlo staru pesmu,
zdravo staru pesmu.

Otvorena vrata kod Četir šešira,
tamo moje srce nešto vrlo dira.
Dira stara pesma, neka stara pesma,
ona stara pesma, vrlo stara pesma,
zdravo stara pesma.

A to je ona stara pesma o novom delu grada,
i o depresiji što u njemu vlada.
O reformi školstva, na dva ravna dela,
da na Trgu ruža nema više cveta,
aktuelna tema, vrlo bitna tema,
politički teška.

Otvorena vrata kod Četir šešira,
politička pesma, šalaj, širi krila.
Ne sme vrlo glasno, ne sme vrlo glasno,
vreme je već kasno, sada je već kasno,
tri frtalja dva je.

 

Sentandreja

Koji je štos, ej, onaj izlet u
Sentandreju!
Furamo vozom, vidik je super,
razred i ja!

Kajmak u vozu od prvog piva,
već povraća.
Al nije problem, jer konduktera
sredila je:

Profesorica Bambina
puna prelepih oblina
umusana od karmina
nokat žut od nikotina

Ulice male, crkva do crkve,
skitamo se.
A Ignjat-Jaša gleda u bronzi
i skida se.

Gde mu je sada večiti onaj
mladoženja?
Diže se Jaša, skače sa biste
i bulji u:

Profesoricu Bambinu
žensku jednu jako finu
ko u svilenom papiru
u mini-mini kostimu

Muzej pa ručak, sve crkve redom,
Stara voda,
taj izvor gde je patrijarh stao
Čarnojević.

Ovde na travu legli smo lepo,
a pčele su
prašile prašnik, al među cvećem
zadremala:

Profesorica Bambina
diše miris ruzmarina
šta li, šta li ona sniva
usred starovodskog mira

Ta sentandrejska idila
puna pčela i prašnika
i plus ženska jedna fina
profesorica Bambina

 

Sremski Bob Dilen

Zvali smo ga sremski Bob Dilen,
pevao je kao opičen.
No i igrač dobar beše on:
zvali smo ga sremski Bob Dilon.

Noge je savijao kao da su plastične,
u trans su padale cure iz gimnastičke.
Kosa mu letela nad čelom visoko,
bio je to, kažem, pravi živi bioskop.

A zamisli gde je postavljen,
šta je danas sremski Bob Dilen:
taj što beše svih parketa bog,
postao je reumatolog.

Tako ga juče sretnem ja u bolnici,
lečim reumicu, znaš, u Kamenici.
A u hodniku, prosto da stane um:
u belom mantilu ide sremski Bob Dilun!

Ja još čujem staru muziku,
hipnotisao je publiku.
Publika se hipnotisana
palila na Boba Dilana.

A sad me pita: kako vaš nestašni zglob?
To pita, kapiraš, negdašnji Dilen Bob!
A ja sav zguravljen buljim u cara noćnoga,
i kažem: boli me užasno ta prokleta noga!

Trebaće vam još penicilin,
tako veli sremski Bob Dilin.
Sjajan je to diagnostičar,
svih parketa nekadašnji car.

Njegova ličnost beše u zvezde kovana,
gde prošeta svaka riba je kuvana.
A sad mi u bolnici veli sremski Bob Dilan
da je moj zglob prilično problematičan.

Posle toga šta da mislim ja?
Šta je laž i šta je istina?
Hoće li me izlečiti on:
nekad slavni sremski Bob Dilon?

Da l se stvarno mogu uzdati
u tu avet divne prošlosti?

Hoće li me izlečiti on:
nekad slavni sremski Bob Dilon?

 

Idealna draga

Svako ima
svako ima
svako ima
svoju idealnu dragu

Idealnu
idealnu
idealnu
kao zvezda što sija u mraku

I ujutro
i ujutro
i ujutro
kad se dižeš ti još uvek sanjaš

 

Kifle

Kifle moliću dve
i sto grama parizera.
Cura u belome
za šankom je numera.

Samo, čini mi se,
devojku tu bez ruha znam.

Porno filmove ja,
ja možda mnogo gledam.

 

Ana Rus

Pamtim, jao, pamtim svaki njen abortus,
bio sam opčinjen kosom Anice Rus.
Šapućem joj ime: Ana, Anica Rus,
zbog nje sam bivao tako često mortus.

Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
I još jednom Ana, Anica Rus.

Ide do radnje tek da kupi šibice,
reče mi jednom i gleda me netremice.
I čujem već klepeću štikle Rus Anice:
Kako juri da kupi šibice.

Bilo mi je, ipak, pomalo sumnjivo:
Šta će joj pasoš? – pitam ja učtivo.
Ta zar je trafika u drugoj državi?
Anica misli da smo baš svi blesavi?

Ode, Ana, Ana, Anica Rus,
Da kupi šibice, ode Anica Rus…
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Ode u London, Ana, Ana Rus.

Od tada u mapu londonsku buljim ja,
pogađam koja je ulica sakriva.
London, London, mumlam, u njemu Anica,
na mapi sveta jedna važna mrljica.

London, London, London i Ana Rus…
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Ode u London, ode Anica Rus…
I još jednom Ana, Anica Rus.

Sada je zamišljam u nekoj mansardi,
šta li Anica Rus u Londonu radi?

Odnosno

London sad pripada, izgleda, Rusima,
meni je sada London već Rusija.
To je zaista sasvim nov svetski poredak:
Samo se ja osećam u njemu kao bedak.

Sredila je sve Ana, Anica Rus
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Rusi su dobili London i nešto plus…
Ali ja izgubih Anu, Anicu Rus…

A bolje bih dao celu Rusiju…

Ode, Ana, Ana, Anica Rus…
Ana, Ana, Ana, Anica Rus…
Ode Ana, Ana, Anica Rus.
I još jednom Ana, Anica Rus.

 

List je okrenut

List je okrenut nov
tu kraj je poglavlja.
Svet se okrenuo,
iz temelja se obnavlja.

Jozo ženi nam se,
i raznosi lud vetar nas.

Svadba i lumperaj,
i zurle i talambas.

 

Ilegala

Devetsto osam
deset i osme
zeznuh se grdno i oženih.

Baš u to doba
kada je KaPe
odjednom šutnuta pod tepih.

I komunisti
menjaju kape,
a moj tast među njima neki

mudonja glavni,
čelik prekaljen,
a nije oportunist meki.

Velim ja tastu:
idi u vražju,
koja si ti budala, jao!

Čovek se ženi,
s tobom se zeti,
a ti mi baš sa vlasti pao!

Što nisi reko
da ste na putu
da odete u božju mater?

Ne bih se zezno
sa tvojom ćerkom
kao neki kretenski amater.

Matori kuka:
nemoj mi ćerku,
a ja mu: baš si pravi kreten!

Zatim smo viski
do zore pili
i pali pijani u krevet.

I tamo lepo,
malo olađen,
pružim mu desnicu, jebiga!

Ja tvoju ćerku,
ne brini, ljubim,
inače baš me boli briga!

Odličan viski,
odlična ćerka,
a to što ti je stranka pala

devetsto osam-
deset i osme
glupa je istorijska šala.

Godine dođu,
godine prođu,
ali još komunjare stoje.

Hajdemo sada
u ilegalu,
zet i tast nikog se ne boje!

Na noge skoči
star soko sivi,
oseća vetar stare vere.

I vadi pištolj:
i zet i drug si
– tast mi se sav radostan dere.

S tastovom pucom
u ilegali
mi ćemo biti Crven tandem.

Ako se zeznem,
ako me šutnu –
ipak uvek na tabane padnem.

Ipak uvek na tabane padnem.
Ipak uvek na tabane padnem!

 

Kombi

Dobili smo knjige na poklon,
sankcije su pale napokon.
Knjige šalju s mesta visokog,
prevoze ih batina i bog.

Padaju zakletve: piroš čizma, rućućuću,
makar i švercovo, te knjige ja preneću!
Zeznuću, majku mu, carinski sistem njihov,
bolji sam ja nego drug Kalašnjikov.

Vidi, bože, čuda velikog,
za volanom batina i bog.
Bog je vozač do Segedina,
u povratku vozi batina.

I stotkom cepaju nacionalni klasici,
u kožnom povezu il samo u plastici.
Jonapot – viče u kombiju Janoš Aranj,
a Jovan Dučić mu: nem tudom – stoji ko panj!

Dučić nije slučajno ko panj,
mangup stari, švaler prefrigan.
Peštanske se ambasade on
dočepao, kažu – pod suknjom.

A sada piči u kombiju sav odštampan,
batina i bog su vozači kao Tarzan.
A duž kraj puta je štafeta devojaka,
kompletna usluga – samo za sto maraka.

Batina tuca u kombiju,
a bog vodi u žbunje svoju.
Druge cure bez mušterije,
uzmu knjige – baš tragedije.

I naglas čitaju Tragediju čoveka,
Igraju Madača u prevodu od Zmaja.
Uloge tumače sve profesionalke,
Lucifer i Adam nose bele helanke.

Al policija se stvori tu,
i rasturi celu predstavu.
Beže Adam, batina i bog,
ovaj zadnji – iz žbuna nekog.

Svako nosi nešto sa sobom:
knjigu, sidu, polovni kondom.

Tako se kultura razvija,
širi se ko sida s kombija.

Tako se kultura dobija,
kao sida ispod kombija.

 

 Gadno stoje

Ima nade
Ima nade
Ima nade

kada se već i kultura širi

Hiljadu i
Hiljadu i
Hiljadu i

devedeset sedma

Mislili smo
Mislili smo
Mislili smo

da će biti bolje nego juče

Ali gadno
Ali gadno
Ali gadno

gadno stoje stvari, moje luče

 

Li van Klif

Tri dana već bez zalogaja,
a Li van Klif će samo – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

Prođosmo kroz neki grad
gde pucaše na nas, a on će tek – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

U Oregonu kad su ga ranili videli smo
da se boji, al on će tek – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Li – takav je tip.

Poginuti prvi na uglu
ili poslati četvoricu svojih – hej!
Hej, hej-hej-hej!
To ti tek Li ume.

Odmah se zna kada Li dolazi,
to je Li van Klif, njegov konj.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik,
tu se sad redom svi podižu.
Jeste, Li van Klif, sad on stiže,
to je Li van Klif, njegov konj!
Hej-hej-hej! Sad Li stiže!

U Fort Fil Kerni vezani stigosmo
jednog lepog dana – hej!
Hej-hej, hej-hej-hej!
Li je tu oboren.

Oštricom dlana mu udaraše grkljan,
a nama su urlali u lice: Hej, gle!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Vidi, Li trpi bez otpora!

Uzeše mu pištolj i vukoše ga
vezanog za konjski rep – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Li je trpeo bez otpora.

Neka je proklet Fil Kerni gde po žarkom,
uzavrelom suncu – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Li na zemlji leži.

Iz Kernija psi, bežite od mene!
Li nam je ovde od vas stradao.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik
besne pse love iz Kernija.
Kerni je grad gde nesta Li van Klif.
Hej-hej-hej, hej sad gde je Li?

Odosmo na sever bedni i bolesni
samo da procvokoćemo zimu – hej!
Hej, hej-hej-hej!
Četiri bednika, četiri bednika.

Gluvarili smo na ulici
kad me je zgrabio i dreknuo Dik:
Hej, bre! Hej, hej-hej-hej!
Vidi, Li je to, a?

Neko nam reče da je postao fotograf.
Smejali smo se – hej!
Hej-hej-hej, hej-hej-hej!
Zar to? To nije naš Li!

Viknuli smo za njim, ali ne haje.
Imao je neki frajerski sako – hej!
Hej!
Sad je to gotovo.

Leđa uz zid i naglo crknuti,
Li van Klif ume to najbolje.
Barlekorn, Čarli, Hombre i Dik,
sami svi kao bedni vukovi.
Slute, Li mora doći još.
Čuješ li, Dik, zar tutnji njegov konj?
Hej-hej-hej! To Li stiže!

 

Demonstracija

Ej, slušaj:
Dezire zakuka: zamisli, mamice, žalost:
izgubio sam s hemijskog čišćenja cedulju.

Pa tako trenutno
nemamo nikakvog ruha,
tu smo skroz goli i bosi.

Majka se priseti:
evo gle, uzmi taj čaršav,
umotaj se u njega, Dezire!

I tako u čaršavu
trkni i nađi nam ruho,
požuri, brzo, Dezire!

Avet u čaršavu pretrčava grad:
pokretna mumija: juri Dezire.
Preskače bare i kese najlonske,
a sve to zbog glupe cedulje neke!

Pred jednim izlogom
Antoan bane pred njega:
u čemu je štos, pita ga.

Dezire ukratko
skicira u čemu je štos,
požure zatim zajedno.

Išli su, odnosno
jurili po mokrom gradu,
bare im eksplodirahu po tragu.

Antoan znoji se,
al ipak ne mož’ da ćuti,
sve vreme gunđa, izmišlja:

Ahaha hahaha ahahaha ha!
Ovo je sto posto neka demonstracija!
Nisam ja pao sa Marsa, druškane!
Nisi ti slučajno postao avet!
Ahaha hahaha ahahaha ha!

Dezire zastade
i pljune svog prijatelja:
cedulju nemam, kapiraš!

Ohoho hohoho ohohoho ho!
Antoan kapira i ovaj novi štos.
Ahaha hahaha ahahaha ha!
I pljuvanje je sjajna demonstracija!
Ahaha hahaha ahahaha ha!

Antoan, Dezire
zatim potrče dalje,
najzad na uglu iščeznu.

Ahaha hahaha ahahaha ha!

Iščezavanje je najbolja demonstracija!

Ahaha hahaha ahahaha ha!

Ohoho hohoho ohohoho ho!

 

Veliki eksperiment

Pazi sad, Dezire.
Ruku ću turiti u ovaj desni džep.

Da li znaš šta ću da izvadim?
Nemaš pojma, vidim.

Pa dobro, evo gle, pogledaj.
Otvaram rupicu, pa ću da naduvam.

Šta vidiš, Dezire?

Kao što vidimo, ovo je perfektno građena
devojka, tu naših godina.
No kakav drugar sam?

Zamisli, odlično govori engleski,
francuski, ruski i nemački.
Zove se Alisa.

Nju ćemo uvis sad baciti nek leti,
zatim joj čekati povratak.
Pogledaj, uleće.

Dotle mi pušimo, pijemo kaficu,
nekako vreme da prođe nam.
Pogledaj, veče je.

A sad je svanulo.
Već smo i ručali.
Sjajno se osećam.

Ostarili smo, bre.

O, kao smo matori.
Reci nešto i ti.

Hej!

Pogledaj, eno je!

Nad gradom visoko preleće Alisa.
Dolazi!

Joj bože, divna je!

I evo stigla je.

Znači naš pokus je vrhunski uspeo,
vidimo nije sve uzalud.

No otreznimo se.

Vidi sad, rupicu otvaram, izduvam,
savijam i strpam sve u džep.
Sve je na mestu svom.

Pa onda ćao sad, odlazim,
strašno sam zauzet, Dezire.

Ali da zapamtiš:
mi smo sad ovde dokazali da ipak
nije sve uzalud.

Pa ćao, Dezire.
Odoh.

Joj kako si mator.
Možda ni ja nisam bolji, Dezire?
Odoh. Ćao. Odoh, Dezire.

Miting

Gospodin Smuk
otvara svečanost:
Dragi radnici,
ja cenim predanost.

Postigli smo
lepe uspehe,
videćete svi
deblje koverte.

Gospođa Smuk
sluša besedu,
i namiguje
svome susedu:

Kolega mladi moj!
– šapće mi na uvo –
ja bih volela
sad nešto novo.

Ljulja se dvorana
svečana sa nama
ruke nam igraju
potajni ples.

Govornik Smuk Pišta
takvog je gledišta:
mlade kolege su
kompatibilne!

A ja za to vreme

Gospođu Smuk
izdašno ispipam,
dok s govornika
oči ne skidam.

Gospođa Smuk,
ruža rumena,
pripijami se
sva otopljena.

Kolega mladi moj!
– šapće mi na uvo –
ja bih volela
sad nešto vrelo.

Sledi kosmički finale

Gospođa Smuk
odjednom uzleće,
i oko lustera
sad se okreće.

U besedu
svog muža upada:
Dragi radnici,
srećna sam sada!

 

Treba jedna pesma

Pesma bi sad o domu mom trebala,
moj dom u pesmi sentimentalnoj.
Al takav dom ja nisam imao,
pevam o onom što mi bog dao.

Mogla bi pesma još o otadžbini
što zove u svoj topli zagrljaj.
Al nije zvala za godine ove,
šta da joj pevam kad neće da zove.

Znam, još bi pesma o majci trebala,
mama u njoj bila bi seda bakica.
Al mati moja nije tog kova,
teško bi bilo da se opeva.

Znam, pesmu moram o pesmi spevati,
koju u društvu sa stolom poje svi.
Al više nema noći svemoćnih,
pa ni za pesmu ne postoji stih.

Gle, jedan čovek što presta pevati.
Zna, nema kuće, nit zemlja zove ga.
I evo pesma što ne liči na krik,
jer ne može u stih, ne može u stih.

 

Tatin šešir

A one slike sećaš se, draga,
gde tata ima šešir,
ruke u džepu, osmeh na licu,
i neki skriven nemir.
A pored njega prijatelj drži čašu,
nazdravlja krišom možda baš našu slavu.

Mamina punđa u stilu Bardo,
žoržet joj lepo stoji.
Vazduh zagušljiv, režimski težak,
svako se svakog boji.
A tata nam jedne večeri reče zbogom
i kidne sa nekom neznanom ženom novom.

Curica mala iz ulice,
sećam se njene trenerice:
pamuk Made in Čehoslovakija,
ranih čežnji puna nam bila avlija.

I sećaš se, draga, da si mi rekla
da voliš Danila Kiša
u Tašmajdanu kada je stala
da lije grdna kiša?
A ja nabivši na glavu tatin šešir odoh
kroz prazan park do stanice neke s tobom.

Tarara rara, tarara rara,
tarara rara-rara,
Tarara rara, tarara rara,
tarara rara-rara.
A ja nabivši na glavu tatin šešir odoh
kroz prazan park do stanice neke s tobom.

 

Miloš Srp

Miloš Srp se jedno veče
nakresao ko goveče
i otišo kod ljubavnice.

Navodno se zaklinjao
da bi je rado zaklao
jer ne može s njom, al niz bez nje.

Svi svedoci zdušno tvrde:
krvave mu behu ruke,
a u svoju ličnu kartu
jedan krivi podatak je
flomasterom cinično
zabeležio.

Crne patike,
kožna vinđaka.
Mlad je Mesec žut,
Nema oblaka.

Miloš Srp još iste noći
izjavljuje da će proći
s njim grbavo svaki doušnik.

Navodno je nakresano
spomenuo nasmejano
jednu važnu zvaničnu ličnost.

Čarkao je nos pred šankom,
a viđen je gde pred bankom
ljubi nekog tajnog agenta.

Najzad se i sam odao:
kad je kosu očešljao,
videlo se da je perika.

Mucao je ko da žvaće
i ne može da pronađe
adekvatnu srpsku reč.

Crne patike,
kožna vinđaka.
Mlad je Mesec žut,
Nema oblaka.

Miloš Srp se jedno veče
nakresao ko goveče
i otišo kod ljubavnice.

 

Zapisnik

Ja sam opasan tip,
ko razredni doušnik.
Sedim i sastavljam
o sastanku zapisnik.

Redom zapisujem
svačiju žiznj – nečiju smrt.

Pišem, pokazujem,
ko da sam sudbine prst.

 

Tango

Hajde, budi klinja sada opet,
vrati mi onaj stari, prošli svet.
Sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra:
još se tango – igra.

Budi sad dete i hajde za zavesu,
sklopimo opet tajnu zaveru.
Mamu bari sused Kovač,
tata lupa opet svoj trač:
sve se vrti kao čigra,
još se tango – igra.

Glumi samo ko da pojma nemaš opet,
pošto stvarno ne znaš na šta liči svet.
Ljudi igraju, a mi se krijemo za zavesom,
stari-stari tango cvili pod gudalom.

Pustimo neka svi pričaju koješta,
glumimo ko da ne čujemo ništa.
Sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra:
još se tango – igra.

 

U zimu, nedeljom

U zimu, nedeljom sva podstanarstva su topla,
za goste spremljena je hokla.
Krišom se primaju posete, klepeću štikle,
pije se vruć čaj, tu je zima dakle.

U zimu, nedeljom ne gnjavi ni gazdarica,
vabi tek svoga kanarinca.
Nedeljom miruju, ne rade pošta ni banka,
nema vekera i mučnog uranka.

Alkosi nedeljom izađu na tren iz magle,
pomisle – zima je sad dakle.
Otac moj brije se, mrcvari i nešto psuje:
Majku mu, gde su nam bele košulje?

U zimu nedeljom ne ustajem ni za boga,
ni za boga, ni za boga.
Ležim u krevetu
i baš me briga za zimsku ulicu.

Ležim u krevetu i prebrajam godine bivše,
sve unazad, sve unazad.
Sve se kruni,
vraća se odakle došlo je.

Vraća se u neku daleku rupu na zidu,
izmiče umornom vidu.
Odlazi podstanar, plovi u šoljici čaja,
pije u duhu zimskih običaja.

U zimu, nedeljom nešto u gradu tek umre,
umre, razumeš, baš umre.
Odlazi, čuje se, sneg škripi, niko ne haje:
sneg veje, smrtna zima, tu sad nečem kraj je.

U zimu, nedeljom na grad se gluhota spušta,
guta nas zidina pusta.
Pored mog kreveta zastane neko i psuje:
Majku mu, gde su nam bele košulje?

 

Suteren

U suterenu,
u otkrovenju,
videh šta će biti,
sve što će biti.
A tome sad ima
već deset godina.

U suterenu,
ubogom stanu,
bila je noć mrkla,
sijalica je crkla,
ali jasno videh sve
buduće obzore.

Video sam sebe ovde kako ću
pevati ovu pesmu i psovaću,
jer želeo sam da ovo ne bude,
da kroz deset godina samo ovo ne bude!

U suterenu,
u otkrovenju,
premda videh sve,
sve što sprema se,
budućnost molih ja,
ma bila najmračnija,
samo ovu pesmu ne bih ja.

Iz suterena
tera me vena,
svejedno kud i kad,
jednom il nikad,
nek bude-ne-bude,
samo ova pesma ne
kad prođu godine.

 

Sarajevski voz

Plavi ekspres opet nas trese, put za Sarajevo.
Da li to sanjam ili je tačno da smo tu ponovo?
Sjajno je „jelen” pivo, vagon-restoran:
divan je vidik krasan kao naslikan.
Minđuše imaš sjajne iz Baščaršije,
daj vinjak još po jedan, baš mi se pije!

Divna zora, brda se plave, evo Sarajevo.
Pljugu još jednu pre silaženja daj da zapalimo.
Ovde smo znali pušit’ „drinu” crvenu,
gle, takve uspomene nikad ne venu.
Nagni se bliže malo, nemoj plakati,
ovde smo bili srećni nekad ja i ti.

Evo nas, stiže, savija ekspres, tu je Sarajevo.
Crni je oblak iznad planina najzad odleteo.
Pamtiš li golubove ispred džamije
Ili stare prijatelje s fotografije?
Joj, piva sipaj mi još, super, odlično!
Kažem ti, ta bilo nam je sve fantastično!

Daj ruku, pruži mi je, prsten da vidim,
onaj sjajni crveni rubin.
Nije velik, ali zato sija odlično,
Kažem ti, ta bilo nam je sve fantastično!

 

Rat je

Zvezdani, zvezdani sjaj
iglama para mi oči,
rat je sad, rat.

Zvezde – rat, rat neprestano, –
recite nešto pa da prestane.
Još ću najzad grešnik biti.

Hladan kamen, napuknut,
signale daje noć,
a mesec, mesec, mesec,
lebdi mesec, mesec, mesec,
treperi mesec
a nebo se zaljulja,
a nebo se zaljulja.

Gluva noć, ta meka noć,
čuj, dole zuji neki auto,
tišina sad.
Kosmički, kosmički duv
žari mi, žari mi lice.
Ej, koji vam je?

 

Poslednji maj

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

U vatrama, u požaru ističe poslednji maj,
Zamračen vek, krvavi vek strašan nam priprema kraj.
Narodi odlaze, odnose krpice,
Za njima plamsaju, plamsaju ulice.
A nad zgradama nebo je čelično,
Zvezde padaju, gase se panično,
Ističe, ističe dvadeseti vek,
Tako nam ističe dvadeseti vek.

Kroz prozore otvorene duvaju sad vetrovi,
Osete ih pre nego svi, osete ih kerovi.
Ljudi u podrume sklanjaju bebice,
Ne plaču, sanjaju, sanjaju lutkice.
A sa neba im mračnoga padaju
Sjajni zmajevi ognjem da ubljuju:
Gori im, gori im, izgori im grad,
Gori im, gori im, izgori im grad,

I nebo se presavilo ko da ga savio bog,
A brda se i ostrva pokreću sa mesta svog.
Zemlja je kuglica, neko se lopta s njom:
Zemlja je kockica, neko se igra s njom.
Nasta zemljotres, Sunce je krvavo,
Zašto propada svet ovaj ne znamo:
Ne znamo, ne znamo, ništa ne znamo,
Sad više ne znamo, ništa ne znamo.

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

U vatrama u požaru ističe poslednji maj,
Zamračen vek, krvavi vek strašan nam pripremap kraj.
Zemlja je kuglica, neko se lopta s njom:
Zemlja je kockica, neko se igra s njom.
A nad zgradama nebo je čelično,
Zvezde padaju, gase se panično,
Ističe, ističe dvadeseti vek,
Tako nam ističe dvadeseti vek.

Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.
Turu ruru rururu rururu, turu ruru ru.

 

Ana, Jozo i ja

Ana, Jozo i ja
i poslednja „Avala”.
Fotka požutela,
i matruski sastanak

Bog zna ide li još
sarajevski poslednji voz.
Bog zna šta ostaje
i šta nam propada skroz.

Bivši ortaci svi
i trg jedan s ružama.
Kud sad da idemo
da pijemo ko nekada?

Hagi ne radi sad,
restoran naš zatvoren je.
Sami idemo svi
u nove birtije.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ