Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Mi že Sentandrejci
1997


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Mi že Sentandrejci

Porodični rikverc-roman

Matica srpska, Novi sad / Izdan, Budimpešta
1997

 

Nebesa

СВ. ПЕТАР: (У интерфон) Који враг звони у ово доба?

ПОСЛЕДЊИ СРБИН ИЗ СЕНТАНДРЕЈЕ: Ја сам ође. Свршавам велику сеобу.

СВ. ПЕТАР: (трља очи) Види, збиља, фајронт у Сент­андреји. (Притиска дугме, и капије Раја се елек­трич­но отварају.)

ПОСЛЕДЊИ СРБИН ИЗ СЕНТАНДРЕЈЕ: (улази у Рај) Добар дан, добар дан желим! (За сваки случај до­да­је:) Јo napot, jo napot!

СВ. ПЕТАР: Помозбог. (Горе у канцеларији дис­крет­но кашљуцање. Св. Петар обува папуче, мамуран је после преображенске журке. Прегледа папире пос­лед­њег Србина из Сентандреје, на неким местима врти гла­вом, оклева, најзад ипак пали зелено светло.) Идите лепо на Дунав, па преко ћуприје, видећете на обали ча­мац, тамо је ваш Бабо, са веслом. Он ће вас превести у рајску Сентандреју.

ПАТРИЈАРХ ЧАРНОЈЕВИЋ: (на другој обали код крста на Главом тргу у Сентандреји) Е, ту смо најзад сви. Ево, изволите седите, ово је ваше место.

ПОСЛЕДЊИ СРБИН ИЗ СЕНТАНДРЕЈЕ: Ође на крају? (Седа близу публике која је смештена у импровизованом гледалишту летње позорнице на Главном тргу) Одавде не видим ниш. Идем бољма кући, ено онђе, витте онај пенџер изнад дућана, ви се само сиграјте, а ја ћу вас гледати одозгоре.

ВЕНЦЛОВИЋ: Само моменат. Дајте прво, молим вас, своје податке. Знате, да не прођете као ја. Ја не знам ни кад сам рођен, ни кад сам умро. (Отвара књигу однатраг и уписује на последњи лист.) Значи последњи Србин из Сентандреје.

ПОСЛЕДЊИ СРБИН ИЗ СЕНТАНДРЕЈЕ: А кога то, чојче, занима? Шта сам ја тако екстра штогођ?

ВЕНЦЛОВИЋ: Па нисте макар ко. Можда ће вам неко написати житије.

ПОСЛЕДЊИ СРБИН ИЗ СЕНТАНДРЕЈЕ: Онда пишите лепо, да не лажеду после о мени. (Диктира своје податке, затим силази са позорнице, иза кулиса)

У том моменту иза кулиса експлозија, ватра, дим, високо на небеса.

КУМА-ЗВОНАР: (у звучник) Фајер! (Даљинским уп­рав­ља­чем удара у звона Саборне, Преображенске, Бла­го­веш­тенске и Пожаревачке цркве.)

ПАТРИЈАРХ ЧАРНОЈЕВИЋ: Господе, смилуј се. Го­ри Сентандреја!

ХОР ЈАВОР: Господи, помилуј, Господи, помилуј!

Zvona

Iza kulisa gorela je Sentandreja. Brujala su zvona praz­nih crkava, zanjihala su se stara klatna, padala je paučina sa prašnjavih gvozdenih skuta. Zvonjava je bila oproštajna i spora, kao zalazak sunca.

Plamen je šiknuo iz podrumskog prozorčeta Muzeja u Vla­dičanskom dvoru, zgrada se podigla i rasturila u vaz­du­hu kao pečurka, osvetljena sopstvenom vatrom koja je ha­lap­ljivo zalizivala nebeski svod, okovan zvezdama.

Prvu eksploziju pratile su još mnoge, sve iz podruma nad kojem više nije bilo zdanja, kao ognjeni topovski plo­tuni iz zemljine utrobe.

Uzastopna rasprskavanja između vitkog zvonika Sa­bor­ne crkve i oronulog krova Vladičanskog dvora podigla su svet­losnu kupolu na nebesa, u kojoj su letele ikone sa molovanim svetiteljima, ripide, čiraci, litije, kamilavke, ku­kasti episkopski štapovi i epitrahilji, a oko njih su lebdele raširene, prazne odežde.

Povremeno bi se zalelujao neki zapaljen list iz starih letopisa, kao plamena ptica.

Svetitelji su poslednji put blesnuli u svetlosnom svodu na nebesima, prvo Svedržitelj u srebrnom oklopu, zatim sveti Sava i još mnogi drugi. Najzad i patrijarh Čarnojević kao domaćin.

Kružili su nad Sentandrejom kao da su hteli da bace odozgo oproštajni pogled na grad u kojem su proveli poslednje decenije svog molovanog veka, u Muzeju, daleko od svojih rodnih crkava.

Zatim su se sunovratili i popadali na zgarište Muzeja, i izgoreli, i postali prah i pepeo, i pod sobom zatrpali sve, čak i sopstvene tragove.

Muzej

U dimu sentandrejskog Muzeja nestao je i muzejski čuvar, poslednji Srbin u Sentandreji. Za njim nije ostalo čak ni pepela.

Poslednji Srbin u Sentandreji bio je – žena. Trag izbeglica u velikoj seobi 1690. godine pod patrijarhom Čarnojevićem zatro se dakle, jezički problematično.

Traže ženskog mrtvaca, alias mrcinu, cerekali su se učenici Srpske gimnazije u Budimpešti koji su još znali da razlikuju rodove.

Tražili su je celu noć i sutradan ujutro, psima, mikroskopom i roguljama, u pepelu Muzeja i grobljanskom žbunju, po celom gradu od Zbega do Pečore, od Stare vode do Potkamena, od bivše ruske kasarne do Izbegličke Ade, ali uzalud.

Pre svega prekopali su zgarište Muzeja pošto je starica svoje poslednje decenije provela uglavnom ovde, među ikonama i starim spisima, više nego kod kuće. Tajna služba koja je toga leta zbog vidovdanskog skandala na 100. godišnjicu sarajevskog atentata pojačanim snagama pratila srpske stvari u Mađarskoj, ustanovila je da čuvarka Muzeja svaki dan sistematski obilazi prostorije, uvek u isto vreme kao bolničarke.

Prisluškivači su mislili da starica sakriva srpske agente, pošto je u naizgled praznom Muzeju neprestano razgovarala.

Prevodi su, međutim, pokazali da matora priča sa svetiteljima na ikonama.

Na dan svetog Preobraženja vodila je goste i turiste kroz tunel vremena stalne izložbene postavke Muzeja kroz prošlost u nebeske predele, a kada je poslednja grupa krenula na svečanu večeru u kafanu kod Hužvika, starica je otišla da zaključa podrum.

Nešto kasnije, kada je na Glavnom trgu počela predstava, pojavila se na trenutak u svom prozoru iznad trga kao da gleda Prikazanje, ali se ubrzo izgubila iza zavese i posle toga više je nisu videli.

Sutradan ujutro pronađen je u stanu nerazmešten krevet a pored fotelje daljinski upravljač kao bačen pikavac. Ustanovljeno je da je starica imala video-aparat, neki ofucani „samsung” i svega jednu kasetu, izgužvanu i pocepanu od silne upotrebe ili razornog dejstva zastarele mašine.

Noć očito nije provela kod kuće, a nije joj bilo traga ni drugde.

Poslednjeg Srbina u Sentandreji niko nije video mrtvog, ali žive srpske duše u gradu više ipak nije bilo. Poslednji Srbin u Sentandreji nestao je kao rosa.

Spomen mu čuva samo ime na poslednjem krstu sentandrejskog srpskog groblja:

Главата Ната

Поживела

1930–2014

Bog

GLAS IZA KULISA: Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!

Tako je počela generalna proba preobraženske pozorišne predstave koja se izvodila na Glavnom trgu Sentandreje kao srednjovekovna prikazanja.

Pošto u prvoj pojavi (dolazak poslednjeg Srbina iz Sentandreje u Raj) Bog nije na sceni, pripao mu je zadatak da podigne zavesu. Trebalo je da dočeka komandu reditelja iz zvonika Blagoveštenske crkve i da pritisne zeleno dugme za otvaranje zavese.

Posle pola sata vežbanja (REDITELJ: Zavesa! BOG: pritiska zeleno dugme) počela je proba, počasni gosti zauzeli su svoja mesta u gledalištu, ugasila su se svetla, poslednji Srbin iz Sentandreje popeo je se u Raj, reditelj je izdao komandu Zavesa!, a iza kulisa zaorio se božanski bas:

– Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!

Zavesa se trzala u spuštenom stanju kao kada domaćice praše ćebe na terasi, ali od spuštenog položaja spušteniji nije postojao. Maskiran u Boga, kolega Šolet je uporno pritiskao crveno dugme (spuštanje zavese), a reditelj je uzaludno ponavljao u komandni mikrofon Zavesa! Zavesa!, poslednji Srbin iz Sentandreje ostao je paf jer kapije Raja ni za boga nisu htele da mu se otvore.

U pomoć je pritekao sv. Petar, napustio je svoje mestu u Raju na još nevidljivoj pozornici i pritisnuo zeleno dugme. Iza bine začuli su se odlomci kratke stručne konsultacije („čika Šolet, idite u pizdu materinu!”), zatim se zavesa najzad raširila i počasni gosti videli su kako sv. Petar u apostolkama pretrčava binu i izgovara prve reči:

– Koji vrag zvoni u ovo doba?

Na kraju generalne probe sv. Petar je izjavio da on sa takvim nepouzdanim Bogom sutrašnju premijeru ne može da smisli, ali ga je reditelj smirio da kolega Šolet kao dizač zavese više ne dolazi u obzir.

– Onda neću da budem ni Bog!

– Pa šta? Tražićemo drugog Boga. Ne misliš valjda da si jedini. Za te pare…

Tako je najzad kolega Šolet iz finansijskih razloga ipak pristao da bude samo Bog, ali je do premijere sve zaboravio. Naguzio se u tehničku kabinu i čekao komandu iz tornja Blagoveštenske.

– Zavesa! – šapnuo je reditelj u voki-toki, a kolega Šolet je pritisnuo dugme.

Crveno

Ništa.

REDITELJ: Zavesa!

KOLEGA ŠOLET: Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!

REDITELJ: Sveti Petar kreće!

SV. PETAR: Čika Šolet, idite u pizdu materinu!

REDITELJ: Svi nepozvani dole sa bine!

KOLEGA ŠOLET: Ne brini, kurče, ja sam ovde, Bog!

Izlet

Na Preobraženje u Sentandreju došao je brod na jarbolu sa platnom Paje Jovanovića o seobi.

Krenuo je iz Beograda sa mesta gde su u oktobru 1690. učesnici velike seobe prešli Dunav i Savu, a stigao u Sentandreju na Poštansku plažu stilizovanu prema izgledu iz 1923. godine kada su 1. aprila sa istog mesta krenule lađe sa optantima, učesnicima velike seobe u rikverc, posle koje je Sentandreja ostala maltene bez Srba.

U programu su predviđene sledeće tačke: preobraženska liturgija, zajednički ručak, obilazak Muzeja, večernje i večera, zatim gledanje Prikazanja na Glavnom trgu i najzad bal. Sutradan razgledanje grada, šoping na kinesko-poljskoj pijaci i povratak (optiranje) na domaća ognjišta.

Posle granice na usputnim stanicama uz Dunav u mestima gde su se 1690. selidbenici u Ugarskoj krunili kao kukuruz, u „Seobu Srbalja” ukrcavali su se starci čiji je govor za Beograđane pa čak i Novosađane zvučao kao staroslovenski.

Donjani su iz Lipove, Mohača, Sečuja i Baje razvlačili jekavski a gornjani iz Ajmaša, Lovre, Srpskog Kovina, Bate i Čipa pa do Budima i Pešte, Kalaza i Pomaza klepetali su tvrdom ekavicom uz neka iznenadna jotovanja.

– Đe si ti, pretlju? Vidim, došo si.

– Došo, daštaneg. Da vidim, dok još možem, tog poslednjeg Srbina u Setandriji. – Da, Srbi u Mađarskoj izgovaraju ono „Sent” denazalizovano, shodno fonetskim procesima od Ćirila i Metodija do Vuka Stefanovića Karadžića.

Uprkos temi večernje predstave koju su išli da gledaju, među Srbima na brodu bilo je i optimista. To izumiranje danas nije više tako strašno kao u doba Jaše Ignjatovića.

– Kompjuterom, burazeru, rasturaš – pričali su Jugosloveni. – Bio je kod nas neki politički pornić u kojem se Tito, kapiraš: pravi Tile, tucao.

Među domaćim Srbima, međutim, prevladalo je mišljenje da taj fazon u Sentandreji ipak ne bi palio. Njima je sumnjivo zabušavanje oko imena Glavate Nate. Šaka jada, svi se poznaju lično, čemu ta žmurka?

Nije li u pitanju neka manipulacija oko para? Naime, kada Sentandreja ostane bez Srba, na osnovu manjinskog zakona možda bi sledovala neka odšteta.

Samo kome? Ko će tu sumu da podigne? Porodica sigurno ne može, pošto status poslednjeg Srbina u Sentandreji prevazilazi privatne i familijarne okvire. To je nešto od težine u vaskolikom dijapazonu svevelikog Srpstva. Ali odšteta za poslednjeg Sentandrejca ipak ne bi mogla da se podeli od Hilandara pa do Sentandreje svim zainteresovanima. Beograđani su procenjivali koliko bi to moglo da bude u markama, dok su domaći starci na finansijsko ublažavanje tragičnosti periferije gledali skeptično. Pare će maznuti državni ured i manjinske organizacije.

Dolazeći na Preobraženje, putnici „Seobe Srbalja” predviđali su da će o finansijskim posledicama nestanka poslednjeg Srbina u Sentandreji na licu mesta čuti nešto konkretnije.

Lozovaču prošvercovanu iz matične države ukrštali su domaćim vinom iz gornjih zemalja, pa je ispred lađe na Poštansku plažu stigla pesma „Tud mađarom, tudom, tudom” i „Seoba Srbalja” ukotvila se u Sentandreji.

Doček

Putnike je dočekalo iznenađenje. Do liturgije bilo je još vremena pa je na obali priređen prijem sa prigodnim programom.

Platno Paje Jovanovića fiksirano je na jarbolu letvama i konopcima, i okrenuto prema gradu. Srbi iz 1690. predvođeni patrijarhom Čarnojevićem, lebdeli su pred Sentandrejom visoko iznad pučine kao da razmišljaju da li da se spuste.

Kelnerice iz Loline poslastičarnice delile su čuvene „Natine pogačice”, u vrbacima šunjale su se plave uniforme, a nad tornjevima ljuljala su se dva policijska helikoptera kao zaljubljeni bumbari.

Islednik Kovač Kalambo muvao se oko broda, šutirao mokre kamenčiće i preko mobilnog telefona slušao u prevodu šta se događa na palubi. Posle vidovdanskog vatrometa sa Srbima bio je oprezan.

Putnici su sišli na šljunak i navalili na pogačice, a na lađu su se popeli učesnici programa. Kada se na pramcu „Seobe Srbalja” pojavila sveže ondulirana dama, nad rekom je nastala tišina.

– Glavata Nata! – viknuo je neko, ali se gospođa predstavila kao glumica i direktorka pozorišta”Joakim Vujić”.

– Kokain Vu-Jić?

Kovač Kalambo se plašio Kineza i njihove drog-mafije kao đavo krsta, ali mu je telefonski prevodilac objasnio da je stvar bezazlena: manjinska kultura. A „Joakim Vujić” je ime srpskog pozorišta u Mađarskoj; ta družina izvodi Prikazanje doveče na Glavnom trgu.

Islednik se smirio, a Joakimka Vujić je kroz kapetanovu limenu doglasnu cev pozdravila prisutne, želela im prijatan boravak u Sentandreji i dobar apetit za pogačice, i počela da proziva učesnike programa.

U interpretaciji prvaka „Joakima Vujića” patrijarh Čarnojević je pročitao Molitvu zaspalom Gospodu, a Venclović je u pratnji sentandrejskog hora Javora otpojao svoju Molitvu protiv krvavih voda:

– Beda  na vodi, beda od haramija, beda od svoga roda, beda od jezika, beda u gradu, beda u pustinji, beda na moru, beda od lukave braće i među laživim društvom. I prebeda ovo pišući u opraljenoj knjigi, na zloj hartiji, jakož i vidi se, s neupravnim mastilom!

Stari galant Jakov Ignjatović hteo je da razbije tmurnu atmosferu. Pročitao je nepoznati odlomak iz Večitog mladoženje u kojem se glavni junak pobunjuje protiv pisca jer ga ovaj ne pušta da se oženi. Večiti mladoženja iskače iz knjige, smejao se Ignjatović, vodi pred oltar prvu slobodnu valenciju i baca se na ublažavanje brojčanog opadanja Srba u rasejanju.

Sentandrejsku matematiku presekao je Miloš Crnjanski citatom iz Seoba: „Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa.”

Groblje

Na inicijativu Joakimke Vujić dunavski deo programa završen je zajedničkom pesmom. Gospođa je stala među četvoricu glumaca koji su se bećarski zagrlili preko ramena i počela pesmu.

Patrijarh Arsenije Čarnojević, Gavril Stefanović Venclović, Jakov Ignjatović i Miloš Crnjanski u doglasnu cev „Seobe Srbalja” pevali su pesmu „Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta”.

Na kraju pesme publika je na obali tapšala i pokupila preostale pogačice, zatim krenula na groblje.

Očekivalo se da besmrtni pisci Sentandreje polože vence na svoje grobove, ali ispostavilo se da nijedan od njih ne počiva ovde. Patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski umrli su, svi, drugde.

Sentandrejsko groblje liči na New York. Među oronulim pregonima sa potonulim krstovima koje već zarasta trava, korovom i mahovinom, tu i tamo, kao manhattanski soliteri, uspravljaju se vitki, mermerni spomenici, usamljeni kao Empire State Building poput Dumčinog crnog stuba, ili stoje zbijeni rame uz rame kao jato nebodera oko World Trade Centera – grobnice Rimski-Hužvikovih, Margaritovićevih, Dimšićevih, Jankovićevih, Mađarevićevih u gornjem delu groblja.

Pa kao što među mramornim, staklenim, betonskim, čeličnim, bakarnim i uzlaćenim lepoticama preko Okeana na vrhu ostrva gde se ljube zemlja i voda osim onog najvišeg udvojenog tornja nema dva jednaka zdanja, tako je i na sentandrejskom groblju svaki spomenik poseban i velik individualac.

Desno od ulaza kao osušena spužva krune se najstariji krstovi sa natpisima u nejednakoj borbi sa vetrom i kišama, iza njih mali, zdepasti, mrki spomenici pritiskaju zemlju ogromnom težinom postrojeni kao krdo patuljastih slonova, drugi su elegantni, tanko rezani kao ormanska vrata, a ima i dva-tri neobično izduljena krsta poput labudovog vrata sa ovalnim krakovima.

U hladovini pogrbljenih bagremova i pod gdekojim raširenim kestenom uspravno stoje luksuzni mramorni stubovi bez prečke, moderni odjeci posmrtnih znamenja iz arheoloških vremena.

Učesnici programa i gosti išli su od groba do groba i naglas čitali imena čitljiva i nečitljiva. Kada su videli da njih ovde zaista nema, vence su okačili na gvozdenu kapiju groblja i krenuli u crkvu ili fijuknuli u Raj.

Imena

Spuštajući se do Preobraženske crkve, gosti sa „Seobe Srbalja” revoltirano su raspravljali o azbučnom haosu na sentandrejskom groblju.

Videli su naime da se Srbi u Sentandreji rađaju i umiru kao dvoimena bića, zbog čega u zemaljskoj i nebeskoj administraciji često dolazi do zbrke.

Živeo je Slobodan, a umro je Šimon. Preminula je Bosiljka, a sahranjena je Borbala. Održano je opelo Kosti, a u raku je spušten Szilárd.

Upokojio se …ić ili …vić, a pokopan je …ics ili …vics, što Mađari čitaju kao ..ič, …vič.

Sveštenik je u maticu rođenih ćirilicom upisivao srpsko ime koje je dao kum, a beležnik u gradskoj opštini uvodio je latinicom mađarski oblik iz specijalnog dodatka akademskog priručnika za strana krštena imena, pa je vlasnik u svojim državnim dokumentima nosio tu zvaničnu varijantu sa sobom do groba, a onda je od potomaka ili pukog slučaja zavisilo koja će od dve verzije osvanuti uklesana na nadgrobnom krstu.

Ekipa mađarskih jezikoslovaca sastavila je specijalni priručnik na osnovu uredbe ministra unutrašnjih poslova, izdate 1897. godine.

Posao je obavljen na visokom stručnom nivou. Izbegnuto je značenjsko pomađarivanje srpskih oblika internacionalnih imena, tako Petar nije postao u prevodu Stena, što bi u prezimenskom obliku ispali kao Stenjković, niti je postao Kamenko ili Kremenko, nego je prepisan kao Peter, što se izgovara sa otegnutim e-e-e-e na kraju, kao blejanje.

Glavobolju su članovi komisije dobijali od originalnih slovenskih imena. Za Zoricu i Zlatu još i nije bilo teško jer sa sufiksom mađarskog deminutiva Hajnalka i Aranka nije zvučalo loše, ali Biljana već nipošto nije mogla da bude Rastinje ili Vegetacija, pa je prevedena kao Flora, što je, međutim, bilo nezgodno zato što se tako zvao i mađarski sapun za pranje rublja a kasnije deterdžent.

Najgora je bila situacija sa složenim imenima kao Milorad, Bogoljub i Dragomir, jer bi mađarski prevodi glasili kao da se neko zove Očemil, Srcepar i Dušogrej.

Muzikalniji članovi komisije ovde su birali mađarske oblike po zvuku, pa je Bogoljub preveden kao Balaž, Milorad i Mihajlo postali su Mihalj, a Dragomir je iskrsao kao Demeter, slično Dimitriju, pa se dešavalo da rođena braća nose isto ime.

Nestajanje Srba u Sentandreji odigravalo se dakle na dva sprata. Groblje su naseljavali pod mađarskim pseudonimima, a svaki nov upisnik na brežuljku značio je jedan srpski vokativ manje dole u gradu.

Krovovi

Grad se prostirao u podnožju groblja, pa je silazak naroda u crkvu izgledao kao seoba iz mravinjaka. Policajcima iz helikoptera činilo se da prolaznici kopaju među krovovima uske, krivudave ulice i vuku ih iza sebe kao vijugave trake.

Takav zbijen hotelski tlocrt Sentandreje diktirao je svojevremeno izbeglički mozak. Daj brzo neki krov nad glavu, makar šta, sve je to samo privremeno. Dok ne prođe ova strašna noć. A dotle da budemo što bliže brat bratu, cvokotali su begunci 1690. i sklepali svoje prve straćare, oslonjene leđima jedna na drugu.

Na zabate okačili su vence koje su žene plele na Ivanjdan od žutog cveća kao zaštitni znak srpskih kuća, kojeg se nisu odricali ni u periodično teška vremena kada su Mađarska i Srbija gajile jedna prema drugoj suprotne emocije od ljubavi.

Među straćarama zabadali su u zemlju hramove kao koplja, prvo od debelih, grubo otesanih dasaka i pletenog pruća zalepljenog glinom sa Dunava i sa obale Bučine koja je iz brda donosila pastrmke i otimala konje i zaprege kada je nadošla i pobesnela.

Sinovi i unuci doseljenika, sagradili su na mestu drvenih kuća kamene i umesto brvnara podigli crkve od tvrdog materijala, ali ulice su ostale zauvek tamo gde su prvobitno bile.

Očito nisu u pitanju tehnički ili racionalni razlozi. Sentandreja se mogla širiti na desnoj dunavskoj strani u sva tri pravca, a Tabačka mahala bi se u normalnim prilikama sigurno uklonila sa obale gde je nabujala reka svakog proleća pravila od nje srpsku Veneciju.

Ko bi, međutim, napustio ono parče zemlje gde su mu otac i majka prvi put spavali u postelji posle napuštanja stare postojbine dole negde na Kosovu i u Srbiji? Držali su se barem ove nove posteljbine, pa su svoje trajne i konačne domove zidali bukvalno oko kreveta, bez pomeranja koje bi doživeli kao ponovnu seobu.

Sentandreja je ostala u svom definitivnom kamenom obliku gde je i bila, nepromenjena i nepomična kao zbijena hrpa cepanica.

Između predgrađa, Tabačke mahale i Zbega gde se živeo seoski život, stiskala se i uzdizala varoš viših slojeva, plemića i graždana iza kojih su ostale samo kitnjaste fasade i ćutljivi svetitelji u zaključanim crkvama koji u svom zlatozarnom, plavom i purpurnom svetu osuđenom na tamu zbunjeno žmirkaju kada bi se zbog turista ipak otvorila vrata.

Odozgo, stanovnicima nebeskih predela Sentandreja liči na šator-tabor, a putnici iz aviona vide je kao niže Alpe sa crvenkasto-smeđim vrhovima i tamnijim dolinama.

U mladosti grada na krovovima obasjanim kosim zracima sunca crepovi su blistali kao nizani đerdani, ali prolaženjem vekova i oni su ostareli, neki utonuli, osušili se, izbledeli, popucali i  zarasli u mahovinu.

Familija

U centru prizemnog grada uspravlja se Glavni trg sa šest baroknih jednospratnica iz 1700-ih godina. Stoje oko Trgovačkog krsta kao kulise neke trouglaste pozornice. Sveže ofarbane, te zgrade liče na minjone, a možda i na toalete nekadašnjih gospođica koje su odozgo osmatrale talasanje života na trgu i vrebale meteorološke prilike pred izlazak u grad.

– Eno pendžera Glavate Nate – pokazivala je turistički Joakimka Vujić zgradu stare apoteke preko puta restorana u kojem je posle liturgije priređen ručak za goste. Kafana se u sentandrejskoj javnosti po nekadašnjem vlasniku zove Hužvikova mehana ili jednostavno Hužvik. „Idemo kod Hužvika.”

– Ipak je ovo strašno – uzdisala je Joakimka Vujić uz aperitiv. – Sentandrejska slava, a u crkvi nema više nijednog Sentandrejca. Nisam videla ni Glavatu Natu.

– Ona je u Muzeju. Praznik je, čeka goste – branio je sentandrejsku čast doskorašnji Jakov Ignjatović. – Inače kažu da se matora bolje oseća među ikonama nego ljudima.

– „Playboy”-effect – cerekali su se patrijarh Čarnojević, Venclović i Crnjanski, sada već svi u civilu.

– Kuš-š-š – šutnula ih je diskretno ispod stola Joakimka Vujić.

U stvari šutnula je Crnjanskog, koji je uzvratio patrijarhu, a ovaj se osvetio Vencloviću.

– Kažem, ne pizdite. Tu joj je kći.

– Čokolada?

– Ne okreći se kao vo. Tu su. I kći i zet.

– Stara ih nije zvala ni na večeru? – čudio se Ignjatović koji je počeo da se prerušava u Kraljevića Marka, za prikazanje.

Crnjanski je bio sentimentalan. On će igrati Musu Kesedžiju.

– Budala. Sad su ti rekli da je stara u Muzeju.

O ženskim stvarima Joakimka Vujić je, međutim, znala više.

– Čokolada se srdi na kevu. U poslednje vreme slabije joj i dolazi.

NOKTURNO

Brak svoje kćeri Glavata Nata počela je da razara u ime pravde.

– Dokleš odati u tim šlampavim sandalama? Zaš ne kupiš sebi neke pretežnije? Sad bar možeš – navalila je na Čokoladu čiji je muž postao kamiondžija.

Čokolada je umorno zagladila svoju prosedu, kratku kosu. Nedavno je prestala da je farba. Ovako je, kao, originalnije. Kome da se farba? Mesaru i piljaricama? Ili za Svetosavski bal? Kuda inače izlazi?

Muž je više ne vodi nikud. Otkad je kupio kamion, Kuplung je gledao samo da se izvali u krevet. Trideset godina je radio kao automehaničar, podvlačio se pod kola i popravljao kuplunge. Dosta! Od sada će ih samo pritiskati kao gospoda.

Bio je stalno na putu, vozio nasmejane mađarske jabuke u Amsterdam a na povratku iz Minhena dovozio gnjile afričke smokve u francuskom pakovanju sa švajcarskom vinjetom kroz austrijsku carinu direktno na peštansku pijacu gde su ih nacrno kupovali Poljaci i Ukrajinci i nosili ih u Moskvu i Petrograd i na jednom ćošku prodavali za dolare a na drugom otkupljivali za rublje zatim ih opet furali kroz Mađarsku dole na Balkan Jugoslovenima i Makedoncima koji su ih kupovali za marke a nosili i prodavali za dolare Turcima od kojih su ih otkupljivali Jevreji i vraćali ih u Afriku gde su ih oslobodili francuskog celofana i švajcarske vinjete i sunčali originalnim zracima afričkog sunca i prskali veštačkim japanskim sokovima za oživljavanje da bi zatim osvežene krenule ponovo na Zapad gde ih je čekao Kuplungov kamion.

Kuplung od samih smokava nije profitirao, ali je kroz njih ušao u cirkulaciju ostale robe koja se između zapadnih mora i istočnih stepi, severnih snegova i južnih peskova valjala kao mulj neke ogromne reke koja teče tamo-amo i nosi i zapljuskuje i zagađuje sve oko sebe.

Umoran od puta i biznisa, kod kuće je ponajviše spavao i hrkao kao traktor. Uzalud ga je Čokolada prevrtala i lupala savijenim novinama po nosu i ustima, noćna muzika nije prestajala.

Ništa nisu pomogli ni materijalni dokazi. Kuplung se zaklinjao da njegovo hrkanje Čokolada samo izmišlja, a ona ga je snimala na kasetofon. Kuplung je demantovao svoje autorstvo, ali kada je čuo sebe kako se u snu cenka o smokvama, izneo je argument da se to njegovo hrkanje budžetski ipak isplati.

– Zašta onda šporuješ? – siskala je Glavata Nata kokošije nogice.

Čokolada je dolazila na ručak u Sentandreju svakog ponedeljka, mada joj je mama sve više išla na živce.

– Mogla bi da kupiš sebi i neke bolje cigaretle kad već pušiš ko fabrika.

– Ode sve na kujnu. I Sine je već pravi momak. A treba i za otplatu.

– Kaku otplatu?

– Za kamion.

– Ko to kaže?

– Pa ko? Kaže mi čojk.

– Laže! Laže ti u oči! Jedan taki nitkov! Jedan Kuplung!

Spletke

Sumnja u besprekornu harmoniju sa istinom Kuplungovih izjava probudila se u Glavatoj Nati kada joj se zet pohvalio svojim kamionom. Ponosno je pokazivao klimauređaj, mali rešo za podgrevanje hrane i spavaću kabinu.

– Vitte, kako odskače! – seo je Kuplung na ležaj i zatruskao se kao da jaši.

Glavata Nata je posegnula da pipne, ali nije smela.

– Na onim rekamiru u kamionu, da ga opeče sunce, iznikla bi deca ko pečurke – ubeđivala je svoju kćer, ali Čokolada nije htela da veruje.

– Moj Kuplung? Nije to više za njega. Radujem se ako se mesečno jedared nakani, kad moram da lajem.

Međutim, Glavata Nata nije odustajala.

S kime inače da se ispripoveda? U Sentandreji sem nje nije bilo više Srba, a one dve-tri matore Srpkinje iz okolnih sela koje su dolazile na pijacu sa prvim trešnjama, bile su gluve kao top. Morala je s njima da urliče.

A bolje da ćuti. Taj seoski svet odvajkada je gledao kako da im se naruga, njima, varošanima. Samo joj to fali da preostale alapače u Kalazu, Pomazu, Lovri i Batanji načnu njenu Čokoladu.

Zato se cele sedmice ložila za Čokoladinu posetu u ponedeljak. Svoju kćerku je pre svega žalila, ali se i ljutila na nju.

– Što ga malko ne uvatiš za kesu?

– Molim?

– Deder, šta ti pada na pamet. Novce, u novce mu zaviri! Ženskinje su uvek skupe. I one što se prodajedu, al bogami i one kojima treba nositi cveće. To je vada još skuplje. Švalerka. To je najgore.

– Mante se, mama, đe bi moj Kuplung istrvo sa još jednom ženskom? I ja sam mu preko jega.

– Svi poludidu preko pedesete. Oće da se poslednji put izgruvaju.

– Moj bi i gruno. U ledinu.

– No-no! Samo pazi da ne prođeš š njim grbavo. Da prenese na te neku falingu.

– Vada neće. Vizitiraju ga svaki put kad pređe granicu. To s kamionom zdravo je strogo.

– Pa dobro. Al ako nije taka? Ako je neka ovako? Žena ko ti.

– Zaboga!

– Zaš? Možda je i naša.

– Naša?

– Šta znaš? Srpkinja. Danaske već ima svašta.

– To bi mi falilo – uplašila se Čokolada. – Da ne smem da odem međ svet jer mi se kogođ smije zaleđi.

VeselinkaPRIVATE

Čokolada je počela da sumnja u Kuplungovu vernost kada je kupio kamion i počeo da stenje i uzdiše u snu. Dozivao je neku Veselinku koju je sanjao.

Kada ga je Čokolada probudila i pitala za detalje, Kuplung je prvo pobegao pod jastuk, zatim se smejao i rekao da Veselinka nije žena nego kamion. Tako je nazvao grdosiju za čijim volanom provodi svoje dane, a često i spava u njoj u evropskim noćima između Beča i Amsterdama.

Napisaće na nju i ime, samo još ne zna da li latinicom, ili ćirilicom. Možda obe varijante, na desna vrata Веселинка a na leva Veselinka, evropski.

 Čokolada se donekle smirila, a Kuplung je nastavio da stenje i uzdiše, sav zadovoljan što se tako spretno izvukao.

Naime, to sa kamionom zvanim Veselinka bila je izmišljotina. Prava Veselinka, plava i mirisava u crvenoj haljinici kao bulka a laka kao leptir, lepršala je u svetlu kamionskih farova kraj sentandrejskog puta kod Aralove pumpe odmah iza skretanja za Pomaz.

Devojke za prodaju rasle su kraj puta svuda kao čičak, ali Kuplung je oklevao. Robica nije bila baš ni jeftina, a niko nije garantovao da je košer.

 Osim toga, plašio se da oni mračni tipovi u olupanim „merdžama” u parkingu iza pumpe čekaju samo da mušterija spusti gaće. A jebeš tucanje sa novčanikom u ruci ili među zubima, mislio je Kuplung i odisejski teška srca ostavljao iza sebe usputne boginje i sirene kao bandere.

Najviše ga je, međutim, odbijala ona duboka tuga, depresija i ravnodušnost koja je prekrivala lice čak i najzgodnijih, očito temperamentnih drumskih mačića. Primetio je da ne nikada gledaju u oči vozača, valjda zato što i muškarci zure u njih tamo malo niže.

Iz te opšte krajputaške letargije, jedne rane letnje noći pune mirisa livada posle kiše, izronila je razdragana plavuša koja je u pomaško–sentandrejskoj raskrsnici igrala kolo.

Za razliku od svojih depresivnih koleginica u helankama i tesnim gaćicama, ova lepotica je skakutala u elegantnoj, širokoj balskoj haljini i bila je raspoložena kao da je u svatovima. Cupkala je i poskakivala, i tapšala dlanovima iznad glave, zatim je ispružila ruke pred sebe kao da aplaudira.

Kuplungovi refleksi su otkazali. Zakočio je tek u sledećoj raskrsnici, skrenuo desno i napravio krug kroz susedna sela, ali kad se vratio na pumpu one čarolije kraj puta više nije bilo.

Kako je progutala noć tako brzo njegovu Veselinku, nikad nije saznao. Ostalo mu je da uzdiše za njom u snu, u krevetu pored Čokolade koja se više nije ni šminkala niti ondulirala.

Moda

Čokoladinu tromost u odevanju Glavata Nata je posmatrala zabrinuto. Da nije neka bolest od kojih su se u davna vremena devojke osušile kao korov?

Glupavi lekari tada su sve proglasili tuberkulozom, mada smrt ne dolazi iz pluća nego iz duše. Čokolada je, međutim, cvetala u telu, samo su joj oči bile umorne. Možda od duvana, tešila se Glavata Nata, jer na one nove nepoznate afričke zaraze i nije smela da pomišlja.

– Da sam mlada, viđela bi ti kako se izlazi u varoš!

Pod svoje stare dane Glavata Nata je doživljavala svet kao naglo procvetanu baštu iz koje je i nju zapahnuo mladalački miris. Zadivljeno je gledala kako se roje devojke šarene kao leptiri.

Moda je postala uzbudljivo nova, svaki komad pravo iznenađenje, a ipak joj poznat iz mladosti i iz ormana sa starom garderobom, ili iz devojačkih snova kao da je novi milenijum hteo da sumira sve ono što su žene u 20. veku volele da nose.

Videla je plisirane haljine poput onih u kojima je išla u plesnu školu, laka švajfovana kartonska ruha sa cvetićima u kakvima je lepršala u porti, dok su je visoke štikle podsećale na cipele u kojima je kuckala po crkvi i klepetala na balovima.

Karneval dugačkih i kratkih, širokih i tesnih sukanja, kariranih, prugastih i tufnastih bluza, šlingovanih i vezenih majica krojenih ludo i prepletenih gajtanima i trakama, posmatrala je kao defile prohujalih decenija na filmu koji se mota unazad.

Bujica šarenih krpa donosila je i lica iz prošlosti. U letnjoj turističkoj masi na Glavnom trgu pričinjavale su joj se, maskirane u sopstveni mladalački lik, nekadašnje devojke, precvale, ostarele i upokojene.

Za svaki modni stil vezivala je nečije poslednje kolo na preobraženskom balu. Popina kći je poslednji put igrala u dugačkoj suknji prosečenoj na strani do kuka krajem devedesetih godina, kuma-Zvonareva unuka se zadnji put uhvatila u kolo u sandalama sa debelim đonom od plute sedamdeset i neke, a u elegantnim cipelama sa štiklama kao igla svoju poslednju igru sredinom hiljadu devetsto šezdesetih odigrala je tetka-Tama iz komšiluka koja ni zimi nije ložila, jer je zidove i nameštaj farbala na crno da drže toplo.

Međutim, usred tog šarenila, mnoge balavice nose crninu, na primer i Sinetova devojka, kao da im ukus diktira pokojna tetka-Tama. Petkom uveče hrle u Trans kao da je neki omladinski pogreb.

Glavata Nata nije ih shvatala. Ona je i ispod muzejskog mantila bez rukava nosila umereno šarene bluze i solidne suknje teget i bordo boje.

Ako je stara, živa je. Crno ruvo u kojem je 1991. ispratila i godinu dana žalila muža,  držala je u naftalinu, za svoj ukop.

Grad

Dani su joj proticali između stana i Muzeja. Izjutra bi razgrnula dunju i perinu da se luftiraju, otvorila prozor i krenula u grad. Prethodno bi se umila i opasala kecelju, ali tek iz navike. Odavno nije spremala sebi bogzna kakav doručak.

U pekari dole iza Požarevačke crkve kupila bi kifle, a po domaće kravlje mleko svraćala je na pijacu pored potoka.

Dečurlija je hrlila u školu, a Glavata Nata im je na licu tražila crte starih Sentandrejaca.

Koliko se sve izmenilo. Iz Sentandreje nisu nestali samo Srbi, nego i „njevi”. Oni stari. Sada su tu pretežno doseljeni Mađari iz ne baš prijateljskih susednih zemalja. Sentandreja je stvorena da bude zbeg. Dole na Adi nalaze se izbeglički logori za strance. I karantin.

Sve je drugačije, samo su zgrade iste. Stari deo Sentandreje nije se menjao za ceo vek koji je Glavata Nata proživela. Oko zaključanih, praznih srpskih crkava krivudaju sokaci sa malim, zbijenim zgradama, a oko Glavnog trga stoje jednospratnice, kao njena.

McDonald’s i Kineski restoran progutala je starina u času njihovog podizanja. Upila ih je u sebe i pojela kao rđa. A staru Hužvikovu kafanu na trgu preko puta njenog prozora nisu uništile ni silne decenije.

Zgrade su spolja ofarbane jarkim bojama kao u crtanom filmu, a iznutra su kao bolesna pluća. Memla, vlaga, niski plafoni, mali prozori i potrošen, mator vazduh.

Uzalud joj je zet krečio stan svake druge godine, zidovi su starili zajedno sa njom. I Glavata Nata se sve teže penjala uz stepenice gore na prvi sprat, gde je u kuhinji doručkovala sama.

Skuvala bi sebi belu kafu i nadrobila kiflu. Čekala je da se drobljen prokvasi i nabubri, zatim je počela da srče i gnjeca kašikom za supu.

Obavezno je uz doručak slušala radio. Stari aparat poput omanjeg sanduka hvatao je Beograd uprkos svim sankcijama i vazdušnim bedemima, kao da je Sentandreja usred Srbije.

Uz neku od arhivskih pesama i sama bi pripevušila sa Cunetom ili Nadom Mamulom. „Kafu mi, draga, ispeci” i „Tiho noći”.

–  A na graaani ko da nešto bruuuji…

Oplahnula bi lončić i počistila mrvice, zatim pripremila svoj ručak koji će pojesti za večeru. Kada se oko pola sedam vrati kući, treba samo da podgreje. U Muzeju se ceo dan motala među eksponatima, gunđala je sebi i ikonama a grupama iz srpskih zemalja i celog sveta od Kanade do Australije pokazivala ikonu Svedržitelja koja je pitomo zujala.

Ikona

Drago kamenje iz ikone Svedržitelja Kuplung je ukrao kada je popravljao alarmni sistem. Dragulje je prodao arapskim švercerima za dolare, taman za kamion, doduše polovni, ali sa klimauređajom.

Na mesto rubina, smaragda i topaza, u srebrni oklop ikone ugradio je male sijalice, crvene, zelene i žute, i eksponat stavio pod struju.

Sentandrejski Svedržitelj postao je električno osetljiv, zapaljiv i opasan po život na dodir.

A svetlucao je po mraku kao semafor.

Međutim, prilikom kolebanja struje, ikona je počela da zuji. Nekad samo fino kao muva, drugi put jače, poput pčele, a katkad kao roj bumbara.

Glavata Nata je tajanstvenu muziku ikone osluškivala izbliza, sagnuta kao da joj sluša srce.

Turistima je rekla da je zvuk čudotvoran.

Najzad, kada se ugasio rubin u sredini krune Svedržitelja, starica se uplašila. Krstila se hukala na ikonu kao da je celiva, i počela da glanca. Pregoreloj sijalici, međutim, to nije pomoglo.

– Reci onom tvom obešenjaku da dođe da popravi Svedržitelja. Kruna mu se ugasila, a zuji siroma ko traktor – poručila je zetu po Čokoladi kada je shvatila o čemu se radi.

Kuplunga je uhvatila panika. U Sentandreju je dotutnjao još te večeri, kamionom.

Glavata Nata je sedela kod kuće i večerala. Prošle zime su joj usadili nove zube. „Amerikanske”. Nije bilo jeftino, ali sada može da grize kao ždrebe. Jede mladi luk, sve puca!

Dole pod prozorom Glavni trg bio je prazan. Turisti su se vratili u Budimpeštu, a omladina još nije jurnula u Trans. Na Sentandreju se spustila večernja tišina prožeta ponekim lavežom iz Tabačke mahale.

U toj gluhoti zagrmela je Kuplungova kamiončuga. Kršeći pravila saobraćaja i zakone fizike, vozio je kroz male sokake kao King Kong čak do Glavnog trga gde je parkirao ukoso, pred Hužvikom.

Glavata Nata mu je sa prozora bacila ključ, da ne bi morala da silazi, a Kuplung je trčao uz stepenice sitnim koracima kao prsti na klaviru.

– Dajte mi štamplu od onog ruma.

– Govno tebi na nos. Rum je za kolače.

– Niste vada pocugali?

– Ti, dopćeš po papuli! Ne dam ti da ćeraš avto s rumom. Da te uvati policija.

– Policija! Policija mož da me uvati za malnisam reko šta.

– Ho, al si posto velik momak!

– Nas ne diraju. Pajkani i kamiondžije, isti smo klub.

– Zato te i zovem. Trebalo bi na Preobraženje dovesti izbeglice sa Ade da vididu Muzej. A posle biće i ono izigravanje. Znaš, i naš Sine sigra u njemu.

– Znam. Prikazanje. A kolko plaća Muzej za prevoz?

– E, baš si đubre. Ono poslednje! Nisi uzo već dos od Muzeja?

– Zaš? Baš sam bio fer. Nisam ukro ikonu, samo rubine.

Srpstvo

Krađa ikona u tradiciji Srba u Mađarskoj bila je velika i drevna priča. Sa ikonama su došli a iščezli u otimanju za njih.

U prvoj polovini 20. veka prodate su tri sentandrejske crkve iz kojih su spašeni samo ikonostasi i zvona, u drugoj polovini veka na ikone i crkve spustila se šapa komunizma koji je uveliko zarazio i mađarsko Srpstvo, a na pragu trećeg milenijuma poslednji sveštenici i predstavnici Srba Budimske eparhije vodili su oštre političke, pravne i finansijske borbe za vraćanje otete crkvene imovine koja, međutim, više i nije bilo kome da se vrati. Vraćena je direktno u večnost.

U tristoletnom vrtlogu oko srpskih ikona i crkava u Mađarskoj nikad ništa nije bilo sasvim jasno. Kao poslednja slamčica, bile su plen i žrtva i predmet sporenja raznih vlasničkih koncepcija i ambicija.

Hramove i ikone Crkva je smatrala svojom neprikosnovenom svojinom i na patrijaršijskom nivou iz Beograda i na eparhijskom iz Budima i Sentandreje.

Međutim, nekretnine, umetničke spomenike i predmete Budimske eparhije i mađarska država je unela u svoj inventar kao sopstveno imanje, budući da se nalaze na njenom području.

Mesne crkvene opštine su pak do poslednjeg daha poslednjeg opštinara pokazivale šipak. To je njihova dedovina, podignuta i namolovana od para njihovih predaka koji ih, kao bivši modeli nekadašnjih slikara, gledaju sa ikona. A svoju dedovinu čuvaju i održavaju oni, mesni vernici. To je dakle njihovo.

Zidovi Ministarstava vere, finansija i kulture i Zavoda za zaštitu spomenika tresli su se od smeha ministara i službenika. Mesni vernici od svojih priloga održavaju eventualno mesnog crkvenog miša. Ako imaju dva, već su u belaju. Moraju da konkurišu za pare kod države.

U većini crkava pak više nema ni miševa, kao ni u opštini opštinara. Šta je tu situacija sa dedovinom? Šta je sa crkvama koje niko ne otključava? Godišnje jedanput, na hramovnu slavu, dođe sveštenik da okadi prazne zidove sa kojih mu se odbija usamljena pojka kao klepet.

Iz zamrlih crkava koje raznose vetar i kiša i koje tonu u zemlju kao truli zubi u desni, ikone su preseljene u sentandrejski Muzej. Prolazile su kroz mnoge ruke, razne inventare i primopredaje, vukle se po izložbama, restauracijama i fotografskim radionicama.

Srbi u Mađarskoj bili su ubeđeni da je u tom haosu bolja polovina ikona i crkvenog blaga izgubljena i pokradena.

A pošto je njihov broj tada već bio opao na simboličan minimum, Srbi u Mađarskoj su se svi pojedinačno osećali profesionalnim Srbinom i ličnim vlasnikom cele srpske imovine.

Zato su strasno zavirivali u komšijsku avliju i susedov buđelar, zaraženi sveopštom sumnjom te opake moralne svesti i savesti.

Droga

Sa ikonama u Muzeju koketirao je i Sine, unuk Glavate Nate. Ipak nije smeo da ih pipne, ne toliko zbog policije od koje je i bez toga imao razloga da strepi, nego zbog bake.

Činilo mu se da je matora u mističnom odnosu sa ikonama, pa bi ukradeni svetitelji sišli sa slike i vratili bi se u Muzej kao zalutali kerovi, kod bake.

Iskušenje je, međutim, bilo veliko kao i pritisak sa strane Sinetovog partnera ili šefa u biznisu. Do te mere da se jedno veče Sine pojavio kod bake sa razbijenim nosom.

– Rekla sam ti da se ne družiš s Madžarima! – brisala mu je krv sa lica. – Koji te tako nagrdjo, oči mu iscurljele! Idem da ga tužim policiji. Il bolje da mu ja iskopam oči!

– Neš ići nikud!

Samo mu policija fali. Od bola i straha u Sinetu bio je jači nemoćni bes.

Kako da dokaže Trovaru da je robu ispod ikone neko maznuo? Tačnije, da nije on maznuo?

Sine je Trovarovu robu, travu i praškove, prodavao u bifeu Srpske gimnazije u Budimpešti, i u Transu u Sentandreji.

Drogu su sakrivali pod ikonom Svedržitelja sa srebrnim okvirom u sentandrejskom Muzeju, gde je Sine svakog petka zamenjivao baku.

Posle nastave napravio bi fajront u školskom bifeu, spakovao bombone i grisine što seronje iz nižih razreda osnovne žderu kao mali smukovi, i čekao Trovara koji je petkom dolazio iz Sentandreje oko dva. Donosio je žvake i semenke zbog kojih je Sine svakodnevno imao sukobe sa profesorima i spremačicama pošto su hodnici i razredi izgledali kao srpski domovi na Badnje veče kada se prostre slama.

Nakon istovara Trovar bi ga prebacio džipom u Sentandreju gde bi Sine smestio kesice pod ikonu. Baku je u Muzeju zamenjivao od tri do šest, dok je ona pekla pogačice koje je nosila na Izbegličku Adu. Sine joj je za zamenjivanje skinuo dva soma. Isplati se i ludom, a i roba je na sigurnom mestu.

Neko ih je ipak provalio, ali Trovar nije hteo da mu veruje. Dao je Sinetu ultimatum do uveče. Do žurke u Transu. Tada ima da pljune lovu ili robu.

Dočekali su ga u tesnom prolazu iza Hužvika. Trovar je stao pred njega, a neko ga je odnatrag udario kamenom u glavu. Izlupali su ga, a kada se skljokao, počeli da šutiraju.

Sine je urlao. Da prestanu. Ima fantastičnu ideju. Ako im to upali, više neće morati da se zezaju s pišljivim nedeljnim porcijama.

Treba samo da dočekaju priliku. Kada na Preobraženje navali rulja sa Ade. Biće velika fešta, premijera rok-opere. U Sentandreji biće pravi haos.

Prestali su da ga biju kada je pokazao ključ od Muzeja.

Prikazanje

Dozvolu za posetu izbeglica sentandrejskom Muzeju Glavata Nata je iskamčila na jedvite jade.

Izbeglički logori u Mađarskoj, na gvozdenoj granici između Istoka i Zapada, Severa i Juga, bili su zatvoreni kao školjke. Gutali su ljude već decenijama neograničeno i bez povratnika.

Molbu je Glavata Nata potkrepila argumentom da bi izbeglice osim razgledanja Muzeju mogle da prisustvuju preobraženskoj liturgiji i premijeri rok-opere „Kraljević Marko u Sentandreji”. Pozorište je naumilo da raspali nešto i za omladinu koju verovatno neće poneti Prikazanje o poslednjem Sentandrejcu; klinci nisu opsednuti idejom izumiranja.

Rok-opera je održana poslepodne, na otvorenoj sceni među prirodnim kulisama na Glavnom trgu. A prirodnost je bila tako ubedljiva da su prvu scenu morali da ponavljaju sve dok publika nije shvatila da je predstava počela.

Kroz prozor Hužvikove kafane izleteo je Musa Kesedžija i ljosnuo o asfalt, a za njim je skočio Kraljević Marko sa saksofonom i pojurio ga oko ograde Trgovačkog krsta.

Prema scenariju, njihova kavga nastaje zbog lažne mađarske plesačice koja na Hužvikovoj terasi igra tehno-čardaš u crvenim čizmama i prozirnim bećarskim gaćama, i zavodi permanentno pijanog Kraljevića Marka koji neumorno repuje i razmahuje buzdovanom.

Ispostavlja se, međutim, da je folk-girl u stvari prerušena bliskoistočna teroristkinja, poslata u Sentandreju da likvidira Kraljevića Marka koji je došao da zaustavi asimilaciju Srbalja sa kojima na uzvišenijim mestima predstave peva u horu turbo-varijantu stare himne „Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta”.

Ali atentat nikako ne uspeva, pošto teroristkinja u presudnim momentima mora da peva. Najzad joj pukne film, zaljubi se u Marka, a on je odmah vodi pred oltar u Blagoveštensku crkvu. U vidu velikog postera, oltar je za ovu priliku simbolično predstavljen spolja, na ženskim vratima crkve koja gledaju na trg.

Na venčanju iskrsava problem veroispovesti. Pokajana teroristkinja pristaje da pređe u pravoslavlje, peva Očenaš i Vjeruju, a kum pijanisimo pljuje na Sotonu sa električnom gitarom. Vrhunac predstave je krštenje, scena za odrasle, kada kum obnaženu plesačicu diže nad krstionicu.

Međutim, hepiend ipak izostaje. Usred obreda, sa propovedničkog balkončića Blagoveštenske crkve oglašava se vila Raviojla s porukom za Kraljevića Marka od Muse Kesedžije koji ga poziva na revanš-megdan one jurke sa saksofonom.

Skoči Marko na noge lagane, oprosti se s ljubom nesuđenom i otpraši Šarcem na ograšje. Sentandrejci sluhom čuju pesmu kako Marko sve dalji popeva:

– Odoh, braćo, odoh u boj, u boj!

A nevesta nesuđena cvili:

– Good bye, darling, good bye, good bye, my boy!

Teologija

Rok-opera „Kraljević Marko u Sentandreji” po stvaralačkom postupku spada u narodnu književnost. Pisali su je Srbi u Mađarskoj kolektivno.

Glavata Nata je pročitala u peštanskim „Srpskim narodnim novinama” izveštaj o vanrednoj sednici Srpskog Demokratskog Bdenija u Mađarskoj, sazvanoj na inicijativu opozicijskih poslanika koji su posle prve probe smatrali da je rok-opera nacionalni, idejni, teološki i stilski promašaj, i da zato ne može da izađe pred javnost.

Odgovornost Bdenija bila je velika. Kada je formirano, u njega su demokratski izabrani oni Srbi koji su govorili najglasnije, a u sledećem ciklusu izabrani su oni koji su još uopšte govorili srpski.

Prema primedbama Bdenija, rok-opera je suviše pesimistička. Čak i dekadentna, a kao takva lažna. Jer možda je ekspedicija Kraljevića Marka u Sentandreji bila neuspešna isto kao Kosovska bitka, ipak su ti nacionalni projekti bili i konstruktivni. Bez njih, gde bi danas bilo carstvo nebesko i rajska Sentandreja? A bez njih Srpstvo je kao crkva bez tornja i zvono bez klatna.

S druge strane, potegnuto je pitanje realizma.

Nigde u narodnim pesmama nema traga o tome da je Kraljević Marko svirao na saksofonu.

Ako je već do svirke, neka izvoli svirati na gusle. Sve, sve ali ipak Kraljevića Marka i Marković Bobana ne bi trebalo brkati.

Takođe je sumnjiv Sotona. O njemu Srbi u severnom rasejanju kao dobri pravoslavci pretpostavljaju doduše sve najgore, ali čak ni u Bibliji ne piše da Nečastivi svira na električnoj gitari.

Kritičarima se pridružila i Glavata Nata.

Šta ako Kraljević Marko nije bio Srbin? Nego tajni agent? Ne samo turski podanik nego pravi Turčin? U tom slučaju držao je harem. A prikazivanje haremskih običaja nije poželjno u predstavi u kojoj učestvuju i gimnazijalci.

– Samo nek te vidim u kakoj svinjariji – rekla je svom unuku. – Skinću te z bine i šopiću te pousti usred predstave.

Sarajevo

Ljubav se probudila u Sinetu već na prvoj probi kada je glavnu junakinju rok-opere, onu malu iz prvog razreda, trebalo je da digne nad krstionicu.

– Nemoj da je vataš, bre, nego je diži! – derala se Joakimka Vujić koja je režirala predstavu i igrala u njoj vilu Ravijojlu. Na malu plesačicu bila je ljubomorna od početka. Nema pojma o pozornici, a postaje glavna riba samo zato što zna da trese zadnjicu.

U školi ribicu Sine nije ni konstatovao. Bila mu je doduše stalna mušterija u bifeu za robu pod šankom, ali je bazdela. Kada su je doveli iz Centra za raskuživanje, Srpsku gimnaziju u Budimpešti zapahnuo je bockast vonj sumpora.

Sine je mislio da mala smrdi od dezinfekcije. Posle prvog poljupca, međutim, shvatio je da neprijatan miris dolazi iznutra. U dahu devojke mešao se duvan sa kiselim mlekom, kafom i nečim nepoznatim.

Nju samu, dugo nije ni video. Celu su je popili podočnjaci. Pod debelim vojničkim džemperom koji je nosila kao haljinu, naziralo se dremljivo mače.

– Odakle si kidnula?

– NZ.

– Enzim?

– C. Neutralna zona.

– I kako se zoveš?

– Pro Forma.

– Pro Forma?

– Znaš. Unprofor.

– Znam. Plavi pajkani. Pa šta?

– Keva.

Sine je zinuo.

– I šta je bilo? Ostavila te?

– C.

– Ne c-ckaj! Gde ti je keva?

– Kažem c. Crna rupa.

– To je neki kupleraj?

– C. Služba „Crna rupa”. Uklanjaju ljude. Za hiljadu maraka.

– Šta za hiljadu maraka?

– Kid. Uklone te. U Vukovaru je pre Hrista bilo sto, u Sarajevu trista, u Groznome petsto. Danas, čujem, traže hiljadu.

– Gde to čuješ?

– Ima ih svuda. U svim opkoljenim gradovima, po karantinima i izbegličkim logorima. I ovde, kod vas, na Adi. Pljuneš hiljadu maraka i ćao.

– I šta? Kokaju ljude?

– Ukokaju ili izvuku. Po želji mušterije. Tebe ili koga naručiš.

– To je idiotizam.

– U Sarajevu nije. Tamo se za to stajalo u redu.

Hilandar

O Sarajevu Pro Forma je znala samo priče, isto kao i o Dubrovniku, Splitu, Trogiru i Jadranu za kojem su uzdisali Jugovići u karantinu. Zato se obradovala Sinetovom predlogu da odu na more.

Grčko letovanje i poseta Hilandaru povezali su s biznisom. Trovar se napalio. Dole se „materija” prodaje na svakom ćošku budzašto.

Eno im njegov džip, on kroz Jugu bolje da ne ide. Srpski pajkani zezaju Mađare. Još uvek zbog kalašnjikova iz 1991. I zbog Vojvodine. Međutim, Sine i Pro Forma govore srpski.

Sine je ukapirao. Trovar misli da je on budala. Da će se provozati kroz usijani Balkan natovaren travom i praškom kao volovska zaprega! A Trovar kao neki pičkaroš sedi u Budimpešti da bi na kraju skinuo kajmak. Kao zmija. Leži, a ide. Tu muštiklu on ne puši, mislio je Sine, ali je ćutao.

Šteta samo što mora da zezne i Pro Formu; ništa od noćnog tucanja u moru.

Kolona pred granicom bila je nepregledna. Čekali su satima i uživali u panorami.

Na okolnim njivama i u jendecima šverceri i trgovci benzinom, alkoholom, drogom, oružjem i devojkama podigli su svoju metropolu od pokradenih vojničkih šatora, izlomljenih dasaka, olupina, rastavljenih automobila, raširenih ponjava, izvaljenih panjeva i čađavih roštilja sa kojih se dizao dim i smrad izgorelog luka, loja i prženog mesa sumnjivog porekla.

Sine i Pro Forma pojeli su Čokoladine sendviče i prešli na bakine pogačice, namenjene kaluđerima u Hilandaru. Na kutiju je Glavata Nata svojim staromodnim rukopisom ispila „Pozdrav iz Setandreje”.

Međutim, pozdrav poslednjeg Srbina iz Sentandreje nikada nije stigao u Hilandar.

Sine je svoj pasoš oštetio još kod kuće, a na granici je napravio cirkus. Kukao je i zaklinjao se da je list sa fotografijom poderao slučajno kada je izvlačio pasoš iz džepa, ali je graničar vrteo glavom. Ovako ne može. Treba da vadi nov pasoš.

Izgledalo je da im je propao biznis. Sine je psovao. Okrenuo je volan i pritisnuo gas.

Posle je ohladio. Kod Segedina je pitao da li bi Pro Forma otišla sama do Subotice. Može autostopom. Ako se ne boji.

– Čega da se bojim? Tucanja? To sam već prevazišla. Ali tebi propade Hilandar.

– Jebiga.

– Možemo drugi put.

– Jok. Propalo je zauvek.

– A što?

– Nije Bog hteo da ja odem u taj Hilandar.

– Koješta. Nije valjda da veruješ u te gluposti?

– A šta ću u Hilandaru ako ne verujem?

Apsolutum

Mistiku je Sine upijao u sebe od ranog detinjstva, provodeći školske ferije kod bake u Sentandreji gde je šutirao loptu u porti Vladičanskog dvora, jurio mačke oko Saborne crkve i sedeo u hladovini i tišini Muzeja, uz bakinu suknju.

Voleo je da zija među ćutljivim bradonjama, mada mu status molovanih svetitelja nije bio sasvim jasan. Njima se čovek moli ili Bogu?

Kasnije, kada je naučio da čita, ulazio je i u eparhijsku biblioteku gde je pored ozbiljnih mrkih knjižurina bilo i stripova. Iza kutije s vinjetom „Венцловић – рукописи” otkrio je slikovnicu sa čudnim naslovom „Veneris omnia”, iz čega je zaključio da je vidokrug sentandrejskih episkopa bio širok i otvoren; u zbirci vladike Zubkovića našao je i Marksov „Kapital”.

U ljubavnoj slikovnici uz poneke virtuozne figure golog gimnastičkog para bilo je i komentara. Pisalo je na primer da je u svakom čoveku genski predodređeno koliko puta može voditi ljubav. Sineta je ta informacija šokirala. On je ljubav zamišljao kao nešto apsolutno, pa nije znao kako treba da  shvati njenu brojčanu ograničenost.

Osim toga pročitao je da je za ljubav uvek potrebna i druga osoba. Makar u mašti.

Sine se uplašio. Upravo je bio zaljubljen u brazilske košarkašice koje je video na Eurosportu i zamišljao ih je kako uzdišu i dahću – zbog njega. Uvek kada on uzdahne zbog njih! Znači svake noći kada ih sanja.

S druge strane, možda i on ulazi u nečije snove. A to bi moglo da bude opasno, ako ga negde otkriju.

Od tada se trudio da sanja bezlično, ostajući izvan svoga sna.

Demoni

Knjiga u susedstvu Venclovićevih rukopisa nametnula je Sinetu logično pitanje: ako on upada u tuđe ljubavne mašte, to mora da važi i u suprotnom pravcu.

Ko to njega dakle negde voli kada ga iznenada spopadnu demoni bez očiglednog motiva?

Normalno je da se naloži kada nova profesorica piše hemijske rebuse na gornji deo table ili kada Trovarov džip uspori na pomaškom skretanju kod Aralove pumpe pred Sentandrejom gde se kraj druma šepure prostitutke, ali otkud ti napadi na primer na času matematike koju služi profesor sa brkovima kao dve grane od jelke?

Kada se zaljubio u Pro Formu, Sine je mislio da je pronašao osobu sa kojom uzajamno i sinhronizovano upadaju u ljubav jedno drugom. Ali Pro Forma kaže da je to nemoguće. Njena ljubav je rezervisana zauvek za jednog čoveka.

Uzalud je pokušavao da sazna o kome se radi, nije htela da mu kaže. U stvari, prvo je rekla da ne zna ni sama, da bi najzad u jednom travarskom zanosu izjavila da bi Sine i sam mogao da pogodi.

– U pičku materinu, ćale! Neki kretenski, nepostojeći ćale, Edip u Unproforovoj uniformi!

Pro Forma ga je uveravala da joj otac, koga inače nikada nije videla, u trenutke ljubavnih vrhunaca ulazi isto tako apstraktno i raznovrsno kao Sinetova idealna draga.

– Ne više, jebote – mumlao je Sine romantično s Pro Forminom ušnom školjkicom u ustima. – Ja već odavno samo tebe vidim.

Ona je napućila usne i rekla da mu ne veruje. Kako može Sine istovremeno da je grli i da je unosi u sebe? Ona bi u tom slučaju morala da se nalazi paralelno na dva mesta.

– Pa i jesi, zar ne osećaš? I zato pazi šta radiš kad si sama.

Pro Forma se smejala.

– Svašta! To ti je ulila u glavu valjda ona tvoja glavata baka.

Međutim, Sine joj je sledećeg petka, dolazeći iz Muzeja u Trans, saopštio zapanjujući podatak.

– Danas si se tucala. Poslepodne, od pola pet do šest.

– Ti si me pratio?

– Nije potrebno da te pratim. Rekao sam ti da paziš šta radiš. Sad vidiš i sama. Znam i to da si tri puta odletela.

– Otkud ti to? Mislim otkud znaš?

– Tri puta sam morao u Muzeju da pred turistima glumim astmatični napad.

Nesreća

Dok je Pro Forma trgovala na Balkanu, Sine je prespavao dve noći u segedinskom kamionskom kampu u džipu, a dva dana su mu rasle zazubice od silne osunčane piletine na obali Tise.

Šta će reći baki o Hilandaru? Bilo mu je žao da joj pokvari radost. Moraće da opali neku romantičnu žvaku. Recimo, kako kaluđeri jedu tamjan pa govore mirisno.

U hilandarskoj porti, kazaće, rastu lobanje i mozgovi kao kupus. U gimnaziji nije bilo svečanosti bez citiranja rečenice kako su Srbi išli od Hilandara do Sentandreje i natrag i sejali ne smo kosti nego i misli.

Kada je pojeo poslednje pogačice namenjene monasima, na dnu kutije našao je bakino pismo. Stara je slala pozdrav Hilandarcima u kojem im je opisivala Muzej, u stvari naškrabala tekst koji je govorila turistima.

Završila je pitanjem da li svetogorsku braću zanimaju novije, neosvećene ikone. Njih će im opisati u sledećem pismu. Neka joj pošalju adresu po unuku.

– E sad adresa. Otkud mi adresa Hilandara? – pokazivao je bakino pismo Pro Formi, koja se vratila sretno. Robu je u brusthalteru prenela preko granice bez problema.

– Ništa, reci da je dovoljno tek tako. Hilandar, Atos, patos, netos, kosmos i ćao.

– To! Leteće pisma iz Sentandreje u Hilandar kao ptice.

– Leto-pis – sricala je Pro Forma.

Popušili su jednu zajedničku pljugu i krenuli kući.

Sine je stiskao volan i uperio pogled u žutu reku reflektora koja im je tekla u susret. Pro Forma mu je jašila u krilu i zurila iznad njegovog ramena u crvene lampe koje su odmicale dvostrukom brzinom u drugom pravcu.

Odakle je izletela srna, Sine nikada nije saznao.

Već u jendeku, skidao je sa sebe Pro Formu koja nije primetila ništa. Kada je džip udario u bedem, njen zagrljaj je postigao vrhunac.

– Diže se! – paničio je Sine.

Pro Forma, međutim, nije mogla da ustane.

Izvadili su ih slepljene kao sladoled i rastavljali specijalisti u segedinskoj bolnici, duboko uspavane. Samo im se tako mogu rastaviti duše, rekao je matori hirurg, a bolničarke su se cerekale.

– Zar nije trebalo da traže saglasnost pacijenata za operaciju? – buncala je Pro Forma.

– Ne traži se. Jer šta ako jedan pristane a drugi ne? Ukoliko su u pitanju dve osobe – glupirao se Sine, srećan što zbog Pro Formine maloletnosti nije ispala frka. Hirurg je video izbeglički pasoš i odmahnuo.

Nije bilo problema ni sa policijom. U razbijenom staklu prednje lampe pronađene su dlake od divljači pa je šteta registrovana kao posledica prirodne nesreće.

Ali pošto je vozač razbio vozilo u tuđoj svojini, utvrđivanje legalne upotrebe ili krađe automobila prebačeno je prema adresi vlasnika u sentandrejsku policiju.

Detektivi

Policija se pojavila u vidu nerasta u kišnom mantilu glava-peta. Islednik Kovač Kalambo bio je glavna faca u Sentandreji. Motao se po gradu kao besposličar, svraćao u kafane na hosulepeš, a hranio se u McDonald’su. Držao je gradski rekord sa porcijom od trideset i dva hamburgera, a plaćao je i rekordni porez na ličnu težinu. Kovač Kalambo je imao sto pedeset kila i stomak od kojeg je svoje noge viđao samo u ogledalu.

Ukotrljao se u Muzej u pratnji nepoznatog Gumojeda.

Ispostavilo se da je Gumojed policijski prevodilac. Manjinska prava Srba u Mađarskoj poštuju se još od Leopoldovih privilegija.

– Kako smo, kako smo? – pitao je Kovač Kalambo u srpskom prevodu.

– Ko? – iznenadio se Sine.

– Kako ko?

– Ko kako je? Odnosno ko su oni koji kako su?

Kovač Kalambo verovatno nije bio zadovoljan prevodom jer se razderao na Gumojeda koji je ekspresivno ispljunuo žvaku u dlan i zalepio je na minđušu za uho. Ali posle toga prevodio je gluposti, pošto nije dobro čuo, ap je Sine je predložio da pređu na mađarski, jer njemu je svejedno.  Srbi u Mađarskoj su svi dvojezični. Međutim, ni za boga! Kovač Kalambo je poručio preko žvakavca da on nije kornjača. Sine treba da se posoli ako želi da ga ispreskače.

– Vizantija! Umiljato i svesrdno. „Možemo i mađarski”, a u leđa nož. To su Srbi.

Sine se radovao što ih baka ne sluša. Kovač Kalambo se raspitivao za nju i za ćaletov kamion. Sine je imao neki sudar, šta li?

– Ali ne kamionom. Razbio sam džip…

– Džip? – zinuo je Kovač Kalambo. Ko priča ovde o džipu? Njega zanima kamion. I Sinetova baka. Glavata Nata.

– Baka humanitariše – uzdahnuo je Sine. – Peče pogačice sa čvarcima i nosi ih na Izbegličku Adu.

– Sa čvarcima?

– S mlevenim čvarcima. Kad se ispeku, rascvetaju se kao ruža.

– Vidi, vidi! Sa čvarcima! – njuškao je Kovač Kalambo kao da su pogačice u nekoj muzejskoj vitrini. – Svratićemo uveče kod bake, da probamo te pogačice – rekao je odlazeći i zapalio „havanu”.

U tom momentu, iz atrijuma začulo se zujanje. Na krilima svog kišnog mantila Kovač Kalambo je uleteo u Muzej kao Betmen.

– Ko to zuji, ko to bruji, koja je to šala?

– Svedržitelj.

– Disciplina!

– Najozbiljnije. Svedržitelj zuji, i to čudotvorno.

Bombe

– Super vam je Svedržitelj – oduševljavao se Kovač Kalambo uveče kod Glavate Nate. – A pogačice, bog bogova – služio se iz kotarice u kojoj su ispod štirkanog peškira i maskirnih pogačica ležala švercovana izbeglička pisma.

Glavata Nata ih je svakog petka sakupljala i krišom iznosila sa Ade, a u ponedeljak bi ih ostavljala kod pekara. Molila se bogu konspirativno; ako i radi za Mađare, ona se trudi da to ipak bude u interesu srpskog naroda.

U prokrijumčarenim izbegličkim pismima, o kojima je znala da se od pekara nose u policiju, vršila je korekcije.

Kovač Kalambo i Gumojed pojeli su trideset pogačica u raspodeli dvadeset osam prema dve, zatim su istresli pisma na sto.

Glavata Nata je nervozno ustala i počela da ih sakuplja. Nije stigla da sortira, rekla je. Polako. Prvo treba da poređa, lepo, po barakama i nacijama. Predaće ih pekaru u ponedeljak po dogovoru.

Nema čekanja, trpao je pisma islednik u svoju torbu. Na sentandrejskoj Adi nešto se kuva. Opet su našli bombe i rakete.

Glavata Nata se spustila na hoklu, ruke su joj nemoćno pale u krilo. Napad je očekivala iz drugog pravca. Rekla je da ona o bombama nema pojma.

– Svakako – klimao je Kovač Kalambo. – Nemate pojma. A raketice koje su na Vidovdan sevale iz srpske barake, na Adu su došetale same.

– A to? Za godišnjicu? To je bio samo vatromet.

– Koji je padao slučajno na muslimanske i hrvatske barake.

– Pa ko jim je kriv što su nam se natovarili na vrat? Šta se nisu barakirali malko dalje?

Inače za bombe njena kotarica nije potrebna. Šverc na Adi ide naveliko. To uopšte nije problem. Srbi, Rusi i Poljaci fasuju rakiju, muslimani kafu i duvan, a Hrvati štrudle. A bombe, svi.

– A vaš zet? Gospodin Kuplung? I njegov kamion?

– Šta? Kuplung i šverc? Ne dolazi u obzir. Kuplung je glupav ko popino prase.

Kombinacija sa njenim zetom i njegovim kamionom ima isključivo prosvetni cilj, objašnjavala je. Da doveze stanovnike srpske barake u Muzej, a onda, posle rok-opere, da ih vrati na Adu.

Naizgled ubeđeni, detektivi su zdipili poslednje pogačice za put i otišli. Za pisma koja je Kovač Kalambo poneo sa sobom Glavata Nata nije smela da pita.

Falsifikati

Pravi razlog preventivnog zaplenjivanja izbegličkih pisama nisu bile bombe. Prvobitno otkriće odnosilo se na sama pisma.

Gumojed je primetio da ih Glavata Nata falsifikuje.

Analiza je osvetlila osnovne tendencije. U prerađenim tekstova gradila se vizija rajske idile na zemlji u srpskoj varijanti. Autor lažnih pisama tvrdi da Srbi žele da žive u ljubavi sa celim svetom, ali im svet to ne dozvoljava. Uskraćuje Srbima pravo da sve bude po njihovoj volji.

U kabinetu šefa mađarske Udbe Kovač Kalambo nije smeo da stane na tepih.

Gospodin islednik je stoka, rekao mu je ministar unutrašnjih poslova. Rogata stoka sa mađarske ravnice koja je pusta kao islednikova glava. Ukoliko je to na njegovim ramenima uopšte glava. Jer ministar unutrašnjih poslova ne isključuje mogućnost da je to ipak prokola. Ukiseljena.

Gospodin islednik nema pojma koliko im je štete nanela ta sentandrejska veštica. I Udbi, pošto su originalna pisma nestala, ili, još gore, stigla do cilja.

Ali još veći je kvar koji je jedna jedina babetina učinila celom antisrpskom propagandnom sistemu!

Svaka reč otrovne srpske propagande iz babinog pera ulazi u nesaglediv međunarodni kompjuterski sistem obaveštajnih, kontraobaveštajnih i propagandnih agencija i kontraagencija, u uši i mozgove miliona špijuna i antišpijuna, doušnika, poverenika, propagatora, provokatora, posmatrača, dostavljača, izveštača, novinara, političara, naučnika, književnika, švercera, mafijaša, dilera, nepera, prostitutki i pedera. Da, pedera, kao što je i gospodin islednik, Kovač Kalambo, peder nad pederima.

Sve je zatrovala njegova informatorka. Stara, iskusna, proverena i odana radna snaga! Ministar unutrašnjih poslova čestita gospodinu isledniku.

Ono što nije pošlo za rukom celoj srpskoj i jugoslovenskoj diplomatiji i propagandi iz Beograda i iseljeničkih centara po svetu, to je, uprkos embargu, sankcijama i međunarodnom savezništvu, uradila neka krezuba babaroga iz tamo neke usrane Sentandreje!

Izdaja

Policija ceni talenat. Pero Glavate Nate je virtuozno, treba ga samo usmeriti u poželjnom pravcu.

Tematski spisak za kompenzaciono ocrnjivanje Srba Glavata Nata je iz Kontraobaveštajnog Centra dobila uz opomenu da joj je to poslednja šansa.

Glavne teme su bile nacionalizam, srpska agresija, etničko čišćenje, verska netrpeljivost, komunizam i kriminal. Posebno se tražilo razvijanje motiva terorizma i šverca oružja, droge i ljudi.

Za izdaju svoga roda Glavata Nata se spremala veoma ozbiljno. Nedelju dana je postila, zatim je uzela pero i počela da pljuje po Srbima.

U pismima Glavate Nate, na sentandrejskoj Izbegličkoj Adi stvoren je Pakao.

Od propisanih tema nije imala problema s velikosrpskim nacionalizmom, komunizmom i etničkim čišćenjem, pošto je direktno mogla da prenosi šablone koje je pamtila iz mađarske štampe i televizije 1990-ih godina, a setila se i nekih propagandnih bisera iz razdoblja Informbiroa posle 1948. kada su Tito i Jugoslavija bili psi na lancu, a iz detinjstva je upamtila neke izraze iz 1930-ih godina posle atentata u Marselju, a Babo joj je pričao i o vokabularu mađarskih novina iz 1914.

Sada je tek videla da je sve to u stvari bilo isto.

Kovač Kalambo joj je javljao da su u Centru jako zadovoljni. Ima možda nekih preterivanja, ali to kolega Gumojed u prevodu ublaži. Možda ne bi trebalo da prenaglašava planove srpskih komunista da ubiju oba (?) kralja, pošto srpskog kralja momentalno nema.

Međutim, šta je sa ostalim temama?

Da. Ostale teme su Glavatoj Nati zadavale glavobolju. Šta je ona znala na primer o švercu? U Muzeju je doduše menjala devize sa turistima po crnom kursu, naučila je čak i ono kinesko ili englesko „čen-čenč”, ali to nije bilo ništa. Deset maraka ili sto, najviše. Kako na osnovu toga da izmisli priče o trgovini oružjem i ljudima?

Setila se najzad kamiona. Izmaštala je švercersku mrežu od Pakistana do Chicaga, sa centrom na Izbegličkoj Adi u Sentandreji.

Dolazili su ovde tajanstveni kamioni, vazdušni i podvodni, u kojima je Glavata Nata provozala kroz svet neverovatne količine oružja, ali Kovač Kalambo nije bio zadovoljan.

Uzalud su rastavili Kuplungov kamion u paramparčad, osim perjanih jakni i patika nisu našli ništa.

Osim toga, Kovač Kalambo je tvrdio da se u kamionu ne može sakriti cela divizija tenkova. Najuglednije svetske špijunske agencije se smeju i sumnjaju.

Izmišljotine treba da budu realne.

Sa drogom je bilo još gore. Glavata Nata i nije znala tačno šta je to. Na osnovu nekih filmova narkomaniju je zamišljala kao jako teško i tromo pijanstvo. Bleda, propala deca bockaju sebe injekcijama da se ošamute.

Ipak, kada je napisala da Srbi na Adi prodaju intravenoznu rakiju, pismo joj je vraćeno. Da ne piše idiotizme.

Eksploziv

Laži su najzad počele da je dave, pogotovo zbog neuspeha. Kovač Kalambo više ništa nije hteo da joj veruje.

– Ko bi mišljo da je teže pogoditi istinu nego lagati? – šmrkala je Glavata Nata nad hartijom i sto puta rešila u sebi da odustane od svega.

Iz tog kruga međutim, za nju, znala je, više nije bilo izlaza.

Najviše su je vrzmali zbog vidovdanskog vatrometa. Tražili su da sazna odakle je nabavljen eksploziv.

Od žena i dece koja su se na Adi svakog petka okupljala oko njene kotarice s pogačicama kao pilići, nije saznala ništa, a muškarci kao da su je izbegavali. Mrki i ćutljivi, istanjeni od nerada i slabe hrane, motali su se u dnu barake i među okrečenim stablima vrba na obali, kao senke, i šaputali među sobom.

Uz vest da im je isposlovala dozvolu za izlazak sa Ade u posetu Muzeju, Glavata Nata je imala i jedan predlog.

Bilo bi lepo kada bi se vidovdanski vatromet ponovio na sentandrejsku slavu o Preobraženju, ali sada ne na Adi, nego u gradu. Negde kod Muzeja koji je on na brežuljku, pa bi se parada videla daleko.

Ona bi našla i para od srpske zajednice, samo treba da zna koliko da traži. Ili neka joj kažu šta je potrebno za vatromet i gde može da se kupi.

Raspitaće se kod ljudi, obećale su joj žene koje su nestrpljivo čekale sledeći nastavak serije „Pudarina”; Glavata Nata im je svakog petka pripovedala epizode iz prošlosti Sentandreje. Nadahnuto je govorila o vremenima svojih predaka kada filoksera još nije udavila vinograde.

– Posle Preobraženja – namestila se Glavata Nata epski kao guslar s kotaricom na krilu – kada se osvetilo grožđe, setandrejska mladež izgruvala je prašinu u porti u kolu i hajd! Momci i devojke iseliše se u vinograde đe su preko dana čuvali mirisavku i slankamenku, predveče pevali, a po mraku se valjali po travi.

Škakljive detalje Glavata Nata ilustrovala je pesmom koju su prihvatile izbegličke žene i devojke, pa se na Adi začas stvorila arhaična, pudarska atmosfera.

„Ej, ne pudarim da sačuvam grožđe, ej, već pudarim da mi dragi dođe.”

Tesla

– Bako, idi, jbtb, čekaju te na Pesku – presekao je pudarsku idilu neki dečak.

– Mene? A ko to mene čeka, rođeni?

– Čekaju te Prorok i Teslinci.

– Šta divani to dete?

– Ma to su naši ribari – smejala se majka dečkića. – Oni se bave paradama i vatrometom, što ste tražili.

– E onda deder, švrćo, trkni i reci im da je njima isto tolko dovde ko meni dondle.

– Ali treba nešto, jbtb, da ti pokažu.

Glavata Nata se spustila na obalu. Koliko puta se ovde kupala, davno, u detinjstvu! Pesak su onovremeno dovukli zapregama i nasuli ceo zaliv iz kojeg voda nije mogla da ga ispere.

– Dakle vatromet? – dočekao je Glavatu Natu čovek u crnom gumenom šinjelu.

– Potrefjo si. Voljela bi vatromet na Preobraženje.

– Bakica bi se igrala vatrom.

– Samo da se ne upiški! – bacio se od smeha u pesak mladić u ishabanom bademantilu i vojničkim cokulama.

– Sram vas bilo, balavci! – uvredila se Glavata Nata, mada joj nije bilo ni svejedno. Ekipa je izgledala čudno. – Ako ste brezobrazni, trašću drugog.

– Opa, bako! Kako misliš. Ako ti nije stalo do kvaliteta…

– Zaš, vi ste vada ekstra štogođ?

Prorok je izvukao pištolj brzo kao Li van Klif, i ispalio raketu.

Nad Dunavom zasevala su slova: Udruženje Nikola Tesla i Teslinci.

– Sad ću se premetnuti! – sricala je munju Glavata Nata. – Al da nije ovo od vraga, čuješ li?

Prorok i Teslinci su se smejali. Nikola Tesla bio je Srbin. Pokazali su joj transformator s gvozdenom kotvom u obliku krsta i sa četiri namotaja koji su jedan drugom okrenuli leđa ako ocila.

Iz uređaja blesnula je preobražena struja i nadvila se nad rekom kao brežuljak na kojem je stajao Nikola Tesla i bombardovao svemir. U rukama su mu pucali kosmički bičevi visokog napona i bacali iskre poput zvezda, a one su slale povratne talase u  Tesline električno načuljene uši.

Glavata Nata je bila zadovoljna. Na Preobraženje išaraće sentandrejsko nebo kao licitarsko srce. Međutim, potreban je i običan vatromet, Srbi su ipak staromodni. Neka bude i „grčke vatre”, to je pravoslavno.

Prorok je pitao šta da bude ispisano na nebesa.

– Evo, piši – zabacila je glavu Glavata Nata, kao da inspiraciju skida odozgo: – Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta.

Video

Zauzeta u Muzeju, Glavata Nata je rok-operu – pre svega zbog Sineta – nameravala da pogleda sa kasete. Doduše, teško se rastala od starog televizora koji su još bili kupili zajedno sa mužem i koji je volela proto kao komad nameštaja.

Kuća Glavate Nate bila je puna sličnih čuda tehnike, arhaičnih strojeva koji su odolevali amortizaciji i smenama mode, a nove predmete su asimilirali kao stara Sentandreja moderne kafiće.

U kuhinji je dominirala zdepasta električna peć sa gvozdenim ringlama na kojima se savršeno peče paprika, a najavangardniji predmet bio je aparat za prženje hleba koji je izbacivao prženice kao cirkuski žongleri karte.

Postelja sa debelim sunđerom umesto nekadašnje perine u unutrašnjoj sobi ogledala se u staklenom triptihu ormančića na kojem je pored parfemskog šišeta sa gumenom pumpicom plastični dezodorans stajao stidljivo, kao sluškinja.

U društvu secesionistički komplikovane zingerice i svečano otrcanog klavira s elegantnim lukom levog bedra i vitkim nogama kao balerina, starinski crno-beli televizor delovao je prvih godina seljački, ali je vremenom i on dobio izvesnu patinu.

Glavata  Nata se dugo opirala da ga kupi nov u boji s video-rekorderom, sve dok u oktobru 1990. nije nabavila jednu video-kasetu. U crnoj kutijici nalazila se i ona sama, prava Glavata Nata u svečanom kostimu i sa onduliranom kosom.

– Nije istina da sam se tako gurala ko stoka – mahnula je na ekran da otera svoju sablast kao muvu.

Slika se, međutim, neometano odvijala i Glavata Nata je s punom tacnom pogačica ušla na prijem u Vladičanskom dvoru posle otvaranja Muzeja za 300. godišnjicu velike seobe.

– Pašću! – ciknula je pred pragom i uhvatila se za Čokoladu. – Ne smij se, možem da panem vladiki u krilo!

– Ne možeš, ako tada nisi.

– Ne možem? A šta onda možem?

– Ne možeš niš. Sve ostaje ko štoj bilo. Il možeš da zaustaviš i vratiš natrag.

Slika se ukočila, zatim je Glavata Nata počela da juri natraške, a gosti su vadili iz usta pogačice i stavljali ih na tacnu.

– Ček, ček! – zabuljila se Glavata Nata u dvosmerno vreme. – Deder, pokaži mi časkom kako ide to tamo-vamo.

Čokolada joj je objasnila osnove rukovanja, a Glavata Nata se zalepila za video. Svako veče je gledala svoju kasetu, zaustavljala snimak na raznim mestima, motala ga i vraćala ubrzano ili usporeno, i u naknadnoj diskusiji sa učesnicima i sa sobom među njima, ispravljala prošlost i krojila budućnost.

Baratluk bi nastavila i u snu, pa su joj se stvarni i sanjani snimci pomešali u glavi, sve dalji od onoga što je inače pamtila.

Gostima Muzeja pričala bi posle razne varijante koje su oni raznosili po svetu, gde su se iz tih lutajućih priča poreklom iz video-aparata i snova Glavate Nate rađali novi i udaljeni apokrifi o Sentandreji.

Seobe

U petak 12. oktobra 1990. godine na proslavi 300. godišnjice velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem, u Sentandreji bila je gužva.

U tri sata poslepodne u porti Saborne crkve i vladičanskog dvora svečano je otvoren srpski Muzej. Pored ulaznih vrata otkrivena je osnivačka ploča na kojoj piše za sva vremena:

Поводoм 300. годишњице велике сеобе Срба у Мађарску сталну изложбу приредио Стојан Вујичић.

Od predsednika Republike Mađarske do guslara iz srbijanske unutrašnjosti, na svečanosti je bilo naroda domaćeg i stranog, svetovnog i sveštenog, mladog i starog, treznog i pijanog, pomešano.

Vazduh je bio pun mirisa promene. U Mađarskoj je te godine pao komunizam, a u Srbiji se digao na nacionalni nivo. U Sentandreju su došli ljudi sa šajkačama na glavi, noseći šake zemlje sa Kosova i prestolonaslednikovu sliku, a Dumčinim sokakom treštalo je „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala”.

Posle svečanih govora i otvaranja Muzeja praznični skup je otišao u crkvu na večernje, a Glavata Nata je trknula u dvor da proveri da li je sve spremljeno za prijem.

Oko švedskog stola šunjao se krupan čovek. Očima i kažiprstom krstario je nad sendvičima i već je ščepao jednu pogačicu.

– Neka to dirat s rukama! – razderala se Glavata Nata. – To je za goste!

Lopov je izjavio da je i on gost, ministar iz Beograda.

– Ondak šta sad tražite ođe? Ajde tornjajte se u crkvu, a posle mošte žderat ko drugi svet.

Na prijemu se Glavata Nata gurala sa tacnom svojih pogačica; nutkala je pre svega ćelavog predsednika države, vladiku, popove i civile sa bleštavim kravatama.

Ogromni ministar je pratio tacnu usporen i uzvišen nad glavama kao odžak parobroda. Usput bi zdipio koji sendvič, istresao čašicu rakije, a sa lutajuće tacne skidao je pogačice, napadajući ih sa svih strana, preko glava i ramena, kao polip.

Srela ga je kasnije pred WC-om kada je išla u kuhinju po nove pogačice. Ministar se kao đeram nadneo nad starog protu koji je uplašeno trepkao u ministrov energično zatresen klipasti kažiprst pred svojim nosom.

Glavata Nata je čula kako visoki gost „u ime božije i u ime svesrpskog ujedinjenja” opominje protu da prestane s gunđanjem na komuniste. Moli ga lepo ali naglašeno, kao Srbin Srbina i kao brat brata u Hristu.

Prota je podigao svoj pogled i rekao da to o Hristu od njega, ministra, ne voli da čuje. Video je u crkvi da gospodin ne zna valjano ni da se prekrsti. Kao da se češka po grudima, rekao je prota, a ovaj je na to posegnuo rukom valjda da ga zgrabi.

Tada je Glavata Nata udarila dlanom u tacnu kao u talambas.

– Ne dirajte popa, čojče! – siktala je prigušeno da se u svečanim salama ne čuje. – Oni su nas ođe održali trista godina. Đe bi nas bilo da nije bilo crkve? Ne bi imali vi đe da dolazite da nam otvarate muzeje i žderete pogačice!

Testament

Posle prijema praznični skup je prešao iz Vladičanskog dvora u Dom kulture gde je sledila svečana beseda „Tri veka velike seobe”. Glavata Nata je pogasila lampe, očešljala se i stavila malo karmina na usne, i krenula za gostima.

U porti, gde više nije bilo nikoga, primeti da su vrata Muzeja odškrinuta, a u podrumskom prozorčetu igra svetlo.

– Subito onaj minister što furt lunja đe ne treba! – trčala je niz stepenice.

Međutim, u muzejskom podrumu stajao je suv, namirisan gospodin, sa svećom u ruci kao u crkvi.

– Gospon Moler, šta radite vi ođe? Zakasnićete.

– Na voz, gospođo Natalija? Jedino na voz mogu ja da zakasnim.

– Kud će te sad na voz?

– U Pariz. Orijent ekspres iz Pešte, u pola jedanaest. Odoh ja, gospođo Natalija.

Takvo oslovljavanje Glavata Nata je doživljavala samo od g. Molera, staromodnog kavaljera iz nekada bogate sentandrejske porodice, predratnog pariskog studenta i akademskog slikara koji se udvarao portretima. Svaka zgodnija Srpkinja u Mađarskoj imala je od njega crtež ili akvarel, a neke su čuvale možda i drugačije uspomene.

Trideset godina je čistio ikone sakupljane za budući Muzej koje su u polutami letnje kuhinje parohijskog doma čekale ovaj dan da osvanu. Neposredno pre toga, dok se na mestu letnje kuhinje podizalo muzejsko zdanje, ikone su ležale zaključane u Sabornoj crkvi, kao na nekom spiritualnom očišćenju posle g. Molerove mekane krpe i vate natopljene alkoholom i benzinom. Sada blistaju gore u Muzeju kao nove, preporođene.

– A đe ste vi, gospon Moler, ođe u podrumu? Nisam vas viđela ni na prijemu.

– Eto, spustio sam ovde te naše slike – podigao je sveću stari slikar.

Kada je svetlo palo u krug, iz dubine podruma prišli su im farbani ljudi. Patrijarh Čarnojević je jahao na konju, a Venclović je gradio ćeliju kod Sulejmanovca. Glavata Nata je videla i sebe u Raju kako gleda TV.

Pozadine slika tonule su u tamu, figure su se odlepile i došle blizu pred njih, osamostaljene. Ono što se na slikama događalo, likovi su nastavljali u lepršavom svetlu sveće; igrali su i gestikulisali, a kretali su se nečujno kao na prstima.

– Šta ćete š njima, g. Moler? – pitala je Glavata Nata šapatom. – Vada ji nećete zanavek zatvoriti u podrum?

– A šta da radim s njima, gospođo Natalija? Gore u Muzeju među tobože ozbiljne ikone nisu ih primili…

– Trebalob ji prodat.

– Eventualno. Ali ne sada. One još nemaju cenu. Treba da dočekamo da pomru modeli i likovi. Onda ću doći po njih.

– Dotle da trunu ođe zabadava? Zaš ji ne ponesete u Pariz?

– U Pariz? Kako da odnesem celu Sentandreju u Pariz? Pogledajte ih, gospođo Natalija. Pogledajte taj svet. Umorni su oni za novu seobu. Ostavimo ih na miru, ovde, u Sentandreji, sada već, kako kažete, zanavek.

Ičvič

– Ponovite, molim vas, ovo poslednje. To „zanavek” – rekao je čovek koji je ulazio u podrum kao klizač na ledu.

Glavatoj Nati se učinilo da je ranjen u glavu. Levom rukom je kosio okolo radi ravnoteže, a desnu je stiskao na slepoočnicu. U toj ruci držao je kutiju iz koje je zurila kratka cev sa staklenim okom.

– Ko je to, gospođo Natalija? Da nije policija? – šapnuo je g. Moler uplašeno.

– Ičvič? Ti si, derane? – prepoznala je Glavata Nata pomaškog mladića iz tada još zajedničkog južnoslovenskog „Ekrana”. – Zar ne snimate gore besedu?

– Gore je Kiklop s velikom kamerom. Ovo je samo video.

– Pazi, prepćeš vrat na tim basamcima!

Ičvič je posrnuo i sleteo sa stepenica. Tada je u dubini podruma ugledao ikone. Krenuo je kamerom, na prstima kao lopov.

– Kalambo, jebote! Kovač Kalambo – procedio je pred jednom slikom. – Šta njuška debeli? Neki požar, šta li?

Ičvič je uronio u podrum i snimao. Prvo neku sobu punu dekadentne elegancije gde je g. Moler sedeo u staroj fotelji i srkao čaj, a kroz dim njegove cigarete naziralo se lice Glavate Nate.

– Ovo vidi, ođe – prevagnula je sujeta u Glavatoj Nati. – Potrefi ko je ovo – pokazivala mu je zabrađenu ženu koja je na starovodskom večernju nudila vino iz demižona.

– Nemam pojma – zurio je Ičvič kroz kameru.

– Pa đe su ti oči? To je tvoja baba Koviljka – smejala se Glavata Nata.

„Kurac je to baba Koviljka”, mislio je Ičvič, ali je ćutao da ih ne razočara.

– Tvoji su iz Pomaza – približio im se i g. Moler – na Staru vodu dolazili kolima. Znaš, zapregom. Evo, njihova Velika Kola vuku Pilići – pokazivao je Ičvičeve stare kako jezde na zvezdama iznad Potkamena.

Ičvič je snimio sve. Imao je na traci otvaranje Muzeja, prijem u Vladičanskom dvoru, poslednje rečenice razgovora Glavate Nate i g. Molera, i sve slike odložene u muzejski podrum.

Najzad je spustio kameru i premotao traku.

– Da vidim da li je to sranje uopšte radilo.

– To je ono što se meće u televizu? – pitala je Glavata Nata.

– Pa ne u televizu, nego u video.

– Svedno. Daj ti to sad lepo meni, pa ću ti vratiti kad pogledam.

Ičvič tu traku nije video više nikad. Pošto nije znala da se snimak može umnožiti, Glavata Nate mu je slagala da je traku njen televizor pocepao.

Od onda, svako veče je gledala snimak u kojem je letela kroz prošla i buduća vremena, stavljala je pogačice sa čvarcima u usta ministara i popova, zatim ih je vadila i vraćala na tacnu, silazila u podrum, slušala poslednje reči g. Molera i razgovarala s njim kroz daljinski upravljač, naglas, kao nekad, kada su sedeli u letnjoj kuhinji među ikonama, kao u kafani.

Moler

Uvaljen u rasklimanu fotelji prekrivenu maljavim ćebetom u bojama žerboa („Biljana”, Otex, Ohridski tekstilni kombinat) g. Moler je srkao čajeve Glavate Nate tokom trideset godina.

Kada je 1960. za budući sentandrejski Muzej počelo sakupljanje ikona napuštenih srpskih crkava u Mađarskoj, g. Moler je angažovan za hitnu restauratorsku pomoć, u stvari za prvo, elementarno čišćenje ikona.

Sakupljači su predmete otete od propasti donosili u Sentandreju komad po komad i smeštali ih u napuštenu letnju kuhinju parohijskog doma kod Saborne crkve, u porti Vladičanskog dvora.

Ovde je g. Moler čistio blago koje su prašina, paučina, kiše i mrazovi počeli da razaraju. Sedeo je u fotelji sa krpom na kolenima i pregledao ikone kao lekar. Glancao ih je i duvao poput alhemičara.

Pošto je g. Moler dolazio samo povremeno, ključ je za letnju kuhinju imala i Glavata Nata. Svaki dan je otvarala prozore, brisala prašinu, a zimi je ložila. Zbog ikona nije smela da koristi ugalj, pa je nabavljala drva od srpskih kočijaša iz okolnih sela, prvih sponzora Muzeja.

Prolazile godine i decenije a g. Moler je u svom staromodno dugačkom sakou sve više tonuo u hrpama sakupljenog materijala. Glavata Nata je osećala da starac voli da radi sam, ipak je dolazila da mu skuva kafu. Tako su barem rekli, mada je g. Moler pio čaj.

Imao je svoju šoljicu od herendi porcelana, a Glavata Nata je u letnju kuhinju dovukla čitavu kolekciju kesica i trava, jer je stari izvolevao. Jedanput bi mu se prohtelo da pije lipov čaj sa medom, drugi put bi zaželeo crni cejlon sa rumom, a krajem 1980-ih godina, u doba ofanzive prirodne medicine, prešao je na čajeve od koprive, bosiljka i kukavičje trave.

Uvalio bi se u fotelju i nabio u muštiklu mirisavu cigaretu.

– Nećete mi, gospođo Natalija, zameriti ako zakadim, jer vaš čaj je tako fin da ne mogu, je li, da ga istinski uživam bez duhana.

Zbog onog „gospođo Natalija” sve je bilo oprošteno.

– Šta smo danaske očistili? – pitala bi ga ona in medias res, uvek u toj intimnoj ortačkoj množini, a g. Moler bi pokazivao aktuelnu ikonu i objašnjavao, ali nekako uzgredno i šturo kao da čita inventar. Iz te i te crkve, iz tog i tog veka, taj i taj svetitelj, i slično.

Zagrejao bi se, međutim, čim bi spomenuo zografe. Ikonopisce je g. Moler, čak i nepoznate, predstavljao prisno, kao svoje lične prijatelje.

Venclović

– Gavrilo je na primer, mislim na Venclovića, znate, mantiju i breme kaluđerskog života nosio lako kao paperje – počeo bi priču g. Moler. – Svoju mladost, naime, proveo je o svojoj volji i ne bez mnogoga poroka. U tim stvarima domašio je maksimum, izgleda, još kao momak.

– Ko čika Tić u Pomazu – povezivala je vekove Glavata Nata. – On kaže, kad bi odsele pio samo sodu, i to bio špricer. Tolko se matori nakrvljo vina. Crvenoga. Al on ipak nije posto kaluđer.

–  Pa i nije problem sa vinom.

– Nego š čim?

– Znate, Vencloviću je dodijalo da besposlen povazdan na pijaci pari oči pregledajući mlade i devojke, da sluša besede tankovite i mazne, pesme horoskopijske slatkoglasovite, da gleda namigljive oči tihozgledne, mekane haljine cifraste i belorumena lica, i lepo stasite i sitnohodljive kičeljivo okretne beštije bezobrazne, dosadio mu je dogovor iz daljeg s očima, na blizu pipoljenjem se, doticanje s nogama, prolaz i izlaz često, iščekivanje se napolju po budžaci, slatko slušanje mnogozabavno hegeda i pesmi li kojoh bezočnih, smučile su mu se igračice bludljive i njihovo razvaljivanje se na postelja, gde no se svršuju bogomrski zločesti poslovi.

– Moro je imati jaku volju da sve to batali!

– Opet je imao sreću. Kade gde tamo među ženskom se skupštinom s pameću dole spuzne a s telom se ka pihtije raslabi, morao je hranu jaku da uzima e da bi svoju kondiciju na požetelnome održao nivou, jer obače posle prvih par podviga u vidu tour de kuraž ispalo bi tour de blamaž.

– Al đe mu je u tome bila sreća? To je ipak nezgodno, mislim.

– Sreća njegova bila je u tome što se od onolike silne hrane počeo da goji, do te mere da za onu stvar, znate, više nije bio sposoban.

– Kako? Nije bio kadar?

– Nije bio kadar, mislim, prosto tehnički.

– Mučenik jadni! Zaš nije udarjo dijetu?

– Kako da nije, gospođo Natalija. Tako je i postao kaluđer. Počeo je da posti očajnički i postizao fantastične rezultate. Istanjio se kao šipka i osušio kao korov, samo što je onda izgubio volju za ženama.

– Niš ne valja kad se prećera.

– Pa ne znam. Venclović i nije preterao nego presekao. Zakaluđerio se ovde u Sentandreji, izučio prepisivački zanat i slikanje kod Kiprijana Račanina, zatim je švrljao po srpskim varošima u gornjoj zemlji od Sentandreje do Đura i Komorana, penjao se na propovedaonice i čitao Srbima bukvicu.

– Al mlogo hasne subito nije imo s tim našim sprostacima – odmahnula je Glavata Nata.

Rafajlo

Tajne oko Venclovićevog lika u g. Molerovim pričama lebdele su kao crne skute kaluđerske mantije u mašti Glavate Nate.

Bez datuma rođenja i smrti, čovek kao da je besmrtan. Tako, i Venclovićeva sen se muvala oko njih kao da je kaluđer živ s one strane svetlosti. Sentandrejske ulice nosile su otisak njegovih sandala lakih kao lišće, nevidljivo, poput traga iza potonulog kamenčića na vodi.

Glavatu Natu najviše je čudio nemir koji je Venclovića gonio od mesta do mesta. Skitao se oko Sentandreje svuda gde je bilo Srba, ali nigde nije mogao da se skrasi.

– Znate, bio je prosvetitelj – objašnjavao je g. Moler. – U nedostatku štampe i televizije, znanje je prenosio i predavao lično sa predikaonice. U Sentandreji graždanima, u Đuru i Komoranu šajkašima a u Kalazu i Pomazu paorima.

Taj racionalizam, međutim, Glavatu Natu nije zadovoljio. Slutila je dublje, teološke i psihološke, u svakom slučaju mistične razloge.

– Vada je moro da beži od ženskinja. Subito su ga mloge frajle zapamtile iz onog nestašnog doba dok se goropadio.

– Mislite na ljubomoru? Znate, gospođo Natalija, frajlice su starile zajedno sa njim, ne verujem da je zbog njih morao da cirkuliše kao motorni čamac.

– Hm. Stara koka, dobra supa.

– Bilo je tu, međutim, nešto drugo, čudno – zagledao se g. Moler u svoju šoljicu. – Zbilja neka vrsta ljubomore. Venclović kao da se jurio s jednim svojim kolegom ikonopiscem, izvesnim Rafajlom. Čim bi se ovaj prebacio na novo mesto, evo za nekoliko dana ovde i Venclovića.

– Bože divana! Da nije bio krivo nasađen?

– Ne, ne u tom smislu. Nego mu je taj Rafajlo, izgleda, stalno zdipio ispred nosa najbolje modele za ikone.

– Zaš? Imo je bolje oči?

– I bolje oči, i širi pristup. Njemu na primer nije smetalo da za anđela uzme neku drolju. Znate, od onih sa ulice. A one su pristajale da ih moluje za iste pare kao za ono, znate.

– Od kurava je pravio anđele?

– Rafajlo je bio Mediteranac, iz Medine…

– Nemojte divanti koješta, Medina je ođe u Mađarskoj, kod Grabovca.

– Jeste, ali medinski Srbi došli su odozdo, sa mora, iz Rafajlovića ispod Kotora. Drže da su potomci nekog Grka Rafajla, slikara.

– Zato još nije trebalo da na naše ikone meće neke išibane.

– Smatro je da je za lik dovoljna lepota. Iz nje onda, govorio je Rafajlo, niču dobrota i čistota same kao koral. Slikaru je dovoljno da ih pusti kroz svoju dušu. Ili duh.

Nadrealizam

Ikonopisci iz g. Molerovih priča šetali su sentandrejskim ulicama i sokacima srpskih sela u Mađarskoj od crkve do crkve, svraćali u krčme, igrali na slavama i voleli devojke od kojih su se po završetku nekog ikonostasa opraštali teška srca, odlazeći za novim poslom.

Glavata Nata je uobrazila da se njihove biografije nalaze u debelim, crvotočnim knjigama koje su sakupljači Muzeja dovlačili zajedno sa ikonama. Prelistavala ih je oprezno kao da su od suvih latica, ali od staroslovenskog zaboravila je i ono malo što je u školi, devetsto tridesetih, učila.

Ostale su dakle priče u kojima je g. Moler povezivao ikone i ikonopisce, slikare i molovane likove svetitelja, sentandrejske sokake i nebeske predele. Tvrdio je da su nebesa propustno ogledalo, sa rajskom Sentandrejom na drugoj strani.

Taj izmešan svet Glavatoj Nati bio je zanimljiv i uzbudljiv, nov i tajanstven, a ipak dobro poznat sa davnih časova veronauke i iz detinjskih maštanja, a sada uzdignut romorenjem g. Molerovih otmenih rečenica i biranih reči na nivo iznad njenog horizonta, u predele prelaznih stvarnosti, prekriljenih mirisavim dimom fine cigarete i čaja od šeboja i nane.

Tako su njih dvoje od 1960. do 1990. uz čaj ostarili, dok se molovani svet u letnjoj kuhinji čudesno podmlađivao.

Jednog dana Glavatoj Nati se učinilo da halucinira. Brisala je prašinu sa staklenih ikona koje su držali u ćošku obložene krpama kao kompot da se slučajno ne kvrcnu i polupaju. Njih je g. Moler posebno voleo.

– Glasmaleraj. Tako se kaže na švapskom. Molovano staklo. Znate, moluje se sa naličja, u negativu. Sve ide obrnuto kao židsko pismo.

Sa krpom u ruci, Glavata Nata je ustuknula. Na jednoj slici kao da je videla sebe. Mislila je da se samo ogleda u staklu, dok nije shvatila da je sa slike gleda sopstveno devojačko lice.

Sedela je u čamcu, iza leđa stajao joj je Babo sa veslom. Plovili su oko krsta na Glavnom trgu, među kućama.

– Ju bože, g. Moler! Rekla sam vam da ne mećete tolko ruma u tej!

Ali g. Moler nije bio pijan. Sa tajnih mesta iza starih, očišćenih ikona, izvlačio je nova farbana stakla zamotana u krpe.

– Evo, pogledajte ovu – pokazivao je sliku sa Dunavom i nekom dopola potonulom lađom, na jarbolu sa platnom „Seoba Srbalja” Paje Jovanovića i sa postrojenim Sentandrejcima na palubi kao na grupnoj fotografiji.

– Pa to smo mi, g. Moler!

– A koga ste očekivali? Mohikance? Sa starih ikona gledaju nas naši dedovi i naše bake. Kod Paje Jovanovića autentične su, ja mislim, čak i one ovce. Sada smo mi na redu, ovi naraštaji koji su ovde, verovatno, poslednji. I nas treba neko da naslika.

Ćelija

U letnjoj kuhinji zaživeo je polako jedan nov svet. Na slikama g. Molera ređali su se Sentandrejci pokojni i živi, zajedno sa likovima iz veronauke.

Molovana Sentandreja više je ličila na sebe nego ona stvarna. Svih sedam zvonika istim pogledom vide samo ptice, ali g. Moler je sve crkve zgusnuo u jednu perspektivu. Oltari i ikonostasi izranjali su na fasadama, litije su vijorile sa tornjeva, ripide su nicale na vodi kao lokvanj a krstovi sevali kroz plavet kao ukršteni zraci direktno iz Sunca.

Na starovodskom izvoru večernje su služili patrijarh Čarnojević i vladika Zubković, pojao je hor Đure Čikoša iz Kalaza i Ignjata Čobana iz Pomaza, a posle večernja i osvećenja patrijarhove vode počela je igranka. U tamburu su udarali Nikola Šalajko i Džeki Vuković, Veljko Milošević je svirao u brač, Slobodan Čikoš trzao je kontrabas, čika Tić je cvrkutao u frulu a Tihomir Vujičić je kljucao šumski klavir.

U skamiji prepisivačke škole Kiprijana Račanina dreždao je mladi Venclović; učio je azbuku i stvarao novu.

Zbog azbuke i abecede i Glavata Nata je imala polemiku s g. Molerom. On se potpisivao mađarski kao u svom pasošu, pa je naslove ispod ikona i slika ispisivao takođe latinicom: „Nebesa”, „Zvona”, „Muzej”, „Bog” i tako redom. Kad bude proradio, Muzej posećivati zapadni turisti, slike treba da budu kompatibilne i sa njima.

– Serem se ja na zapadne turiste – branila je Glavata Nata nacionalni interes i ćirilicu koju je zadržala u inventaru.

Ispod naslova slike „Ћелија”, prepisala je i Venclovićevu molbu upućenu budimskom vladici: „Потајно вас прошу, ако може бити, тамо близу села Помаза, код оне воде што је зову Сулејмановац, да би кјелицу коначну справио.”

Venclovićevu ćeliju g. Moler je naslikao kao molovanu daščaru sazidanu od ikona koje je kaluđer farbao sa obe strane daske. Naslikao je priče koje se stapaju u celinu, u zajedničku priču Venclovićevog sna o Sentandreji.

Radovi su se privodili kraju, nedostajala je samo tavanica, kada je g. Moler zapeo. Nije znano kako da naslika obe strane ikona u istoj perspektivi tako da se islikani zidovi vide i spolja i iznutra.

Glavata Nata se pribojavala da će se g. Moler propiti jer je počeo da sipa ruma i u čaj od nane, sve dok nije došao na ideju da farba providne slike. Preko negativa crtao je novu scenu u senci, a pozadine su se prelivale sa lica na naličje i obratno.

– Atlantida. Srpka Atlantida – pokazivao je Glavatoj Nati svoju novu tehniku u kojoj su se slike otvarale jedna iz druge kao uzastopni prozori.

Atlantida

– Venclovićeva ćelija, gospođo Natalija, odletela je u vazduh – izjavio je g. Moler jednog dana.

Glavata Nata je skočila do prozora i pogledala u pravcu Saborne crkve.

– Ne, ne, gospođo Natalija – smeškao se slikar. – To samo tako, na slici.

Zapalio je cigaretu i pokazao sliku. Venclović je podigao zidove i preostalo mu je da naslika daske za krov, kada su počele da kruže spletke da je on te ikone ukrao. Ogorčen zbog bede od lukave braće i među laživim društvom, obratio se Gospodu „Molitvom za oluju”.

Gospod je Venclovića poslušao, nastavio je g. Moler, i u preobražensku noć udario gromom u ćeliju.

– Iz prozorčeta šiknuo je plamen – pokazivao je g. Moler. – Zgrada se podigla i rasturila u vazduhu kao pečurka, osvetljena sopstvenom vatrom koja je halapljivo zalizivala nebeski svod, okovan zvezdama.

– Ju, bože – uhvatila se Glavata Nata za usnu. – Nije ostalo niš?

– Ništa. Ne ostade za njima ništa, gospođo Natalija. Letele su ikone i slike sa svetiteljima, sa večernjem na Staroj vodi i kolom oko lipe, s pevačkim horovima i tamburašima, a letele su i crkve naslikane na ikonama, kružili su zalutali tornjevi, otkinuti portali i odvaljene fasade, a zvona su lebdela poput praznih nebeskih šešira i brujala ludo kako ih je vetar ljuljao.

Te noći Glavata Nata je sanjala da je dospela u Raj. Jedva je čekala da sutradan ispriča g. Moleru. O mamurnom sv. Petru govorila je sramežljivo, ali se oduševljavala srdačnim prijemom.

– Imam gore svoju stolicu ko u crkvi – rekla je ponosno.

– Ovako nešto? – otvorio je g. Moler ekran na „Atlantidi na kojem su rajski Sentandrejci gledali prenos pozorišne predstave o eksploziji Venclovićeve ćelije.

Glavata Nata je videla dva neba, jedno gornje na kojem su letele ikone i crkve, i jedno drugo dole u pučini reke, ali drugačije od onog iznad nje.

Na Dunavu lebdela su naličja ikona sa nebesa.

Na slici sve je bilo u raspadu i grad više nije postojao, Glavata Nata je ipak osećala neki mir. Gledala je sliku izdaleka, zatim svaki detalj posebno, izbliza, prepoznavala je lica, videla je i sebe više puta, kao mladu devojku u kolu i kao sedu baku u razgovoru sa patrijarhom Čarnojevićem, dok joj najzad pogled nije kliznuo u treći sloj.

Pod vodom, na dnu Dunava, stajala je Sentandreja.

Oko nje je g. Moler bojama dočarao gluhotu. Sentandreja na dnu Dunava blistala je i zračila kroz staklenu vodu, ali je ćutala kao riba ili koral koji vekovima stoji ravnodušno i nepomično, i prepušta slučaju i tuđoj radoznalosti da bude pronađen ili ostane zauvek neprimećen.

UsudPRIVATE

Viziju o potonuloj Sentandreji, sakrivenoj u sopstvenoj senci, potvrdili su senzacionalni arheološki nalazi, nedugo posle otvaranja Muzeja. Kada je sakralno blago magacionirano u Sabornoj crkvi preneto na svoje definitivno mesto, centralni sentandrejski hram trebalo je da se dotera.

Tokom obnavljanja poda, ispod hrama u nivou temelja pronađeni su ostaci zidova neke starije, prvobitne crkve, utonule u zemlju. Na iskopanim komadima maltera, ne većih od ljudskog dlana, otkriven je živopis.

Glavata Nata je od ponosa porasla valjda čitav pedalj. Imaju najzad i fresaka, ne samo ikona. Sada je Sentandreja zaista ravna Hilandaru.

Zadovoljstvo su joj narušavale izmišljotine mađarskih arheologa. Tvrdili su da ta prvobitna crkva, kobajagi, nije pravoslavna. Malter je star, iz doba kada u Sentandreji još nije bilo Srba.

– Da ste došli u Sentandreju al oma – telefonirala je Glavata Nata u Beograd u Akademiju. – Otimadu nam crkve!

Brzi voz Avala ekspres tog zimskog dana uoči sv. Save stigao je u Budimpeštu sa zakašnjenjem od pet i po sata. Predstavnik Srpske akademije nauka i umetnosti pred železničkom stanicom Keleti zaustavio je noćni taksi, otvorio vrata, kliznuo na ledu i slomio nogu.

Sutradan ujutro iz dežurne bolnice pozvao je sentandrejski Muzej i javio da je stigao.

Glavata Nata se naljutila. Gde je gospodin akademik našao sada da lomi nogu kada je u Sentandreji otkrivena podzemna crkva? Posle se ipak smirila i na bazi ženske solidarnosti telefonirala u Beograd, supruzi gospodina akademika.

– Ne brinite, sve je u redu, vaš muž je u špitalju, na intenzivnom odeljenju. Zamotan je u gips do kuka.

Izdala je preko telefona još nekoliko naređenja šta akademikova kćerka treba da uradi sa obamrlom mamom, zatim je krenula u bolnicu.

Bolesniku je odnela kilu pomorandže i dve kile maltera.

– Jelda je srpsko? – grebla je šarenu površinu olupine, ali je akademik rekao da komad nije dovoljno velik.

Ovako, na prvi pogled, bez tehničke opreme i hemijske analize, ne može da kaže ništa pouzdano. Najbolje da gospođa uzme neko veće parče i čuva dok on ozdravi.

– Što smo mi neki kilav narod – mrgodila se na povratku u Sentandreju.

Kada su majstori završili radove i počeli da zatrpavaju jamu, Glavata Nata je pokupila nekoliko većih komada, od onih atraktivnijih. Pokušala je da ih sastavi i zalepi, ali su šare ostale nonfigurativne, a lepak se stvrdnuo i otpao sa kamena kao vosak.

– E onda niš. Čekaćete još malko, ako ste već tolko čekali pod zemljom.

Zamotala je malter u flispapir i zaključala ga u fioku u kancelariji Muzeja.

Smrt

Muzej je od 12. oktobra 1990. postao centar života Glavate Nate. Tada je jednog za drugim izgubila g. Molera, dugogodišnjeg saradnika, i svog muža, Ruskog Ivana.

Razočaran nerazumevanjem za njegove slike u sredini u kojoj su nastale, g. Moler je šutnuo svoje životno delo u podrum Muzeja koji je podignut na mestu letnje kuhinje u Vladičanskom dvoru, okrenuo leđa Sentandreji i zapucao za Pariz.

Glavata Nata je primila razglednicu sa Ajfelovom kulom posađenom u zvonik Saborne crkve i sa pozdravom bez potpisa: „Kod one vode što je zovu Sulejmanovac, da bi kjelicu konačnu spravio.”

Sledeće godine je pak, za komunizmom i Jugoslavijom, otišao u grob i Ruski Ivan.

Umirao je godinu dana, sporo i tiho, u stvari od gladi. Uzalud mu je Glavata Nata spremala sve što je nekada voleo, Ruski Ivan je nemoćno odmahivao.

– Žedan sam – šaputao je neprestano, ali mu se voda gadila.

Prvih meseci još je slušao lekare i detinjasto se uzdao u lekove koje je noću pio na zveket budilnika, ali kada je osetio kraj, počeo je da zahteva rakiju. Glavata Nata se žestoko borila protiv toga, a Čokolada je zaprepašćeno pratila razvoj strastvene mržnje između bolesnog oca i iscrpljene majke koja se zainatila da iz svoga muža iscedi i poslednju moguću sekundu života.

Strpljenje Ruskog Ivana palo je na nivo razmaženog deteta, a Glavata Nata je postala sve agresivnija. Zahtevala je od njega da jede, a on je bacao tanjire na pod i pretio policijom. Pokazivaće je u televiziji da je ubila muža, i to mučki.

– Ako oš da me smarneš, uzmi sikeru. Al nemoj da me truješ pasuljovom čorbom!

U mirnijim  periodima, obično iza sna, Ruski Ivan se raznežio.

– Moja Čokolada! – uzdisao je, a kćerka bi mu sela kraj kreveta i slušala njegove priče.

Tonuo je u njeno detinjstvo, citirao lutke i plišane medvede koje je pamtio po imenu i nabrajao bolesti kroz koje je devojčica prošla. Kasnije je Čokolada primetila da se u pričama pojavljuju strani elementi, bolesnička soba pretvorila se u zatvorsku ćeliju a na zidu je zarudila crvena petokraka.

Neposredno pred smrt Ruski Ivan je video semafore na kojima je donje, zeleno oko bilo slepo.

– Ode šofer u rikverc – rekao je jednog jutra i ispustio dušu.

Glavata Nata je odjednom osetila realne dimenzije vremena, prvi put je shvatila da se godine mogu prebrojati u oba pravca. I one protekle, ali i one koje  još predstoje.

Ruski Ivan je poživeo šezdeset i pet godina, a njoj je tada bilo šezdeset. Onih plus pet je ranije čuvala kao rezervu za večnost.

Sada se ta perspektiva zatvorila. Godine pred sobom videla je kao preostale pogačice na dnu čanka kada odu gosti.

Potomstvo

Čuvanje Muzeja, kao poziv i prihod, Glavatoj Nati je pod stare dane došlo kao komad hleba. Penziju nije imala pošto je ceo vek provela kod kuće, u kuhinji, kao domaćica.

Posle smrti Ruskog Ivana, majka i kćerka dreždale su na prvom spratu kao gugutke. Spavale u unutrašnjoj sobi, a sedele u prednjoj i gledale kroz prozor na Glavni trg.  A Čokolada nikako da se uda.

Tome se inače Glavata Nata u sebi i radovala. Ne samo zato što nije izgubila kćerku, nego i zbog skučenih mogućnosti za udaju. Sve je teže naći valjanog Srbina, ako se pak Čokolada uda za Mađara, gotovo je. Nema više kćerku.

A ona joj je bila sve. Čekala ju je ne samo devet meseci, nego dvaput sedam godina.

– Mamina čokolada! – uzdahnula je kada je curici počela da raste nova, crna kosa. – Ipak neš biti crvena ko otac!

Muž Glavate Nate bio je poprskan od glave do pete kao smeša švapskog sira i pavlake posuta sitnom alevom paprikom, što se u srpskim kućama u Mađarskoj jelo zimi za večeru, sa slaninom, lukom i pečenim krompirom u ljusci.

Ruski Ivan je, međutim, bio crven i iznutra. Sekretar sentandrejskog odbora Antifašističkog fronta Slavena u Mađarskoj išao je na živce čak i drugovima u partijskom komitetu. Svaka njegova reč nagoveštavala je momentalni ustanak prezrenih na svetu, a pošto je mladi aktivista govorio neprestano, u sentandrejskoj partijskoj ćeliji vladala je atmosfera permanentne revolucije.

Za drugove bilo je pravo osveženje kada je Ruski Ivan, posle rezolucije Informbiroa, dopao u zatvor.

Da su pre toga imali dete, Glavata Nata čekala bi ga lakše. Ali Ruski Ivan nije hteo ni da čuje. Dete je subjektivno, rekao je seminarski, a on sada gradi istoriju.

Posle njegovog izlaska iz zatvora, Glavata Nata je mislila da je na istoriji završen i zabat, i sada, rekla je prve noći, u krevetu, mogu najzad da misle na dete.

Valjda se Ruski Ivan opametio i neće više da se meša u politiku.

– Ne laj mi o tim ako neš belaja – zahroptao je Ruski, i uvalio se u nju svom svojom muškom snagom, nabreklom tokom sedam dugih godina iza rešetke.

Međutim, valjda baš zbog te duge fizičke i psihičke prenapregnutosti, njegova snaga ostala je jalova. Glavata Nata je zatrudnela tek posle sedam godina nepoštedne aktivnosti na tom polju, kada se već bila zabrinula da će biti kasno.

 „Svetac”

Dete je kasnilo prvo zbog radničkog pokreta, zatim zbog broma u zatvorskoj kafi, a posle zbog televizije.

To čudo uselilo se početkom 1960-ih godina u prednju sobu pod prozor i odseklo ih od sveta i jedno od drugog.

Centralni komad nameštaja ponašao se kao živo biće. Upuštali su se s njim u razgovor, pa čak i svađu. Ruski Ivan je u tome bio opasan. Posle zatvorskih godina prgav i sa bićima iz stvarnosti, pred ekranom je pomahnitao. Celo veče bi polemisao sa spikerima i reporterima, a Glavatoj Nati je pred ekranom hteo da zamandali usta.

Počeo je da piska i „kuš”-uje na nju već od najavne špice s kreketavom duvačkom muzikom u 17 i 20.

– Zato sam trčo kući ko lud? Da tebe slušam?

Gledali su sve redom, do oproštajnog otkucavanja ekranskog časovnika, pi-pi-pi-pi-pi, i jedva su pronašli rupu za večeru. Dnevnik je bio svetinja. Vozač južnoslovenskog Saveza u Mađarskoj treba da bude informisan. Dosta toga propusti i ovako, kada je na terenu. Mada se od drugova u „volgi” nasluša svega i svačega. I politike, i pičaka.

Glavata Nata se zainatila oko Večernje priče. Prćasta guda pod pseudonimom Grožđica groktala je na francuskom „ui-ui”, Cica-mica se kreveljila kao dame s muštiklom, a Medo je svako veče junački prao zube i gledao crtać, stvari sebe, u papučama.

Tako su onda sve češće večerali obaška, a kasnije su počeli da unose hranu u sobu. U kuhinji su jeli samo ponedeljkom i petkom kada je Mađarska davala oduška socijalističkom radnom narodu.

Nastavke serije „The Saint” Glavata Nata iščekivala je od četvrtka do subote kao da ima randevu. Imena lepotana šaputala je bojažljivo – „Sajmon Templar”, „Rodžer Mur” – kao šifrovane znakove iz nekog tajanstvenog sveta.

Za vreme filma nestala bi granica između sobe i ekrana. Glavata Nata je drhtala od uzbuđenja i naprezanja da otkrije ubicu, a kada se Svetac šunjao u tuđe stanove i pesnicama drobio brade i noseve mračnih sila podzemlja, srce bi joj od straha skočilo u grlo.

Ako Svetac nastrada, umreće i ona.

Lepotan je, međutim, iz svih situacija izlazio trijumfalno i elegantno, samo bi mu pramen kose pao na čelo posle žešćih okršaja.

– Ipak je bog svemoćan – zaključila je Glavata Nata, ali je Ruski Ivan smatrao da je ona guska koja nema pojma o ideologijama i kriminalu.

Skrenuo joj je pažnju na činjenicu da je da se ti neverovatno idiotizmu odigravaju u trulom kapitalizmu. Cela ta serija je njihova propaganda. Filmovi o Svecu sugerišu da na Zapadu svakoga čuva neki Anđeo. („Svetac” – The Saint – na mađarski je preveden kao „Angyal”, to jest Anđeo.)

– Sima Templar ima plavu kosu ko anđeli – šaputala je Glavata Nata sanjalački pred crno-belim ekranom 1960-ih godina.

Posle „Sveca” ona bi u krevetu bivala uzbuđenija nego običnih dana. Ne treba biti maksimalista, a razlika između plave i riđe kose je, na kraju krajeva, samo u nijansi.

I tako jedne subote, u zanosu između jave i sna, dođe joj  Anđeo i reče:

– Noćas ćeš zatrudneti.

Geni

Kao kasno dete, Čokolada je odrasla između dve vatre maženja i strogosti. Uz to se nadovezala sentandrejska malovaroška zadrtost i konzervativizam kritično malobrojne srpske zajednice u Mađarskoj, u kojoj se Čokolada osećala kao u izlogu.

Imala je probleme i sa društvom. Rascepljena između Sentandreje gde je živela i Budimpešte gde je išla u školu, na oba mesta se osećala prelazno i privremeno.

Razlike nisu bile samo geografske, nego sadržajne i stilske. Sentandreja je za Čokoladu značila maminu kujnu sa mnogo mesa i variva, kelja, bundeve, mauna, graška i s pasuljom svakog petka. Sredom je bilo testa, sa orasima, makom i sa sirom s čvarcima ili slatko sa šećerom. I testo sa grizom, što tata doduše nije voleo, ali je mama ipak spremala pošto se Čokolada od toga bukvalno davila. Pun tanjir testa prelila bi pekmezom od kajsija i sva se izmazala do ušiju.

U nedelju posle službe bio bi svečani ručak sa sakralnim trojstvom supe-sosa-mesa. Čokolada bi obrstila široki batak i onaj „što trči”, ali je ostavljala „malo mesta” i za kolače. Obožavala je torte i slatkiše sa teškim, debelim kremovima punih putera, jaja, šećera i čokolade. Protiv tog poroka je vodila ogorčenu, ali beznadežnu i uzaludnu borbu već od gimnazijskih godina kada je počela da se asimetrično širi u donjem delu tela.

Osim porodične kuhinje, stalno mesto Čokoladinog života u rodnom gradu bila je crkva. U njenom detinjstvu i mladosti u Sentandreji živelo je još pedesetak Srba, pa je stari prota, koji je već tada bio pogrbljen i sed, svake nedelje služio liturgiju u Sabornoj crkvi. U Preobraženskoj, Blagoveštenskoj i Požarevačkoj služilo se samo na hramovnu slavu, a Opovačku, Ćiprovačku i Zbešku su Srbi zbog opalog broja vernika prodali još u prvoj polovini 20. veka.

Sa tim zatvorenim porodičnim i pomalo nestvarnim srpskim i crkvenim krugom, disko-klub, žurke, džins, crne kožne jakne sa metalnim ekserima i ceo onaj svet koji je 1970-ih godina plenio njene vršnjake, nikako nije harmonizirao.

Odlazila je doduše kod Lole na sladoled, ali se u diskaću osećala kao sama u šumi. Delovala je čudno, pošto je sumanuto igrala, ali je inače sedela odsutno, sa dosadom na licu i pijuckala koka-kolu u koju je s gađenjem odbijala da joj sipnu crnog vina, a posle žurke, kada se svirka završila, nikad nije krenula sa društvom „u noć”.

Frajeri su odmahivali. Zgodna crnka, koja „ono” ne daje.

Gimnazija

– Čokolada! – orilo se Glavnim trgom, godinama. Glavata Nata je vikala sa prozora za curicom u vreme ručka i večere, u stvari povazdan.

Devojčica je trčkarala uz stepenice ispod Saborne crkve u tesnom prolazu gde su se onovremeno, pre nego što je otvoren Dunkin Donut’s, prodavale masne lepinje zvane langoške, ili se kupala na Poštanskoj plaži u malom zalivu iza kojeg Dunav s blagim savijutkom napušta Sentandreju.

Kasnije, u drugoj polovini 1970-ih, Čokolada je postala glavna riba pošto je lično poznavala pop-zvezdu Zorana Stevanovića čija maturska slika visi u hodniku peštanske gimnazije.

Za Čokoladu je, međutim, škola, Srpskohrvatska osnovna škola i gimnazija u Budimpešti, prvenstveno značila učenje i folklor, a u trećem razredu gimnazije i ljubav. Veliku, tajnu, za njen skriven život nepriznato kobnu ljubav.

Učila je uporno, namrštena nad knjigom od marljivosti, i dobijala dobre ocene, ali je pravi talenat imala za ples i pevanje. Od malih nogu je igrala u školskoj folklornoj grupi i južnoslovenskom Centralnom narodnom ansamblu.

Pevala je srpske, hrvatske i slovenačke narodne pesme, a kolo i čardaš igrala je sa istom vatrom.

Problemi su nastali kada je počela da se goji. Široke suknje narodne nošnje jedno vreme su kako-tako spasavale situaciju, ali kada je u folklornom baletu „Od zlata jabuka” trebalo da obuče beli plesački dres, istina o Čokoladinim dimenzijama je izašla je na videlo.

– U šta si se pritvorla, nesrićo jedna? – šizio je Žbunjevac, profesor fizičkog i koreograf folklornog ansambla. Od uzbuđenja, urlao je na dijalektu. – Pa di je to svit vidio, taka lipa cura, a izgleđe ko krava! Znaš šta bi tebi tribalo? Da te neko dobro pofuka.

Čokolada je istrčala iz gimnastičke sale. U onom belom dresu tutnjala je kao igrači američkog fudbala, i ridala. Nikad više nije došla na probu.

Uletela je, međutim, u školu već sutradan njena mati, Glavata Nata. Ušla je kod direktora kao tenk i tužila Žbunjevca koji je onda zbog verbalnog delikta izbačen sa posla. Tako je tumačila Glavata Nata, ne znajući da je Žbunjevac sam dao otkaz da bi se potpuno posvetio umetničkom pozivu.

–  Umetnički poziv? Ih! – čudila se kada joj je neko saopštio istinu. – Igrati kolo oko noža i skakutati kao majmun? To je umetnički poziv? Onda je svaki sentandrejski bekrija umetnik kad se nakreše na Preobraženje. Svi, svi, svi. Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta.

Ljubav

U novog profesora fizičkog Čokolada se u trećem razredu gimnazije zacopala kao šašava.

Privremeno, „dok se ne nađe neko od naših”, rekao je direktor, angažovan je mladi Mađar koji je učenike srpskohrvatske škole, decu iz zabitih srpskih i hrvatskih sela diljem Mađarske, vodio na utakmice na Nepstadion, na izlete u okolna brda i pećine i čuvene budimske banje.

Najveći uspeh kod učenika profesor Som je postigao večernjim kupanjem na otvorenom bazenu, zimi. Uveče od pet do sedam, kada je ulaznica upola jeftinija, jedan sat su plivali u hladnoj vodi, a sat vremena se brčkali u toploj.

Ovde se Čokolada preporodila. Odrasla na sentandrejskom Dunavu, u vodi se osećala prisno, a u plivanju je među ostalom decom bila as. Som je odlučio da je pošalje na gradsko takmičenje u prsnom stilu.

Tako su počeli njihovi treninzi i razgovori u večernjoj magli koja je iz zelenkaste vode rasla kao dim, a iza nje su tajanstveno lebdeli golišavi kameni anđeli sa okolnih zgrada, krovova, fasada i stubova kupatilskog kompleksa.

U velikom bazenu Čokolada se ježila od hladne vode, a srce joj je lupalo kao guša golubova.

Ljubomorno je gledala kako Som neku gusku drži na dlanu pod stomakom. Ona tone kao sekira i, čim joj voda pljusne u nos, hvata ga za vrat i vrišti kao idiot.

Čokoladu su tešili samo profesorovi pogledi koje joj je upućivao kroz maglu, belu kao til.

Najzad, oko pola šest, počinjao bi njihov poseban trening, igra oko konopca. Plivali su paralelno, a Som je pažljivo motrio njene pokrete pod prozirnom vodom. Čokoladi se činilo da je taj pogled miluje, osećala mu je težinu kao dlana, kako joj klizi po ramenima, leđima i nogama, zadržavajući se na oblinama i u savijucima kod lakata, na donjem delu kičme i u završetku butina.

Ona je pak odgovarala zatezanjem mišića, treptajima mikrodelova svoga tela, skoro neprimetnim vibracijama na neočekivanim mestima preko kojih je Somov pogled prelazio ili na koja je ona htela da mu skrene pažnju.

Dok je Čokolada govorila telom, Som je neprestano brbljao. Pričao je sasvim drugačije nego ostali profesori i nikad ne bi završio ono što je počeo.

Čokoladine dane ispunjavale su slutnje i maštanja o nastavcima tih rečenica, a noću je sanjala Somova naga ramena i butine sa maljama. Na rubu između jave i sna, osetila bi kroz spavaćicu dodir njegovih mokrih kupaćih gaća i ronila u nepoznate, prozirne dubine.

Igre

Vrhunac Čokoladine nedozvoljive, zatajene i prigušene ljubavi bio je onaj sat baškarenja u toploj vodi koji je sledio posle plivanja.

Sedeli su na stepenicama duž unutrašnjeg ivice bazena, do grla u vodi. Ljudi oko njih su ćaskali, neki igrali šah, a zagrljeni parovi bi se stalno premeštali što dalje od suseda.

Na vodi je ležao oblak kroz koji su se videla samo najbliža lica. A kada bi u krater među zgradama zalutao krak vetra i raskrilio maglu, pred očima bi prolebdele usporene pokretne slike.

Iznad pučine su se polako, sakralno kretale glave, kao odsečene, ali sa živim očima. Čokolada je osetila da u tom nadrealnom okruženju glava dolazi do posebnog izražaja.

Nigde nije tako želela da bude lepa kao ovde. Kapu za plivanje skinula bi čim izađu iz hladne vode, a u toploj bi, da joj onaj tip sa pištaljkom ne dosađuje, preko kose stavljala široku elastičnu traku. Svaki put drugu, žutu, crvenu, plavu, narandžastu, zelenu, u bojama koje su naglašavale bujnost njene crne, teške kose.

Primetila je da profesor Som nove boje konstatuje zadivljenim pogledom, bez reči. Gledali su se nemo i dugo kao da ne umeju ili ne smeju da puste jedno drugog.

Uzajamnu zabuljenost razbijali su dvosmislenom mimičkom igrom. Izbečili bi oči oboje kao da se čude, ili bi začkiljili sumnjičavo i analitički.

Pri tom bi im glave, tanano kao u starih ljudi, zatitrale. Tim zataškanim klimanjem, vidljivim samo njima, potvrđivali su da im je sve jasno i da je to jako dobro, da je tako dobro.

Prava igra se vodila, međutim, pod vodom. Posle taktičke borbe za poziciju, sledilo je neprestano dodirivanje. Za određene kontakte postojao je alibi, na primer pokazivanje neke veštine ili podučavanje kako se spasava davljenik, ali u odnosu na tajna i tobože slučajna milovanja sve je to bilo ipak infantilno.

Vibracije blage tople vode umnožavale su dodire devojačke i muške kože, i prenosile ih na ostale delove tela.

Profesor Som je šaputao o satirima. U tom kupatilu, naročito u toplom bazenu, sakupljaju se svakojaki ljudi. Pederi pre svega, koji za nju nisu opasni, ali ima i perverznjakovića. Koji jure mlade mačke.

Čokolada je odglumila strah. Posegnula je rukom kao za pomoć, a on je spremno dočekao njen ispružen dlan. Prvi put se držala s muškarcem za ruku, ipak su joj prsti bez saplitanja, glatko kliznuli među njegove.

Sve je postalo tako jednostavno. Više joj ni gojaznost nije smetala. Prosto je procvetala.

Melanholija

Ljubav svoje kćerke Glavata Nata je otkrila po šarenim trakama koje je Čokolada tako brižljivo birala pred svaki odlazak na plivanje. Idu na štrand uveče po mraku, i to zimi. Kupaju se, a na glavu pada im sneg. Tu nešto nije bilo u redu.

– Neka, ako si se zaljubila – pokušavala je Glavata Nata ortački. – Svaka se zacopa jedared. Samo pazi šta radiš. Ovima danas oma treba sve. A posle, zbogom diko! Vidim ja na televizi!

I tako unedogled, ali uzalud. Čokolada je stisla zube i odmahivala. Nije ništa ozbiljno. Ionako, uzdisala je, ne može biti od toga ništa.

– Zaš, vada nije Srbin? – zaprepastila se Glavata Nata.

– Pa šta? Predaje u srpskoj školi, pa će naučiti – izlanula se Čokolada.

Glavata Nata je zinula.

– To sam ja zaslužila od tebe? – sklopila je dlanove na grudima kao šator. – Moja ći da se kurva s učiteljom! Usto još s Madžarom! Moram se smarnuti – stišala se najzad, kao da je donela odluku. – Idem da uzmem štranklju da se obesim na tavanu!

Ipak, umesto tavana, Glavata Nata je otišla kod direktora škole i tužila profesora fizičkog, „tog Madžara”, koji nasrće na maloletnice.

Za čudo, Čokoladin život posle toga nije proticao u potrazi za dvojnikom mladića s plavim očima i zlatastim maljama na butinama, nego se svodio na čekanje Srbina, za muža.

I nju samu je iznenadilo kako se lako pokorava materinoj volji. Odnosno, to i nije činila iz poslušnosti, već iz ubeđenja. Kakav bi joj bio život s nekim Mađarom, bez slame na badnje veče i krsne slave? A deca? Ne bi znala šta je to koljivo sa prominclama i baka ne bi mogla da im peva „Medved bere jagode”.

Ne, Čokolada  je znala da se mora udati za Srbina. Ali zbog toga, nešto je morala zauvek da sahrani u sebi. Nešto što u stvari nije ni imala.

Nikad više nije doživela one potrese u magli i vodi, punoj treptaja. Nikad u životu. U odnosu na to, sve joj je bilo dosadno.

Od Mađara je bežala, a Srbi su joj bili prosti.

Tako je barem rekla mami. Glavata Nata se već ozbiljno zabrinula da će joj kći ostati bez muža. Uzalud su se hvatali srpski momci pored nje u kolo, ona je igrala sa visoko zabačenom glavom kao da muzika nije dovoljno glasna.

– Dotleš oklevati da ćedu se svi poženiti.

Čokolada bi na takve mamine opomene melanholično nakrivila usta i ponavljala za svakog novog kandidata isto.

– Ta idi, mama, zbogom! Zar ne vidiš da je sprost ko vole?

Pravi razlog nalazio se, međutim, u praznini koju je Čokolada od poslednjeg kupanja u toplom bazenu stalno osećala u sebi. I znala je da bi na tom mestu trebalo da se pojavi ono što je izgubila pre nego što je upoznala.

Ono što je prema Kuplungu osećala, nije bila zamena za ljubav, samo pristajanje na uslove. Udala se kao što je odlazila u crkvu, kao svi.

Svatovi

Ispraćen eksplozijom kumove razbijene čaše, mladi bračni par je iz Hužvikovog restorana pobegao odmah posle ponoći.

Odjurili su da se mlada preobuče, ali se u Čokoladinoj sobi ispostavilo da bračnu noć i svoje obaveze novopečeni muž shvata bukvalno.

Ona je skinula šlajer, zatim nije znala šta da radi. Bilo joj je glupo da istera iz sobe svog zakonitog muža dok se presvlači, ali isto tako nije mogla da zamisli da se pred njim, i to u svetlu velike lampe, skine gola.

Ali, setila se najzad, u stvari i ne mora da svuče sve. Brusthalter i gaćice ostaju kao kupaći kostim na plaži.

Kod te pomisli pogledala je u Kuplunga tužnim i sramežljivim osmehom kao da se izvinjava, pa mu je okrenula leđa i počela da raskopčava svoju belu venčanu haljinu zategnutu na grudima i u pasu kao mider.

Kuplung je priskočio i zgrabio je odnatrag, za grudi. Odnosno, stisnuo je one dve čvrste, čelične korpice u kojima su se Čokoladine dojke skrivale skromno kao žuto telo crnih školjki kuvanih u ljušturi.

Ona se ukočila i uzdahnula, ali kada su njegove ruke krenule, jedna pod korpicu po goloj koži a druga niz zategnutu svilu na stomaku, iščupala mu se iz zagrljaja.

– Pusti me. Treba da se vratimo za jastuk-kolo.

– Serem se na jastuk! Maznuli smo dosta love s čankom i varjačom!

– Pa šta? Taki je običaj.

– Ođe, u Setandreji. Kod nas u Pešti nije.

– Sad smo još u Setandreji. Mama će puknuti od jeda ako ne bude jastuka.

– Nek pukne! Pukkk! Nisam uzo nju.

– Dobro, al nemoj oma sad da se posvađate. Baš u svatovima.

– Ej, jebiga. Ajde bar da se poljubimo.

U Čokoladi je od prvog ozbiljnog poljupca u životu zaplamsala krv, ali samo u gustoj mreži žilica ispod stomaka. U grlu i u grudima nije osećala ništa.

Kuplung je konstatovao da se njegova žena ljubi amaterski. Zinula kao trap, pomislio je, i ništa. Čeka. Zaista će joj on biti prvi muškarac, kako kaže.

Pokušavao je da joj iščeprka jezik i sveže u čvor sa svojim. Čokolada je polako shvatila u čemu je stvar, počela je da vrda i palaca, doduše nezgrapno, kako se zubi čačkaju, ali se trudila.

Međutim, lekcija je bila drastično prekinuta.

– Pa đe ste već, zaboga! – derala se Glavata Nata dole na Glavnom trgu pod prozorom. – Otićićedu vam svatovi, žalosna vam majka. Zaš me sekirate baš danaske, ko da mi nije dos i ovako!

Brak

Konflikt Glavate Nate sa zetom nije počeo u svatovima; Kuplung joj se od početka nije sviđao, ali je stisla zube i ćutala koliko god je mogla. Važno je da se Čokolada uda, pa makar i za balavca, godinu dana mlađeg od nje.

– Ne fali to niš – rekla je lukavo Čokoladi. – Ne fali, dok ste mladi. Al kad zađete preko četres, zapamti šta sam ti rekla, moraćeš da paziš. Onda oni poludidu. Svaku bi ćeli ko psi. Zato ne smeš da oklevaš. Oma mu moraš roditi, a posle šta mu drago! Mora igrati kako mu ti zviždiš.

Čokoladi je to bilo dosadno. Baš je briga šta radi Kuplung. A i ne deluje kao da je lud za suknjom. Barem ne kod kuće.

Izgleda, zadovoljan je kad ima uvek nešto skuvano, jer iako je tanak kao motka, voli da pojede, a treba mu i malo vina za špricere. Dobro, u tome zna i da pretera, ali još uvek bolje da pije vino, a ne kao tata, žestoko, mislila je Čokolada. Ruski Ivan je pio rakiju, doduše samo uveče, ali onda kao vodu.

Svi piju donekle, to je Čokolada pamtila iz detinjstva. Sentandreja je, pre nego što su je isfarbali kao slikovnicu, 1960-ih i 70-ih godina bila sva oronula, matora, prljava i mračna, ali je bircuza bilo u njoj više nego dućana.

A u crkvi iz pevnice u kojoj se tada guralo još i tri-četiri pojca, sa aminom i sa gospodi-pomilujom valjao se i oblak ispojane rakije.

Kiselkast vonj večernjih špricera koji je Kuplung donosio u bračnu postelju Čokolada nije dakle shvatala tragično. O maljastim butinama ionako nije sanjala više nikad.

Na plažu, međutim, nije htela da ide ni za živu glavu. Kuplung je mislio da je to zbog njenih malo naglašenijih nižih dimenzija, pa je glumio da se on pali baš na prostrane zadnjice.

Ali bio je ubedljiv samo verbalno. U krevetu je Čokolada osetila da je Kuplungova erotska znatiželja usredsređena na njenu kosu, bujnu kao nekošena livada.

Bračni život im je tako poprimio neki staromodni, uzdržani stil, što je njoj sasvim odgovaralo. Uvek je bila maza, a kada je zanela, postala je osetljiva na sve.

Trzala se na svaki dodir, nije podnosila da je muž pipa po ženskim predelima koje je od početka trudnoće osećala isključivo i neprikosnoveno svojima, i namenjenima jedino budućem životu koji nosi pod srcem.

Istovremeno, bila je i uvređena. Učinilo joj se da je Kuplung to njeno udaljavanje jedva dočekao.

Ležala je sa velikim stomakom svako veče u krevetu okrenuta zidu, oprezna kao zec, očajna što se ništa ne događa, a ogorčena jer je znala da ono što bi moglo da se desi njoj ne znači pod milim bogom ništa.

Štednja

Rođenje svoga sina u septembru Kuplung je proslavio pojačanim izbegavanjem suzdržavanja od nepoštednog uživanja alkoholnih pića.

– Sine! Sine moj – derao se po bircuzima, a kući se vraćao kasno, napumpan, a ipak još žedan.

Glavata Nata koja je svaki dan predveče dolazila u Peštu kod kćeri da joj pomaže oko bebe, gledala ga je popreko.

Večerao bi zajedno sa njima i pio špricere kao da zaliva cveće, zatim bi pomagao u kupanju. To mu je bio jedini kontakt sa Sinetom. Držao ga je na dlanu kao mesar i igrao se s njim u kadi podmornice. Uz to, glasom kao auspuh, mumlao mu je neku pesmu. „Kreće se lađa francuska”, i pljas! u vodu.

Posle ga je brisao plavim frotirskim peškirom. Sine se koprcao i grcao od straha ili smeha, a Kuplung se lelujao. Izgledalo je da se drži za bebu.

– Sine! Sine moj!

Glavata Nata se krstila i pokazivala Čokoladi, krišom, palcem u svoja usta, da je Kuplung nacugan. Posle je Čokolada dojila bebu, a baka joj pevala „Medved bere jagode”.

Kuplung to nije slušao. Sedeo je u kuhinji i pušio, pio špricere i čitao novine. Pri tom je psovao.

Poskupiće ovo, poskupiće ono, poskupiće sve. A porez će se plaćati i za dlaku na glavi. Uvek ista pesma. Redovna, ciklična državna nizbrdica, kao menzis, a čova, jednostavni radnik, puši.

– Pička im materina, još će me oćerati u komuniste! Crkoj komunizam, a ovi lumpuju ko starenko u svatovima.

Neko će to morati da plati. Prvo su isplivali desni, onda su se vratili levi, ali Kuplung nije video među njima neku bitnu razliku.

– Sve su to timovi iste lige. Hiljadugodišnji savez Madžara i Žida, još iz doba prvobitne raspodele zlatnih kruna po glavama i džepovima.

Došao ej do zaključka da bi najpametnije bilo disidirati.

– Da se pokupimo i odemo u Švapsku. Svi.

– Idi ti đe oćeš – rekla mu je Glavata Nata. – Ja i Čokolada, niđe. Ni dete. Nećemo u tuđinu.

– I ođe smo u tuđini.

– Al već tristo ljeta. Setandreja je srpska. Šta znaš ti o tome ođe u Pešti!

– Znam da se svi selidu. Nema leba, razumite, ođe!

– Daće bog. Naš lebac je tu đe su nam grobovi.

Predskazanje

Kuplungovi socijalni nemiri u očima Glavate Nate sve su više ličili na starački inadžijski period pokojnog Ruskog Ivana.

Penzionisan u predvetarje velikih promena, Ruski Ivan se u proleće 1990. zalepio za prozor odakle je kroz godinu dana otišao prvo u krevet i nedugo zatim u grob.

Od rumunskih, poljskih i ukrajinskih švercera na dunavskoj pijaci kupovao je neku strašnu prepečenicu od mešanog voća, kojom je zapahnjivao Glavni trg. Smrknuto je buljio sa prozora u bujicu turista i u ceo svet, okrenut naglavačke.

Odan Jugosloven odnosno Južni Sloven u Mađarskoj i komunista od mladih dana, Ruski Ivan je tada izgubio sve. Kao da je Njutn ugledao jabuku u vazduhu, bez grane kao pticu.

Skoro pola veka pre toga, 1940-ih godina, trubio je po Sentandreji kao sekretar mesnog odbora Antifašističkog fronta Slavena, zatim je nestao u vrtlogu oko Informbiroa. Posle izlaska iz zatora, na opšte iznenađenje, odmah je postao vozač Demokratskog saveza Južnih Slovena u Mađarskoj i do kraja života ostao veran duhu i imenu te organizacije.

Ona je, međutim, 1990. ukinuta, a Ruski Ivan je, koji je u tom trenutku napustio posao. Oko njegove legendarne crne „volge” otimali su se naslednici DSJS-a, Savez Hrvata i Srpski Savez, ali to njega više nije zanimalo. Bratstvo i jedinstvo u kojem je proveo svoj vek, nestalo je bez traga.

– Eto vidiš đe je odvelo to njevo veliko razdvajanje dole u Jugoslaviji – rekao je Glavatoj Nati kada su počeli ratovi u Jugoslaviji. – Ubijaju se ko marve. I dal kogođ zna ko je kriv? Krivi su svi, ja tebi kažem.

– Kako svi? Srbima je rat nakljuknut. Oni nisu ćeli – citirala je Glavata Nata satelitski program RT Srbije.

– Nisu ćeli, nisu ćeli! Kobojagi! Zaš onda nisu svršili oma u Sloveniji? Ancvaj. Dođu nekake barabe i uzimadu puške od vojaka na granici! Koja bi država to trpljela? A ovi šalju tankove s praznim cevima i dečurliju s puškama bez pucanja. Mislim, stvarno! To su direkt tako uradili, ne da nisu ćeli.

– Ipak, ne treb nasilu življeti s onim ko neće s tobom. Ni u državi, ni u braku.

– Vidi, vidi! Ja sam tebi nasilu? Oš da budeš suverena?

– E moj dragi, posle tolko godina pitaj nešto pametnije – nasmejala se Glavata Nata.

– Nemoj se smijati. Dos je to žalosno. Mislim na to podeljivanje. Baš žalosno. Nas će to ođe i srediti, viđećeš. Rastavili su Savez, rascepali novine, a čujem da su načeli i škulu.

– Pa šta? Zaš da naša deca uču tu francavu latinicu?

– E, daj mi reci šta ste se svi usrali od tih nekih slova? Ko da su otrov! Zbog slova će sad upropastiti škulu. Al pazi šta ću ti ja reći! Čim se rastavi, srpska škula je gotova. Kaput! Ja sam za ovih trijes godina viđo kako propadamo. Prazna su nam sela ko kokošinjac danju. Mi smo bili štogođ samo ko Južni Sloveni. Sami, nismo više niš.

Savezi

Prve znakove cepanja Ruski Ivan je primetio po novom bircuskom poretku. U januaru 1990. srpski članovi Demokratskog saveza Južnih Slovena u Mađarskoj, umesto pivnice kod Malog lovca, dotadašnjeg zajedničkog južnoslovenskog svratišta u radno vreme, počeli su da odlaze na špricere u obližnju vinaru koju su nazvali Podrumom.

Kada je Ruski Ivan shvatio da naziv Podrum nema veze sa rumom pošto se u vinari ne toče žestoka pića, onih dana kada nije morao da vozi, na polić trešnjevače svraća je i nadalje kod Malog lovca, gde su (bivša) braća Hrvati mlatili pivu.

Desilo se da im Ruski iz starih refleksa bez pitanja iznese rundu, ali bi tada hrvatski razgovor počeo da škripi kao kada usred prazničnog ručka zazvoni poštar. Bilo mu je glupo da iskapi rakiju i odjuri, a nije hteo ni da se pravi lud pa da menja temu. Nisu mala deca da pričaju o fudbalu kada cela zemlja kipi od politike, a Savez se raspada.

Izvlačio je nostalgične anegdote iz herojskih decenija DSJS-a kada je njegova „volga” povezivala braću u celoj zemlji, od Gradišćanskih Hrvata kod zapadne granice do pomoriških Srba u jugoistočnom roglju države.

– Vozo sam predsednike i sekretare i članove komisija svake fele, i niko niđe nije pito ko je od njih Srbin ili Hrvat. Vada ni sami nisu znali.

– Htio si kazat da Srbi nisu za razdruživanje?

– Ne znadu ni sami. Kukaju da su manjina u manjini, al se i bojidu jer ji je malo. Šaka jada – dokrajčio je rakiju Ruski Ivan i prešao u Podrum.

– No, cepaju li se braća Hrvati ili se ne cepaju? – dočekali su ga Srbi, udubljeni u špricer.

– Činimiske čekaju samo mig iz Zagreba – srkao on u nedostatku rakije vermut, namršćen kao da pije sirup od kašlja.

Tako je rakija odigrala glavnu ulogu u razdvajanju Srba i Hrvata u Mađarskoj. Koristeći dvojno opredeljenje Ruskog Ivana između Malog lovca i Podruma, tajne pripremne komisije za cepanje Saveza slale su po njemu šifrovane poruke.

– U Podrumu kažu da ne mošte vi bez srpske inteligencije – rekao je Ruski Ivan Hrvatima kod Malog lovca, a u Podrumu je Srbima pričao kako bi se Hrvati rado osamostalili, ali neće da budu inicijatori razvoda. Čekaju da iskoče Srbi.

Srbi su se u Podrumu tome samo smejali. Hrvati nemaju pojma o taktici. Zašto misle na izdvajanje iz Saveza? Tako masovni, mogli bi da naprave novu, samostalnu hrvatsku organizaciju sa novim ljudima, a da istovremeno ostanu i u starom savezu.

Ruski Ivan je još istog dana uvalio tu ideju Hrvatima, međutim, kada su oni progutali udicu i osnovali Hrvatski savez, Srbi su odmah formirali samostalnu srpsku organizaciju koju su proglasili pravnim naslednikom starog južnoslovenskog Saveza iz kojeg su Hrvati, je li, jednostrano istupili.

 „Volga”

U novoj situaciji je promet kod Malog lovca i u Podrumu drastično bio smanjen. Saradnici starog Saveza nisu smeli da napuštaju svoje kancelarije ni za trenutak, nisu rado ustajali čak ni sa stolica. Pozicije su se branile fizički, zadnjicom, a pregovori su se vrteli oko para.

Sporne su bile prostorije, telefonske linije, pi­saće mašine i stara „volga”, a u izvesnom smislu i njen vozač, Ruski Ivan. On je ostao Južnosloven. tvrdio je, pa sad neka oni vide kud će s njim.

Film je pukao najzad zbog znamenja. Hrvati su hteli da na „volgu” istaknu šahovnicu, a Srbi su tražili na njoj mesto za četir ocila.

 – Nije moja „volga” vašarski konj – rekao je Ruski Ivan, i dao otkaz.

Tek nekoliko dana kasnije, mislio je da je pi­janiji nego što je bio.

Vraćao se kući od Hužvika, a na Glavnom trgu stoji njegova „volga”. Postoje bila prazna, pomislio je da je došla za njim u Sentandreju, sama.

Gore u stanu su ga čekali predstavnici oba no­voosnovana saveza, nov vozač i jedan automeha­ničar zbog koga je službeni deo razgovora tekao na mađarskom jeziku.

Osećajući ozbiljnost posete, Glavata Nata ih je uvela u prednju sobu.

 – Niste potrefli kad treba doći – stavila je pred njih čanak pogačica. – Ovo su mi od petka, već su stvrdnute.

Čim je Ruski Ivan stigao, gosti su ustali. Ne bi hteli da im smetaju, ali sa „volgom” nešto nije u redu. Najbolje ako odu dole da pogledaju, zajedno.

Kako to da prednja vrata na desnoj strani iznu­tra ne mogu da se otvore? Samo spolja. A ne vidi se nikakva greška.

 – Daklem prednja desna vrata – ponovio je Ruski Ivan. – I taki ljudi će odsele voditi našu poli­tiku! Koji ne znadu šta su diplomatska kola i mini­starska vrata. Ko kad pop ne bi znao šta su to car­ske dveri!

Održao im je lekciju iz diplomatskog protoko­la. Važnim funkcionerima vrata od kola otvara vo­zač, spolja. Po pravilu, inače, važne osobe i ne bi smele da sede napred. Prema statistikama saob­raćajnih udesa, mesto pored vozača je najopasnije, rezervisano za taštu. Ili suprugu, šapnuo je Ruski Ivan, znajući da ih Glavata Nata vreba odozgo sa prozora, iza zavese.

Funkcioneri brojčano relativno skromnih naci­onalnih manjina međutim često putuju sami, pa im napred pored vozača ipak nije tako dosadno.

 – Ti, brajko obratio se Ruski Ivan svom nasledniku – treba da naučiš sila viceva i da furt di­vaniš. Jedino, ako te funkcioner ne naddivani. On­da ope pazi da od njegovi ludorija ne skreneš u jendek.

Menstruacija

Viceva se tokom tri decenije svog šofersta Ruski Ivan za volanom crne „volge” DSJS-a naslušao dosta. Taj anegdotsko-bećarački stil organizacijskog usmenog predanja Južnih Slovena u Mađarskoj nestao je pod ruševinama Saveza, zajedno sa tabloom bivših generalnih sekretara iza kojeg je na zidu ostala velika bela fleka.

– Nafarbite ođe bar neku dobru pičku – ispalio je Ruski Ivan svoj poslednji štos u Savezu, ali se niko nije smejao.

Zatvorio je iza sebe vrata definitivno, i zaključio da je ta uozbiljenost zajednice simptom agonije.

– Snuždili smo se ko na ukopu – rekao je Glavatoj Nati kada je stigao kući. – A nekad smo se cerekali onako nizašta, ko lud na brašno.

– Znate ono kada Mujo kopa jendek, ali odmah ga i zatrpava… Pita ga Haso šta on to radi, a on kaže da pravi bežični telefon – pričao je nekad davno neki partijski sekretar, pun austrougarske nadmenosti.

– Ja znam jedan pornić! – oglasio bi se predsednik kulturne komisije. – Ide mama s malim detetom na sokaku, a dete pita šta rade tamo oni psi. Mama kaže da jednog kera boli noga, pa ga drugi nosi na leđima. Na to će dete: Ju, što je pjaktično, usput se i jebedu!

– To nije niš! Kurjak je opasniji – zagrejao bi se za volanom Ruski Ivan. – Leži kurjo mrtav pijan pred jazbinom, a zeko prohuji na bicigli. Pita ga kurjo otkud mu para za biciglu, a zeko kaže ima onaj ko ne popije. Sutradan zeko ćera „mercedes” jer, kaže, ima onaj ko ne popije. Treći dan se vozi zeko, kad ono iznad glave mu kurjo kruži helikopterom. Otkud ti para za helikopter, pita ga zeko. Vratio sam prazne flaše, kaže kurjo.

– Ode čova kod doktora, kod onakvog – kvrcnuo bi se po čelu neko od intelektualaca, recimo pesnik koga su vozili na književno veče. – Doktore, u poslednje vreme jako sam nesiguran. Ili možda nisam?

Ni Glavata Nata nije izostala kada bi joj muž prepričavao šale sa puta; ona je čak i smišljala viceve, pa je neke od i decenijama kasnije pričala na slavama i u Muzeju, posetiocima iz celog sveta. Na primer:

Sedi Srbin iz Mađarske u dubokoj depresiji. Dolazi Dobra vila da mu ispuni tri želje.

– Šta  je tvoja prva želja? – pita ga Dobra vila.

– Crkla bogdo, Dobra vilo – kaže Srbin iz Mađarske u teškoj depresiji.

Zbog toga vica, nažalost, Ruski Ivan dobio je ukor u „volgi”; u socijalizmu nema depresije, to nije dozvoljeno čak ni Srbima, rekao mu je predsednik Savezove kulturno-umetničke komisije.

On je imao običaj da se ljubi i lupa po leđima s rukovodiocima mesnih opština od kojih bi se opraštao posle neke priredbe. Ruski Ivan bi upalio motor i čekajući oproštajno mlaćenje razmeštao poklone na zadnjem sedištu i u prozoru kola.

Jednom su to bili umetnički ćupovi, radovi letnje keramičarske kolonije.

Kada je predsednik kulturno-umetničke komisije poslednji put mlatnuo glavešinu mesne opštine i seo najzad u kola, Ruski Ivan, pošto zbog ćupova nije video ništa u retrovizoru, obratio se komisiji za opraštanje pitanjem da li može da krene u rikverc.

– Ćeraj, baćo, ni brigeša! – bodrili su ga narodni umetnici, a on je jurnuo, direktno u jendek.

Sudeći po karakterističnom zveketu špajz-katastrofa, odmah mu je bilo jasno u šta su se krhke rukotvorine naroda pretvorile. U retrovizoru naglo se otvorio zadnji horizont.

„Volga” je skočila iz jendeka. Cepali su stotkom kroz glavni sokak, a iz mraka svetlucale su oči prestravljenih mesnih mačaka.

– Kako me nervira ova selendra! – vozio je Ruski Ivan jednom rukom a drugom šamarao menjač. – Sad plačedu, a onomad su mi se smijali ko majmunu.

– Opet ste se ožderali?

– Kurac. Napravili smo sranje trezni kao šaran, čim smo stigli.

– A ko to?

– Ja i drug Menstruacija.

Kamenorezac po zanatu, drug Menstruacija bio je nadležan za čuvanje spomenika. Potrebnu stručnu terminologiju savladao je autodidaktički i samo delimično, a gde mu je nedostajala reč, napravio bi svoju. Tako je za malter smislio krečenstvo, oronulu crkvu zvao je crkavicom, a stranim izrazima baratao je fleksibilno. Fasada je mogla da bude safalada ili ambasada, kako kad, ali umesto restauracije dosledno je koristio izraz menstruacija:

– Ovom spomeniku potrebna je menstruacija.

Kada ga je prvi put vozio, Ruski Ivan je stekao utisak da je drug Menstruacija prijatan čovek. Put od dva i po sata proveli su u srdačnom razgovoru i stigli najzad u selo.

Ruski Ivan je zaustavio „volgu” i otrčao da otvori vrata. Drug Menstruacija je izašao iz kola i pružio mu ruku.

– Drago mi je, dragi domaćine – zgrabio je Ruskog Ivana u Hruščov-klinč i sočno ga izljubio, a selo ih je zapanjeno gledalo.

Socrealizam

Poput velikana klasne borbe, i drug Menstruacija je voleo da zalazi u narod, da stisne žuljave ruke radnika i seljaka i da popije sa ljudima po koji špricer. Omiljena priča bila mu je ona o drugu Lenjinu koji je zakasnivši sa nekog sastanka ušao u salu i seo na stepenice. Navodno na svoju legendarnu kapu, da ne bi dobio zlatnu žilu, tu tipičnu buržujsku bolest.

Drug Menstruacija je najlakše uspostavljao kontakte u oblasti arhitekture. U doba socijalističke izgradnje postao je centralna ličnost i udario pečat socrealističkog stila na lica južnoslovenska naselja u Mađarskoj.

Njegov socrealistički stil je, doduše, bio specifičan, a paralelno sa brojem špricera napredovala je i njegova stvaralačka mašta.

Tako su po njegovim uputstvima u glavnom sokaku nekog šokačkog sela nikli odžaci iz kojih je kiljao dim u obliku srpa i čekića, što je izluđivalo obaveštajne službe susednih zemalja, a neki arheolog je napisao studiju o tragovima indijanske dimne azbuke u mađarskoj Niziji. Projekat simbolotvornih dimnjaka ukinut je najzad intervencijom zdravstvenih vlasti, kada je utvrđeno da selo boluje od masovnog iskrivljenja kičme i vrata pošto ljudi ceo dan, i za vreme poljskih radova, zadivljeno gledaju uvis gde se lelujavi srpovi i čekići dižu na nebesa i pretvaraju se u trake i mlazove koji prate let slobodnih ptica i aviona i raketa u beskrajni svemir i lepšu budućnost.

Bunjevačke pretkućne bašte, pune zumbula i lala, postale su napredne šišanjem vrtovnih patuljaka. Drug Menstruacija je ubedio ljude čitavih naselja da glineni kipčići u stvari liče na druga Lenjina, samo im treba malo skratiti bradu. Osim štucovanja, patuljcima je trebalo menjati i kape, pa su im umesto onih šiljastih kesa za ceđenje surutke nataknute na glavu pljosnate glinene pogače kao balega sa šimlederom.

Ludnica

Sa crnom „volgom” Demokratskog saveza Južnih Slovena u Mađarskoj koja je na sto trošila samo malo više benzina nego njen vozač rakije, nestao je i onaj svet za koji je Ruski Ivan živeo. Jugoslavija se izobličila, Južni Sloveni u Mađarskoj su ukinuti, a izdahnuo je i komunizam u celom svetu.

– A ti sad pazi šta ćeš divaniti – opominjala je Glavata Nata svoga muža posle izbora u martu 1990. na kojima je pobedila mađarska nacionalna desnica. – Dobro pazi! Da te ne metnu i ovi, matorog magarca, u ladovinu.

Ruskog Ivana nije uplašila samo Glavata Nata, nego i portir Psihoterapijskog doma u Dolinama koji mu je saopštio da je njegov prijatelj Zvezdoznanac preupućen u bolnicu. Portir nije znao u koju.

Sve mu je bilo jasno. U stanici pred Ludnicom, čekajući autobus da se vrati u Sentandreju, Ruski Ivan je otvorio paket. Poslednju kartonsku kutiju prevezanu uzicom, koju tog sunčanog nedeljnog poslepodneva u aprilu 1990. više nije bilo kome da uruči.

Izvadio je šaku pogačica sa čvarcima. Jednu je strpao u usta, druge u džep svog kratkog kožnog kaputa. Celu kutiju pak sa ostalim pogačicama tutnuo je u ruke nekog manijaka koji ga je radoznalo i bojažljivo posmatrao iz pristojne daljine, kao zveri u zoološkom vrtu.

Ludak je odmah turio šapu u kutiju i počeo da vadi pogačice, a Ruski Ivan se tek tada setio. Priskočio je da uzme iz kutije svoju plavu svesku.

Tu poslednju svesku više niko neće pročitati.

Novi vlasnik pogačica se, međutim, usprotivio. Uzalud mu je Ruski objašnjavao da mu treba samo sveska, čovek je stegnuo vilice i režao.

U tom otimanju kutija je pala na asfalt i pogačice su se raskotrljale. Ruski je čučnuo i podigao svesku. Oklevao je da li da je pocepa i baci ili sačuva az uspomenu, kada u krivini pojavio autobus, nekoliko metara iza ludakovih leđa.

– Pazi, majku ti onu! – dreknuo je Ruski, ali nepotrebno. Manijak se kao panter bacio sa druma u jendek, a pod širokim autobuskim gumama zapucketale su pogačice Glavate Nate.

Ludak je iz jendeka vikao ozbiljne psovke na račun Ruskog Ivana, i gađao ga pogačicama.

– Doktor! Fuj, doktor! – derao se bolesnik, a Ruski Ivan je shvatio da su ludaka uplašile strane reči. Mislio je da mu je Ruski viknuo na latinskom.

Naime, Ruski Ivan je dreknuo bez razmišljanja, srpski. Kao što je i u policiji psovao i jaukao samo na srpskom jeziku, dok su ga tukli i bacali pod hladan tuš, svejedno.

Puškaš

Po izlasku iz zatvora Ruski Ivan je svake poslednje nedelje u mesecu donosio svoje sveske u Ludnicu, sakrivene u paket sa pogačicama za Zvezdoznanca, svog tobožnjeg kolege iz autokluba, koji je poludeo. Tvrdio je da zvezde vidi i po danu, pa je hodao sa zabačenom glavom kao deca kada ustima hvataju pahuljice snega.

Zvezdoznanac se muvao među pitomim ludacima koji su radili na dolinskim njivama i voćnjacima, a svaki dan je odlazio autobusom, besplatno, u obližnja naselja, u Pomaz i Čobanac, a svake poslednje nedelje u mesecu čekao je posle ručka Ruskog Ivana pred gvozdenom kapijom Ludnice, kao straža koja vreba napad iz vazdušnog prostora.

Ruski je dolazio autobusom iz Sentandreje u pola dva, a za povratak je imao vezu u četiri. Tokom tri decenije provodio je mesečno dva i po sata u razgovoru sa čovekom o kojem nije znao ništa. Osim da treba da mu preda plavu svesku, krišom.

Nije bio siguran čak ni u to da li je glupiranje sa zvezdama ozbiljno ili samo deo bezbednosnih mera. Zvezdoznanac je u razgovoru delovao sasvim normalno. Ruski Ivan nije isključivao mogućnost a je Zvezdoznanac postavljen ovde da špijunira kretanje sumnjivih planinara kroz Doline u pravcu Tutnja, turističke i skijaške planine pune vojnih baza.

Pošto o realnim stvarima nisu smeli da pričaju, tokom decenija izgradili su čitav jedan svet u koji su vremenom počeli da veruju i sami.

Ruski Ivan je lagao da je Ferenc Puškaš fudbal učio od njega; on je igrao u Honvedu kada je Puškaš dobio prve kopačke u pionirskom timu.

Da, da, da, sećao se kobajagi Zvezdoznanac. Ruski Ivan je bio briljantan centarhalf. Nije cepao cevanice, nego cak-cak! Fino kao britva.

Zvezdoznanac je lagao da je bio maser Ferencvaroša. Sve velike utakmice gledao je izbliza, sa klupe.

Dograđivali su priču u nedogled. Obišli su svetska prvenstva i olimpijade, ovaj je lično poznavao Di Stefana, onaj je bio na ti sa Peleom. Zvezdoznanac je masirao Beckenbauera zajedno sa švalerkom, a Ruski Ivan je sa reprezentacijom Južnih Slovena u Mađarskoj igrao na Marakani. Ne onoj maloj u Beogradu, nego u Rio de Janeiru, protiv Brazila.

Lagali su bez ljubomore, sa sve većim uzajamnim poštovanjem. Do nesporazuma dolazilo bi samo kada su skrenuli na aktuelno mađarsko prvenstvo. Tu su gledišta bila nepomirljiva. U Ludnici su se vodili žestoki verbalni okršaji između Honveda i Ferencvaroša, u sinhronu sa realnom fudbalskom srećom između 1957. i 1990. godine.

Ruski Ivan je posle tih polemika odlazio ljut, naročito kada je Honved gubio.

– Tako mi treba kad se svađam s ludima – jedio se celog puta i jedva čekao da stigne u Sentandreju i drmne trešnjevaču u Imbisu kod stanice.

Tu je odmah počinjao da sakuplja materijal za svoju sledeću svesku.

Božić

Glavata Nata je znala za sveske, čitala ih je krišom i lektorisala. Koristila je muževljev povremeni duboki san od večernje rakije ili, u prva vremena, nesvest posle ljubavi.

Na sreću, zamku je otkrila na startu. Ruski Ivan je držao sveske u unutrašnjem džepu svoje kožne jakne koja je visila na zidu iza kuhinjskog ormana. Otkopčavajući džep, primetila je komadić konca koji je Ruski odenuo u dugme i provukao kroz rupu za zakopčavanje.

Taj končić je, dok je čitala beleške, držala u ustima kao šnajderka.

Sutradan ujutro obula je svečane durabelke, obukla zeleni loden, i otišla u policiju. Traži druga načelnika, rekla je dežurnom na portirnici.

Brko je pikavcem između dva prsta pokazao u plafon. Zašto ne ode drugarica direktno kod boga? Šta se zamajava s tamo nekim načelnicima?

To je inače i mnogo prostije. Drug bog prima direktno, a ovi načelnici se seru; prave se važni. Prvo je potrebna molba, onda se traži termin, te dozvola, te formular, te godina rođenja, te očevo ime, te ovo, te ono, čak i bračna numera.

Glavata Nata je mislila da je to sa bogom provokacija. Zavrtala je dugme na kaputu i rekla da se bogu obraćaju samo buržuji i reakcionari. Njen problem je ozbiljan. I jako važan. I za nju, i za druga načelnika.

Dežurni se dvosmisleno osmehnuo, ali je slegnuo ramenom. Ko zna, možda drug načelnik preferira baš ovakve glavate.

Evo joj formular, neka drugarica upiše svoje podatke i biće obaveštena kada treba da dođe i na kom odeljenju da se javi.

Glavata Nata je sela i pažljivo umočila pero u mastilo. Na gvozdenom stolu smrdela je konzerva puna pikavaca. Za vreme Rakošija, na saslušavanjima pre sedam godina kada su je gnjavili zbog nekih psiju na lancu i zbog muža, u policiji nije videla takav svinjac.

Ovalna i duboka, konzerva ju je podsećala na male brodove koje je u detinjstvu volela da gleda kako mile Dunavom. Šarene lađice sa imenima patuljaka iz „Snežane” svirale su kao trumbeta.

Kod pitanja šta je predmet potražnje, pokolebala se. Nije znala zvanične izraze, a u stvari ni njoj samoj nije bilo jasno šta hoće.

Najzad je rešila da upiše jednostavno: Muž.

Međutim, dok je razmišljala, osušilo joj se mastilo i pero je zagreblo papir. Umočila ga je i povukla ružnu debelu liniju. Iznervirana, preškrabala je celu tu mrlju i napisala iznad nje velikim slovima: Državna tajna.

Staljin

Dežurni je buljio u formular i grickao brk. Zatim je digao telefon i kevnuo u slušalicu.

Glavatu Natu je odveo policajac čiji je zatiljak bio podšišan do kape. Kako im se, siromacima, ne smrzne vrat kad izađu na zimu? Zašto im ne dadu šal, bar onima što se po dvojica šetaju po gradu i danju i noću?

U načelničkoj kancelariji na spratu, umesto memle i smrada nesagorelog koksa, mirisao je sladunjav dim. Drug načelnik je pušio „petogodišnji plan”.

U sobi je vladala vrućina. Kada se spustila na stolicu pred pisaćim stolom, Glavata Nata se bojažljivo raskopčala. Sva sreća, povukla je svoje zavrnute rukave, što je obukla zeleni kupovni pulover, a ne onaj vuneni koji je sama štrikala. U njemu bi se ucvarila.

Načelnik je sedeo zajapuren, s praćkom u vratu. Srkao je crnu kafu, a iznad krute najlonske kragne i plastičnog trougla gumene kravate igrala mu je jagodica kao plovak.

Znači državna tajna, prelistavao je neku svesku. Prsti su mu ostavljali masni otisak na marginama. Ruke mu se znoje kao u pokojnog Staljina, izdajice komunizma. Šta bi bilo kad ih posuo nekim praškom?

Glavata Nata je među načelnikovim masnim prstima prepoznala svesku svoga muža, Ruskog Ivana. Držala je sebe za ruku u krilu, a usne su joj se savile i napravile mali obruč isti kao oči.

Ona slabo govori mađarski, rekla je. Možda je pogrešila. Škrabotine njenog muža u tim sveskama možda i nisu državna tajna.

Državna tajna? Drug načelnik se čudio. U slobodnoj, demokratskoj i socijalističkoj državi nema nikakvih tajni. Naročito državnih. Nema, i ne može ih biti.

Tajne su opasne, zapalio je načelnik sledeći „petogodišnji plan”. I svi koji imaju neku tajnu, opasni su po državu. Oni su narodni neprijatelji.

Zato drug načelnik moli drugaricu da ga ona dobro razume. U slobodnoj, demokratskoj i socijalističkoj državi u kojoj nema i ne može biti nikakvih tajni, u razotkrivanju tajni i tajnodržaca treba da učestvuje ceo radni narod pred kojim nema i ne može da bude nikakvih tajni.

Da li se njih dvoje, on i drugarica, u tome slažu?

Svakako, oduševljavala se Glavata Nata. Oni su stvoreni jedno za drugo. Ako Ruski Ivan nešto propusti, ona će sve dopuniti i ispraviti.

Četnici

Svoj prvi izveštaj je Glavata Nata posvetila ideološkim temama. Javila je policiji da je Ruski Ivan zaboravio da piše o kraljevima.

Pod šlingovanim čaršafima u ormanu kod kuma-Zvonarevih nalazi se slika koja svira, potvrdila je i usmeno kada je pozvana.

Na slici je srpski kralj sa svojom ženom koja je bila kurva. Kada se navije, slika svira srpsku himnu. Kraljevsku.

A srpski kralj je bio četnik, ako se ona ne vara. To se pak ne uklapa u komunizam. Ni kralj kao takav, a pogotovo četnički. Kuma-Zvonar ipak sakriva kraljevsku sliku, a na slavu je vadi i navija da svira. Kao i onomad o sv. Jovanu. Sad, kada su se drug Kadar i drug Tito tako lepo izmirili!

Drug načelnik je pitao šta je to slava, a Glavata Nata se smeškala. Slava? To se ne može iskazati. Mađari to nemaju. To u stvari niko nema, samo Srbi. Nemaju ni drugovi Rusi.

Dakle nešto crkveno?

Taman posla! Glavata Nata se zaprepastila. Slava je prava narodna stvar, njome se bave jednostavni radni ljudi, kao sa komunizmom. Krsna slava je napredna stvar.

A kakve veze ima onda to sa kraljevima i četnicima i muzikalnim slikama? O čemu drugarica priča?

Onako. Kraljevi su bili lepi ljudi i lepo obučeni. A kraljice pogotovo. Kadife, usnovice, kavezlije, šlajeri i guznice. A šta su tek svašta jeli! Sentandrejski prota bio je kao student bogoslovije kod srpskog kralja na ručku. Kada on počne da priča jelovnik!

Čorba od puževih rogova, pohovani karamfili, jaje u oku vola, neparna rebra od štrojenog vepra, punjeni orlići mućkani u kiselom mozgu, onda kolači, medeni zubokres, žvalice, princezina groznica…

– Kuš!

Neka drugarica ne izmišlja jer lako može da razbije glavu. Oni se ovde ne bave literaturom.

Drugarica je gora nego njen muž. I on je veliki pisac, puni im sveske idiotizmima, ali u odnosu na njene kraljeve i žvalice to je mačji kašalj.

Ali ona zna gde je njen muž bio sedam godina. A takođe zna gde on sada radi. U Demokratskom savezu Južnih Slovena u Mađarskoj. Oko kojeg se jugoslovenski emigranti i agenti roje kao mušice.

Titovi psi na lancu, odnosno Staljinovi informbirovci, ispravio se drug načelnik. Sad se tako kaže. Drug Hruščov je izuo cipelu i počeo da lupa po međunarodnim konferencijskim stolovima, što je bio znak za povratak Jugoslavije na put komunizma.

Šta priča o tome njen muž, Ruski Ivan? To bi njih zanimalo. Ono što se u njegovim sveskama ne nalazi. I šta o tome pričaju sentandrejski Srbi? To je sad bitno, a ne kraljevi u ormanima.

Inače, drugarica se vara. Ili sanja. Kod kuma-Zvonara nije pronađena nikakva slika. Dakle, neka se ona toga okani. A svoje izveštaje, kako su se dogovorili. Kod pekara, pod testom za hleb. I jezik za zube.

Konspiracija

Kraljevu venčanu sliku kuma-Zvonarka je na savet Glavate Nate odnela kod popa, kriomice.

Išla je po mraku praznim sentandrejskim ulicama; krajem 1950-ih nije bilo uputno odlaziti kod sveštenika, pogotovo u te večernje časove, naročito sa slikom srpskog kralja pod suknjom.

Stari popa se iznenadio i obradovao, i odmah je hteo da posluša svirku, ali je kuma-Zvonarka šapnula da je to opasno.

– Glavata Nata kaže da je sklonimo. Ona bar zna, njen čojk je bio sedam godina u zatvoru, tamo se vada izučio rafinerije.

Žene su se srele kod pekara, ujutro posle slavske večere.

– Pojeli smo vam sinoć sav lebac, kumo, jelda? – našalila se Glavata Nata.

– Pa nismo mi baš taki siromašni, ćeri – istezala je starica bradu kao da joj smeta čvor od marame. – Metla sam ribu na ladno da se upači, jel moji zdravo volidu da umačedu, al samo s friškim lebom.

– I moj Ivan je voljo ribu, siroma, al otkad je došo natrag, nešto se mršti. Najeo se tamo, kaže, neke smrdljive ruske konzerve dos, pa mu se zgadio miris.

– Vidla sam ga sinoć, jedva je sipo čorbe. Al i inače je bio nešto cvider.

– Pa nije još došo sebi, čudi se svemu ko balavo dete. Sedam godina je bio tamo, kumo!

– Nije ćeo ni da peva, a kaki je bećar bio nekad! Sećam se, ko momak skako je na astal u bučuri i tako pevo. A sad je šućo i kod himne.

– To, kumo, s himnom i s tom slikom, ja ne znam. To nije pametno. Zbogtog mošte imati kubure.

– A zaš?

– Mož vas neko prijavit.

– To Ivan kaže?

– Bogami. Zato je sinoć tako šućo.

– A koji crni vrag bi nas prijavjo?

– To se nikad ne zna. Čovek danas ne treb da veruje ni sebi.

– Pa šta da stvorimo sad?

– Ja, kumo, neću da se mešam, al trebalob se te slike oslobotti.

– Kašću čojku da je izgori.

– To vam nisam rekla! Kako kralja da izgorite?

– Šta me onda zaluđuješ? Reci mi šta da radim.

– Sakrijte sliku kod popa.

Internacionala

Prekosutra u parohijskom domu kod pravoslavnog sveštenika policija je zaplenila kraljevu sliku koja svira srpsku himnu.

Ruski Ivan se sledio. Starog popa je prijavio onaj koji prati i njega. On naime o slici nije pisao ništa. Ipak su pretresli parohijski stan i kancelariju, i pronašli sliku.

Prvu trešnjevaču Ruski Ivan je popio u Nejlonu kod Margitinog mosta u Budimu, zatim se vozio četrdeset i pet minuta do Sentandreje gde je u Imbisu roknuo još dve štample.

U prigradskom vozu sedeo je u poslednjem vagonu, u stolici mašinovođe. Tu je doduše bilo hladno čak i u krombi kaputu, ali voleo je da gleda kako beži vidik u suprotnom pravcu.

Pušio je i razmišljao ko je mogao da pevne. Na slavi kod kuma-Zvonara osim rodbine nije bilo nikog.

Dakle, kuma-Zvonar. Inače, svaka im čast. Matori je pravi izbor. Muva se po gradu među ljudima, a zna sve i oko crkve. Čisti sneg i lišće u portama, i penje se u tornjeve kada treba da povuče zvono.

A popu cepa drva i ulazi u eparhijsku kancelariju kao da je kod kuće.

Opasan je matori, ali se sad prešao. Slika mu je autogol. Sigurno je bio pijan kao na doček Nove godine.

Srpsku Novu godinu Sentandrejci su 1957. čekali kod popa. Prvi put posle ’48. Za tih deset godina, kažu Tuskom Ivanu oni koji nisu bili u zatvoru, srbovanje nije bilo u modi.

Sentandrejski prota pozvao je 13. januara sve vernike na čašu vina i da zajedno otpevaju „Na mnogaja ljeta”. Otvorio je dvokrilna vrata između kancelarije i parohijskog stana; u tom prostoru sentandrejsko Srpstvo delovalo je kao masa.

Svako je doneo nešto: svoje vino u demižonu, rakiju, nove kobasice, kriške kulena i kisele paprike, a Glavata Nata je obasula skup svojim pogačicama sa svežim čvarcima.

Muškarci su pušili a žene otvarale prozor, pa se pesma spuštala na niske, zavejane sentandrejske krovove: novogodišnja pojka i stara lokalna himna „Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta”.

Ruski Ivan je stajao naslonjen na orman sa eparhijskim spisima i srkao rakiju kao da je kuvana. Žene su ga nudile kobasicom, muškarci mu sipali, a on se vrteo među njima kao drveni lutak. Bojao se da će negde zapeti laktom, zakačiti ramenom ili zgaziti nečiju nogu.

Nije mu bilo ni do pesme.

– Ajde, šta si se snuždio ko krastavac! – lupali su ga ljudi po ramenu, ali je on sve odbijao osim rakije.

Tada se sa kanapea u ćošku, na opšte iznenađenje, oglasio kuma-Zvonar.

– Ta mante Ruskog, ne sme on ni da pisne! Taj će nas još naćerati da pojimo „Internacionalu”!

Agenti

Matori bećar će ga zapamtiti, zaklinjao se Ruski Ivan. A neće škoditi ako opomene i svoju Natu. Da ne laprda koješta pred kuma-Zvonarkom.

Ko zna šta svašta torokaju žene tamo na probama. Žensko pevačko društvo! Kada krezube babe zinu i počnu „Uranila devojčica golube da rani”, čovek ne zna dali da se smeje ili plače.

Kuma-Zvonara, međutim, treba da upregne u svoja kola.

Sledeće nedelje je otišao kod Hužvika kuda su posle liturgije svraćali matorci koji su smeli da idu u crkvu. Ostali muškarci, koji su imali partijske knjižice, za vreme službe dolazili su u kafanu a bogu se molili, valjda, kod kuće. Sentandrejske crkve za vreme komunizma bile su ženske.

– Đe je kuma-Zvonar? – upao je Ruski Ivan kod Hužvika.

– Pa đe bi bio? Trza zvono gore u tornju, čuješ i sam.

Ruski Ivan je ušao u portu odnatrag, preko tarabe. Popeo se u toranj i uplašenom kuma-Zvonaru ponudio flašicu.

– Kupjo sam mitraljez – rekao je Ruski i stao na prste. – Kroz ovu badžuru možmo potrefiti policiju. Akurat u policiju – odmeravao je mali otvor kroz koji se na Veliki petak iz tornja razleže klepet.

– Mitraljez? – zacenio se kuma-Zvonar. – Kaki crni mitraljez?

– Pa-pa-pa-pam! Amerikanski!

– Otkale tebi, ludove, mitraljez?

–  Svašta čojk nauči u zatvoru.

– A šta će ti to, zaboga?

– Sprema se štogođ veliko. Četnici, ustaše, fašiste i kapitalisti krenućedu da srušidu komunizam.

– Ođe u Setandreji?

– Da. Načelnik setandrejske policije im je šef. On je u stvari mason.

– Bizon?

– Govno veliko bizon. Mason. Ko papa. Štogođ katoličko. Mračne sile sveta. Protiv komunizma i pravoslavlja. Zato treba da se naoružamo.

– Obešće te zbog oružja.

– Ako ga nađu. Ali, teško. Dobro sam ga sakrio.

– A đe si sakrio?

– Na vašim tavanu.

Kuma-Zvonar je posle službe umesto bircuza odjurio kući i preturio tavan, zatim podrum, kuću i avliju, ali uzalud. Mitraljeza nigde nije bilo.

Žena ga je jurila supom i batkovima, a on je kukao.

– Taj čojk nije čitav – ponavljao je. – Mora da su ga tako istukli u tamnici da je poluđo. Trebalo bi ga zatvoriti u Ludnicu u Dolinama!

Zatvor

Trenutaka kada je Ruski Ivan mislio da će poludeti, u podrumima i kancelarijama mađarske Udbe u ulici Marko, bilo je i više. Ne onih kada su ga tukli policajci pendrecima a specijalisti mađarske Udbe pesnicom, nego kada ga je zabolelo vreme koje neće proći.

Batine su izazivale samo bes i želju za osvetom jer imale su barem konkretno poreklo, oblik i trajanje, ali prema bezlično nanesenim i podmuklim bolom u kostima i mišićima a zatim u mozgu i plućima nije postojao nikakav odnos osim bezimene, nepoznate, neslućene ali definitivne nepodnošljivosti.

Dok su ga lemali, psovao je u sebi i poluglasno na srpskom jeziku, a kada su mu u samici lisicama vezali ruke 24 sata iza leđa a 24 sata napred, molio se bogu.

Međutim, nije bilo lako da se seti molitava koje nije ponavljao od detinjstva. Od Očenaša znao je samo početak i kraj, ono što svaki pojac voli da odvuče. „Od lukavagooooo!”

Za razliku od molitava, pojke je pamtio odlično. Prvo su mu se vraćale melodije a zatim sa arijom došle bi i reči. Kada se ipak ne bi setio teksta, pevušio je makaršta.

Na iznenađenje, u te praznine uskakale su reči iz jednog drugog ritmičkog sistema na koji je potpuno bio zaboravio. Deseterački stihovi koje je u detinjstvu slušao od bake kada ga je uspavljivala.

U melodijsku strukturu pojki počeo je da unosi narodne pesme i njihove fabule. Pri tom, deseterce je morao da prepeva na primer u šesterce, na ariju „I že heruvimi”, ili u osmerce, kao u pojci „Hristos voskrese iz mertvih”.

Uhodan u tehniku, vršio je već i sadržajne izmene. Pomešao je radnje raznih narodnih pesama, baratao je junacima kao šahovskim figurama, prenosio ih iz jedne pesme u drugu, spajao cikluse i izmišljao nove scene i događaje.

Car Lazar na primer uopšte nije poginuo na Kosovu, borio se i par vekova kasnije na mohačkom polju gde su Turke i Mađare, u savezništvu s Napoleonom, pobedili Srbi jer se u kritičnom trenutku boja pojavio Karađorđe i opalio iz puške šarene kojoj su se pridružili srpski topovi s Kajmakčalana, a sa Neretve su krenuli u juriš partizani s petokrakom, i njihova se pesma stopila sa klepetanjem mitraljeza u ritmu „Pojte mu pojku, pesmu i utrojte”. Ta-tata ta-ta, tata ta ta-tata.

Najzad, Ruski Ivan je prešao i na aktuelne zatvorske teme i savremene događaje. Turke su zamenili islednici i tamničari, i nizale su se scene sa saslušavanja i mučenja gde su krvnici tražili da prizna sve.

Ali šta žele da čuju? U vezi s čim? O čemu? Odgovor bi dobio pendrekom, pesnicom i stopalom bakandže.

Junak pesama se pobunio i postavio ultimatum. Ako mu ne kažu šta treba da prizna, šta žele da čuju od njega, on će im podići u vazduh ceo zatvor. Kao Sinđelić na Čegru ceo šanac sa Turcima i sa sobom zajedno.

„Odleteće u vazduh i Udba, i ja i ti, po jedan i udva.”

Beton

Pevani snovi svoj buntovnički vrhunac postizali su u stihovima promumlanima krvavim jezikom.

Lizanje hodnika istražnog zatvora priređivano je u kraćem, kuhinjskom delu prolaza ispred trpezarije gde je pod bio premazan mišungom, finim betonom od cementa i peska bez šljunka.

Dvojica lizača proterana je od ćelije do lizališta kroz špalir zatvorenika četvoronoške i isplaženih jezika. Ako bi se koji zaboravio i zatvorio usta, plaćao je rebrom, razbijenim šutom stražarske čizme.

Kada su lizači zauzeli svoja mesta u dva poprečna ćoška, lizanje je počelo na znak stražara kao na atletskim takmičenjima. Ostali kažnjenici gledali su ih iz stroja prestravljeno i radoznalo.

Lizalo se očajničkom brzinom, ali temeljito. Sivi beton bi potamneo od pljuvačke, pa su se preskočene blede fleke lako uočavale. Sporna, nedovoljno tamna mesta stražari su proveravali cigaret-papirom. Ako se tanka hartija negde ne bi prokvasila, lizač bi bio vraćen upozoravajućim šutovima.

Primenjivane su razne taktike. Neki su išli linearno po šavovima, drugi su pravili male kvadrate, a bilo je i takvih koji su prvo oblizali ćoškove i rubove kod zida, i tek zatim prešli na velike površine.

U ćoškovima nikom nije bilo lako, ali posebno namučili su se lizači s velikim nosom. Prilikom svog prvog lizanja, vraćan tri puta u rogalj, Ruski Ivan je pustio pred sebe pljuvačku koju je zatim vrhom nosa naneo i na poslednji milimetar trodimenzionalnog trokuta.

Beton za lizanje bio je, doduše, zaglađen, ali je od stražarskih cokula sa gvozdenim špicevima i zatvoreničkih drvenih klompi postao hrapav podmuklo i neujednačeno. Iskusniji lizači znali su da polaznu poziciju kod trpezarijskog ulaza treba izbegavati. Tamo je pod bio bridak i grub kao skamenjena spužva.

Ali ni iz onog boljeg ugla nije se stiglo ni do četvrtine bez krvi. Pljuvačka je postala crvenkasta i gusta kao sline, a smrdela je nekako sladunjavo.

Svaki liz je bio bolniji od prethodnog, ribica od živog mesa batrgala se sve tromije.

Raskrvavljeni jezik mogao se zaštiti samo pljuvanjem i razmazivanjem pljuvačke usnama.

To suludo ljubljenje poda nikog nije podsećalo na fanatičko ili očajničko celivanje zemlje; zatvorenici su taj prizor doživljavali seksualno, kao pornografiju.

Beznjenica

Žudnja za ženom u mladom robijašu bila je u početku nepodnošljiva. Drugovi u ćeliji imali su jedan predlog za njegovog „mučenika”. Da ne spava svaku noć „pod šatorom”.

Ruski Ivan je odbio. Rekao je da su drugovi smrdljivi pederi.

Od prvog šamara je jauknuo. U prozorčetu na vratima pojavilo se jedno oko i jedna nozdrva. Međutim, pošto su osim Ruskog Ivana svi šetali mirno, stražar je samo naredio tišinu i otišao.

U tom momentu jedan od zatvorenika stao je pred vrata i dlanom zapušio osmatračku rupu, a ostali su jurnuli na Ruskog.

Lupali su ga po stomaku i bubrezima, i postavljali pitanja.

Zanimalo ih je ko je dakle peder. Ruski Ivan je priznao da je on peder, ali drugove to nije zadovoljilo. Pitali su kakav je on peder. Smrdljiv, odgovorio je, međutim, udarci nisu prestali. Drugovi su tražili da im svoj pederluk definiše preciznije.

Ruski Ivan je najzad priznao da je on peder samojeb.

E, to može da prođe kao definicija, treba je samo eksplicirati. Šta radi peder samojeb?

Drka a misli na muškarce, objašnjavao je Ruski Ivan, ali drugovi opet nisu bili zadovoljni. Kako se može kontrolisati na koga samojeb misli dok drka? Da ne misli na Gretu Garbo?

Peva, rekao je Ruski Ivan. Peder samojeb za vreme drkanja peva pesme o muškarcima o kojima mašta.

Ali ko garantuje da su to zaista muškarci? Možda su žene, pod pseudonimom.

To nije moguće, rekao je Ruski Ivan. Muškarce kojima se napredan i svestan peder samojeb pesmom drkavicom obraća, odlično poznaju svi. Ako žele, može da im otpeva neki primer.

Drugovi su pristali ali pod uslovom da pesma ide uživo, uz samojeb.

Napravili su živi zid oko WC-šolje, a Ruski je Ivan stao u ćošak, nanišanio žutu baru u porcelanu i počeo da peva.

„Druže Tito, haj druže Tito, ljubičico bela!”

Posle je prešao na internacionalni plan i sve više se zahuktao. Pevajući o Lenjinu i Staljinu, desno rame je tresao ubrzano, a uz pesmu o drugu Rakošiju klimao je čak i glavom kao tamburaši.

Kada je završio, povukao je vodu koja je zapljuštala kao orkestarski tuš.

Kasnije je, međutim, valjda zbog gađenja, požuda jenjavala. Saznao je da im u jutarnju ciguru stavljaju brom. Taj dozis impotentis narednih dana trampio je za cigarete, ali je brzo uvideo da mu je ono malo toplo u stomaku ipak potrebno.

Nastavio je da pije kafu sa bromom a na svoju Natu mislio je sve više samo onako uopšteno kao na rodni grad i kuću, kao na sve nestvarniju slobodu čije je mirise polako zaboravljao.

Hužvik

U svoju ženu Ruski Ivan se zaljubljivao polako, posle venčanja, za godinu dve, razočaran u drugarice u Pokretu kojima se udvarao u seminaru i u Hužvikovoj kafani.

Mladi komunista nije hteo ni da čuje za brak u stilu stare sentandrejske anegdote:

– Sine, oženio si se.

– A koga sam uzo?

Srpske devojke bile su mu suviše obične. Curice iz komšiluka sa dve debele pletenice preko ramena kao kaiševi otkinutog ranca, pre par godina trčkarale su još bose na obali Bučine, a svake nedelje, izribane, u dokolenicama, išle u crkvu.

Šablonska im je bila i narav. One veselije cerekale su se i domunđavale kao da se tucaju glavama i svaki čas vriskale od smeha, dok su ozbiljnije bile uvek snuždene kao pokisle vrane.

Ruski Ivan ih je doživljavao više kao sestre a ne kao mogući plen svoje muške gladi.

U odnosu na njih, drugarice u seminaru sa kratkom kosom i francuskim kapama bile su svetski nivo. I napredne kao obnovljena prigradska električna železnica.

Pušile su kao muškarci, imale stav o svetskoj situaciji, a znale su i da popiju. Ponajviše ruma, u svečanijim prilikama pak, posle uspešnog referata ili ispita, konjak.

Ruski Ivan je razlikovao njihov poslovni dah u seminaru koji je bio čisto duvanski, od razonodnog daha u kafani kada se u ustima drugarica nikotin mešao sa alkoholom, jeftinim mađarskim rumom sa ukusom laka za nokte.

Kod Hužvika služio ih je matori konobar koji se prezivao kao desni half mađarske „zlatne ekipe” Božik. Nosio je snuždene brčiće i masnu, zalizanu kosu, razdeljenu u sredini.

U ispeglanom belom kelnerskom kaputu od štirkanog platna, stari je među čađavim zidovima i isflekanim stolnjacima delovao kao otmeni stranac. Sentandrejci su ga zvali samo Božik ur, gospodin Božik, što je posle 1945. postalo malo nezgodno.

Međutim, izraz „drug Božik” kao nije dolazio u obzir. Čitavi narodi su postali tada „drugovi”, ali sentandrejski kelner ostao je večiti gospodin.

Na oslovljavanje „kelneru!” nije reagovao. U Hužviku je „kelner” bio šegrt, a nikako gospodin Božik.

Iz oportunističkih pokušaja pak kada bi mu se neko obratio jednostavno sa „molim vas”, uvek je ispala komedija. Gospodin Božik se pravio gluv i gledao drveno u mušteriju kao u pepeljaru. A kada bi gost počeo da pokazuje u njega, gospodin Božik bi mu prišao, pažljivo kao bolesniku, i zabrinuto pitao da li je gospodinu mušteriji pozlilo.

Ukoliko bi ovaj na to samo ponovio ono „molim vas”, gospodin Božik se iznenadio. A koga to? Koga gospodin mušterija moli?

Kolo

Na terasi pred Hužvikom Ruski Ivan je pogledao na sat i zaključio da je za igranku prerano. Još traje bogosluženje, danas već drugo po redu. Prepodne liturgija, poslepodne večernje. Orgija klerikalne reakcije.

U zanosu pobede nad fašizmom i početka izgradnje socijalizma, pozvao je drugarice iz seminara na igranku u porti Tabačke crkve, na Preobraženje, posle večernja.

O jednoj drugarici mislio je da obećava, mada su ostale tvrdile da je ona razrednikov doušnik.

U portu su stigli kada se pod lipom već prašilo kolo.

Na putu do crkve Ruski Ivan je pokazivao srpske kuće, kićene lisnatim granama. Stari, paganski običaj.

Iz „detinjstva čovečanstva”, citirala je Marksa iz seminarske lekcije drugarica koja je obećavala, a Ruski se složio. Pre ofanzive religije, tog „opijuma za narod”, ljudski rod bio je naivan ali zdrav.

Kao kolo. Drevna igra, veoma zdrava i napredna. Igra se kolektivno! Zato se i zove „kolo”. Mora da je iz razdoblja prakomunizma.

Mnogi su narodi to izgubili i preuzeli reakcionarne plesove trulog Zapada. Dekadentni valcer i tango i imperijalistički (izgovor „imprilistički”) čelston.

Srbi međutim, odnosno Jugosloveni, i ovi sentandrejski Južnosloveni ovde u porti, ne popuštaju. Oni su kolo igrali i protiv Turaka i protiv fašista.

A igraju ga sada i protiv klasnog neprijatelja.

Uhvatio je drugarice za ruku, da ih nauči.

Izvadio je iz džepa nekoliko novih zelenih forinti i zavitlao ih kao zastavu, a svoje seminarske drugarice u muškim košuljama ugurao je u kolo. U krug u sredini.

– Kozaračko sade! – viknuo je tamburašima.

Ruski je igrao kao na času gimnastike. Kolena je dizao visoko i naglašavao korake da bi drugarice lakše snimile figure. Mahao je novčanicama i, u zanemeloj porti, pevao, sam.

– Kolo vode prezreni na svetu!

Drugarice su se smejale i skakutale kao da ih peče zemlja. Ruski ih je pozivao da pevaju.

Mađarice su zavriskale, a Sentandrejci su gledali tužno.

Niko nije smeo da pisne jer su na Dunavu kod ruske kasarne sovjetski vojnici umivali tenkove.

Rusi

Sovjetska oslobodilačka armija dočekana je u Sentandreji na visokom nivou. Pred Ruse izašla je delegacija gradske uprave proširena pravoslavnim sveštenikom iz taktičkih i jezičkih obzira.

Gradonačelnik je izneo na drum ključeve grada na jastuku, mladi sekretar mesnog odbora Antifašističkog fronta Slavena – Ruski Ivan – nosio je hleb i so, a srpskog popa su do poslednjeg trenutka molili da obuče civilno odelo, ali uzalud.

Rusi su pravoslavni kao Srbi, radovaće se kada vide odeždu. Pogotovo onu belu, uskršnju. Sreća što oslobođenje pada u proleće kada je i Uskrs.

Nije vredelo ubeđivanje da su ti njegovi Rusi u stvari Sovjeti i komunisti, a ne pravoslavci.

To tek onako, smeškao se prota. Zabušavaju. Uvek su Rusi bili maheri. Nasankali su i Mariju Tereziju i Napoleona, a eto sad i Hitlera. To sa komunizmom takođe je samo taktika. Kada prođe rat, vratiće se oni veri i bogu.

Dakle neka njemu ne pričaju kako treba da primi braću pravoslavnu.

Eto, i Rusi znaju šta je protokol, rekao je prota u žbunu kada je eksplozija granate bacila delegaciju u jendek.

Gradonačelnik je stiskao jastuk sa kojeg su ključevi grada odleteli u blato. Pao mu je nasred druma i šešir. Pregaziće ga prvi tenk kao balegu, uplašio se načelnik garda i počeo da puzi.

Prota je, međutim, paljbu shvatio kao pozdravni plotun. Jest da je bio malo žešći, ali je i Rusija velika.

– Bratije! – izašao je sentandrejski sveštenik iz žbuna pojkom.

Ali nigde Rusa. Umesto muzike i paradnog marša, čuo se samo zveket kamiona i škripanje gusenica.

Ispred prvog tenka, u krivini pojavio se konjanik. Sablja mu je landarala i lupala konja u slabinu. Kozak je jahao opušteno, levom rukom držao je kajasa, a u desnoj mu se klatio pištolj kao slomljeni ud.

Zaustavio se pred delegacijom koja se bojažljivo postrojila na ivici kaldrme. Gradonačelnik je skinuo svoj pronađeni šešir, a jastuk je sa ključevima grada balansirao na jednoj ruci kao kelner. Ruski Ivan je pružao hleb i so, a prota je počeo svoju pripremljenu besedu:

– Izidosmo prežde vami iskazivajušči serdečnoje pozdravlenije i uručivajušsja ključenstva grada našego!

– Baćuška – presekao ga je kozak. Kada je mahnuo rukom, izgledalo je da će od umora pasti sa konja. – Spać!

Kupleraj

Oslobodilačka sovjetska armija opsela je Sentandreju prvo na familijarnom nivou, uselila se u kuće i podelila s domaćinima hleb a ponegde navodno i domaćicu. Ruska kasarna se izgradila tek posle konačne pobede nad Berlinom.

Zabrinute muške glave ubrzo su formirale Inicijativni odbor za obnovu kupleraja kao doduše ružne ali nužne moralobraniteljne ustanove u ta burna oslobodilačka vremena.

Tako je u Tabačkoj mahali na svom starom mestu ponovo proradio Salon, zatvoren na pritisak katoličke crkve još 1930. godine. Piljarice su se smejale. Opet su sentandrejske gospođe izložene konkurenciji, analizirale su prodavačice nove tržišne odnose, a uličarkama je na keju naglo opao biznis.

Naravno, od starog nameštaja više ništa nije postojalo, kao što nije bilo ni nekadašnjih, predratnih devojaka. I Madam je bila nova, penzionisana operska pevačica koja je lokala bevandu i svirala u klavir, a sada je u duhu epohe naučila „Raz, dva, tri!” i „Vihađila na bereg Kaćuša”.

Najveća novina bio je, međutim, fenjer. Nekadašnja crvena lampa nije pronađena, pa je na zabat sentandrejskog kupleraja u sokačiću iza Preobraženske crkve jedne zanosne noći oslobodilačke 1945. godine okačena neka škartirana električna petokraka.

Simbol je doživeo preobražaj tek nekoliko dana kasnije kada je usijanu crvenu zvezdu ugledao prvi sovjetski oficir koji je bio trezan.

–  Job tvoju mać! – ispalio je dva hica u neuobičajeni fenjer i odvalio dva vodoravna kraka raširena kao ruke. Od petokrake ostao je obrnut Y kao amblem raskrečenih ženskih nogu.

Mladi Ruski Ivan zijao je svako veče u Salonu. Pomoću srpskog jezika prevodio je udvaranja Rusa, a noćni razgovori sa sovjetskim oficirima otvarali su mu nove ideološke horizonte. Pred večeru donosio je od Hužvika rakiju, vino, lonce i tepsije sa škembićima i belolučnim bećarskim šniclama, a za te usluge Madam ga je honorisala besplatnim turama.

U isplatama nije bilo strogog sistema, sve je zavisilo od prometa i raspoloženja devojaka.

A ni Ruskom Ivanu nije trebalo baš sve; bio je izbirač. Zagledao se u dve suprotne tačke erotsko-estetkog repertoara u Salonu, a ostale dvojke tapšao bi maksimum po bedrima. Oblačnim noćima uzimao je Dudiku krupnu i sisatu kao Marija Terezija i tromu kao kamila. Dudika je sama punila krevet kao perina, i dozvoljavala svašta, a smejuckala se i tresla kao zemlja.

Kada bi pak nebesa bila kao luster, Ruski Ivan bi birao Cicu, sitnu i pegavu, sa malom, prćastom zadnjicom. Bila je brza i vešta kao cirkuske akrobatkinje. Od njenih kunstova Ruski Ivan bi sutradan imao upalu mišića.

Dudika i Cica bile su uzajamno ljubomorne, ali ih je on tešio na nacionalnoj bazi. Tvrdio je da Srbi u Mađarskoj vole uvek dve žene. Valjda zato što znaju dva jezika ravnopravno. Imaju uvek dve najmanje dve misli. Čak i sanjaju duplovano.

Gaćice

Madam mu se smejala. Ruski Ivan je gori nego neki muž. Njegova vernost davi. Tako mlad, a dosadan kao som.

Ali neka, čim se oženi, trčaće on u Salon s otkopčanim pantalonama i neće izbirati kao Romeo. Dudiku ili Cicu, samo Dudiku ili Cicu! Jok. Oženjeni ljudi uzimaju prvu curu koju ščepaju iza dovratka.

Ali na ženidbu Ruski Ivan još nije pomišljao; ili ako jeste, onda sa zebnjom. Uzeti Srpkinju bila je lutrija. A uzeti neku drugu bio bi skandal. Oženiti Srpkinju isto je kao kupiti parlog ispod kojeg ko zna kakva se zemlja krije. A Srbi su, kada ih pop pred oltarom sveže s nekom rabom božijom, verni do groba. Sentandrejci se čak i sahranjuju bračno, u istu raku.

Šta ako uzme neku koja neće biti kao Dudika ili Cica? Veslačice koje dolaze iz Pešte pokazuju se barem u dresu i šortsu. Vidi se šta ima, šta nema. Ali Srpkinje i na Dunav odlaze samo u šetnju ruka pod rukom s drugaricom, ili s kotaricom na pijacu. Nisu dovoljno informativni ni balovi; u širokim letnjim suknjama sve devojke liče pčele. Roje se na bučuru – tako se u Sentandreji zove kermes – u porti Preobraženske crkve ili se šepure pod krošnjama na Staroj vodi gde se na Veliku Gospojinu posle večernja igra u šumi.

Sitnije devojke skakuću kao koza, druge trupkaju kao mečka, neke pak igraju ukočene kao da su progutale letvu; istina, među ovima ima i takvih koje zabacuju glavu a nogama sevaju i praše munjevito kao metla.

Ali iza kulisa Ruski Ivan nije mogao da zaviri.

Najzad, da bi pronikao u tajne dimenzije i uzeo meru, počeo je da krade devojačke gaćice sa konopaca za sušenje rublja, a uveče bi u Salonu priredio probu.

Navlačio bi nove komade na Dudiku i Cicu, i gustirao. Tresli bi se svi od smeha kada bi neke gaćice na Dudikinoj zadnjici pukle kao šlic a Cica nestala u njima kao da je skočila u vreću.

Eksperimenti su trajali sve dok Ruski Ivan nije ukrao greškom gaćice neke babe, zbog čega je u gradu izbio skandal a u Salonu panika. Ljudi su šaputali da Sentandrejom hara neki jako čudan osobenjak, a Madam se bacila Ruskom Ivanu oko vrata i čežnjivo kolutala očima, misleći da Ruski voli stare koke. Jedva je uspeo da objasni da se radi o zabuni. Prevario ga je kroj. U pitanju je bolja kuća gde baba nosi gaćice sa čipkom.

Lizoform

Gaćice grdne, smežurane i žgoljave babetine sa Glavnog trga pasovale su na Cicu kao krojene. Ruski Ivan ih je spalio u kupleraju u bakarnoj zdeli u kojoj su devojke palile mirisavu travu protiv komaraca, a Cica se špricala parfemima jer se gadila i plašila zaraze. Šta ako je dobila babiju bolest, paučinu među nogama?

Madam je, međutim, smatrala da eksperiment nije bio uzaludan. Dimenzije majke ukazuju na perspektivu kćerke.

Ruski Ivan je jauknuo. Ta kćerka ima glavu kao saksija. Svi je tako i zovu, Glavata Nata.

Ništa ne znači glava, tvrdila je Madam. Ruski Ivan nije fašista da meri lobanje. Komunisti posmatraju stvari svestrano.

Neka se Ruski Ivan raduje: pronašao je devojku koja ima glavu kao Dudika a zadnjicu kao Cica.

On je ipak oklevao. Ako se oženi, počeće da pljušte deca kao kiša. A on nema vremena za to, čekaju ga preči poslovi u radničkom pokretu.

Kako Madam postiže da joj devojke u Salonu ne ostaju u drugom stanju? Video je kako se Dudika i Cica oplahnjuju iz irigatora. Šta one sipaju u sebe?

Lizoform? Madam se smejala. To je samo od upale. Kao sirup što deca piju od kašlja. Što se lizoforma tiče, kupleraj bi mogao da bude kao jaslice.

– Nego duša. Duša im ne da – mućkala je Madam svoju bevandu.

Tako je Ruski Ivan rešio da oženi Glavatu Natu. Momačko veče u Salonu bilo je dirljivo. Sovjetski oficiri pucali su u plafon, Madam je ispekla štrudle, otvorila šampanjac i sela za klavir, a devojke su se namirisale i narumenile kao ruže.

Posle trojezičnih zdravica Ruski Ivan je izvukao iz džepa licitarsko srce i prelomio ga kao pogaču.

Dudika i Cica udarile su u plač i uzele svoju polovinu kao da je navora. Zatim su ustale i odvele Ruskog Ivana u sobu. Obe, zajedno.

Brigada

Krampa je sveudilj sevala kroz vedrih nebesa plavetni svod, pesma se orila s mlađanih usana opojna u  kasnu noć.

Ruski je tukao kamenje ko neki polugo oznojen div, kosa je letela sa smelog čela mu, barjak to slobode opojne bi, a crne klot-gaće smerove naprednih vetrova kazahu svakom da zna.

Na radnoj akciji odani partijci vođama svojima ogroman zamak za vikend zidahu gord, u šumi nadomak Dolina na vrhu što zovu Tutanjski kam.

Muškarci lupahu planinu krampom i čekićem, kopahu temelje lepšega sna, devojke mešahu beton i malter u kantama svež, turahu tragače a cigle slagahu uvis do oblaka čak.

Uveče vatra je gorela, pekla se slanina i jela sa hlebom od žita poštenih seljaka što braća radniku postahu tad, a miris luka se širio takođe pečenog kao i ljubav u srcima članova udarne akcije svih.

Šator je razapet vojnički dugačak ko neki putnički voz, u njemu spavahu sa desna devojke u čednom tijanom snu, u drugom, naprednom, levijem odeljku hrkahu muškarci kaljeni idejom i radom ko čelik čvrst, a nuždu vršahu pod sjajnim zvezdama potajno, stojeći, čučeći, kako već ko.

Bilo bi naravno šunjanja, šaptanja, uzdaha sumnjivih čim pade mrak, pa bi se zanosan poneki oteo prigušen završni krik.

Izjutra beše tu pogleda umornih, zanetih, stidljivih, svakojakih, i nekih zbunjenih u onih koji se i ne bi zakleli ko je u mraku bio sa kim.

Sa onom što mu je i obećavala Ruski je išao uvek pod obližnji grm, radio klasične figure da bude odozgo najviše on, da ga u zadnjicu ne bode, šta se zna, poneki podmukli trn.

Ona je, međutim, tražila još više, i onaj francuski stil, što je pak bilo i nezgodno pošto se danima slagao radnički znoj, a vetra ponoćnog s time se ukoštac uzalud hvatao slabašan duv.

Ruski je shvatio da takva slobodnost nije za svakoji rod, tako se Srpkinje njihove nikada ne bi ponašale, nije to u duhu Sentandreje.

Sledstveno devojke s crvenim partijskim knjigama samo za tucanje su, a ženu tražiti od onih komšijskih nevinih čeljadi valjaće mu, pa makar i onu glavatu iz kuće gospodske, što opet nije poslednja stvar.

Informbiro

Pitanja o braku postavljana su Ruskom Ivanu i na sudu. A u vezi s tim drug tužilac interesovao se i za pare. Da li je tačno da je Ruski Ivan u kolu mahao zelenim novčanicama?

Drugarice iz seminara to su potvrdile, a ona koja je obećavala dodala je da je Ruski Ivan buržujski delio novce tamburašima kao Deda Mraz.

Nove forinte.

Tužilac je smatrao da je stvar jasna. Nova forinta je vredela zlata. Za rasipanje i kićenje tamburaša imaju samo buržuji. Oni kojima novac pada sa neba.

Ili curi tajnim kanalima.

Povodom toga drugarice su se setile da je drug Ruski Ivan često častio ceo seminar a drugu gospodinu Božiku davao sulude bakšiše.

Pravi kulački, kapitalistički mentalitet, klimnuo je drug tužilac. Prizetko iz Tabačke mahale, a tovi gospodu kelnere i tapetira tamburaše.

Ne govoreći o ženama. Tužilac je ukazao na dvojnost Ruskog Ivana na tom polju.

Osumnjičeni drug terao je dve paralelne linije. Mađarsku i srpsku. Dugo se udvarao drugarici iz seminara, Mađarici, kojoj je kod Hužvika plaćao rumove, a onu glavatu Srpkinju vodio je kod Lole na sladoled, dok je najzad nije oženio. Onda je to prestalo.

Policija je iznela i dokaze. Na osnovu blokova iz kasirske mašine utvrđeno je da je Glavata Nata tokom godina polizala toliko knedlica sladoleda koliko troši jedan prosečan razred u celoj školskoj godini.

Rum se takođe nije dao zatajiti. Osim drugarice iz seminara, za svedoka je pozvan i gospodin Božik koji je izjavio da je Ruski Ivan naručivao rum u tomovima. Stavio bi na sto Marksov „Kapital” na koji bi kelner poslagao poliće. Kada bi popili prvu turu, Ruski Ivan bi tražio sledeći tom. Još jedan „Kapital”.

Buržujstvo Ruskog Ivana time je dokazano, a poreklo para bilo je takođe jasno. Tužilac je podsetio na svatove optuženog, u kojima su se najeli i napili svi Srbi iz Sentandreje.

A neko je to isfinansirao. Takvi srpski svatovi nisu se pamtili u gradu od optiranja kada su Srbe odnele lađe u Jugoslaviju, odakle ih sada, Tito i njegova banda, koriste i potpaljuju. I finansiraju. Imaju iz čega, pošto su se prodali Zapadu. Psi na lancu.

Posle optiranja ostala je u Sentandreji svega šaka Srba, a ipak ne miruju. Drug tužilac je naveo činjenicu da je u svatovima Ruskog Ivana bilo i pucanja.

Narodni običaj, branio se Ruski Ivan.

Međutim, zahvaljujući Informbirou komunističkih i radničkih partija i lično Velikom Staljinu, Vođi nepobedivog Sovjetskog Saveza, drug tužilac je znao ko to finansira takve narodne običaje i za koga rade plaćeni čuvari mračnih i buržujskih narodnih običaja.

Maršali

– Kume, izgore ti kesa! – podvikivali su svatovi na venčanju Ruskog Ivana i Glavate Nate. Kuma-Zvonar je levom rukom bacio šaku sitniša u svatovski skup, a desnom je opalio iz revolvera u krošnju velikog kestena u porti Saborne crkve.

Pljuštale su po glavama metalne novčanice, najviše one probušene od 2 filira koje su muškarci nabadali na uspravne repiće francuske kape.

Svatovi su hvatali novce kao muve u letu i kupili ih sa zemlje uz veselo ali sportsko guranje. A kod svake nove šake novčane sačme, kuma-Zvonar bi pucao.

Posle petog metka zaškripale su gume motorbicikla na valovitoj kaldrmi ispred porte. Na kapiji od kovanog gvožđa pojavila se patrola.

Ne mogu dakle Srbi bez pucanja, konstatovao je policajac. Zar nije bilo dosta za pravoslavnu Novu godinu kada se kod Hužvika pucalo u plafon?

Drug policajac je u pravu, složio se kuma-Zvonar. Nije bilo dosta.

Srbi, kada su srećni, pucaju. Ne mogu da svetkuju bez puške. To je tradicija. Bez baruta, slava je za njih isto kao da lumpuju trezni.

– Deder, podaj mu čuturu – naredio je deveru.

Policajac je ispružio ruku, ali ne za čuturom, nego da uzme pištolj.

– Moj pištolj? – nasmejao se Kuma-Zvonar gordo.

To nije pištolj nego odlikovanje! Orden. Mogao bi da ga prihefta na prsa kao maršali.

Dobio ga je od ruskog oficira kada je na Dan pobede nad fašizmom napravio rekord uličnog biciklizma. Zaljuljao je zvono Saborne crkve, sjurio se niz stepenice, skočio na bicikl, odjezdio do Blagoveštenske, toranj, zvono, basamci, bicikl, pa hajd u Požarevačku. Toranj, zvono, basamci, bicikl.

Do Preobraženske crkve leteo je kao telegram. Stigao je da povuče konopac pre nego što su se ostala zvona zaustavila.

To dakle nije bio samo biciklistički, nego i zvonarski rekord.

Ruski oficir je iskapio rakiju iz čaše za špricere i podario kuma-Zvonaru pištolj, koji je u tom smislu i ratni trofej. Pa ako drug policajac neće da pije u zdravlje mladenaca, neka pije u čast nepobedivog ruskog oružja i maršala Staljina.

I maršala Tita, dodao je đuvegija, Ruski Ivan. Ovo su srpski svatovi, a drug Tito je i Srbin. Pored ostalog. Drug Tito je Srbin, Hrvat, Slovenac, Makedonac, Crnogorac i Bosanac to jest Musliman. Zbirno, Jugosloven.

Policajac je prihvatio čuturu i zaustio:

– Živeo…

Glavata Nata je prebledela. Onaj kome se deverskom rakijom nazdravi, živi dugo.

– Igrale se delije! – ciknula je nevesta i skočila pred tamburaše.

U porti se zaprašilo kolo, kuma-Zvonar je pucao, policajac je lokao, a Glavata Nata je podvikivala da se gore na nebesima ne bi čulo u čije se zdravlje pije u njenim svatovima.

Stahanovci

Svađe su počele već prvog dana braka, kada je Ruski Ivan izjavio da putuje na Kongres u Aljmaš. To znači dve bele košulje i čiste gaće.

Glavata Nata se nije slagala. Bela košulja se i u crkvu oblači samo na velike praznike. Kad bi se svake nedelje prala i štirkala, ne bi izdržala valjda ni deset godina.

Ruski Ivan je odmahnuo. Kongres je značajniji nego kojekakvi crkveni praznici. U Aljmašu 5-6. oktobra 1947. Antifašistički front Slovena treba da se preobrazi u Demokratski savez Južnih Slovena.

–  Ne treba nam više to ratsko, front i koješta. Sile reakcije smo potamanili i oćerali. Odsele moramo navaliti na prosvetu.

Međutim, Ruski Ivan se iz Aljmaša vratio pokunjen kao da je izgubio rezervne gaće.

– Nisu me izbirnuli u Centralnu upravu – bacio je u ćošak svoju torbu od goveđe kože, natrpanu kongresnim materijalima.

– Tebe? A koga su izbirli, ako tebe nisu? I zaš?

– Pitaj boga. Vada zato što sam pred plenumom pozdravjo druga Kurca!

– A ko te ćera u take glupave divane?

– Đe je tu glupavi divan? Šta mogu kad se čojk zove Geza Kurtz? Švabo neki iz CK. Kurtz. Aj da čujem kako bi ga ti pozdravila kad si tako zdravo pametna!

– Pa lepo. Rekla bi „pozdraljam Kurc Gezu”, i zbogom!

– Dabome! A sutra bi „Naše novine” pisale da ne znam srpski! Da je to madžarizam. Kurc Gezu! Srpski je „Gezu Kurca”.

– A šta si posto ako te već nisu izbirli u centralu?

– Posto sam sekretar setandrejske mesne organizacije Saveza Južnih Slovena u Madžarskoj.

– Samo da ne bude to Savez Tužnih Slovena, žalosna nam majka. Ako se svi pomešamo, izgupćemo se međ Šokcima.

– To je danas svedno. Svi smo mi braća.

– No ne znam baš kaka smo braća. Oni su katolici.

– Samo su bili. U komunizmu svi su jednaki. To je pravo bratstvo. A nama Srbima baš odgovara. Zajno sa Šokcima i Bunjevcima ima nas sto iljada!  Ovako sami smo govno mačije. Šta smo stvorili i ođe u Setandreji? Prodajemo crkve.

– Šta ćeš š njima kad su prazne? Kad nema ljudi?

– Treba praviti decu. Udarnički ko drug Stahanov.

Večnost

Na planskom putu ka ostvarivanju deteta, spavaćica im je bila semafor. Ruski Ivan je zahtevao da Glavata Nata u bezopasnim periodima spava u tankoj košulji od šlingovanog servijana, a plodnim danima morala je da oblači za noć tešku spavaćicu od parheta. I leti.

Tako Ruski nije morao da razmišlja da li sme ili ne. Jer kad ne sme, bolje i da ne pokušava. Mladog muža hvatala je požuda rapsodično, ali kad je navalila, bila je žestoka.

U parhetskoj spavaćici Glavata Nata spavala je duboko, s nabubrelim obrazima kao dete, a u šlingovanoj košulji vrebala je celu noć u polusnu.

Međutim, i u jednoj i u drugoj, bila je na svom večitom mestu. „Ođe me meto Bog, i šlus”, mislila je najčešće radosno, a samo ponekad tužno. U bioskopu je videla štošta, naročito otkad se u filmovima i govorilo, ali priče o ženama koje su se više puta zaljubljivale, smatrala je izmišljotinama.

Ona koja se zaljubi u drugog, nije volela kako valja ni onog prvog. Pre svega, svaki čovek ima svoj miris. Stranac dakle izbliza mora da smrdi. Njoj je bog dao aromu pegave kože Ruskog Ivana. To je bilo njeno, prepoznatljivo i prisno, čak i kada bi se oznojio.

Brzo se navikla i na njegove običaje. Ofanzive su počinjale naprasno, obično odmah čim se Ruski strovalio u krevet, drugi put kasnije, kada je mislila da je već zaspao.

Stvorio bi se na njoj odjednom, ponekad čak u zoru, i onda ništa nije moglo da ga zaustavi. Glavata Nata često ni košulju ne bi stigla da skine, mada se strašno bojala da će se tanka kavezlija poderati.

Ruski je mumlao, a rukama i ustima sumanuto osvajao njeno telo kao da se otima za svoj komad plena.

Sirota mlada žena, gladna i žedna ljubavi, koprcala se od zadovoljstva i u nastojanju da izbegne inkvizicijske položaje. Ruski nije vodio računa o terenu, Glavatu Natu znao bi da položi kičmom preko dasaka sastavljenih kreveta, ili na ivicu, da joj glava visi do patosa.

S tom njenom glavom bilo je samo problema. Čas bi se zagnjurila pod jastuk i dunju, ili ritmički udarala u fabrički duborez nad uzglavljem.

Kada joj je bilo najlepše, Glavata Nata bi, ispružena poleđuške, grčevito zavukla vrat i zabacila glavu, pri čemu joj se brada zarila u koščati grudni koš Ruskog Ivana.

On