Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Naći ću drugog
1994


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Naći ću drugog

Pripovetke
Izdan, Budimpešta
1994

 

Mlađa kći LavanovaNaučni skupNaći ću drugogGet no

 

MLAĐA KĆI LAVANOVA

„A kad Jakov vidje Rahilju
kćer Lavana ujaka svojega…”

Prva knjiga Mojsijeva
Prevod: Đura Daničić

 

Antilopa se u poslednjem trenutku sakrila iza kioska. Mrlja, kao lopta, skočila je iz autobusa i energičnim, mada ne užurbanim koracima krenula prema gradu. Prošišala je pored Antilope ne primetivši je, zagledana čvrsto, podignutim nosom, daleko ispred sebe, dalje nego što se obično gleda. A čak i da je primetila devojku sa zlatnom, kovrdžavom kosom, verovatno je ne bi prepoznala jer su se svega jedanput videle u životu, a ovde joj se najmanje mogla nadati. Antilopa se ipak, za svaki slučaj, malo okrenula, kao da razgleda novine, tako da je prema Mrlji stajala poluokrenuta, levim profilom. Pravila se kao da čeka autobus i od dosade posmatra novine u kiosku, ali je ispod oka, koliko je god mogla, zurila u Mrlju, kao da je htela pogledom da joj popije lice.

Dolazila je iz pravca „Luke”, smrdljive i prljave krčme u jednom podrumu na keju, gde je Konj svakog utorka i četvrtka posle treninga sedeo sa svojim rukometašima. Antilopa je znala za te dve manje-više postojane tačke u inače rasejanom, bučnom, nepredvidljivom životu svoga… nije znala kako da ga zove, jer joj je bilo glupo da za Konja kaže „moj dečko”, pošto je bio stariji od nje devet godina, a izrazi „frajer” ili „švaler” činili su joj se nedostojnima i nedozvoljivima prema muškarcu koji joj je u životu, do njene dvadeset i prve godine, bio prva velika i prava, kompleksna i  zrela ljubav. Znala je da Konj svakog utorka i četvrtka, od devet uveče, sedi u „Luci”, ali nije znala da li je i njoj tamo mesto.

Na početku njihove ljubavi, kada su u beskonačnom skitanju, zagrljeni kao da su ih lancima vezali jedno drugom oko vrata, geografski osvajali grad vlačeći se od krčme do krčme, Konjevih stalnih stanica o kojima je, o svakoj posebno, imao priču, on je, kada su prvi put svratili kod Irine u „Luku”, jednostavno rekao da ovde, utorkom i četvrtkom, posle treninga, sa rukometašima piju pivo. Svoje staro društvo sa faksa, koje ovde sedi svakog petka, nije joj spominjao.

 Antilopa je tih dana posle devet sati često prošetala do „Luke” i zavirivala kroz prljave i zamagljene prozore, ali bi se usudila da uđe tek ako je u društvu videla i devojaka, što se pak dešavalo vrlo retko. A i tim retkim prilikama je požalila što je ušla, jer se osećala zbunjeno i mučno. Nije znala kako da se ponaša, pošto je navikla da sa Konjem sede zagrljeni, a ovde se on ponašao kao da ona nije prisutna. Bio je to jedan drugi Konj, razbarušen i neobuzdan, govorio je glasnije nego kad su bili udvoje, svakoga je zadirkivao, samo na nju nije obraćao pažnju. Jedino je pazio da i ona uvek dobije piće kada su naručivali.

Posebno je vodio brigu o tome da njeno piće plati on; ovde nikada nije dozvolio da ona isplati svoje, što joj je takođe bilo čudno i neobično jer su inače, kad su bili sami, trošili zajedno dok su imali šta, cele plate i honorare iz levog džepa Konjevih farmerki i tajnih dubina Antilopinog izanđalog buđelara.

Ali najstrašnije, ono zbog čega se svaki put zarekla da nikad više neće doći a možda je upravo zbog toga naprosto morala ipak da dolazi kao da je nešto vuče, sledilo je posle plaćanja. Izašli bi na kej gde bi Konj, otežao i neraspoložen usled premorenosti i pijanstva, mimo svog običaja uporno odbijao predloge za nastavak sedeljke; rukovao bi se sa momcima i krenuo, težak i nesiguran u hodu, ka autobusu. Antilopa bi u nedoumici pošla za njim, a on bi je, doduše, zagrlio preko ramena, ali kod autobusa bi je bez komentara cmoknuo u obraz, popeo se i seo u ćošak, i ona za njega više nije postojala.

Taj autobus nije vozio u pravcu Antilopinog podstanarstva, gde je Konj imao slobodan ulaz, i gde je pretežno noćivao, nego je to bio autobus za onaj deo grada gde je Konj, po zvaničnim dokumentima, živeo sa Mrljom u braku. Tako je Antilopa shvatila da Konj posle sedenja u „Luci” svaki put ide „kući”, kod žene, sa kojom je, kako on tvrdi, povezuje samo dete i odvratni novčani obziri, i koja zna da on ima ljubavnicu. Zato je instinktivno skočila za kiosk kada je primetila Mrlju koja je očito išla u „Luku”, odakle je Antilopa dolazila, odustavši ovoga puta da uđe, jer je videla da je Konj u sasvim neobičnom raspoloženju.

Osim prirodne ljubomore koju je devojka tek na ulazu u zrelost i pun život morala da oseća prema i supruzi muškarca u koga je zaljubljena, prema toj rascvetaloj ženi i majci njegovog sina koga on sasvim očigledno voli više i jače, ili, što ju je još više mučilo, sasvim drugačije nego što nju može da voli, Antilopu je najviše dirala Konjeva potpuna i neprobojna ćutnja kojom je pokrivao onu oblast koja je počinjala a za nju se ujedno i završavala škrtom ali odlučnom rečenicom, izgovorenom uvek u istom obliku:. „Sada moram kući.”

Sredom i petkom, zavisno od toga u kojoj je smeni radila Antilopa u apoteci, javljao joj se ili na poslu ili kod Matorog kod koga je stanovala i s kojim je Konj, zauzvrat što starac ne pita koliko Konj boravi kod Antilope, igrao karte i vodio ga na utakmice, posle kojih su u kosi, bradi i ruhu donosili težak miris kafana i birtija u kojima je, razume se, Konj častio. Javljao joj se kao da se sinoć ništa nije desilo; tužio se obično na glavobolju od piva, ko zna koji put objašnjavajući Antilopi da od vina pati želudac, od piva glava, a od rakije – duša. I to je bilo sve; ništa više nije komentarisao u telefonu, a kada su se uveče sreli ispred kinoteke blizu apoteke, Konj je već bio na onom stepenu kada duša, kako je on tvrdio i kako je to njegov život zaista i dokazivao, pročišćena u fazi patnje od rakije, počinje da se diže. Antilopa je pak bila srećna što se njihova ljubav nastavlja kao da se preksinoć nije desilo ništa, a sumnju koja je kao žar pod pepelom tinjala u njoj, ponovo i ponovo, nedeljno dvaput potiskivala i zaboravljala.

Neodlučna i ljuta na sebe, a i uvređena što se kao kučka lutalica mota na ulici i ne sme da uđe u kafanu, Antilopa se sasvim zbunila kada je ugledala Mrlju.

Prvo je pomislila da Mrlja možda svakog utorka i četvrtka dolazi u „Luku” da se zabavlja ili da muža, sa parama, odvede kući.

Ali tu varijantu je odmah odbila. Bilo joj je ispod nivoa na kojem se Konj, u njenim očima, nalazio. Znala je da Mrlja, žena sa kojom je Konj živeo i imao dete, ne može biti obična oštrokonđa koja trčka u kafane i pravi skandale.

Sva jeta nagađanja, međutim, potisnulo jedno neočekivano otkriće. Antilopu je šokirala Mrljina lepota. Pre toga su se videle svega jedanput, kada su s Konjem, po običaju zagrljeni, išli na neku žurku i u raskrsnici sreli Mrlju koja je pod kišobranom, a na ruci s detetom, tada još maleckim, do članaka pokvašena u snegu, lovila taksi, očito bez nade. Konj joj je prišao bez kolebanja i pitao kud ide s detetom po tom nevremenu, a kada mu je Mrlja odgovorila da mora da ode u bolnicu kod tetke koja je slomila kuk, Konj je Antilopi, i ne okrenuvši se, dobacio „idi!” i ispružio ruke da uzme sina od Mrlje, čije se lice, kako ga je Antilopa zapamtila, zgrčilo, a oči napunile suza. 

– Beži, bokte! Opet si pijan ko dupe! Ubićeš klinju! – izgovorila je kroz hroptaj.

Konj se bez razmišljanja i razgledanja bacio preko lanca kod semafora, i odjurio. Život su mu spasle loše meteorološke okolnosti zbog kojih su vozači bili oprezni pa je škoda uspela da se zaustavi. Antilopa je cupkala u nedoumici šta da radi, najzad je pogledala ravno u Mrljine rasplakane oči i rekla:

– Ostanite ovde, poslaću ga.

Naravno, nije uspela da ga vrati; pronašla ga je u ko zna zašto ne i najbližem bifeu, nagnutog iznad duple votke. Nije hteo ni ženu da traži s detetom, niti da ide na žurku. Toga dana i te noći vukli su se po krčmama i kafanama od fajronta do fajronta.

Sećajući se te scene, Antilopa je kod kioska stajala zabezeknuta. Znala je da je to Mrlja, ali nije mogla da poveže dve toliko različite osobe u istom telesnom izdanju, onu pokislu, raščupanu, zaplakanu ženu sa zgrčenim licem s ovom lepoticom koja je očito bila nešto znatno više nego lepotica.

Nije joj bilo jasno zašto je zovu „Mrlja”. Antilopi je, naime, dao ime Konj, odmah kada su se upoznali.

– Imaš oči antilope – rekao je. –  Ali ne one zatvorene u zoološkom vrtu. Nego one slobodne.

Njoj se po toj analogiji, tamo kod kioska, učinilo da je Mrlja lepa kao junica. „Mlada krava koja se još nije otelila”, osmehnula se Antilopa. Eto, bilo kud da krene u mislima, nabasa na Konja.

Njoj nije smetalo što Konj ima ženu; smetalo joj je što ima s njom dete. Znala je da se žarka telesna ljubav ne može imitirati. Na početku njihove veze smetalo joj je što je Konj rekao da se ne može tako brzo i jednostavno razvesti. Tu je Antilopa osećala neki falš. Konj, koji tako lako preskače konvencije („kao prepone, bre?”), poštuje najveću konvenciju na svetu: brak i dete, i ne može „tako brzo i jednostavno” da to razbije. Antilopa je smatrala da prava ljubav treba da raznese sve, kao bomba neku straćaru.

U to prvo vreme, iz inata i radoznalosti, jednom je prevarila Konja, onako bez veze. I videla je kako je taj slučajnik ustajao oparen bez reči, žurno i stidljivo navukao gaće i otišao kao da je shteo da joj kaže „ljubimruke”, svestan da je sve njegovo upinjanje i naprezanje iz petnih i svih ostalih žila za nju bilo kao kad joj na plaži između nogu duvne povetarac.

Po tome je znala da ni Konj ne može da bude s drugom ženom takav kakav je s njom, čak joj je i to bilo jasno da on to i ne pokušava, jer bi to za njega značilo da glumi, a valjda prva osobina koju je Antilopa u Konju otkrila bilo je njegovo nepristajanje na laž i glumu, i to ne toliko iz moralnih razloga i uverenja koliko zbog ubeđenja da na svetu ne postoji ništa tako važno zbog čega bi čovek trebalo da izmišlja laži i čini ono što ne želi. Takve razgovore Konj je obično okončao citatom: „Nije vredno ni umreti.”

Zbog toga Antilopu, kada je spavala sama, nisu napastovala snoviđenja u kojima se Konjeva bedra među Mrljinim butinama vrte kao čelična burgija, ali je drhtala od pomisli na scene u kojima Konj iz Mrljinih ruku preuzima dete koje se smeje čas na njega čas na Mrlju, i bila je ljubomorna upravo na banalne i ponekad vulgarne reči („opet se ukakio”).

Rešenje svega toga bilo bi njihovo zajedničko dete. To mu je spomenula bojažljivo. Konj je reagovao mirno, analitički i, po njegovim rečima, pošteno. Dok mu sin ne poraste, ne može da zamisli drugo dete. Ne bi mogao, rekao je, da podeli svoju ljubav između dva deteta, kao što, izgovorio joj je tom prilikom najveću ljubavnu ispovest, ne može da podeli svoju ljubav između dve žene.

Uz asocijaciju na junicu, u Antilopi se zadrmala žica te specifične vrste ljubomore prema Mrlji. Mnogo jednostavnija, i bolnija.

Zabolela ju je ona prva, elementarna zadivljenost Mrljinom lepotom, krasotom filigrana, spram koje se ona, solistkinja amaterske folklorne grupe, sada, osećala zdepastom, tromom i teškom.

Prvo je primetila, još kad je Mrlja kao skakavac skočila iz autobusa, da su joj zubi veoma beli, ali malo razmaknuti, jer se Mrlja, bez primetljivog razloga, smešila. Zapravo, dok je glavu nagnula u stranu, gornja usna, koja se izbočila iznad donje, i bez toga da se kretanje moglo primetiti, udaljila se od donje, naročito prema uglovima, tako da se taj osmeh mogao učiniti kao disanje na usta. Bila je sitna stasa, što se dalo videti i pored njene opuštene, bezoblične žute haljine nalik na košulju ili pregaču, opervažene porubom crvene boje a ukrašene crnim mesecima, koja je dosezala od vrata sve do iznad sitnih bosih nogu. Bez nekog posebnog kroja i čak bez pojasa, haljina joj je u svojoj prijatnoj i jednostavnoj udobnosti lepo pristajala, pa se, budući da joj je bila pripijena uz ramena, moglo videti da su lepo građena, kao i da joj rukavi dosežu samo do sredine lakata. Crna kosa joj je bila više raščupana nego kovrdžava. Bila je kratko podšišana, samo dva duža pramena su, u dnu uvijeni, visili od ušiju preko obraza niz leđa. Jednim od njih ona se poigravala, prolazeći pored Antilope sakrivene za kioskom.

Uzbuđena, zbunjena i radoznala, tobože čekajući autobus, a propuštajući ih sve redom kao da čeka drugi broj, Antilopa je popušila cigaretu u stanici. Kada je bacila pikavac, koji po svom običaju opet nije zgazila, premda se Konj zbog toga uvek svađao s njom („desiće ti se u šumi, pa ćeš je zapaliti”), htela je odmah da zapali novu cigaretu, ali je kutija bila prazna. Zgužvala ju je i bez oklevanja bacila na asfalt, što je bila još jedna mala demonstracija protiv Konjeve nadmoći, i počela je da prevrće po torbi, iako je znala da nikada nema rezervno paklo, ali je htela da potencijalnim gledaocima obrazloži pravac u kojem se, posle uzaludnog čeprkanja u torbi, zaputila.

Zveckajući kutijom šibica u ruci, zaputila se ka „Luci”. Dok je laganim koracima prošetala pred ulazom, zadnjica joj se ljuljala u zategnutoj suknji od teksasa. Zavirila je kroz suterenski prozor da vidi kakvo je stanje unutra.

U pročelju stola u ćošku iza šanka sedeo je Tepsija, nalakćen, kao da mu glavu drži samo poduprta ruka; činilo se da bi mu glavurda inače pala s ramena. Antilopa ga i nije odmah prepoznala jer mu je kosa bila prokvašena i visila, kao rezanci, preko ušiju, očiju, nosa i usana, kao da se Tepsija upravo tuširao ili pokisao. Do njega je sedeo Kakđela, golman s ruskom dušom koja se osim ljubavi prema votki ispoljavala u tome što je svakoga pozdravljao s „kak dela, tovariš?!”, osim čega na jeziku svoje duše i nije znao ništa, ali to je bilo dovoljno da bude poznat u krčmama svih prestonica i popularnih izletišta srednjo-istočno-evropske omladine šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, od Krakova do Burgasa, od Dubrovnika do Hopoka. Svuda s su ga znali i zvali „Kakđela”.

Sedeći pored Tepsije s kojim se na svakoj utakmici posvađao već kod prvog primljenog gola ali van igrališta držao se s njim kao s burazerom, jednom rukom mu je grlio prokvašenu glavu, a svoje čelo je naslonio na njegovo i tako slušao šta mu ovaj šapuće.

Kada bi Tepsija zastao da predahne i pronađe odgovarajuću reč, Kakđela bi ga poljubio u čelo i upitao „nu, kakđela, kakđela?”, te polako i obazrivo da nikog ne isprska polio bi mu kriglu piva na teme.

Tepsija to nije primećivao, ali se osvežio, trepnuo levo-desno i nastavio da priča kroz pivo, mokre čupe i sline. Inspiracija bi mu trajala do sledeće krigle koju je sveže natočenu iznosila zdepasta kelnerica, bez naručivanja.

Antilopa je shvatila da je faza pukog biološkog vraćanja sokova organizmu isceđenom na treningu, davno prevaziđena. Bila je to pijanka na visokom stepenu. Sve joj je bilo poznato iz Konjevih pričanja koja su ispunjavala mnoga prepodneva, posvećena lečenju. Vađenju fleka.

I Konj je bio zahuktan. Izvodio je svoj poznati štos, priču „Tajmizmani”.

Antilopa je to znala napamet, toliko puta je čula u raznim prilikama i varijantama.

A znala ju je, izgleda, i Mrlja, koja je sedela pored Konja, blago namrštena, kako kada se detetu ili pijanom čoveku pusti na volju.

– Napio sam se zimus u ćaletovoj vikendici na brdu – počeo je Konj rutinskom rečenicom – kuda bežim od meteža sveta kada treba nešto zaista važno da napišem. („Kada nemaš gde da se tucaš s onom balavicom”, prevodila je u sebi Mrlja na svoj jezik. „Kad pobegnemo iz one rupe kod Matorog gde ne smem ni da vrisnem kada mi se vrišti”, mislila je Antilopa na ulici.) Radio sam ko fabrika i šljokao. Završih poslednju rečenicu pa se, verovatno, izvrnuh na podu, i zaspah. Kad se probudih, ono glava boli u pičku materinu, smrzo sam se, peć se ugasila, a flaša prazna. Ali bogami, članak na stolu, gotov. Dignem roletne: dan. Dan, jebi ga, ali koji? Sve se beli, sneg do pojasa, a kad sam dolazio bilo je blato, kiša, vidim po cipelama a i sećam se. Pojma nemam koliko sam radio i koliko spavao. Pojma nemam koji je vek! A u ono vreme, moj sat bio je, znaš ono, u zalagaonici, nosio sam, – ovde je Konj munjevito pogledao na Mrlju, zakašljao se i nastavio novim dahom – nosio sam u džepu mali srebrni satić bez lanca. („Jedina moja uspomena od bake”, uzdahnula je Antilopa.) Izvučem ga iz džepa, ali ne radi! Nema šta, uzmem tekst i stavim ga u jaknu, zaključam vikendicu i hajde u sneg. Kad ono kod kapije, najebo sam! Ćilit ostavih napolju, sneg ga zavejao, smrzao se, zarđao, šta li! Ni da mrdne. Moram preko ograde. Možeš misliti, sve mokro, zavejano, kliže se, hladno, jebeš penjanje. Preko kapije i nisam mogao, gore je trnje od gvožđa. Moram kroz ogradu. Nekako odmotam žicu sa stuba, napravim malu rupu, ne smem veliku da se ne primeti sa puta. Provučem jednu nogu, pa glavu kao mačak, ali kliže se, rupa je mala, a između nogu mi je bodljikava žica, ako kliznem probošće mi muda! Zaglavih se tako naboden na sopstvenu tarabu kao buba u kutiji za insekte. Mrtva tačka, ni napolje, ni unutra. Od muke, i da malo odahnem i razmislim šta ću, za trenutak ostadoh na miru, i tada osetih da nisam sam. Pogledam levo, niko, pogledam desno na ulicu, kad tamo: mislio sam da ću se usrati! Da su bili pajkani, da su bili razbojnici, da su bili medvedi, ne bih se tako uplašio i zaprepastio. Pet-šest koraka od mene stajao je postariji par, gospođa i gospodin. Drže se pod rukom i učtivo ali zato ljubopitljivo mada nenametljivo i, razumeš, nezačuđeno, apsolutno nezačuđeno posmatraju moju produkciju. Nisu bili iznenađeni niti uplašeni prizorom: ljudeskara od dva metra, sa razbarušenom bradom i kosom kao baraba, visi na ogradi! Pa šta? Oni to gledaju hladno, učtivo. Stoje pitomo, ćute i gledaju. Matori par, učinilo mi se da su još uvek zaljubljeni, našli se ovde valjda na bračnom putovanju. Bili su prelepi, čiča sa brčićima, inače izbrijan i gladak u licu kao dečja guzica, a baba lepo očešljana pod šubarom, napudrana i narumenjena. Ko od marcipana!

Konj je pričao bez predaha, s nadahnućem. Videlo se da savršeno vlada materijalom, ne mora da misli šta je na redu i u kom pravcu se priča razvija, ali bilo je jasno i to da u jezičkoj formulaciji improvizuje, pronalazi nove reči i obrte, i videlo se da uživa što istu priču koju priča bog zna po koji put sada kazuje kao nikada pre toga.

– Toliko su gospođa i gospodin iz bajke delovali otmeno da sam osetio potrebu da im na mogući najbezbolniji način objasnim situaciju. Odnosno, hteo sam da im vratim i potvrdim veru u neokrnjivost i neprikosnovenost reda i sklada, smisla i lepote u svetu, da ih uverim da to što visim obešen za jajca o bodljikavu žicu razvaljene ograde usamljene vikendice nasred šume nije ništa, da je to normalan i harmoničan fragment postojanja, lepog i čednog kao što su oni dvoje. Došlo mi je da im kažem da često ja tako visim po ogradama jer sam pročitao da je to dobro za zdravlje. No bilo mi je jasno da bi takvo obrazloženje za babu i čiču bilo suviše komercijalno. Zato, radi materijalnog dokaza, izvukoh iz džepa svoj mali srebrni sat. Dok sam gurao šaku u tesan džep farmerica, primetih da je baba stisnula dedu pod pazuhom, ali ovaj stoji junački, ni brkovima da mrdne! Najzad izvukoh sat, ali u onom visećem položaju nisam mogao da ga valjano pokažem, morao sam da ga opišem i rečima. Raspizdio sam predavanje od četvrt sata, na visokom jezičkom nivou, onako viseći o kurcu. Sapleo sam se oko srebrnog časovnika, pripisujući mu poreklo iz mletačke filigranske radnje odakle je zalutao i preko moje daleke pratetke stigao do mene, stari, arhaičan i iznemogao. Priči time dadoh dozu otmene aristokratske memle. Nije ni čudo, pokazah, da takva starudija povremeno stane da predahne, i tada pokazuje pratetkino pravreme. Tako sam onda lakim skokom, sa motiva Venecije, posredstvom Tomasa Mana: Smrt u Veneciji, prešao na filozofiju vremena. Vidite, rekoh, vreme je u stvari jedina zaista objektivna dimenzija koja ne zavisi od sporednih prilika kao recimo prostor koji je relativan ili težina koja nije samo relativna nego u većem delu vasione i ne postoji čim se samo malo udaljimo raketom od ove žalosne kugle od blata, pa kosmonauti lebde u svemiru kao baloni u kermesu, ili uzmimo brzinu koja zavisi od takvih slučajnosti kao podmazivanje ili smer vetra, dakle, dodao sam, brzina ima političke i ideološke komponente što zaista isključuje svaku objektivnost. Vreme je, međutim, čisto i nezavisno od svega, objektivno kao apstraktne kategorije. I valjda upravo zbog toga, vreme se odupire mehanici i tehnici koje ne mogu biti objektivne: razvijaju se zapanjujućim tempom upravo zato što proizvode savršena nesavršenstva, pa im je amortizacija stoprocentna. Vreme, ta jedina objektivna kategorija, ne podnosi takvu aljkavost. Zato čovek, koji šećka po Mesecu odeven u komične gvozdene i staklene ormane, još uvek nije u stanju da konstruiše apsolutno precizan aparat za merenje vremena. Električni i digitalni časovnici i ostala čuda, gledajući suštinu, ni za dlaku nisu bolji od arheološkog srebrnog časovnika moje pratetke. I najmoderniji mehanizmi se pokvare, kasne ili žure ili sasvim crknu. Tako, gospođo i gospodine, obratio sam im se prvi put neposredno, ja sam ovde u ovoj šumi, posle rada nad belom hartijom koja je valjda još jedna takođe objektivna dimenzija, potpuno izgubio orijentaciju u objektivnoj dimenziji vremena, naročito u ovoj belini teškoj i sveopštoj, kao da se ceo svet preobrazio u veliku čistu hartiju a mi smo mala crna slova na njoj, na koja se odnose pravila koja treba da poznajemo i da ih poštujemo, pravila pravopisa, pravila gramatičkog saobraćaja. A sve to zavisi od vremena, ujutro treba da kažemo nešto sasvim drugo nego što govorimo uveče. A ja pojma nemam da li je sada jutro ili veče. Molim vas dakle, budite ljubazni, recite mi koliko je sati. I tu zaćutah. Muk. A onda čičica pogleda u babu kao da traži njenu saglasnost, i reče mi:

– I'm very sorry, sir, I do not understand you.

Neko je od slučajnih slušalaca od susednog stola prasnuo u smeh, misleći da je anegdota završena, ali je Konj samo iskapio kriglu piva i nastavio.

– Da! Pola sata sam kenjao viseći na žici, a ovi su me slušali, i slušali bi me do sudnjega dana da nisam prestao, a ni jednu jebenu reč nisu razumeli! Zamisli! Počeo sam da naprežem mozak, da izvučem iz sećanja, iz Bitlsa i kaubojskih filmova neke engleske reči. Činilo mi se da znam nešto za vreme, tajm aut, to je iz sporta, tajm, tajm, tajm, ponavljao sam u sebi, pa se najzad setim i izvalim:

– Time is money?

Čičica me malo iznenađeno pogleda i reče:

– Yes, sir.

Sad je bio kraj. Znak su dali smehom nalik na urlik oni koji su priču poznavali od ranije a nisu mogli da je se zasite.

Koristeći opšti haos i galamu, Antilopa je neprimetno kliznula u krčmu. Brzim, pomalo vojničkim koracima prišla je šanku, nerazgovetno pozdravila birtašicu, Irinu, i brzajući više nego obično, zatražila kutiju cigareta.

Irina, koja je Antilopu poznavala kao Konjevu ribu a znala je i Mrlju kao njegovu suprugu, davala je signale očima, ali Antilopa nije reagovala. Nestrpljivo je rascepala paklo, izvadila cigaretu i halapljivo zapalila. Tek je onda, kao da traži pepeljaru, pogledala okolo, zatim je, kao da se predomislila, naručila mali konjak.

Tada su je već primetili. Ma koliko zasmejano i pijano, muško društvo je moralo uočiti devojku s ogromnom, plavom, prstenastom krošnjom na glavi i stasom statute. Imala je bluzu sastavljenu od dve krpe od kojih je prednja simbolično visila nad oblim i čvrstim grudima, i suknjicu koja je izgledala kao grudnjak koji je kliznuo na zadnjicu gde se zategao kao praćka.

Nastao je tajac, čuli su se samo uzdisaji, pokoji od njih nalik na hropac, ali pre pljuska verbalnih reagovanja koja su visila u vazduhu kao zatišje pred oluju, Konj se nesigurno, ali, što se namere tiče, ipak energično digao i krenuo ka šanku.

Tada su svi prepoznali Antilopu. Konj se približavao šanku nesigurnim, nepoverljivim hodom, kao da pre svakog koraka sumnja da je Zemlja i nadalje na svome mestu.

 O načinima Konjevog hodanja postoje podeljena mišljenja. On sam tvrdi da u treznom stanju hoda neproduhovljeno, elastičnim ili ljuljuškavim koracima rukometaša, ali kada ima u glavi, koraci mu postaju misaoni i otmeni.

Antilopa mu je, međutim, u svojoj devojačkoj iskrenosti, doduše kroz smeh, rekla da se u polupijanom stanju, a to je kod njega najčešće, gega kao kamila.

A budući da je Mrlja u poznoj fazi Konjeve sportske karijere njegov rukometaški hod upoređivala s teturanjem matorog gorile, Konj je počeo da razmišlja o novčanoj perspektivi otvaranja privatnog zoološkog vrta u kojem bi glavnije zverke predstavljao on sam.

Sada je išao ukočen i nije primetio da je iza njegovih leđa Mrlja ustala i krenula za njim. Svi su se sledili, u očima je blesnuo strah.

Jedino se Tepsija, za koga su mislili da je mortus, setio starog štosa iz vremena kada je Mrlja još kao devojka počela da dolazi na utakmice na kojima je, posle svakog Konjevog pogotka, vrištala kao da je golicaju.

Najglomazniji dasa u timu koji je nadimak nosio zbog svojih ogromnih dlanova, s mokrom i smrdljivom kosom od piva, ustao je i, isto kao na onoj nekadašnjoj žurki, kleknuo je pred Mrlju nasred birtije. Lice mu je sad, kada je klečao, bilo u visini njenog.

– Za jedan tango, gospođo, moliću lepo! – rekao je iste reči kao nekada, a Kakđela je počeo da peva.

Hajde, budi klinja sada opet,
vrati mi onaj stari prošli svet,
sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra,
još se tango igra.

Tepsija je stavio svoju desnu ručerdu-tepsiju na Mrljin kuk, drugu je propisno ispružio, a Mrlja je  posle trena oklevanja stavila svoju ručicu na Tepsijin dlan i zaplesaše. Bila je prava akrobatska atrakcija kako je onaj ljudeskara vodio ples na kolenima po tvrdom popločanom podu! Na Kakđelinu dernjavu i Konj se zaustavio i okrenuo, malko se osmehnuo, zatim produžio koračajući još opreznije.

Kada je stigao do šanka, Antilopa je, zajapurena, bez oklevanja počela da mu objašnjava, brbljajući preko jezika.

– Nestale su mi cigarete. Hoćeš? – pružila mu je paklo, i dok je on zapalio, nastavila je da naklapa. – Tajmizmani je super. Nikada mi neće dosaditi. Čiča i baka, stranci na brdu. Zaista misliš da su bili… kako bi rekla… lordovi?

– Znači ti si sve vreme bila ovde? Slušala si priču?

– Ne, čula sam je spolja. Kroz prozor. Sad sam tek ušla, kažem, samo da kupim cigarete.

– Stajala na ulici i zavirivala kroz prozor? I prisluškivala?

– Zašto bih prisluškivala! Htela sam da uđem da kupim cigarete, ali kad sam čula da pričaš, nisam htela da te prekidam. Šteta za priču! A i šta tu ima da se prisluškuje? Stoput sam čula!

– Ali što se, bre, šunjaš, sakrivaš i zaviruješ? Uostalom, otkad kupuješ cigarete baš ovde?

– Mislila sam samo… tuda sam prolazila i eto! Slučajno!

– Zaista?

– Nego šta! Ako sumnjaš, najbolje će biti da mi daš spisak zabranjenih mesta za mene! Da ti ni slučajno ne kvarim društvo. Izvinjavam se!

Zgrabila je cigarete i krenula k vratima, ali se od stepenica vratila kao čigra.

– Izvinite. Da platim. Konjak i cigarete.

– Pusti. Piši uz moj račun – dobacio je Konj Irini.

– Zdravo – rekla je sad Antilopa i pogledala je dugo, netremice u Konja.

– Ćao – uzvraćao joj je pogled i kao da potvrđuje ono što mu oči govore, klimnuo je glavom. Povukao je dim i progutao nešto gorko, a teško, kao da ima upalu krajnika.

Antilopa je izašla bez osvrtanja, a Konj se nalaktio na šank. Irina ga je gledala mekano, ali nije rekla ništa.

Konj je odmahnuo.

– Jebeš ga. Daj mi votku. Duplu – procedio je prigušeno kao ljudi koji izlaze iz bioskopa. Otpio je gutljaj pa se sa čašom u ruci vratio društvu, izvalio se na stolicu i počeo da lupa takt uz Kakđelinu pesmu.

Ko zna dokle bi Tepsija izdržao da igra na kolenima da se Mrlja nije smilovala glumeći kao da ona ne može više jer joj se vrti u glavi. Sagnula se, uzela Tepsiju pod pazuho i počela da ga diže, što je postajalo sve komičnije, pošto se Mrlja na kraju morala pružati uvis, kao da bere trešnje.

Čim je Tepsija seo za sto, Kakđela mu je prolio kriglu piva na glavu. On je zahvalno pogledao svog prijatelja, zinuo, i kažiprstom poput struka kobasice, pokazao u tamu svoga grla. Stigle su nove krigle, Mrlja je srknula iz jedne, a pogled joj je iz navike ili, po Konjevom objašnjenju, zbog nekog prokletstva, kliznuo, kao da ga vuče magnet, na Konjevu ruku u kojoj se nalazila čaša s duplom votkom.

– Opet mešaš – počela je, ali joj je reči presekao Konjev pogled, poznat joj odavno sa svim posledicama, pa je prekinula rečenicu i počela da hvali Tepsiju.

Kakđela je Mrljinim rečima dodao da Tepsija ume na kolenima da izvede i okonča i ono u šta je ples samo uvod. Ume, dakle, da se tuca na kolenima. A da to nije mačji kašalj, u to se on, Kakđela, lično uverio na strmini železničkog nasipa iza stadiona gde je tucao desno krilo ženske reprezentacije. Omladinske.

Tom prilikom se naročito ispoljila Kakđelina duša slavenska.

– Navalim ja, a desno krilo zajebava da joj trava štipa dupe. Skinem majicu, kljuknem joj pod zadnjicu i razvalim. Ali jebote, odmah sam počeo da klizim nizbrdo! A desno krilo se već napalilo, steže me butinama kao mengele; desno krilo, možeš misliti! Morao sam da se zakočim kolenima. Fiksirao sam se sopstvenim kostima i kožom! Posle nisam mogao da branim, izderao sam i raskrvario kolena ko biftek.

– Budalo! – viknuo je Konj. – Trebalo je samo da se setiš! I ja sam klizio na tom nasipu…

– A, ti si dakle dahtao kraj mene u mraku? S levim krilom?

– Dahtao? Možda. Ali nisam jaukao. Zato je korisno da čovek ponekad slomije nogu. Od tada nosim gumene čarape na trening. E sad, burazeru, kad sam počeo da klizim, levom krilu rekoh „pardon, samo momenat!”, te izvadih gumene čarape i navukoh ih na kolena. Kao da sam se zabetonirao! Guma, kapiraš, ne klizi! Doduše, čarape su originalno pravljene za članak, u kolenu su tesne, pa nisam mogao da ispružim noge, te su mi se, savijene uvis, jebiga, klatile kao dve lule. Ali neka, tucanje nije balet!

Priča je razbila atmosferu, Mrlja se kikotala zajedno s frajerima, pa je napetost zbog Antilopine prelazne pojave konačno iščezla. Mrlja se smejala iskreno i slobodno kao Kakđela i Tepsija i ostali; opet je bila ona Konjeva riba koja ne remeti njihovo društvo.

Pijanka se završila velikim ljubljenjem i svečanim egzodusom. Žrtva velikog ljubljenja bila je birtašica, Irina. Posle fajronta, ti krakati, čupavi, bradati i pijani momci pretvorili su se u umiljate jaganjce, grlili su je i ljubili za „samo još po jedno” piće.

Kelnerica je uzdahnula kada je Konj naručio egzodus. To je bio njihov uobičajeni izlazak s rakijaškom povorkom. Krčmarica je znala da treba da natoči i poređa na pultu toliko čaša rakije koliko ih ima u društvu. Oni su u guščijem poretku promarširali ispred šanka, i redom, jedan po jedan, iskapali narednu čašu, te izašli. Poslednji je uvek bio onaj koji je naručio egzodus, ovoga puta dakle Konj, koji plaća. Kada je roknuo poslednju čašu i pružio Irini nekoliko zgužvanih banki dodavši da je to i za onu kutiju cigareta i konjak, Irina se osmehnula:

– U redu, rođeni, i čuvaj mi se!

Sutradan je Antilopa, kada je u apoteci zazvonio telefon, podigla slušalicu drhtavom rukom. Bila je u dilemi. Znala je da bi iz ponosa trebalo da bude uvređena, ali istovremeno bojala se da je sinoć spominjanjem „spiska zabranjenih mesta za nju” uvredila Konja. Opasna situacija, opasno je i ćutanje, a nije svejedno šta će i ko će prvi put reći. Zato se ujela za usnu kada je čula u telefonu njegov promuknut glas.

– Slušaj, samo ukratko. Stvar je važna, a govorim sa ulice. Telefoniraj Matorom i reci mu da pristajem na njegovu varijantu. Doplaćujem još polovinu i selim se definitivno u tvoju rupu. Korišćenje kupatila i kuhinje se podrazumeva.

– Ka… kad?

– Budi uveče kod kuće. Moram da nađem nekoga da mi pomogne da prebacimo stvari. Uzeću taksi, nadam se staće sve u jednu turu. Pripremi malo teren. Okej?

– Okej, bože sveti, okej. Čekam te.

Antilopin gazda je sa svojih sedamdeset i kusur godina doživeo štošta u svom veku, dva svetska rata, revolucije i razne režime, ali je Konjeva velika seoba bila potresnija od svega što je starac upamtio. Iako su sve stvari komotno stale u taksi – pisaća mašina, pedesetak knjiga, zavežljaj najnužnije letnje garderobe, par gaća i majica – selidbena parada odjeknula je u celoj zgradi pa i šire, u komšiluku.

Antilopa i Matori čekali su satima, a kada su najzad čuli zvono i otvorili vrata, u predsoblje se ukotrljao oblak rakijskog zadaha. Iza njega su lebdele dve brade, jedna crna i jedna prosedo-plava, po čemu je Anilopa znala da je Konj za pomoćnika angažovao Igumana kako je ona to strepeći predviđala, znajući da taj sastav podrazumeva veoma velik volumen alkohola. Osim toga, Iguman joj je delovao toliko trapavo da se pribojavala da će napraviti štetu u stvarima koje nosi, ali još pre u samome sebi.

Međutim, Iguman je teglio čitavu kulu od knjiga natovarenih kao što se cigle nose i virtuozno tražio i uspostavljao ravnotežu, pri čemu se ispomagao bradom, držeći njome knjige odozgo, pa je zauzimao pozu kao kada se snimaju pluća. Za razliku od njega, Konj je ostavljao gospodski utisak, ponašao se kao šef, vlasnik ili poslovođa selidbe.

U ruci je držao flašu šampanjca.

Ušao je  ispred Igumana, poljubio Antilopu i ceremonijalno se rukovao sa gazdom. Iguman je stajao skromno iza vrata, a Konj je počeo da otvara šampanjac i namignuo Antilopi da donese čaše. One su stigle u poslednjem trenutku, šampanjac je puknuo kao puška, a u sledećem trenutku zaorila se – Aida!

Da. Stara kera Matoroga zvala se tako: Aida, i njeno lajanje ovoga puta bilo je histerično, pošto se ispaljeni zapušač odbio sa plafona i pogodio po njušci matoru kučku.

Posle zdravica Antilopa, Iguman i Matori nekako su uneli stvari, a Konj se raspitivao kod gazde koji je ovde istočni zid. Starac nije slutio šta se sprema pa mu je pokazao, a Konj je bez oklevanja zakucao ekser i okačio ikonu. Kada je s tim završio, nestrpljivo je požurkivao radnike da se ne zezaju, vadio je stvari iz njihovih ruku i bacao ih širom po sobi. Kada je sve bilo uneto, sa malog, okruglog stola je srušio na pod razne drangulije, a stočić stavio pod ikonu. Antilopi je naredio da donese tanjir vode, a gazdu je nagovorio da im od venčanog kompleta svoje pokojne supruge posudi svileni šlajer, što mu je Matori jednom prilikom kad se malo nakvasio, sav u suzama, pokazivao. Konj je to staro požutelo velo namotao Igumanu oko vrata i spustio do zemlje, rekavši da je to sad epitrahilj.

Uz šaren pregršt izrazito nereligioznih izraza prevrtao je među razbacanim stvarima, sve dok nije izvukao veliku sveću koju je zalepio u čašu i stavio pod ikonu. Doneo je kutlaču, muvao je oko nje, i odjednom, na gazdino zaprepašćenje, suknuo je oganj i počeo da kulja dim, a sobicu je zapahnuo opojni miris tamjana. Konj je novostvorenu kadionicu pružio Igumanu, zatim izvadio komad uglja i penjući se po nameštaju zacrtao na sva četiri zida, na one izlizane tapete, crne krstove. Opet je počeo da prevrće među gaćama i majicama, sve dok nije našao nekoliko struka peršuna prevezanih gumom. Stavio je kitu u tanjir sa vodom i udaljio se, koliko je to u pretrpanoj sobici bilo moguće, od istočnog zida sa ikonom. Prekrstio se i dao znak Igumanu da počne.

– Blagosloven dom sej… – pojao je Iguman, a Konj mu je iz basa pomagao i Antilopi namigivao da se priključi, što je ona i učinila improvizovanim tercom a-a-a-a-a, jer tekst nije znala. Matori je žmirkao, a kad mu je Iguman preko ramena dobacio „donesite jelej!”, nije znao šta da radi pa je Konj svojeručno morao da donese ulje u čašici za rakiju, a tom prilikom je, u prolazu, potapšao gazdu po ramenu da se u jekteniji i on oglasi, što ovaj verovatno nije razumeo, pa ga je kod sledećeg „amina” Konj zgrabio za lakat i prodrmusao sve dok starac nije shvatio da i on treba da kaže „amin”, što je posle za svaki slučaj ponavljao kao papagaj, i kad je trebalo i kada nije. Ali to mu se oprostilo. Iguman, pošto je kitom petrožilja prekrstio sobu, zapravo sve je isprskao vodom, pružio je prisutnima svoja dva ukrštena prsta na celivanje, a kitom je dodirivao pognute glave.

Na kraju ceremonijala Konj je kao domaćin (?) uzeo sveću i počeo da spaljuje krstove na zidu. Gazdi je to najzad bilo već mnogo, pokušao je da spreči, ali ga je Iguman zaustavio, ubeđujući ga da se to mora, sve dok Konj nije zapeo za gunj koji je služio kao ćilim pa je bio suv kao slama, pa se vuna zapalila, pa je cvrčela i smežurala se kao kad se peku čvarci, a pri tom je strahovito smrdela. Matori je počeo da zapomaže i psuje, ali zbog uzbuđenja umeo je da kaže samo „pa to je… pa to je… pa to je…”, usled čega je delovao kao neki jako poplašen patak.

Najzad je Antilopa pljusnula tanjir osvećene vode i time je vatra bila ugašena.

Posle osvećenja stana sledila je gozba. Antilopa je izašla u kuhinju da postavi sto za večeru i pritvorila vrata da se mirisi ne zavuku u sobicu; muškarci su čuli kako tandrče sudovima a posle nekoliko minuta osetili su miris vrele masti i pečenja. Antilopa je upalila rernu i čula kako Konj u sobi priča „Tajmizmani”, pa je, znajući da to traje, smanjila vatru. Stavila je tanjire, otvorila bocu crnog vina, i načuljenih ušiju kontrolisala kako se priča razvija, a kada je čula ono „Yes, sir”, ugasila je vatru, izvadila iz peći tepsiju i viknula da je večera na stolu.

Nije mogla sirota znati da je Matori već kod polovine priče ustao i povlačio se ka vratima pošto je osetio da će mu za koji minut eksplodirati bešika. Međutim, Konj ga je zgrabio za rukav i nije ga puštao sve do poente, pa je Matori na kraju priče prasnuo u smeh ali je iz istog cuga, čim se oslobodio, otvorio vrata i izleteo u kuhinju gde se frontalno sudario sa vrelom tepsijom koja je usled toga iz Antilopinih ruku odletela preko stola, a pečene pečurke filovane ovčijim sirom raskotrljale su se po kuhinji kao mačići.

 Matori je zaurlao od bola, jer ga je tepsija opekla po čelu, Antilopa je vrisnula, Aida je pak zalajala i počela da juri mirisave pečurke. Konj se rukometaškim refleksom bacio preko stolice na pseto, da bi spasao večeru, ali Aida, koja je inače bila učtiva čak i sa mačkama, sada je, uplašena, uhvatila Konja za majicu i počela da reži. Antilopa je skočila i uhvatila kera za rep, Matori je počeo da mu tepa, a Iguman, koji je poslednji izašao iz sobe i zatekao nerešeno stanje u kuhinji, glasno je podrignuo, neočekivano i sasvim neadekvatno, valjda od straha, a verovatnije od raznih pića koja je tokom dana spustio niz grlo. Aida se okrenula ka neobičnom zvuku, pa se Konj oslobodio, Matori je odjurio u toalet, a Antilopa je počela da kupi pečurke.

Iguman se naslonio na dovratak i zamišljeno, jedva primetljivim klimanjem glave posmatrao svoga prijatelja, Konja, koji je isterao psa u predsoblje i zatvorio vrata zatim se spustio četvoronoške i pomogao Antilopi da pokupi pečurke. Kupili su ih u čanak koji je Antilopa uzela u dve ruke i stala s njim nasred kuhinje kao kip nesreće i samo što nije briznula u plač. Ali je Konj preuzeo komandu.

– Postupak u slučaju popadanja pečuraka na pod je sledeći. Prvo se primenjuje hidraulična purifikacija zagađenog predmeta. – Odvrnuo je slavinu a pečurke, jednu po jednu, stavljao je pod mlaz vode, ali svaku samo na trenutak. – Sledeća faza je dopecivanje eksicirajućeg karaktera.

To je u praksi izgledalo tako da je stavio peć na maksimum i dočekao da se rerna usija a onda je oplahnute i ohladnele pečurke, poređane opet u tepsiju, stavio na pola minuta u vrelu rernu da se ugreju.

Iguman je sa divljenjem pratio Antilopin preporod. Kao opčarana, očima, usnama, nozdrvama, celim licem i čitavim telom pratila je svaku Konjevu reč, svaki njegov pokret, kao što samo dete može da gleda bajku i čudo koje se događa pred njegovim očima, a koje se jedva može podneti jer je s jedne strane toliko neverovatno, a s druge strane toliko stvarno. Poražena devojka koja je maločas skoro zaplakala, zahvaljujući Konjevim jednostavnim a veoma praktičnim i korisnim postupcima i idiotskim stručnim komentarima kojima je pratio spasavanje hrane, preobrazila se u presrećnu i razdraganu divnu mladu, obasjanu ljubavlju. Dok su čekali dopecivanje i eksikaciju, Antilopa i Konj nagnuli su se nad peć glava do glave, i ona mu je lako kao kada sleće leptir stavila ruku na lakat, on ju je pak zagrlio preko ramena, a kada je pre poljupca počeo da tone u njen pogled, Iguman je najzad shvatio ono što mu je Konj celo poslepodne, cimajući ga od krčme do krčme, uzalud pokušavao da objasni.

Zvao ga je telefonom i prvo samo molio a zatim prosto naterao da zbriše sa posla, iz redakcije leksikografskog zavoda gde je Iguman radio kao urednik za teoriju književnosti. Na ulici, kojom su jurili kao da ih goni policija, saopštio mu je ne uzimajući daha da se radi o presudnom koraku u njegovom životu i da je taj korak zapravo već učinjen, dakle nema povlačenja i povratka. Na Igumanovo pitanje kakvog je ipak ta sudbonosna odluka karaktera, Konj je zastao, izduvao se i rekao:

– Odseliću se. Još danas. Sa Mrljom sve je gotovo.

U prvoj birtiji pili su s nogu, mada je Iguman predlagao da sednu i da mu Konj normalno ispriča sve redom, ali on je nestrpljivo odmahivao da za to nemaju vremena, premda to je izgledalo relativno, jer su tako, jureći od jednog bifea do drugog proveli pola dana na nogama za birtijskim šankovima.

Iz fragmenata koje je Konj navodio Iguman je shvatio šta se sinoć posle treninga u „Luci” odigrala mučna scena. Konj je papagajskim ponavljanjem naglašavao činjenicu kao neverovatnu nesretnu okolnost da je Mrlja te večeri ko zna zašto izrazito želela da dođe u kafanu, pa je nagovorila svoju kevu da čuva klinju i tako je Mrlja mogla da mrdne od kuće. Odavno se spremala da vidi staro rukometaško društvo koje nije srela od kada je rodila. Koji je vrag naveo Antilopu da se pojavi u „Luci”, Konj nije umeo da objasni; došla je navodno da kupi cigarete, ali je Konj u to sumnjao, smatrajući da je Antilopa prosto htela da bude s njim.

– I šta je bilo? Mrlja je, pretpostavljam, popizdila

– Ne, Mrlja nije popizdila, pravila se ko da ništa ne primećuje.

– A Antilopa?

– Ništa. Kupila je cigarete i otišla.

Konj je ispričao scenu kod šanka.

– To izgleda kao da si je.

– U izvesnom smislu i jesam. Jeste, izbacio sam je ko mačku.

– A gde ste se sa Mrljom posvađali? Kod kuće?

– Ne, nismo se posvađali. Nigde. Mrljina keva je spavala sa klinjom, ja sam se pravio pijanijim nego što sam bio, izvalio sam se na otoman u mojoj sobi, a kad sam se pre podne probudio, nikog nije bilo kod kuće.

– I sad se, posle toga, seliš kod švalerke?

– Tako je.

– Zajebavaš. Ili treba da odeš kod lekara da ti da nešto od mozga.

– A što?

– Zato što te ne razumem. I nisam siguran da ti znaš šta činiš.

– Znam savršeno.

– Dakle?

– Ne mogu više da lažem iz poštenja.

– Kako iz poštenja?

– Kao, kobajagi, pošten muž i pošten ćale. A u stvari sve je to samo jedna velika laž. Laž, od osamdeset kila.

– A to si tek shvatio?

– Shvatio sam čim je Antilopa sinoć izašla i krčme. I kad smo s Mrljom išli kući. Koraci su mi klepetali: la-žeš kur-vo, la-žeš kur- vo. Razumi bre, išao sam u lažnom pravcu, a tobože iz poštenja! I koraci su mi lagali! Trebalo je još da se zavučem u Mrljin krevet. Iz poštenja i sažaljenja!

Iguman nije imao više pitanja. Uvalili su se u taksi i otišli po stvari. Iznenadila ih je tišina. Još nije bilo tako kasno da bi dete trebalo da spava, ipak mu se nije čuo glas. Mrlju su zatekli u fotelji, čitala je i pušila, a na okruglom stočiću pored nje stajala je flaša vermuta.

– Ćao, ćao – pozdravila ih je Mrlja. – Donesite čaše. Ako ne pijete ovo slatko, pogledaj u frižideru, ima neke rakije.

– Gde je klinja? – pitao je Konj, svađalački.

– Odvela ga je keva. Džonjaće kod nje.

– A što? Čekamo društvo?

– C, c. Nisam htela da dete gleda.

– Da gleda? Šta da gleda?

– Ne pizdi, molim te lepo. Znala sam da nećeš imati toliko pameti da odeš normalno tokom dana kada nema nikog u kući. To si ti. Uzbudljiva večernja scena. Ali svejedno. Eno, sve ti je spakovano, na stolu. Pored pisaće.

– A ovo? Šta je ovo? – Konj je digao četkicu za zube i čašu sa figurom slona.

– Vidiš valjda da je četka. Za klinju, kada bude spavao kod tebe. Ako bude imao mesta u krevetu.

– Ti si znala? Otkud si ti znala?

– Ne deri se, molim te, kao marva. – Mrljin glas bio je više umoran nego tužan.

Sa ulice je nestrpljivo zasvirao taksi. Na dvaput su izneli sve. Kada su drugi put izlazili, Konj je natovaren kao božićna jelka zastao na vratima.

– Nema više ništa.

– A lovu… – rekla je Mrlja polako i tiho, ne mičući se iz fotelje. – Najbolje je da kažeš na ekonomatu da ti dvadeset procenata automatski odbiju i preupute. Da se ne moraš svakog meseca zajebavati. Da ti se ne desi da zaboraviš.

Tako se Konj odselio od Mrlje kod Antilope gde su posle svečane večere pili crno vino. Vadili su ga naizmenično iz frižidera i iz špajza Antilopa i matori gazda koji se sasvim raspilavio.

– Žena je, deco, velika tajna! – rekao je na primer kada je Antilopa izašla da piški. Prilikom te izjave značajno je namignuo.

– Ta konvencija o tajanstvenosti žene može da bude puka predrasuda – odmahnuo je Konj da bi privremeno odsutnu Antilopu odbranio od eventualnih daljnjih gluposti. – To je tabu iz razdoblja u kojem su svrgnuta životinjska božanstva zamenjena ljudskim, da kažem ljudolikim, antropomorfnim božanstvima. Taj proces i razvitak kada je bog-životinja zamenjena bogom-čovekom, bio je, izgleda, paralelan, istovremen i isprepleten sa prelazom iz matrijarhata u patrijarhat. Tu mora da je postojao prelazni period kada je vlast već bila u rukama novih poglavara, muškaraca, ali u ljudima, u dušama i u moralnim shvatanjima matrijarhat još nije bio sasvim brisan. Muškarci su zaveli nov red prema kojem se žene ne smeju slobodno pariti s bilo kim u zajednici, kako je to bilo za vreme vladavine žene, odnosno majke. U novom zakonu koji traje i danas, a zasnovan je na vladavini muškarca odnosno oca, ženi je ljubav dozvoljena samo sa mužem, sa gospodarom. Taj preokret je potresan. Bilo je velikih žena, izuzetnih ličnosti i jakih karaktera koje se nisu dale pokoriti. I dok su male i beznačajne prestupnice svirepo kažnjavane, Jevreji su ih još i za vreme Hrista kamenovali, velike žene i izuzetne ličnosti onoga doba, zbog bliskosti matrijarhata, bile su poštovane mimo zvaničnog zakona. Njih su se najverovatnije i bojali. Zakon je kazao da su one prestupnice, a ljudi su rekli da su bogorodice. Zbog zakona nije se smelo priznati da se tucala sa komšijom, reklo se dakle da se tucala sa medvedom, belim konjem, vatrom i najzad sa Svetim Duhom. Pazite, nije čudno što jevanđelisti ne postavljaju pitanje kako je moguće da je Marija zatrudnela od nefizičkog bića. Sasvim je normalno što Matej, Marko, Luka i Jovan ne postavljaju to pitanje. Ali je čudno što to ne pita ni Josif! Dakle, tajanstvenost žene postoji samo kao tajna Bogorodice, bogorođenja. Inače su žene mnogo jednostavnije nego muškarci. Evo na primer – obratio se Antilopi koja se upravo vratila iz WC-a – može nam biti čudno da niko ne pita, ni Homer, ni Pindar, ni Vergilije, ni Ovidije, zašto je Helena otišla s Parisom u Troju i šta je tamo radila s njim tokom deset godina dok joj je muž od koga je oteta ili pobegla skakao na bedeme. Šta je radila? Tucala se, naravno, dok su se vojske klale zbog nje. A zašto je to radila? Šta misliš zašto? – pogledao je Konj upitno u Antilopu.

– Pa bila je zaljubljena.

– Eto, vidite. To je tako prosto. Nema nikakve tajne. Homer i ostali znali su to dobro i nisu komentarisali. Uopšte, najbolje ženske likove, velike žene u literaturi, stvorili su muškarci. Takvi medvedi ko Tolstoj. Oni znaju da je sva ta tajanstvenost tabu iz doba matrijarhata i čovekovog obogovljenja. To spisateljke ne znaju. Vrndaju, motaju, zaobilaze, skoro rekoh komplikuju, no u stvari s tim nepotrebnim istančavanjem sve pojednostavljuju i bagatelizuju. Žene su istorijski uvređene što ih muškarci ne smatraju sebi ravnima, dakle takvima kakvi su oni, a ubijaju se žive da dokažu da su nešto posebno i sasvim drugo.

– Pa to ti kažem i ja! – uskliknuo je Matori. – Žena je velika tajna i sušta protivrečnost.

Svečana večera pretvorila se u veselje i lumperaj. Antilopa je donela gitaru, Konj je latio tepsiju i lupao u nju kao u talambas a Matorom je tutnuo u ruke dva zaklopca, dok je Iguman uzeo teglu za kompot, stavio je među kolena i udarajući je dlanom izmamljivao iz nje čudne mukle zvukove. U početku su manje-više diskretno, zveckanjem i klepetanjem samo pratili Antilopinu svirku i pevanje, pesme meksičkih Indijanaca i balkanskih Cigana, ali kasnije su se zaorili i muški glasovi. Konj je urlao na nepoznatom jeziku i tvrdio da je to Judina arija iz rok opere Isus Hristos Superstar, zatim je Iguman otpevao sevdalinku koju je smislio u tom momentu.

Reka teče nizbrdo,
Ne mož’ uz planine,
Ko to vide staroj gospi
Dežmekaste butine?

Pikantnost ovog teksta osokolila je i Matorog kome se od vina zajapurila i ćela na glavi, pa je počeo da mekeće goropadne šlagere iz predratnog doba, samo kojeg, pitao ga je Konj, pre kojeg rata se to pevalo, ali Matori nije imao vremena ni daha da odgovori, pevao je tako zaneseno da su se svi plašili da će progutati protezu. Do toga, međutim, nije došlo, pevačko veče beše naprasno okončano.

Neko je zazvonio. Antilopa, Iguman i Konj odmah umukli, pa je Matori jedan čitav stih o nekim naročito oblim sisama ispevao sam, i tek se onda, na drugo zvono trgnuo i on.

– Koji vrag zvoni u ovo doba? – pogledao je na sat: pola dva posle ponoći. Nesigurnim koracima izašao je u predsoblje, a Konj je skočio do kuhinjskih vrata i izvirivao, uplašen da je policija.

Matori je otvorio vrata. U žmirkavom svetlu hodnika stajala je avet u dugačkoj, rozikastoj spavaćici i sa svilenom maramom na glavi na kojoj je stršala seda kosa. Avet je galamila jezikom čovečijim.

– Dokle ćeš mi jesti džigericu, matori rogaš! Šta si sad opet izumio, da se dereš u zoru kao magarac!? O, bože sveti! Lud je rođen, lud će i umreti! Nije ti bilo dosta? Čitav sam vek slušala vaše svađanje, povazdan, dok je matora kurva bila živa! A sad mi matori jarac propevao! O, kure staro! O, crko dabogda! Zapamti da će te voditi pod stare dane okovanog. Zapamti šta sam ti rekla!

Avet je iščezla. Matori je besno zalupio vrata, a kad se vratio videlo se da je malo i uplašen.

– Kurva išibana! – dahtao je. – Mrzi me jer joj nisam dao kitu! Ali zaista dosta za danas. Moram da se ispružim. Hvala, deco, na časti, bilo je lepo. A zbog one veštice nemojte da se sekirate.

Međutim, raspoloženje je splaslo na nulu. Konj je čisto formalno ponudio da načnu još jednu bocu, ali je Iguman odmahnuo i otišao, a Konj je zatvorio za sobom vrata od male sobe u koju je Antilopa već bila ušla.

Ta vrata su ostala zatvorena dugo, otprilike godinu dana. O Konju se pronelo da je utonuo u alkohol i seks, da osim toga ništa i ne radi niti ga išta zanima. Odnosno, dodavao je tome u tračevima Iguman, svoje vaspitne i samopotvrdne nagone Konj iživljava u duhovnom gajenju svoje ljubavnice, manipulišući njenim erudicijskim devičanstvom.

Iza tih komentara nalazila se izvesna doza uvređenosti. Konj je naime svoje staro društvo, nekadašnju grupu profesora Alije Đerzeleza, sasvim otkačio. S nekima od njih se ranije svakodnevno viđao, a sada se pojavljivao samo na njihovim klasičnim sastancima, petkom, pod platanom ispred „Luke”. A i tada je delovao odsutno i užurbano. Dolazio je obično pripit, mada nikada pijan, sedao je oprezno daleko od Mrlje, i kidnuo među prvima.

A na žurkama, na kojima je ranije uvek bio glavni, zavukao bi se u ćošak sa svojom kovrdžavom lepoticom i celu noć joj šaputao na uvo, kao da su zalepljeni.

Međutim, u Konjevom životu iza kulisa, što ostali nisu mogli videti, taj period bio je jako aktivan, neobično pun i dinamičan. Uvodio je Antilopu u nove svetove a osećao se i ponašao kao njihov tvorac. Njena duhovna nevinost i njega je oslobađala mnogih šablona. Oduševilo ga je na primer što je njoj najzad bez ustezanja smeo da izjavi da je Gete dosadan. Slično su prošli Balzak i Prust, ali kod Tolstoja, Bodlera i Tomasa Mana bio je tvrdoglav. O Tolstoju je rekao da on već i nije literatura, pa i nije čudo ako se ne dopada onima koji mu pristupaju konvencionalno, sa predrasudama kojima nas je zatrovala književna književnost. (Uživao je da zapanjuje Antilopu takvim bombastičnim izrazima koje je bezobzirno pozajmljivao iz seminarskog rečnika Alije Đerzeleza.)

Zbog Bodlera Antilopa je počela da uči francuski. U prevodu ga naime nije osetila; tu nije pomagalo ni Konjevo naučno laprdanje, niti deklamovanje Cveća zla u raznim prevodima, Antilopa je pućila usta i ponavljala da je Endre Adi sto puta bolji, pa je Konj uzeo da joj čita Bodlera u originalu, naglas, polako i razgovetno. I ono što nisu učinile pesničke misli i slike, učinio je francuski jezik: Antilopa, i ne znajući francuski, zaljubila se u Bodlera u originalu. Kupila je kasete sa lekcijama i molila Konja da joj drži časove, ali on se ustezao i odbijao, govoreći da sistematski rad nije za njega, a jezici se uče samo na dva načina: ili u živoj jezičkoj sredini, ili sistematskim radom. A to za njega nije. Inače, upozoravao je Antilopu, nema smisla da uči francuski zbog jednog i jedinog Bodlera – dobro, može još i zbog Remboa i Apolinera, ali time je gotovo! – jer znati francuski danas je isto kao znati latinski. („Isti kurac.”) Da, da! Danas treba učiti engleski, gurnuo je Konj uvis svoj kažiprst. Jezik moderne civilizacije je engleski, na engleskom svuda na svetu možeš iskati čašu vode ili pitati koliko je sati.

„Tajmizmani”, shvatila je najzad štos i  Antilopa. Ali da joj drži časove iz francuskog nije mogla da ga nagovori.

Najsloženija je bila situacija sa Tomasom Manom. Antilopa je sa uživanjem, halapljivo pročitala Smrt u Veneciji i Čarobni breg, ali se nad Budenbrokovima dosađivala, a Doktor Faustus joj je išao na živce.

Tetralogiju Josif i njegova braća dao joj je bojažljivo, s komentarom da je to za njega najbolja knjiga na svetu. Znao je da takvo uplivisanje nije sasvim fer, ali ni knjiga nije banalna.

Antilopa se zasukala. Dugo je vukla sa sobom knjižurinu, veliku i tešku kao cigla, a pošto je tankim kaišom na kojem je visio probušeni belutak obeležavala dokle je stigla u čitanju, Konj je video da Antilopa uopšte ne napreduje sa štivom, kaiš se stacionirao na zastrašujući nesimetričnom mestu na početku knjige; ispred njega bilo je svega dvadeset-trideset stranica, a iza njega hiljada i po nepročitanih. (Poklonio je Antilopi svoj primerak, retko jednotomno izdanje Tetralogije, štampano na biblijskom papiru.)

I tako, nedeljama. Ni makac.

Konj, da ne bi nepovratno pokvario stvar, nije smeo da je pita direktno, pa je počeo da priča o romanu, lukavo, onako usput, prvo o likovima kao da spominje žive ljude, poznanike iz života, zatim o scenama iz prvih poglavlja, ali Antilopa nije reagovala ili je govorila veoma uopšteno, po čemu je Konj najzad morao da zaključi da devojka tu knjigu apsolutno ne čita. Kolebo se da li da je ipak priupita konkretno, kada je iznenada ona sama priznala da je tekst ne drži i verovatno nikada neće moći da ga pročita.

Zamaraju je imena bogova, naseobina i ljudi iz predljudske ere za koje nikada nije čula i uzalud se trudi na ih popamti, okrene list i već en zna šta je ilo na prethodnom.

– I ne treba da znaš. U tome je štos. Ništa ne kapiraš, nemaš pojma ko je ko i šta je šta, ali polako ulaziš u jedan svet, a da i ne primećuješ. Kao kada stigneš u nepoznati grad. Sve će ti se razbistriti, sporedne stvari ćeš zaboraviti a glavni likove će postati sve jasniji i markantniji. Doživećeš i sama izlazak čovečanstva iz pratame, prahaosa. Treba samo strpljenja na početku, kao da ideš kroz dugačak mračan tunel, sve dok ne vidiš svetla koja počinju da se pojavljaju. Mrak se diže i odjednom izletiš na jarko sunce među raskošne boje.

Ali, uzalud. Uzalud se Konj trudio, i uzalud je bio agresivan ili podrugljiv do te mere da je rekao da se Antilopa mane Tomasa Mana i neka čita Čiča Tominu kolibu. Istina, sutradan bi se zbog takvih ispada kajao i izvinjavao, i krenuo sa druge strane, tvrdeći da je sve to sa bogovima i razmišljanjima o prastarom dobu čista ironija.

– Ozbiljno oponašanje parafraze autoironije – izvalio je adaptiran citat od Popisa, ali se Antilopa ni tome nije smejala; volela bi da vidi nekoga ko se, čitajući bilten arheološkog instituta, cereka. Situacija sa Josifom bila je dakle beznadežna.

Ipak, Antilopa nije prestala da vucara sa sobom knjižurinu; izgledalo je kao da je nosi umesto torbe koje žene, prema Konjevom mišljenju, vole da vucaraju takođe besmisleno.

Najzad, jednog dana Konj je primetio da se kaiš sa belutkom naglo pomerio. I to ohoho! Sa prvih stranica skočio je na sto pedesetu.

Konj nije smeo ni da pisne da ne bi provocirao, ali je Antilopa toga jutra, čim se nestrpljivo iskobeljala iz njihovog omiljenog ljubavnog položaja s nogama u obliku W, uzela knjigu sa poda pored duplog dušeka na kojem su spavali i sva radosna i ponosna izjavila:

– Zajebala sam ga. Preskočila sam ono proseravanje na početku. „Silazak u limb.”

– Ceo „Prolog” si preskočila?

– Pa šta? Ta glupost svejedno nema veze sa onim što sledi. Mogao si mi to reći. Jer ovo je ovde, kada krene, bogami, zaista je fenomenalno. Nikada nisam čitala ništa tako… tako sočno, ako me razumeš, tako ukusno i mirisavo kao da se nalazim tamo gde se opisane stvari događaju, osećam miris krvi zaklanog ovna, sve, sve. Sad znam kako je to zaista bilo.

Konj je bio presrećan pa je, ne znajući bolji način da iskaže svoju radost, zgrabio Antilopu i zvao je ponovo u krevet.

– Hajde da legnemo.

– Da legnemo? A što smo dosad radili?

– Tucali smo se. Nije isto.

– Pusti, znaš da nemam vremena. Radim pre podne. Ali hoću nešto da te pitam. Poslušaj ovo.

Sela je na ivicu dušeka, otvorila knjigu i počela da čita:

„Lavanova ćerka bila je sitna stasa, što se dalo videti i pored njene opuštene, bezoblične žute haljine nalik na košulju ili pregaču, opervažene porubom crvene boje a ukrašene crnim mesecima, koja je dosezala od vrata sve do iznad sitnih bosih nogu. Bez nekog posebnog kroja i čak bez pojasa, haljina joj je u svojoj prijatnoj i jednostavnoj udobnosti lepo pristajala, pa se, budući da joj je bila pripijena uz ramena, moglo videti da su lepo građena, kao i da joj rukavi dosežu samo do sredine lakata. Devojčina crna kosa bila je više raščupana nego kovrdžava. Bila je kratko podšišana, u svakom slučaju kraće nego što je Jakov ikada video u žena kod svoje kuće, jer su bila ostavljena samo dva duža pramena koji su, u dnu uvijeni, visili od ušiju preko obraza niz leđa.”

Antilopa je spustila knjigu, nalaktila se na jastuk i pitala:

– Sećaš se ko je ovo?

– Sećam se – odgovorio je Konj nekako prkosno, kao u gimnaziji kada su ga zatekli da puši u klozetu i pitali, besmisleno, šta radi. – Rahilja je to, mlađa kći Lavanova.

– Da, ovde u knjizi. Ali to je istovremeno i tvoja žena. Mrlja u autobuskoj stanici. Ispljunuta. Do poslednjeg konca, sve, sve, i žuta haljina, i crveni porub sa crnim mesecima, i kratka kosa sa uvijenim pramenovima niz obraze, razumeš, sve, sve je isto! Mrlja je Rahilja, mlađa kći Lavanova!

Konj je kod poslednjih reči bio već na nogama. Na donjoj usni visila mu je cigareta, u jednoj ruci držao je upaljač, u drugoj flašu votke. Kada je Antilopa, sedećki, ispružila ruku i prstima napravila makaze, on je izvadio nezapaljenu cigaretu iz svojih usta i stavio joj među prste a upaljač bacio na jastuk. Otvorio je flašu i otpio gutljaj, spustio bocu na sto i zapalio. Stajao je jedno vreme bez reči go, a onda odjedared, na Antilopino iznenađenje, navukao je farmerke žurno kao da odlazi, a dok ih je zakopčavao sa zapaljenom cigaretom u ustima, pitao je kroz dim:

– Šta si ono rekla? Ispljunuta Mrlja: gde?

– Kako gde? U takvoj haljini, sa istom frizurom…

– Ne pitam te to. Nego gde. Razumeš šta je to: gde? Gde je bila Mrlja u toj haljini i s takvom frizurom?

– Onda, u autobuskoj stanici.

– Kada: onda?

– Šta pitaš kad znaš? Kad ste bili u „Luci”.

– U „Luci”? Ali šta je bilo u autobuskoj stanici?

– Ništa. Videla sam je kada je izašla iz autobusa.

– Kada si je videla?

– Kažem: kada je izašla iz autobusa.

– Znači pre nego što si došla u „Luku”?

– A nego?

– Znači znala si da je Mrlja u „Luci”?

– Znala sam, ali…

– Znala si ili nisi znala?

– Pa jebiga, znala sam.

Konj je zaćutao i zapalio novu cigaretu i počeo da šeta, dole, gore, tri koraka do zida, tri do vrata. Na svakom prolazu pored stola cugnuo je gutljaj votke iz flaše koju više i nije zatvarao. Dugo su ćutali.

Dogorela mu je i sledeća cigareta kada je Antilopa pogledala na sat, digla se, stala pred Konja i obesila mu se oberučke oko vrata. On je, nezgrapno, u jednoj ruci držao flašu, u drugoj cigaretu. Pušeći, nalaktio joj se na rame, a ona nije znala da li treba to da shvati kao znak dozivanja ili odupiranja. Nije smela da ga istinski zagrli, a osećala se glupo što joj ruke vise oko njegovog vrata kao šal, pa ih je spustila kobajagi zato što hoće da zapali. Navukla je Konjevu majicu koju je koristila kao kućni mantil i krenula u kupatilo, po običaju sa cigaretom.

– Razumi, morala sam. Mrlja je bila tako puna sebe, ozarena lepotom i sigurna da je to njen dan, da mi je puko film što moram da delim dane sa njom. Ušla sa da ih uništim, eto to je to.

Pošto je Konj ćutao, Antilopa je tiho izašla, a kada se vratila istuširana, zatekla ga je kako još uvek šeta po sboi, tri koraka do zida, tri do vrata. U flaši je ostalo svega dva-tri gutljaja  votke. Antilopa se bez reči obukla, bacila torbu na rame, uzela pod mišku svoju knjižurinu, poljubila Konja negde u bradu i otišla na posao.

Kada se predveče vratila kući, prvo je primetila da nema ikone na istočnom zidu, zatim je videla da je nestala sa stola i pisaća mašina. Na njenom mestu ležala je cedulja.

„Zaboravi me što pre. Zaista žalim što nije bilo suđeno da budeš mlađa kći Lavanova u mome životu.”

NAUČNI SKUP

Žorž Sand sedi, noge je raskrečila i bacila na sedište spram sebe, puši lulu, suknja joj se zasukala iznad kolena i leprša u promaji kao zastava, Bundeva jede sendvič, davi se od barenih jaja, profesor Alija Đerzelez čita rukopis, Konj prelistava „Sportske novosti”, voz tutnji, spušta se niz brežuljak, krivuda i juri kao neko koga ne vijaju a ipak beži. U kupeu leti pepeo, spušta se na suknje, pantalone, rukopise, sendviče, presečene jabuke i razbacane pikavce.

– Šta bi bilo, ipak… – šmrkne iz ćoška profesor Alija Đerzelez. – Ovo, u poslednjoj rečenici…

– Šta fali u poslednjoj rečenici? – dočeka Konj, osetljivo.

– Ma nije da fali, samo ovo, sa epitetima…

– S kojim epitetima?

– Znaš i sam. Evo čitam: „Drug Marks je smatrao da gospodina Hegela treba okrenuti sa tumbe na noge, ali mi to ne smemo učiniti sa grofom Tolstojem.” To.

– Još uvek ne razumem koji su epiteti u pitanju!

– Ono „drug” „drug”, „gospodin” i „grof”. Šta će ti to?

– Zašto, nije tačno?

– Uglavnom i jeste tačno, ali znaš… može neko…

– Ko?

– Pa šta ti je? Zar ti je zaista stalo do tih reči? Samo da znaš: i nisu tako duhovite kako misliš!

– Meni je do tih reči stalo samo toliko koliko do svih ostalih reči u tekstu koji sam, na kraju krajeva, napisao ja!

– E sad, nećemo tako! Ovo je zajednički rad, godinu dana se pripremamo, i neću da zbog takvih gluposti ispadnemo neozbiljni!

– Neozbiljni? – skoči Konj, i ko zna šta bi bilo da u tom trenutku nije ušao Iguman, vrativši se iz bifea s gustim sokom od kajsije. Nije imao gde da sedne jer je Žorž Sand, sasvim odsutna, digla noge i začaurila se u dim. Iguman je otmen čovek, erudita, vrlo retko izgovara skaredne reči, a čak i u tim izuzetnim prilikama ih izvrće i ublažuje. Ljubazno se nasmešio, pri čemu su mu obrve skočile na čelo,  i učtivo upitao:

– Izvini, molim te, dugo ćeš još luftirati pilipendicu?

Uvek neobuzdano raspoložena, Bundeva je prasnula u smeh, ali je Alija Đerzelez nervozno skinuo naočare. („Naoči! Nikada nisam video takve naoči”, sećao se Konj svog termina, iz detinjstva.) Kod profesora taj dobro poznat pokret bio je znak krajnjeg neslaganja; tako je jednom na seansi (seminar „ruska književnost”) skoro bacio cvikere kroz prozor kada je Mrlja rekla da Tolstojeve drame mogu da pročitaju samo bubašvabe. Đerzelez je i sada bio očito na ivici nervnog sloma.(„Nervni slon”, zvao je to stanje Konj.)

Molbu koju im je uputio, Alija Đerzelez zapravo i nije izgovorio, ona je samo izašla iz njega, kao da je hrknuo:

– Molim vas! Dogovorili smo se da ćemo ove dane dok traje naučni skup izdržati solidarno i solidno. – Tako se izrazio! – Posle ćemo lumpovati, ali dotle zaista, molim vas…

– Važi, izvinite, nema problema – reče Iguman pomirljivo i poda kesu s gustim sokom Bundevi te izađe iz kupea.

Da li je dao tajni znak Konju, migom, palcem, kažiprstom, laktom? Naime, posle nekoliko trenutaka i Konj se digao i rekao Aliji Đerzelezu da će o poslednjoj rečenici još da razmisli, i time izašao.

Iguman je stajao u vencu devojaka pred toaletom. Kada je čuo da su se zalupnula vrata od kupea, desnu ruku je brzo gurnuo pod jaknu, ali ugledavši Konja smirio se i izvukao flašu komovice koju je donela Petra, za svaki slučaj. Konj je potegnuo tako halapljivo da je Petra odmah potrčala da iz torbe donese rezervu.

Oko Igumana sjatile su se studentkinje iz sadašnje grupe Alije Đerzeleza, koja je takođe radila u seminaru „ruska književnost”, kao nekada Konj, Iguman, Mrlja, Cedevita (jedini antialkoholičar među njima), Dunja (vanbračno dete jednog matematičara, tj. „daleko pada dunja od jabuke”), Volga (napisala referat sa tezom da bi i Tolstoj, da nije bio blagorodni grof, negde na Volgi pevao E-ej uhnjem), Svastika (sa svakim spavala – „zbog aliteracije” opravdala se) i Penelopa (jednom je probdela celu noć dok joj je švaler hrkao pijan kao cepanica). One, bivše studentkinje a sada već profesorice i majke, udate, razvedene, preudate ili slobodne žene, dolaze tek sutradan pravo na otvaranje jubilarnog naučnog skupa posvećenog Tolstoju. Među predavačima su Iguman i Konj, i naravno Đerzelez, koji otvara skup.

Profesor Alija Đerzelez dobio je nadimak po svojoj alijađerzelezovskoj figuri. Bio je neobično nizak i zdepast, ruke su mu bile nerazmerno duge, a glava ogromna, kao bure, ćelava do ušiju i potiljka iz kojeg niče po koji sed pramen i visi do pognute krkače, nos kao gnjila kruška, pod njim brkovi, uvek brižljivo orezani i zato kruti i bodljikavi kao da se na gornje usne popeo jež. U naučnim krugovima, međutim, bio je poznat ne toliko po faci nego po tome što je uporno tvrdio da su Tolstoj-pisac i Tolstoj-mislilac Dioskuri, nerazdvojni, i baš zbog toga Konju nije bilo jasno zašto profesor, jeretik u struci, cepidlači oko onih epiteta.

Ali nije imao vremena za takva razmišljanja. Kada je izašao iz kupea, ugledao je Igumana u društvu mladih studentkinja kako im nešto, s propovedničkom gestikulacijom i tonom govori. Pred klozetom tako je govorio Iguman.

– Ja nemam ništa protiv ako su nečije noge u izvesnim situacijama raskrečene, ali sve ima svoje vreme i svoju priliku. Ne ovako! U očajnom dimu, smradu, sve zasuto pepelom, po sedištima i na podu pikavci i mrvice od sendviča od kojih sve bazdi na barena jaja. Prljavo, prljavo, prljavo! Kapirate? Ja to ne podnosim – uzdahnuo je Iguman patetično i počeo da govori na jednom višem stepenu kao da je menjao jezik; promenio je čak i položaj („digao se na pete”, učinilo se Konju), bacio je pikavac kroz prozor i deklamovao: – Ja volim red. To je moj san. Jedan svet u kojem je će sve biti tiho i mirno i svaka stvar na svom poslednjem mestu, pod poslednjom prašinom.

– Ne pizdi više, burazeru, lako je biti pametan među guskama. Misliš da ne znam da je to od Beketa, iz Kraja partije? O, zaista si duhovit!

To je bila Žorž Sand koja je izašla u hodnik odmah posle Konja i neprimetno im se došunjala dok je Iguman govorio. Čula je poslednje reči i prepoznala citat; bila je najobrazovanija među devojkama u novoj grupi Alije Đerzeleza, pričalo se da čita leksikone kao što se čitaju romani, a mnogo toga je i zapamtila. A i ponašala se drugačije nego ostale devojke, pa je zaslužila nadimak „Žorž Sand”, ne samo zbog lule i ekstravagantne garderobe. Ostale devojke bile su čedne i uredne, uvek skromne i pomalo uplašene i zbunjene pred profesorovim ogromnim znanjem, pa su na seminarima kada su morale da progovore crvenele i zamuckivale. Zato, osim Bundeve koja je bila toliko glavata i debela, toliko flegmatična i samoironična da je sama sebe krstila, one i nisu imale nadimak i nisu htele da po svaku cenu postanu „unutrašnje blago” Đerzelezove klape; zvale su se lepo, pravim imenom: Gertruda, Sonja, Amalija, Nataša, Petra (ona sa komovicom), Teodora, Leona i Jelena. Pitome i učtive, iznenadio ih je i presekao oštar start koleginice s lulom.

Takođe osetljiv, Iguman je zinuo, sledio se, pocrveneo kao paprika, izgledalo je da će bezobraznoj šiparici opaliti šamar, ali ga je Konj verbalni preduhitrio:

– Mogla bi da se ubaciš u predstavu.

– Koju predstavu? – iznenadila se Žorž Sand.

– Naveče igramo Beketa, Kraj partije. Tu smo Iguman i ja, ali treba nam treće muško lice. Ko da bude Neg? Đerzelez nije za to, on uostalom rano leže. Mogla bi ti, sa lulom.

Žorž Sand je pristala kao da im čini uslugu. Trebalo je samo da joj nađu knjigu, jer ona ne zna tekst napamet.

Kad su stigli u gradić, smestili su se, zatim prošetali, rano večerali i profesor je otišao na spavanje.

Postavilo se pitanje gde da bude predstava. Smeštaj je bio dosta komplikovan, Alija Đerzelez je spavao u hotelu, Iguman i Konj privatno, a devojke u studentskom domu. Na drugom spratu. Njihova velika šestokrevetna soba bi odgovarala, ali kako da uđu Iguman i Konj? Pribegli su klasičnom, tačnije renesansnom i romantičarskom rešenju: devojke su svezale nekoliko čaršava i spustile ih kroz prozor, a Konj i Iguman su se penjali, na veliko zadovoljstvo večernjih prolaznika.

Posle završenih rečenica drame (Hem: „Krpo stara! Ti… ostaješ…”), roknuli su preostalu komovicu i gajbu piva koju je Konj, zlu ne trebalo, poslao liftom od čaršava pre sebe. Kad su sve popili, trebalo je Konj i Iguman da odu neprimetno kao što su došli, ali Iguman, kada se nagnuo kroz prozor i video da ne vidi ništa, počeo je da drhti; u ambisu pred njim, kao kobra, vijugalo je belo uže od čaršava.

– Ja to… ne smem. Imam vrtoglavicu… strmoglavicu. Ja to ne mogu.

Šta sad? Nisu hteli da rizikuju da im Iguman pogine i alarmira celu varoš, pa je pala odluka da momci prenoće, džentlmenski, kod devojaka.

Posle kraćeg razmišljanja, napravljen je raspored. Gertruda će spavati sa Sonjom, Amalija s Natašom, Bundeva s Leonom, Jelena s Teodorom, Petra s Igumanom, Žorž Sand s Konjem.

U prvoj fazi noći vladala je mukla tišina, svi spavali kao zaklani; putovanje, komovica, pivo, predstava, sve ih je to iznurilo.

Ipak, tu i tamo, čulo se i brzo disanje, dahtanje, prevrtanje, grebanje neorezanih noktiju po čaršavu, šapat i nešto nalik na cup!, kao kad se nešto čas zalepi a odmah i odlepi.

Posle prvog sna Konj se probudio od moranja. „Gde je Žorž Sand?”, čudio se pošto je krevet pored njega bio prazan. Izašao je na prstima da pronađe WC. Nije znao gde je svetlo, tumarao je po mraku u hodniku, probao je sva vrata, najzad se jedna otvore, Konj uleti i padne mu kamen sa srca, vidi bele pločice, lavabo, tuš, pa već skida gaće, kada ga zaustavi vrisak. Okrene se, kad tamo pod tušem gola i mokra devojka, zapomaže. Konj se izvinjava, pogrešio je, beži napolje a jedva može da se strpi. Bauljao je u mračnom hodniku, butine stezao kao da jaši mršavu kobilu.

Odjednom, bosom nogom, lupi o nešto čvrsto i zvonko. Pipa. Kanta za smeće! Pa šta?

Odavno se nije osećao tako srećnim i lakim, ali na vrhuncu njegove sreće i lakoće trijumfalno upali se svetlo u hodniku.

Mislio je da sanja.

Na prostrtim jorganima duž zida ležale su devojke koje su bile pobegle iz sobe od mitraljeskog hrkanja u kojem su se Iguman i Konj nadmetali.

Kada su ugledale Konja kako se raskoračio pred kantom, Žorž Sand je brzo ugasila lampu, ujutro je pak napala na Igumana da joj kaže šta je u snu pevao. Nije joj bilo poznato da je Iguman roker.

– Otkud znam šta sam pevao u snu – odmahnuo je Iguman. – Možda nešto o Tolstoju?

Izjavio je da je njega muzika odvela do Tolstoja, pošto je rokenrol takođe učenje o ljubavi. Cela njegova generacija je rokerska. A rokeri pevaju isto što i Tolstoj (kaže): volim te. I love you. Džon Lenon i Tolstoj su varijante na istu temu.

Ali Tina Tarner? Žorž Sand je tvrdila da je Iguman pevao nešto o njoj.

To je Igumana najzad podsetilo, i počeo je da peva.

Kad bih ja Tinu,
tu ribetinu,
zbario jednom,
to bi mi štedrom
srcu sveudilj
značilo nešto uozbilj.

– Uozbilj? – viknula je Žorž Sand. –  Koji je to gramatički oblik?

– To nije gramatički oblik, nego rima! – odbrusio je oholo Iguman, ali je Žorž Sand zakreštala.

– Kreteni! Jedan hrče kao tenk, drugi peva idiotizme, a mi spavamo na hladnom kamenu, sve smo balave!

Konj se na to usplahirio, kao da mu je pukao film. Ščepario je devojku koja je naravno već pušila lulu, i digao ju je u vazduh kao paperje.

– Ti si kriva što sam morao da spavam i hrčem! Kada smo legli šapuće mi, penje se na mene i lepi, a onda ništa! Valjda si opet pušila lulu!

– Šta ti je, bre? Ti si oženjen čovek, šta bi ti Mrlja…

– Kuš! Jok! Joko Ono! Nisam više oženjen i to se tebe uopšte ne tiče ako hoćeš da znaš, razveden sam, zakonski i iskonski, u kušuj jer ću ti turiti lulu u nos, pa ćeš zapamtiti da sam slobodan…

– Slobodan sam kao Slobodan – pevušio je Iguman, zatim se setio: – Ej, znaš li šta pada na pamet Amerikancima kada čuju BB?

– Otkud znam. Možda Bafelo Bil?

– Bravo. A Francuzima?

– Brižit Bardo?

– Super. A Srbima?

– Nemam pojma.

– Blobodan Bilošević.

Neki su se cerekali, drugi su pak blenuli jer nisu razumeli štos pošto rokerska generacija nema pojma o politici, ali tada je iz kupatila stigla Gertruda s peškirom oko pasa, polumokra, i počela da histeriše da svečano otvaranje naučnog skupa počinje za pola sata, a oni još ovde smrde od sinoćne rakije i piva.

Potisnuvši zadah jučerašnjeg piva svežim, stigli su u dom kulture u trenutku kada je Alija Đerzelez u svom crnom odelu i crnom džemperu, dakle bez – upadljivo bez – bele košulje i kravate stao pred mikrofon i pozdravio prisutne; odnosno, umesto pozdrava izvalio je prvu rečenicu s neba pa u rebra, in medias res:

– Ruska književnost devetnaestog veka koja je prema opšteprihvaćenim mišljenjima bila najveća manifestacija ruske kulture, nije bila kultura. Veliki ruski pisci osećali su konflikt između savršene kulture i savršenog života, i težili su savršenom, preobraženom životu. Bili su svesni da ruska ideja nije ideja kulture. To se najbolje vidi kod Tolstoja. U prirodi ima više istine i pravde i više božanskog nego u kulturi.

Posle tih uvodnih rečenica koje je citirao od Berđajeva, Alija Đerzelez je improvizovao predavanje o Tolstoju piscu koji je svojom literaturom prevazišao literaturu.

– Tolstoj, umetnik, mislilac i propovednik, otelotvorio je paradoks života i umetnosti. Uz raznolikost svoga delovanja i stvaranja, on je ipak jedna, nerazdrobljiva celina koja je nastala s jedne strane na zov sveta, a s druge strane uprkos svetu. Uprkos svetu, jer Tolstojeva reč nije reč istorije, ali i na zov sveta jer je na pragu dvadesetog stoleća morao da se pojavi neko ko će o čovekovom stanju čoveku reći nešto na čovekovom jeziku.

Posle završne tirade, profesor mimo protokola nije seo za svečani sto na bini nego je izašao i izgubio se iza kulisa. Dole pak u gledalištu, kao na komandu, grupa se digla i koliko-toliko diskretno pohitala ka izlazu.

Seli su u prvu kafanu. Ali nisu stigli ni valjano da se smeste i dogovore oko pića, kada se neprijatnim zveketom i izrazito agresivno otvoriše vrata i uleti prvo Cedevita a za njom sve redom: Dunja, Volga, Penelopa, Svastika, koja je šapnula Konju da ga Mrlja čeka napolju.

Bacivši tužan pogled na penušavo pivo, Konj je izašao, a ostali su se ispozdravljali i počeli da prepričavaju profesorovo predavanje; zbog kašnjenja voza devojke iz „stare” seminarske grupe nisu stigle na otvaranje, pa ih je strašno zanimalo kako je Alija Đerzelez delovao za govornicom. Šteta što se neka guskica nije setila da snimi na kasetofon, promrmljala je Svastika, ali tako da svi čuju.

Za to vreme po gradiću jurio je jedan neobično nizak i zdepast čovek. Ruke su mu bile nerazmerno duge, a glava ogromna, kao bure. Profesor je tražio svoju klapu, ne samo zato što se bojao da će se društvo zapiti i Konj i Iguman neće biti u stanju da pročitaju svoje referate; ne, Alija Đerzelez je hteo da čuje pohvale prvo od svojih mezimaca. Zato je zbrisao nekim apsurdnim izgovorom sa svečanog programa ne hajeći na prigodne govore mesnih rukovodilaca i recitacije pionira.

Znao je da treba da ih traži po kafanama. Pred jednom krčmom se prenuo. Učinilo mu se da su to Mrlja i Konj.

Usred belog dana, oslonjeni na zid, ljube se kao sumanuti.

Okrenuo je glavu i ušao u bife. Video je ono što je imao da vidi. Uhvatio je baš Igumanovu poslednju rečenicu, fragmentarno.

– …razlika između tucanja i kucanja.

Kada su primetili profesora kako ulazi, svi su ustali da ga ozdrave, ali je iz toaleta izletela Žorž Sand i bukvalno naletela na Đerzeleza, vrišteći:

– Ove su nas rasterale! Ove… ove… Kako nam je lepo bili zajedno, priredili smo predstavu, pričali o Tolstoju, a one uđu i sve rasture! Samo da znate: oni su svi zaljubljeni jedno u drugo, unakrst, razumete, grupno…

– Dosta više! – dreknuo je Iguman, a i Alija Đerzelez je pokušao da ih spreči, ali bilo je kasno.

Konj je uleteo u kafanu razbarušen, i čuvši poslednje rečenice, zgrabio je praznu flašu i zamahnuo. Žorž Sand se nalazila u neposrednoj životnoj opasnosti. Na sreću, Iguman i profesor Đerzelez bacili su se na Konja i stegnuše mu ruke, a on je, mada jači od njih, pustio da ga izvedu.

Sačekali su ostale koje je predvodila Cedevita, prosto smišljena za rešavanje krize; ona se setila onoga što nikome nije palo na pamet:

– Hajdemo da klopamo!

Inspirisane lepim jesenjim suncem, devojke su odlučile da prirede piknik pod vedrim nebom; neko je znao park s potočićem u blizini zoološkog vrta.

– Možemo ispeći žirafu – vraćao se Konj u normalu. – Tebi ćemo dati rep – procedio je devojci sa lulom, ali Žorž Sand mu je, enciklopedijski obrazovana, stavila do znaja da žirafa ima repić isto kao zec; znači nikakav.

– Svejedno. O vratu nemoj ni da sanjaš.

Ipak, demokratski je izglasano da se zverad poštedi i umesto žirafe peku slaninu sa lukom.

– Kao pioniri! Još ćemo i zapevati! – gunđala je Žorž Sand.

– Ti bolje nemoj. Pocrkaće ne samo žirafe nego i mufloni – preseče je Svastika.

Naložili su vatru i zarezali šibe, zatim nasekli slaninu i luk. Našlo se i soli i aleve paprike, sve u Igumanovoj torbi u koju su potrpali sve što su po Cedevitinim uputstvima kupili u radnji.

– Nadam se poznaješ Bulgakova – reče Konj Igumanu kada je već uveliko pucketala vatra.

– Bulgakov je jedan od retkih pisaca 20. veka koje podnosim.

– Onda u redu. Jer on je rekao da rukopisi ne gore.

– Ne, to su rekli za njegove spaljene rukopise čije su kopije našli u arhivima policije.

– Svejedno, važno je da rukopisi zaista ne gore. Jer inače…

– Molim? Šta je inače?

– Inače će tvoj referat…

Iguman je tada već uveliko šutirao vatru, ali uzalud; njegov referat o ženskim likovima u Tolstojevim romanima prožderao je plamen, i na ognju Ane Karenjine i Nataše Rostov cvrčala je slanina. Sa lukom!

– Ko je potpaljivao vatro? – osvrnuo se Iguman zloslutno.

– Evo me, evo me! Gori super, zar ne? – skakutala je Žorž Sand iz šumice kao srna, sa šakom suvog granja.

– Da je zadavim u potok?

– Nemoj, pocrkaće ribe.

– Ti si kriv što je nisi potucao. Zato divlja.

– Ne divlja za mnom; spalila je tvoj rukopis, a ne moj.

– Mani, nemam pojma šta ću poslepodne pročitati.

– Hajdemo u policiju, možda imaju kopiju.

– Ovi? Ova policija je spram Staljinove klub pecaroša.

Zahvaljujući spaljivanju rukopisa Iguman je premašio vlastiti rekord postignut godinama ranije još na fakultetu kada je održao predavanje o Dikensu koje se sastojalo od svega jedne rečenice koja je trajala sedamnaest minuta; sada je na naučnom skupu o Tolstoju izgovorio rečenicu od trideset i dva minuta, iz čega bi frojdisti lako mogli da ustvrde da Iguman Tolstoja voli tačno dvaput više nego Dikensa. Šta bi tek bilo da je trebalo da govori o Tomasu Manu? Otišao bi im i poslednji voz.

Pažljivi slušaoci, a i među njima samo oni koji su bili u dobroj kondiciji, saznali mnogo zanimljivoga, na primer da su Francuzi žensko ime Natali preuzeli od Rusa, pošto su francuske dame mnogo čitale – Anu Karenjinu! Ukazao je i na pomeranje literarnog težišta u drugoj polovini 19. veka kada umesto klasične Evrope počinju da dominiraju periferije, skandinavske zemlje i Rusija, a paralelno s tim pomera se i akcenat sa muških likova na ženske. Nora, Nastasja Filipovna, Ana Karenjina, Nana, Koštana… Nabrajajući imena, Iguman je skrenuo pažnju na njihovu važnost i Tolstojevu brigu u njihovom odabiranju koje je simbolično. Na primer, reč, u Ratu i miru Jelena se u francuskom laprdanju ruskih aristokrata spominje kao Elen, ali to je zapravo grčka Helena zbog koje je izbio trojanski rat, ona je dakle pagansko-helenski simbol, kao što je i roman neka nova, moderna varijanta Homerovih epova. Grofica Marija pak nosi takođe rečito ime, biblijsko, čime se u romanu pojavljuje i hrišćanska simbolika, ne samo na onom prvom i očiglednom planu  asocijacije između Marije i Device Bogorodice, nego prema prvobitnoj etimološkoj vezi između Marije i Mirjam, po čemu su nazvane žene mironosice. A Nataša Rostova, najzad, ima pravo rusko ime, pa nije slučajno da na kraju Rata i mira upravo ona postaje supruga i majka, jezgro porodice i simbolična majke Rusije koja od svih zemalja sveta jedina ima šanse da pronađe pravi put u istoriji. Taj mesijanski ruski narod predstavlja Nataša Rostova, koja u jednoj od najlepših scena romana igra kao Ciganka.

– Trebalo je još da kažeš da je Tostoj bio Jevrej pa bi se polovina protokola šlogirala – pohvalio je svog prijatelja na povratku sa naučnog skupa Konj u bife-vagonu.

– Ne pizdi!

– Ja? Ti si pizdio rekordno, trideset i dva minuta.

– Ako! Ti pizdiš non stop.

– Na primer o čemu?

– Ne znam o čemu, ali znam sa kim.

– Molim?

– Da, da, sa Mrljom. Rekao mi je stari.

– Šta je stari rekao?

– Da ste se davili pred kafanom!

– Pazi: davili!

– Ljubili ste se, a ovamo razvedeni.

– Kurac smo se ljubili.

– A nego?

– Kažem: davili.

– Ne zajebavaj.

– Ne zajebavam. Davili smo se. Barem ja.

– A što?

– Donela mi je kravatu.

– Mrlja?

– Mrlja.

– Baš si kurac. Zbog toga nije trebalo da je daviš.

– Nisam davio ja nju nego ona mene.

– Zato što nisi hteo da staviš kravatu?

– Ne, nego zato što ne umem da je vežem. Mrlja mi je pomogla.

– Ali ja nisam video na tebi nikakvu kravatu.

– Nisi ni mogao videti. Mrlja ju je zgužvala i bacila u uličnu korpu za smeće.

– Luda je kao ti. Šta joj bilo?

– Rekla je da je donela kravatu da mi donese sreću. Ipak mi je ovo bio prvi značajan naučni nastup u životu. Htela je da to ne bude tek onako kao iz malog džepa.

– A ti si odbio gest.

– Nisam odbio, ali sam rekao da sam tu kravatu poslednji put imao na sebi kada smo se venčali. I da mi prema tome ne donosi sreću.

– Čestitam.

– Hvala.

– Mogao si da zavežeš. Ili da se pozivaš na Džona Lenona. Da kažeš da uz poderane farmerke ne pristaje kravata.

– Mogao sam. Sve se može. Stanje je gore nego ikad. Beznadežno smo ostali sami svi. I svako treba da bude definitivno sam sa svojom samoćom. Ne mogu da glumim „zajedništvo na višem stepenu” a la Tolstoj. To su gluposti! Treba čitati ipak Dostojevskog. Ili više ne treba čitati ništa.

NAĆI ĆU DRUGOG

Trebalo je da prođe čitav niz godina od eksplozije u Černobilju pa da se na periferijama zračenja meteorološka situacija uravnoteži, da temperatura i raspodela sunčanih i oblačnih odnosno toplih i hladnih perioda bude u skladu sa smenama godišnjih doba, da leto traje od Duhova do Preobraženja a sneg padne za sv. Nikolu, a posle povratka tog uobičajenog ritma priroda je htela da nadoknadi ono što je propustila, te je jedne takve klasične zime napadala nezapamćeno ogromna i trajna belina, pa ako se malo i otopilo odmah se spustio nov, svež i još veći sneg koji je sve zatrpao, usled čega je zapinjao saobraćaj a ponegde i stao, morale su se preduzeti vanredne mere, osnovne namirnice kao hleb i mleko u mesta potopljena pod snegom dospevale su zahvaljujući posebnom – prema izrazu iz tadašnje uzbuđene telekomunikacijske terminologije „herojskom” – zalaganju određenih organizacija i institucija, pre svega vojske, ali naravno i pojedinaca.

Vozovi su i na kraćim relacijama kasnili u nepredvidivoj meri, putnici su se smrzavali gladni i žedni u kompozicijama bez grejanja po zavejanim prugama na mećavi u nedoglednim, debelo i tromo zabeljenim pustarama, a u gradovima su organi za čistoću i bezbednost saobraćaja, zajedno sa aktiviziranim rezervnim jedinicama i uz pomoć improvizovanih četa građana istrajno i pošteno ali uglavnom neuspešno i beznadežno vodili sizifovsku borbu sa snegom i mrazom.

Najsigurnije i zapravo najbrže je bilo ići peške, što su neki, doduše ironično, pozdravili kao dobro za zdravlje, ali je privreda, pre svega industrija, zadobijala osetljive rane zbog neredovnog dolaženja radnika na posao, jer za razliku od rukovodilaca i činovnika koji koriste državna i privatna kola, proizvodne snage, upućene na gradski prevoz, satima su putovale odnosno pešačile iz stambenih predgrađa u industrijska. Takvoj zimi radovala su se samo deca koja su izvlačila sanke i spuštala se strmim ulicama čak i u centru grada, pošto mašinskog prometa praktički nije bilo, a radovali su se snegu i pijanci koji su „s obzirom na nevreme” tobože opravdano i s razlogom i uzrokom dangubili za kafanskim stolovima i birtijskim šankovima, grejući se i spolja i iznutra, začaureni u toplom i teškom dimu i zadahu, potonuli u unutrašnje dubine u koje ih niko ne može otpratiti a iz kojih oni ne umeju niti žele da se  vrate.

Jednog jutra na skoro bezljudnom keju Konj se probijao kroz vejavicu kao da krči stazu u okorelom starom i vlažnom novom snegu prolazeći kroz sivu (učinilo mu se: „tamnobelu”) vatu koja je nad zamrznutom rekom spajala nebo sa zemljom između kojih se njegov visok i snažan ali od napora pogrbljen lik u tamnozelenoj jakni lelujao tako sporo kao čovek iz grozničavih snova koji beži a čini mu se da gazi po medu. Na glavi sa kapuljačom ispod koje su izvirivali samo nos i crna brada mogao je nekoga, da je bilo ikog u blizini, podsetiti na Raskoljnikova na putu ka babi, sa sekirom pod miškom, da F. M. Dostojevski radnju svog krimića nije smestio u ilinštak, u vreme julskih vrućina u zažarenom Petrogradu, mada u životu i umetničkom delu u pogledu atmosfere i uticaja na raspoloženje učesnika ili čitalaca mećava i ilinštak zapravo se poklapaju, kao uostalom sve simetrične suprotnosti.

Istina, Konj na keju nije dolazio iz umetničkog dela, tek se spremao da uđe u njega; išao je na probno snimanje nesigurnim koracima ne samo zbog iracionalnih terenskih okolnosti, niti zbog treme, jer je on i toga jutra osećao, umesto nervoze i uzbuđenja, onaj dinamičan mir i kreativno spokojstvo koji su ga opsedali pre svake utakmice, nego mrzovoljan i neraspoložen zbog termina kojeg se ovoga puta morao držati, pošto je snimanje počinjalo ujutro u 9 (tj. devet) sati, a nije smeo da zakasni upravo i u stvari jedino on, pošto će snimati njega, a to bi već samo po sebi bilo dovoljno da ga izbezumi kao sve što se mora, što ne može biti drugačije, što ne zavisi isključivo od njegove volje, a uz to su se nadovezale još dve dodatne i takođe katastrofalne okolnosti zbog kojih je njegova jutarnja snežna ekspedicija poprimila kalvarijski karakter.

Konj je, naime, prethodne noći zaginuo, dugo razgovarao i mnogo lokao sa Popisom koji ga je uvukao u ovu filmsku avanturu.

Popisovo ime je skraćenica od „Popularnog pisca”, što nije bilo ironično pošto je Popis zaista bio čitan u širokim i različitim krugovima, a pravo prezime mu je za razgovornu upotrebu bilo nezgodno, budući da je poticao iz poznate plemićke familije, pa bi svi prisniji oblici zvučali kao Zoki Nemanjić ili Piksi Karađorđević, tako da je svoj nadimak prihvatio zahvalno, čak ga je i sam koristio za sebe, a naročito za svoju suprugu koja je postala poznata kao madam Popis.

Druga strana i društveno-politička dubina apokaliptične jutarnje situacije nastala je usled boce votke koju su zajedno sa gajbom piva Konj i Popis popili do poslednje kapi, pa posle buđenja iz dvočasovnog košmarnog sna nisu imali čime da ugase vatru u svom organizmu, pošto je u černobiljskoj geografsko-istorijskoj zoni prodavanje alkoholnih pića jutro do 9 (tj. devet) sati bilo zabranjeno.

Statistički podaci pokazuju da je akcija socijalističkih moralista postigla sjajan kontraefekt: alkohol se kupovao i trošio u znatno većim količinama nego pre zabrane, jer ljudi vični piću, razume se, nisu hteli da ostanu kao Konj tog kobnog jutra bez jutarnje kapljice, pa su se opskrbili već uveče za sutradan, a pošto su im usled toga frižideri svako veče bili puni, odmah su navalili na njih i pili više, a da bi za ujutro ipak ostalo, kupovali su takođe više i više, i tako u nedogled.

Konju je u načelu i u praksi jako smetao taj nezgodan i ponižavajući zakon, taj društveno-politički obojen i ideološki obrazlagan nedostatak startne rakije, a pošto u filmskom svetu još nikoga nije poznavao, pribojavao se, mada je o tom svetu svašta čuo, da na audiciji niko neće smeti da izvuče čuturu iz torbe, ili ako se to ipak desi, kako se na svakom radnom mestu u potaji radi, njega nepoznatog neće smeti da ponude, jer svako u svakoga sumnja pošto ne zna na čijoj je strani onaj drugi, a zbog upotrebe alkohola na radnom mestu ljudi su leteli sa posla, izuzev naravno one koji su bili ovlašćeni i zaduženi da motre sprovođenje zakona, pa su bez straha pili samo oni koji su nadzirali da li drugi piju.

Od muke, Konj je počeo da računa i prognozira koliko dugo može trajati jedno probno snimanje, takozvana audicija, i pravio je u mašti geografsko-geometrijske kombinacije po planu grada, tražeći bife u blizini, za slučaj pauze, ali je brzo izgubio i tu poslednju nadu jer je uvideo da po tom snegu ni do najbliže birtije ne može se trknuti, i već je pomislio da odustane od svega, od filma i snimanja, kada je iznenada, preko zavejanog puta, ne prema reci nego na gradskoj strani keja, ugledao malu zdepastu žensku priliku u bundi i pod šubarom zbog koje, doduše, nije mogao da joj vidi lice, ali mu se dama u celini ipak činila poznata.

Žena koja je sa svojim kratkim nogama nevešto hitala u snegu, skrenula je u poprečnu ulicu i tada ju je Konj najzad prepoznao, zbog ulice, u kojoj se nalazi „Luka”, jedna od poslednjih birtija koje su u centru grada, nekim čudom ili propustom urbanizacionih vlasti, kao fosili čuvale uspomenu jednog potonulog života koji je nepovratno iščezavao, povlačio se pred najezdom vašarske elektrotehnike, bučnim i proždrljivim automatima koji svetlucaju i tandrču, grme i sevaju u novim ili obnovljenim kafićima, pa već i u starim svratištima gde su piće i razgovor doduše nezabranjeni, ali marginalizovani kao bubice anahronističnih čudaka.

Konj je, kao da ga konopcem vuku, prešao na drugu stranu pa onda do ugla gde je sa zadovoljstvom i na svoje veliko olakšanje ustanovio da se nije varao: mala gospođa je stajala pred „Lukom” i otključavala gvozdena, ko zna s kakvog podruma skinuta i ovamo dolutala vrata, a pošto osim njih u okolini nije bilo žive duše, ona ga je opazila i okrenula glavu prema njemu, i čkiljeći kroz čupavo krzno koje joj je sa šubare visilo u oči, prepoznala.

– Ćao – klimnula mu je Irina, kelnerica „Luke” kuda je Konj u poslednje vreme zalazio već i sam, bez ortaka, a i tokom dana, ne samo uveče, i tako postao stalna figura kao komad nameštaja.

Tokom dugih stajanja za šankom i prilikom finansijskih pregovora oko izvesnih veresija a ponekad i direktnih zajmova u kešu, sa Irinom se na neki način i zblizio, mada bez seksualne perspektive, što je za njega bilo novo i neobično.

Ona bi mu ponekad namignula iznad glava mušterija koje su uglavnom bile stalne i nadmetale se u žvalavom oslovljavanju krčmarice umiljatim deminutivom izgovorenim u pratnji otrcanih epiteta tipičnim akcentom švalera sa periferije, a u mirnijim, tromim prepodnevnim časovima našla je vremena i priliku, dok bi Konj pijuckao, da mu priča o školskom napredovanju svoga sina, što je za Konja bilo jako neprijatno i naporno jer je mališan pohađao prvi ili drugi razred osnovne, a Konj koji je predavao na fakultetu nije znao da odgovori na pitanja zabrinute matere da li je dečakova strast da zabada iglu šestara u zategnutu zadnjicu devojčice koja sedi pred njim znak arhitektonskog talenta ili potisnute predškolske seksualnosti.

 Konj je sada, po cičoj zimi, počeo da naklapa o razlikama između filozofskih i političkih dimenzija vremena, da je „devet sati” relativna kategorija, ali je Irina otključa vrata i uletela u mračnu prostoriju i odmah upalila svetlo, zatim je videvši da Konj okleva na pragu, shvatila sve njegove nedoumice i viknula:

– Upadaj. Upiškiću se. Pazi ako neko naiđe.

Bundu je bacila u ćošak na gajbe i nestala za vratima s figurom devojčice što čuči na nokširu, pa je Konj, kad je ušao i zaškrinuo za sobom vrata, zastao sam, zbunjeno i nezgrapno nasred prazne krčme. Bilo mu je smešno da se nalakti na „svoje mesto” kod šanka pored aparata za ekspres kafu, pa je stojeći tako neodlučno izbečio oči, požudno a i uplašeno, na policu gde su se ređale dobro mu poznate obične litrenjače s vinjetama „Brendi”, „Šljiva”, „Rum” i jedna originalna „Stoličnaja” kojoj je Konj posvetio najveću pažnju.

– Uzmi sipaj sebi ako cvokoćeš – začuo se glas iz nužnika. – I meni možeš jedan mali konjak, duša mi se smrzla.

Konj se prvo ukočio i malo zinuo kao da nije dobro čuo, zatim je skočio za šank i skinuo sa police prvo votku, ali se predomislio i uzeo konjak i sipao u štamprlu, potom se vratio votki i nalio sebi jednu duplu, a pre nego što je vratio bocu otpio je iz nje nekoliko gutljaja onako kao što se voda pije ili pivo, zatim je srknuo iz čaše, a pošto Irina još uvek nije izašla iz toaleta, još jednom je skinuo votku i napunio čašu, a pre vraćanja boce opet je otpio iz nje, i ta bi se igra ponavljala možda do poslednje kapi da se iz toaleta najzad nije čulo žuborenje vode, pa je Konj izašao iza pulta i dočekao Irinu s čašicom konjaka koju je ona prihvatila tek pošto je obrisala ruke u kecelju koju je opasala i počela da puni prve krigle.

Pogledala je na sat i počela da vadi iz fioke pare i raspoređuje sitniš u metalnoj ladici pod kasom, a i Konj je video da treba da krene, ali nije znao kako da plati, koliko votki da prizna kada ni sam ne zna koliko je roknuo, pa je izvukao iz džepa zgužvane banke, jer otkad je jednom izgubio ili su mu ukrali novčanik sa celom mesečnom platom i svim dokumentima pare je nosio u levom džepu od farmerki („s one strane s koje šoram”, davao je to nejasno objašnjenje) i nesigurno promrmljao:

– Osam votki, recimo osam votki, da platim.

– Idi, profesore, molim te lepo, danas si bio gost firme!

U tom trenutku, kao da su im opalili ledeni šamar, u prostoriju je uletela zima i začuo se bat sporih koraka; stiže prva mušterija. I zaista, na vratima se pojavio Stari Gusar u svojim ogromnim izanđalim čizmama, naslonjen na kukast štap, sav zavejan, ali gologlav kao uvek. Irina počela da mu toči kriglu piva u koju će matori usuti pola deci ruma. Tada je iz tranzistora zakokodakao signal, i širok, staložen ženski glas počeo je da govori vesti. Devet sati. Konj je viknuo „ćao” Irini a Starog Gusara drugarski udario po ramenu i izleteo u mraz.

Kada je u devet i sedamnaest stigao na adresu zapisanu na papirnu maramicu koju je stiskao u ruci, u Konju je proradio samoodbrambeni mehanizam svojstven svima koje ne bije glas da na sastanke stižu ranije od ugovorenog; nije ga uzbuđivalo što kasni, po tom nevremenu je čudo što je uopšte došao i svi koji ga čekaju ima da se osećaju počašćeni, a uostalom, prešao je podgrejan votkom u kontranapad, ako već u filmskoj industriji ima toliko para da dnevni honorar drugorazrednih glumaca za njega zvuči basnoslovno, zašto se snimanje priređuje ovde u ovoj oronuloj zgradi na keju a ne u studiju ili na kraju krajeva u Holivudu, i zašto nisu poslali po njega taksi ili helikopter?

Nabusito kao harambaša, popeo se na drugi sprat, izašao u trem, na jednu od onih popločanih traka obrubljenih niskom gvozdenom ogradom koje sasvim neorganski i nestabilno a očigledno opasno po život vise kao labavi hodnici-opasači u tobožnjem dvorištu stambenih zgrada iz doba realizma, kao neki nemarno priheftani reljefi, a zapravo plodovi i spomenici tužne ograničenosti stvaralačke mašte i graditeljske moći.

Pripio se uza zid jer je i u normalnim prilikama imao paniku od prostora, pa je sada, isceđen poput opirače, visinu od dva sprata video kao provaliju, a uz vrtoglavicu pridružila mu se i averzija prema visećim hodnicima koji su ga podsećali na lože u starinskim bioskopima gde je Konj nekada, na jednom od svojih prvih randevua, doživeo neuspeh i ispao komičan, pošto je s ljubavnim predumišljajem kupio karte za ložu, ne znajući da su udobna sedišta od kadife razmaknuta američki komotno metar i po jedno drugom iza leđa, pa kada je dočekavši najmračniju noćnu scenu u filmu ispružio ruku i napipao svilu kose svoje devojke, ona je, predana napetoj radnji na platnu, vrisnula kao što samo zdrave i neobuzdane razvijotke umeju, pa su dotrčale dve babe u plavim mantilima, spremačica i ona koja gleda karte na ulazu, no videvši da nije u pitanju huliganizam nego naivan nestašluk i infantilna nemoralnost, upozorile su ih da se ponašaju pristojno, inače će zvati policiju da ih izbaci, tako da je Konj one davne večeri prokleo i onoga ko je izmislio bioskop, a prvi poljubac morao je da odloži do kapidžika do kojeg je devojku najkasnije do pola jedanaest trebalo da otprati.

Od te uspomene bilo je još gore što je hodnik tog zimskog jutra bio podesan za virtuozno klizanje a ne za hodanje: sneg su doduše čistili, ali samo sveži gornji sloj pod kojim se skrivao led koji se izgažen opreznim i širokim mornarskim koracima prolaznika uzdizao u sredini kao opasan hrbat ili ledina na poljskim putevima između dva koloseka, a pošto Konj nije smeo da kroči na ivicu prema labavoj gvozdenoj ogradi, bio je prinuđen da obema nogama gazi uzanu i strmu unutrašnju stazu pored zida, što je u njegovim ljubičasto-plavo-crnim plastičnim čizmama br. 45 bio sam po sebi akrobatski podvig, a ravnotežu je održavao oslanjajući se desnim ramenom na zid, dok je levom rukom oprezno i samo prstima dodirivao klimavu ogradu, da se podupre. Stigavši tako do vrata na kojima je visio komad hartije sa natpisom „Snimanje”, pritisnuo je zvono, zbog čega je trebalo da se okrene i odlepi od zida, a pošto sa unutrašnje trake hodnika nije smeo da se makne, taj komplikovan manevar izveo je trapavo pa se zaljuljao i napravio piruetu, uzalud razmahan rukama da nađe ravnotežu ili da se pridrži, jer je uhvatio samo cedulju koja se otkinula sa vrata i ostala mu u ruci, a on je koliki je dugačak ljosnuo pred pragom.

Nekoliko trenutaka ležao je nepomičan da mu prođe strah, onda se počeo koprcati kao buba na leđima, ali nije mogao da se okrene i digne jer je u desnoj ruci čuvao cedulju da se ne pokvasi. Od nemoći i besa hteo je da makar četvoronoške otpuzi do stepenica gde će valjda uspeti da ustane ili će se prosto skotrljati i jednom naveki reći zbogom snimanju, glumi i lovi, i već je video sebe ponovo u Irininoj toploj birtiji, kada su se nad njim otvorila vrata, iza kojih se pomolila šiljasta riđa brada poput neke grube četke, a za njom malen i neverovatno kukast nos i ustreptane sitne oči plave kao kupine, koje su zbunjeno šestarile u visini u kojoj se mogao očekivati čovek koji  je zazvonio, ali ga nigde nije bilo. Konj je, i ne trudeći se više da ustane, sačekao malo nalakćen komotno na grudvu snega, zatim se učtivo oglasio:

– Dobar dan. Na audiciju… Po telefonskom dogovoru…

Režiser, koji je otvorio vrata, spustio je pogled u pravcu glasa i ugledao Konja koji je ležao na tremu kao da mu je to tako neki običaj. Riđobradi čovek, mirno kao da je to i očekivao, pružio je ruku kao da je to samo normalan gest pozdrava a ne pomoć za ustajanje, što je Konj odmah shvatio, jer je režiserovu desnicu samo stisnuo i protresao, i predstavio se i nadalje ležeći kao da i ne namerava da se digne, a možda bi ostao tako da se nisu pojavile asistentkinje u kratkim suknjama i ugurale Konja u stan.

Čovek koji ga je dočekao bio je filmski režiser bez filma, pripadnik mlade generacije, što je u toj struci i sredini značilo naraštaj između trideset i četrdeset godina, u stvari bliže četrdesetoj, a u to vreme u središtu pažnje intelektualnih krugova pa donekle i štampe, kao poznata figura takozvane opozicije koja nije bila legalna niti zvanična, a u nju su se trpali svi koji su ili direktno delom i delovanjem, ili indirektno samo u mislima i nesudelovanjem izražavali nezadovoljstvo i svoje neslaganje sa kursom, a režisera su svakako ubrajali u onu prvu vrstu, u aktivne opozicionare, iako je on samo hteo to da bude, jer je već odavno bez uspeha pokušavao da snimi svoj prvi igrani film, mada je scenario koji mu je napisao Popis bio prihvaćen, ali u državnom budžetu, navodno, nije bilo para za snimanje. Sada je, međutim, stanje postalo uzbudljivo jer su se angažovale određene imućne institucije i bogate firme koje su ponudile pomoć, mada u interpretaciji zlih jezika i sumnjičala samo iz interesa, ocenjujući da vreme i međunarodna situacija radi za opoziciju koja njihovu sadašnju naklonost, za njih materijalno beznačajnu, kada dođe na vlast neće smeti da zaboravi, i tako su odjednom, za vrlo kratko vreme, bila obezbeđena materijalna sredstva dovoljna za superprodukciju, i proradila je reklama, pre svega u inostranstvu.

Trebalo je da počne snimanje, ali ni za boga nisu mogli da nađu glumca za glavnu ulogu, svi popadali na audiciji i odlazili sa tih probnih snimanja razočarani i opareni, a režiser je sumanuto tražio nove i nove, sve dok nije iscrpeo profesionalne zalihe, pa je usijanim očima krenuo u beskrajne skitnje po gradu, zadirkivao je i provocirao ljude na ulici i u kafanama, testirao njihove reakcije, mimiku i gestikulaciju, frekvenciju glasa i metakomunikaciju, ali takođe bez ikakvog rezultata, ako se ne računa ona sumnjiva popularnost ili barem poznatost koju je u tim avanturama stekao, jer su ga po gradu spominjali kao manijaka ili pedera, sve dok ga u nekoj predgradskoj birtiji nisu isprebijali, čime se pitanje glavne role ponovo vratilo na mrtvu tačku.

Konj ni slutiti nije mogao da je po režiserovoj nadi i verovanju on onaj čovek o kojem režiser sanja. Nije znao čak ni da se poznaju, jer onaj jedini susret i formalno predstavljanje u gunguli protestne žurke kod Popisa Konj je potpuno bio zaboravio, kao što je celu tu žurku pamtio samo kao nešto iz svoje prethodne inkarnacije, slutio je boje i mirise za koje ne postoje pridevi, oblike i kretanja o kojima nije znao kome pripadaju, šta ih upravlja i kuda smeraju. Sećao se samo težine vazduha i oporog ukusa zvukova, i one strepnje koja je ispunjavala prostor u Popisovoj kući oko koje su te večeri s vremena na vreme kružila dva crna automobila.

Neki su se napili abnormalno, naime takvi kojima to inače nije bio običaj, drugi su pak, od kojih bi se to očekivalo, ostali trezni i nervozni, i ozbiljni dosadno kao svrab. Doduše, Konj je znao već i tada a događaji su kasnije potvrdili da obazrivost tom prilikom nije bila bespredmetna ni neopravdana, jer su prisutni zaista mnogo rizikovali, neki posao, drugi dragocenu povlasticu uglavnom slobodnog, znači specijalno nenadziranog objavljivanja, treći blagodatnu bezbednost nepoznatosti i neprimetljivosti, mada je među ovim zadnjima bilo i takvih, Konju se činilo da ih prepoznaje po glasu i gestikulaciji, po očima i nosu, koji su računali da iz anonimnosti izlete upravo padanjem u nemilost kod vlasti zbog učestvovanja na ovom sastanku od kojeg su očekivali skandal, jer pored svega neizvesnoga i nepredvidljivoga bilo je sigurno i svima jasno da je žurka kod Popisa kulturno-politički događaj koji prevazilazi prividne generacijske okvire i koji neće minuti bez posledica.

Buru je izazvalo zabranjivanje omladinskog književnog časopisa koji je prvo ujedinio mlade pisce i umetnike, kritičare, slikare, filozofe, ekonomiste, istoričare, sociologe, zatim je u roku od svega nekoliko godina privukao i starije, pomirio i zbližio urbane i ruralne, narodnjake i kosmopolite, ujedinio sve naraštaje i sve snage koje su težile ka promenama, pa je polako, postepeno i neopaženo a za nedovoljno budne vlasti iznenada postao organ opozicije, u neku ruku i njen zaštitni znak koji su mnogi kupovali i nosili kao kokardu i simbol bunta pod miškom ili dopola strpanog u džep, i već se nije znalo niti je bilo važno da li je taj časopis stvorila opozicija ili on stvara nju.

Zbog fizički primetljive snage iza njega, vlast se nije usudila da časopis izbriše jednostavnim administrativnim potezom, nego je prvo uklonila glavnog urednika, a redakciji predložila novog, naravno brižljivo odabranog čoveka, čime je članovima uredništva a preko njih i celoj književnoj omladini pa u stvari i opoziciji ponudila mogućnost beskrvnog kompromisa i, još lukavije i opasnije, mogućnost javno nepriznatog i nepokajanog, dakle bezbolnog i neponižavajućeg polaganja oružja.

Omladina, međutim, neki su rekli da iz mladalačke drskosti i ponosa a prema drugim mišljenjima iz ravnodušnosti pošto ionako nije imala bogzna šta da izgubi, nije prihvatila taj prepredeno ponuđen kompromis, članovi redakcije su bez izuzetka dali otkaz, a pisci i intelektualci, mladi i stari, čak i takvi koji nikada u tom časopisu nisu sarađivali, izrazili su solidarnost sa originalnim uredništvom i najavili bojkot časopisa ukoliko ga pod istim imenom bude uređivala nova redakcija.

Tek se spuštao mrak ali pritisak u glavama i srcima bio je na pragu oluje koja se nazirala po zajapurenim obrazima i ušima vrelima kao žeravica, koja su se pomaljala kroz duvanski dim u prostorijama uredništva, u maloj sobi za uređivačke poslove i u manjoj, za administraciju i za goste. Sa kasete pevao je Džim Morison čiji se promukli glas mešao sa žagorom razgovora, jednakim romorenjem neprestanog brbljanja svih prisutnih istovremeno, a bilo ih je preko šezdeset, uzimajući samo one za koje su znali da su prisutni, te nije čudo što su se davili, zevali i frktali u dimu koji je bio toliko gust da nije mogao da se makne i izađe kroz prozor, uostalom nije ga puštao napolje ni gradski smog, a svi su pušili („i oni koji ne puše”, kašljucao je Konj), a pošto su napunili pepeljare i korpe za đubre, pikavce su gasili u plastičnim čašama koje su se onda topile i smrdele.

– Popis! Telefon! – čulo se iz male sobe verovatno još i onda kada je Popis već bio kraj telefona, ali posle su se utišali, i Konj je nastavio da mladom signalističkom pesniku objašnjava razliku između dvojezičnog pisanja i autoprevoda, koja je gledana spolja i samo po rezultatu sasvim neprimetna, ali iznutra, u stvaralačkom procesu, tako ogromna da se te dve stvari i ne mogu uporediti, i već je počeo da traži primere za svoju tvrdnju, kada ih je Popis, obojicu istovremeno, zgrabio za ruke iznad laktova, uneo im se u lice i poluglasno, izgovarajući reči u komadima, rekao:

– Madam Popis je zvala. Sa ulice. Gori nam kuća. U pičku materinu!

Sutradan se u celom gradu znalo za požar koji na sreću nije bio tako opasan koliko se Konj bio uplašio sudeći po izrazu na Popisovom licu i njegovoj psovci koja je iz Popisovih usta delovala kao da se Botičelijeva Venera zakašljala i pljunula nešto zeleno. Ali u trenutku kada je opsovao ni Popis nije mogao znati ništa određenije osim onoga što mu je supruga rekla u telefonu iz govornice preko puta njihove kuće koja je u sumraku sablasno svetlucala, mada samo gornji deo visoko u vazduhu, pa je u polumraku, osvetljena sopstvenim ognjem, ličila na mrkog diva kome se upalila kosa, jer kako se kasnije ispostavilo gorelo je samo potkrovlje, a vatrogasci su se pojavili kada je gospođa Popis bila još u govornici i zvala svog muža, tako da su zahvaljujući brzom gašenju stradali samo drveni delovi konstrukcije, i kad je Popis taksijem stigao na lice mesta, vatre više nije bilo.

O uzrocima požara kolale su dve varijante, obe neistinite, ali hermeneutički razvijene i šire od običnog spletkarenja i nagađanja; bile su prosto odraz atmosfere razdoblja u kojem je vladala svest o presudnosti trenutka i „velikoj situaciji” kada se živelo u perspektivi predosećanja i predskazivanja bliskih i krupnih promena, ali uz strepnju da li će to biti na bolje ili na gore, pa se svaka pojava mogla shvatiti i protumačiti kao znak ili znamenje, sve je bilo nešto drugo nego što se na prvi pogled činilo, trebalo je samo umeti videti, ne tek gledati.

Jedni su pričali i kitili šarenim detaljima priču o policajcu ili tajnom agentu maskiranom u vodoinstalatera koji se pre požara motao oko Popisove kuće i okolini, nekadašnjem izletištu na reci a danas luksuznom zelenom kvartu grada, i tačno u vreme kada su mladi pisci u redakciji „slavili” zabranjivanje časopisa a madam Popis je otišla kod bake po decu u komšiluk, tobožnji majstor se ušunjao u dvorište, što mu nije bilo teško jer među Popisovog imanja s one strane gde se plac spušta na reku umesto ograde označava samo red zapuštenih jorgovana, i zapalio gornji, uglavnom drveni, nedavno dozidan potkrovni deo kuće.

Drugi su pak širili fabulu da je Popis sam zapalio svoju kuću da bi s jedne strane maznuo pare za osiguranje a s druge strane ispao žrtva komunizma

Prema mišljenju onih koji su rasturali onu prvu varijantu, među kreatorima ove druge bilo je policijskih doušnika i provokatora. Oni su smislili i odgovor na prividno logično pitanje kako je Popis mogao zapaliti svoju kuću kada je za vreme požara bio u redakciji. Zapravo i samo pitanje je postavljeno isključivo zato da bi se mogla razviti teorija o zaveri protiv režima, jer naravno da su sasvim drugačije dimenzije ako je u pitanju samo individualna akcija prepredenog hohštaplera radi para ili delo političke bande antirežimskih intelektualaca i terorista.

Razume se, tu varijantu je prihvatila i opozicija kao dobro smišljenu provokaciju, tvrdeći da su Popisovu kuću zapalili organi bezbednosti po direktnom nalogu ministra za kulturu i obrazovanje, samo da bi posle mogli da šire optužbu da je kuću spalila opozicija koja želi da dobije pomoć sa Zapada.

Iako je bilo očigledno da su sve te priče puke izmišljotine i obične gluposti, vrlo je karakteristično za duh tih vremena da su mnogi ako ne i poverovali ali prema prostonarodnoj evidenciji o dimu i vatri, u ovom slučaju čak kalamburistički aktuelnoj, ipak mislili da „na kraju krajeva” ništa nije nezamislivo. Izgleda, zbunili su se čak i najbliži prijatelji, pa je Konj prvog dana posle požara kada ga je Mrlja zvala da čuje šta je bilo, mrzovoljno i nesigurno iscedio u slušalicu jedno uobičajeno „puna mi je kesa!”, što je moglo svašta da znači, sve dok sutradan na licu mesta nije video onu prirodnu iracionalnost kojom je vatra grabila i proždirala sve, i dok nije doživeo prvi i nepobitan dokaz o tragičnosti događaja, kada ga je madam Popis zgrabila za rukav, odvukla gore na mansardu, šutnula čađavi ostatak od vrata i zalelekala:

– Knjige, Konju, bog te mazo, sve knjige!

Verovatno već tada, dok je nemoćno stajao pred ožalošćenom mladom ženom, Konju je sinula ideja dobrotvorne žurke koja ga je oduševila kao sve što je očigledno dobro i lepo, a što se, po njegovom iskustvu i za njegove pojmove, može sresti samo u izuzetnim i teško uhvatljivim plodotvornim trenucima, pa je još istog dana telefonirao članovima bivše redakcije rasturenog časopisa i dogovorio se s njima da u subotu uveče prosto upadnu kod Popisa s pićem i knjigama! Da svi donesu knjige koje mogu da odvoje od svojih i poklone Popisu koji mora iznova da osnuje biblioteku.

To je bila ona žurka kada su se Konj i režiser, reče režiser lukavo, poslednji put videli. Posle nje je razgovarao s Popisom o Konju koga je uočio na čađavim stepenicama, usamljenog sa flašom tonika – ne znajući da je to maskirna flaša, puna votke – i sa razbarušenom kosom i bradom, u kariranoj parhetskoj košulji teget-žuto-bordo-zelene boje, izolovanog i odsutnog, očito nezainteresovanog za priče Velika Starca koga su svi slušali kao opčarani sedeći na podu („u podnožju Velikog Starca”, smeškao se Konj) i bukvalno zinuli kao majmuni pred anakondom u Kiplingovoj knjizi o džungli, valjda zato što su morali da gledaju uvis, no verovatnije od uzbuđenja i počasti što imaju priliku da iz dohvatljive blizine gledaju i slušaju jedno od Starčevih oglašavanja. Konja je iznenadilo da matori ništa naročito nije rekao, govorio je u stvari gluposti, na primer o Starčevom rodnom selu gde je predsedniku opštine maznuo monopol na čišćenje novouvedene kanalizacije pa je kupio sebi, naravno iz opštinskih para, kola sa cisternom („šmrkaču”), i nedeljom pre podne, dok se uredan narod na liturgiji moli bogu, predsednik obilazi selo sav od govana i mlati basnoslovnu lovu.

Konj nije imao ništa protiv Starca koji nije bio kriv što je postao heroj samo zato što za vreme okrutne diktature nije mogao da objavljuje, pa se sada kako je pritisak malo popustio i počele su da izlaze ranije zabranjene knjige našao u centru pažnje jer se u tim knjigama otkrivala dimenzija slobodarstva, iako takve dimenzije u njima najčešće i nije bilo. Konj je to razumeo, ali zabrinjavala ga je iracionalna i neuhvatljiva logika nasilja i duhovne diktature po kojoj su Starčevi apstraktni egzistencijalno-filozofski romani u nečijim očima mogli da budu opasni, pa ih je trebalo zabranjivati. Ako je to bilo moguće, onda sve može biti moguće. Veliki Starac je, mislio je Konj, jedanput zabranjen, drugiput heroj, a u stvari zanima ga samo da li predsednik opštine krade govna.

Ta čudna ravnoteža negodovanja i opraštanja, izgleda, odrazila se na Konjevom licu i stasu dok je sedeo na stepenicama snažan i pogrbljen, blagonaklon i odsutan, pa se takav utisnuo u režiserovo pamćenje, koji je takođe čučao u podnožju Starca, blizu Popisa, koga je upravo u to vreme bario da mu napiše scenario za film, što je Popis najzad i učinio, a režiser se kasnije, posle uzaludnog traženja glumca za glavnu ulogu setio Konja, smatrajući da im je za film potrebna upravo takva ličnost koja je evidentno nadmoćna, prosto po prirodi, a da toga ni sama nije svesna.

Uzalud je Popis odbijao predlog i objašnjavao da Konj uopšte nije takav, da nije nadmoćan nego pitomiji od jelena, da i ping-pong igra defanzivno i sramežljivo, izvinjavajući se posle svakog uspešnog smeča, što naravno nije bilo tačno pošto se Konj u svakoj vrsti sporta manijački borio, ali je Popis hteo da glavnu ulogu u njegovom filmu odigra ipak neko od poznatijih profesionalaca, no režiser nije odustajao, tvrdeći da on od Velikog Starca takve piramidalne idiotizme kao priča a predsedniku opštine nikada nije čuo, i da je Starac sve to izmislio pošto nikada nije živeo na selu pa pojma nema o kanalizaciji, ali je čisto poludeo i nije zna šta govori hipnotisan energijom kojom je Konj zračio zakovan u visini kao ogroman bradati orao ukočen u letu.

Popisu je na kraju dosadilo da sluša režiserova naklapanja o tobožnjem sedmom čulu neophodnim za njegovu profesiju, pa je obećao da će pokušati da nagovori Konja da ode na audiciju što je učinio („Radi se, znaš, o svotama koje su za nas tolike da ja i ne znam, bokte, kolike!”) one noći posle koje se Konj mamuran probijao kroz mećavu na keju, već i sam žaleći što je pristao, sve do trenutka kada mu je režiser otvorio vrata. U predsoblju, skidao je kaput oprezno kao da vreba odakle će se lopta ili protivnik pojaviti, i požudno ali i rezignirano posmatrao jato devojaka od kojih je jedna bila naočitija od druge i koje su gmizale kao mravi pune ponosa i gordosti od sopstvene važnosti i obaveza s kojima se nose junački, ljuljajući zadnjice u teškim zimskim suknjama ili zategnutim farmerkama, što je još više zašiljilo požudu u Konjevom pogledu, budući da su u njemu nagon i želja za putenim kontaktom rasli paralelno sa isparavanjem alkohola od prethodnog dana („mamuran zec”, imao je običaj da kaže).

U takvom raspoloženju ponadao se da će biti možda i ljubavne scene, ali se u sobi ispostavilo da je to bio preterani optimizam. Velika, originalno valjda dnevna soba u koju su ušli, nije bila sasvim prazna, ali je nameštaj odavao da ne služi stambenim potrebama, mada su okrugli sto i dve izanđale starinske fotelje bile namenjene da stvore tu iluziju, pa je Konj osetio da se zbog te protivrečnosti u toj sobi čovek ne može osećati i ponašati prirodno, na šta su glumci možda naviknuti, pa je, kad ga je režiser ponudio da sedne, kliznuo u fotelju nevešto i posadio se neudobno kao u čekaonici na železničkoj stanici, i sasvim se zbunio kada ga je režiser zamolio, a Konju se učinilo da mu je naredio, da se premesti u drugu fotelju, leđima prema monitoru, pošto režiser i treba da kontroliše sliku na ekranu.

– Ti sve znaš, ne? – pitao je i odmah nastavio bez predaha, i ne pretpostavljajući da će mu Konj odgovoriti. – Reče ti Popis, ne? Tu smo u nekoj zajebanoj varošici, bogu iza leđa, negde blizu, ne? zapadne granice. Ti si ovde, ne? bog i batina! Držiš, ne? lokal.

Režiser je posle svake desemantizovane upitne rečce premestio noge pa je čas desnim čas levim stopalom zamlaćivao ispred Konjevog nosa, koji je sedeo nestabilno, kao da mu zebe zadnjica.

– E sad, svi jebivetri, provincijalni frajeri, lafovi, švaleri, šverceri, siledžije, kurvice i kurvetine, ne? ceo taj ološ strpan je i živi tu, ovde u tvom lokalu, tu im je luka, tu im je, ne? kancelarija i klub, ovde ordiniraju i ovde se zajebavaju, tebe svi poznaju, a i ti, ne? znaš svakoga, znaš njihove mućke, veze, transakcije, planove, čitaš ih iz dlana, ne? ali ti sam nikada ne učestvuješ ni u čemu, ne opredeljuješ se, nemaš ni prijatelje ni neprijatelje, živiš, ne? iznad celog tog njihovog cirkusa, ravnodušan prema pizdarijama zbog kojih se oni ubijaju živi, a ipak, ne? posle svakog ozbiljnijeg biznisa mazneš kajmak, i bez toga da mrdneš prstom, ne? pripadne ti ili najbolja jebaljka koja nikom od tih govnara ne daje, ili lova, ne? zbog koje su se klale bande.

Režiser ej ovde održao kraću pauzu i dao neki znak snimatelju koji je kružio oko Konjeve glave kao bumbar.

– To si ti, ne? glavni dasa, a ja ću biti, sad ću, ne? ja da igram jednog od najsitnijih pičkaroša iz rulje koja se vrti oko tvog lokala. Poslednja pijanica, dekintiran tip, ne? kojem za manje usluge, da trkne, ne? na poštu, daješ neku crkavicu, ili dodeljuješ čašice najsmrdljivijeg otrova zvanog rakija, čak mu, ne? iz milosrđa, u trenucima kada je do poslednje mrvice organizma prokvašen alkoholom, a nema, ne? od čega da nadolije pa će skoro da odapne, daješ i džabe, bez ikakve učinjene usluge, tako da ti je on, ne? neka vrsta sluge, podanik i dupelizac.

Konja je, koga je od vrućine u sobi posle sibirskog mraza iz kojeg je došao i od nezaustavljivog pljuska režiserevih reči a i zbog probdevene noći hvatao san, poslednja reč, neobična, za njega nova i vrlo slikovita, iznenadila, naprosto ćušila, te se trgao, zakašljao duboko kao što znaju često i moraju samo strastveni pušači, i kao da ga je to podsetilo, zapalio je cigaretu i kroz plamičak šibice pogledao u okolo, zavirio pod ormančić na kojem je stajao monitor, svuda je zagledao gde je mogao da zamisli bocu ili demižon, ali video je samo kablove i gvozdene tronošce za rasvetu, te je razočaran zamahnuo u oblak dima koji se tromo valjao prema režiseru, i ponovo se prepustio neumoljivoj sudbini.

– Uz to – čuo je režiserov glas kao da sluša radio, iz daleka – budimo, ne? konkretni. Ja ti, recimo, dugujem pet hiljada maraka, ne? za tebe, dasu sa lokalom, to je pičkin dim, ili barem obična, svakodnevna suma, ali za mene, ne? blago faraona, ceo život! I sad, ovde, ne? počinje naša scena. Tu smo u tvojoj kancelariji ili magacinu lokala, noć je, napolju u baru pijanči raja, ti si me, ne? pozvao na razgovor. Ja ne znam šta ćeš, ali bojim se, ne? zbog maraka. Eto, imaš, ne? sve informacije. Tvoj predlog je sledeći: ako odnesem u Beč jedan kofer i predam ga na određenoj adresi, ti ćeš mi zaboraviti onih pet hiljada maraka. To je, ne? sve. Treba da postigneš, da me ubediš, da me namamiš, da me nateraš, da me kumiš, da mi jebeš mater, samo da pristanem da odnesem kofer u Beč. Počinjemo.

– Momenat.

Konj je usporeno i oprezno, kao da vadi trunku iz nečijeg oka, ugasio cigaretu u pepeljari, pa je pitao.

– A šta se nalazi u koferu?

Režiser je zinuo.

– Bravo! – dreknuo je zatim. – Bravo i bravo! To je pravo pitanje, ne? Znao sam, zabadava je Popis kenjao, ko meni treba! Šta je u koferu, ne?

– Da.

Režiser se nagnuo napred, uneo se koliko je od stola mogao Konju u lice, i prošaputao.

– To, pazi, znaš samo ti. I ne smeš da mi odaš. Ni za živu glavu! U tome je, ne? štos. Ja nipošto ne smem da znam šta se nalazi u koferu.

Okršaj se zametnuo pre deset sati, ali još ni u pola dvanaest ništa nije nagoveštavalo da će se iznenada i na sasvim neočekivan način završiti odnosno prekinuti, da će suparnici posle jedne krupne rečenice, koja će jednog od njih kao zmijski ujed dići iz fotelje a drugom će se skameniti na usnama, pružiti jedno drugom ruku kao rvači posle borbe i oprostiti se uz hladne i učtive reči, što će se posle dugotrajne žestoke borbe moći shvatiti kao izraz priznanja i poštovanja, bez obzira na munje u očima i raštrkane frizure.

Davili su se rečima sat i po vremena, u početku oprezno i ovlaš, pipajući i gustirajući protivnika, doduše prilično jednostrano, jer je Konj bio prinuđen da napada, da igra, skakuće i obleće okolo, da navaljuje sa raznih strana i na različite načine, da stalno menja taktiku, način i naglasak, da ubaci sve i da u svakoj od tih uloga, od prepredeno umiljatog do vulgarnog i grubog bude ubedljiv, da gestikulaciju, glas i rečnički fond prilagodi  trenutnoj varijanti, a da ipak ostane uvek svoj. U koncentraciji da se usredsredi na ta neprestana preobražavanja a da sve vreme zadrži visok stepen unutrašnjeg žara, u početku mnogo su mu smetale okolnosti na koje on nije bio naviknut: posrtanje snimatelja s kamerom iz ruke, zveckanje tonca sa pecaljkom i neobično jako svetlo reflektora, pa i monitor iza leđa u kojem se, znao je, vidi uglavnom uvek on, ali nije mogao da se pogleda, da barem otprilike vidi kako deluje na ekranu, što nije mogao ni da zamisli jer je morao da pilji u režisera, da ga fiksira, da pogledom probada i ubija tog čoveka koga po scenariju ima u šakama, može da ga zgnječiti kao mušicu, a koga treba sada da navede na tanak led, da ga prevari ili da mu na slamku pije krv ako ne zaigra kako on zviždi.

Međutim, čovečuljak se ponašao jako čudno. Trepkao je kao miš iz mekinja, uglavnom ćutao kao som, a na Konjeva navaljivanja i razne predloge u vezi s prenošenjem kofera u Beč, režiser je odgovarao pitanjem:

– Dobro, dobro. Ali šta se nalazi u koferu?

– Pa jebote, rekao si da ne smem da ti odam.

– E, u tome je, ne? štos; ne smeš da mi odaš, ali treba da  me nateraš.

I tu nije bilo kuda, ništa nije pomagalo, zamka se zatvorila i nije popuštala, za sat i po vremena Konj nije uspeo da postigne pomak ni od milimetra; uzalud je izmišljao najstrašnije načine masakriranja ili suprotno, mamce finansijskog ili erotskog karaktera, zabadava je spominjao ciganske noževe i japanske prosititutke, režiser je na sve to reagovao uvek na isti način.

Najzad, posle njegovog ko zna po koji put ponovljenog umornog pitanja – „Ali šta se nalazi u koferu?” – Konj je zaćutao, zapalio cigaretu, snažnim zamahom ruke ugasio šibicu i rekao:

– Goni se u kurac. Naći ću drugog.

*

Prošla je zatim nekako i ta dugačka zimurina. Film je snimljen bez Konja, i krajem proleća prikazan, ali on nije išao da ga gleda. Čuo je o njemu prvi put mišljenja pod platanom ispred „Luke” gde je svakog petka sedeo sa starim društvom sa fakulteta.

Išao je Konj, lak, dugim, otegnutim koracima, ali bez žurbe, jevanđeoskim hodom, kao donosilac dobrih vesti, čak mu se činilo da će u novim, belim Adidasovim patikama sa plavo-žutom trakom uzleteti i početi da kruži nad tromom, obasjanom, prljavo-plavom rekom preko koje je, kao grudnjak, zategnut beli most koji se pod njim, kao da to čini od njegovih koraka, ljulja poput trambuline.

Gledao je ispod sebe pesnika u tuču, u čizmama i kabanici sa gajtanima, u jednoj ruci sa listom hartije, s drugom rukom zabodenom u nebo, sada plavetno, čisto i ogromno, prema kojem mu je ozareno, zaneseno lice dignuto, iznad tornjeva, kupola i solitera spram kojih se zgrada, ispred koje pesnik na mermeru stoji, čini sićušnom, a u kojoj su negda, po hodnicima-lavirintima nečujno šetali Lojolini podanici, a koja se sada, ofarbana bojom uvele jagode, učinila slatkom a ne samo zbog boje koja priziva pomisao pa čak i mirisnu asocijaciju na kolače sa šlagom i slatkim, teškim, otužnim penama od tobožnjeg (u Konjevoj terminologiji „veštačkog”) voća. Ne, Konj je zgradu svog univerziteta voleo bez obzira na boju maltera, jednostavno kao prostor svoje mladosti a sada svog radnog mesta gde je upravo digao platu koja je strpana u levom džepu intenzivno katalizirala njegovo lako i široko raspoloženje koje je nazivao „Da-stanjem” ili perunovskim odnosom prema svetu, prema svemu onome što se nalazi spolja ozareno energijom isključivog odobravanja i priznavanja i neograničene spremnosti na primanje i davanje bez odricanja ili zabranjivanja, bez prizvuka svega onoga što negde daleko možda postoji, ali spada u oblast „ Ne-sveta”.

Grabio je dakle preko mosta ka desnoj obali gde na brežuljku, bolje reći humci, stoji stara zgrada nekadašnje mehane i konačišta odakle je, u poslednjem onom dobu u kojem je, kao uostalom i u ovom našem, većina muškaraca nosila bradu, dakle dosta davno, pošla povorka mladih ljudi koji su govorili jezikom nerazumljivim za ostale građane i na brdu orlova lovorom ovenčali pesnika čija tučana prilika ne stoji nigde na ovim obalama poput statue njegovog savremenika, saputnika i srodnika na drugoj obali, jer o njemu ovde niko više ne bi znao ko je bio on, šta je radio i šta napisao, kao što i ime starog, spolja oronulog kupatila ljudi izgovaraju ne misleći na značenje te reči, ime jednog naroda po kojem je negda ceo ovaj deo grada bio nazvan, a gde prema reci, u trouglu mehane, kupatila i belog mosta, ispred podrumske krčme koja se zove „Luka”, stoji ogroman platan, najveći u gradu, sa nestvarno debelim stablom, visok kao četvorospratna zapuštena stara zgrada na koju se platan naginje i miluje je svojom krošnjom koja deluje kao gaj, lug u vazduhu, komad lebdeće šume koja zakriljuje kafansku baštu, u centru grada jedinu sa neasfaltiranim podom nego posutim šljunkom koji se hruska pod koracima u patikama i lakim letnjim cipelama od platna, sa đonom od gume i like.

 Već izdaleka, sa mosta, u kasnopopodnevnom sjaju, Konj je ugledao pod platanom okruglu ćelu opkoljenu šarenim i čupavim glavama, odmah uz deblo, gde na pletenim stolicama od trske oko sastavljenih malih i okruglih stolova sede, u letnje doba svakog petka uveče već godinama, profesor Alija Đerzelez i njegovi učenici, bivši studenti iz grupe sa kojom je profesor u seminaru „ruska književnost” onovremeno „prestao da ćuti o istini i suštini”. U njegovom velikom delu Ruska književnost devetnaestog veka nijednom nije upotrebljena reč „realizam”, a to nije bilo prosto stilističko pitanje, jer se „prekid sa ćutanjem o istini” odnosio na suštinska pitanja na koja je Đerzelez, umesto objašnjenja, davao odgovore, koje su studenti, razočarani i nezadovoljni plitkim racionalizmom, pozitivizmom, marksizmom i strukturalizmom, prihvatali kao otkrovenja.

U roku od jednog semestra iskristalizovalo se ono jezgro oko kojeg se univerzitetska grupa preobrazila u zatvorenu sektu koja se i posle toliko godina sastajala pod platanom ispred „Luke”.

Alija Đerzelez, od preklane u penziji, nešto se osušio, omršavio, otvrdnuo, ali nije se smanjio, nego suprotno, kao da se oduljio, narastao, što je kod ljudi u godinama više nego neobično, tako da je sve manje ličio na junaka po kojem je dobio nadimak, jer sad se videlo da mu ruke i nisu toliko nesrazmerno duge, pošto on sam uopšte nije neobično nizak i zdepast, što im se, po Mrljinom tumačenju, onovremeno učinilo zbog kontrasta između profesora odnosno Konja i Igumana koji su dugajlije, a Aliju Đerzeleza stojećki, u ono studentsko doba, viđali su samo pored dvojice momaka, Konja i Igumana, s kojima se profesor na kraju svakog zanimanja rukovao ustavši od stola, dok se od devojaka opraštao podignutim i raširenim rukama, kao da deli blagoslov.

Nije mu se, međutim, promenila glava, ogromna kao bure, ćelava do ušiju i potiljka, samo su možda pramenovi što vise do pognute krkače postali tanji i belji, a ispod nosa, koji izgleda kao gnjila kruška, još uvek strše brižljivo podrezani, kruti i bodljikavi brkovi koji munjevitim plesom vodoravnih i kosih linija prate smene ozbiljnosti s poluironičnim i polumangupskim osmehom koji ukazuje na dramaturška čvorišta i težišta profesorovog govorenja koje se kotrlja iz dubine tiho i prigušeno, ali ponekad, u trenucima iskazivanja ponekog pronađenog „odgovora”, zna i da poleti, da se digne na oblacima dima koji neprestano kulja iz Đerzelezovih pluća, pošto profesor uprkos lekarskim savetima, prijateljskim zaklinjanjima i protestima samog organizma, puši valjda i u snu, kao da bez toga, izgleda, ne bi mogao da diše, kao što mu nije oslabila ni legendarna, toliko puta ali uvek neuspešno oponašana gestikulacija, zbog koje je Konj rekao „da mu svežemo ruke, ne bi znao da govori”.

Trenutak kada su Konjeve patike zaškripale na šljunku bio je presudan, iako bi to za neupućenog posmatrača moralo ostati neprimećeno, jer se Konj približavao nepromenjeno lakim i ljuljuškavim koracima a profesor Đerzelez je ustao da se pozdrave samo kao Rimljani, zamahom polusavijene ruke u kojoj je, kvareći antičku asocijaciju, držao cigaretu. Neko bi taj gest mogao da shvati kao da Đerzelez pokazuje kuda Konj da sedne, ali to bi bila varka, pošto se profesor nipošto ne bi mešao u tako važno pitanje koje ih je, celu grupu, mada to nisu priznavali sebi, na početku svakog sastanka uzbuđivalo, jer su iz dugogodišnjeg iskustva znali da atmosfera i, ukoliko u ovom slučaju ta reč ima smisla, ishod sedeljke zavisi od raspodele sedenja, pre svega u trouglu između Alije Đerzeleza, Igumana i Konja, jer ako oni sednu jedan pored drugog, razgovor će biti centralistički i svodiće se na njihov trijalog praćen dobacivanjima, primedbama i komentarima izvan centra, dok u slučaju njihove međusobne udaljenosti nastaju tri ravnopravna i jednako jaka diskursna jezgra sa stalnim i uzajamnim prožimanjem. Ove zakonitosti mogle bi se protumačiti kao posledica muškocentričnosti ili patrijarhalnog duha unutar grupe, ali to bi bio površinski i zato apsolutno pogrešan zaključak, pošto su kohezione snage u ovom slučaju uslovljene mnogo složenijim emocionalnim, intelektualnim i seksualmističkim dimenzijama a da bi se mogao ustaliti ikakav raspored za stolom, što je kod sličnih dugotrajnih društava obično jedan od prirodnih a valjda i osnovnih kohezionih momenata, ali kod njih takva prateća i sekundarna veza nije bila potrebna, pa su određivanje konstelacije prepuštali pukom slučaju i sedali po redosledu pristizanja ili prema konkretnim potrebama razgovora ako je neko imao za nekoga poruku ili pitanje, tako da je raspodela, ako je to matematički moguće, svakog petka bila drugačija.

U toj načelnoj nedoslednosti bivali su proticanjem vremena sve dosledniji, jer su se sitnije povrede zalečile, a isceljivale su se i takve rane kao brodolom braka pa zatim razvod Mrlje i Konja, posle kojeg su jedno vreme dolazili naizmenično svakog drugog petka, prvo valjda po nekom dogovoru ili instinktu, ali kasnije su postali nedosledni i dolazili ponovo slobodno oboje, samo su u početku, i ne toliko oni sami koliko ostali, pazili da ne sednu neposredno jedno pored drugog, ali vremenom je njihovo ponašanje i tu vrstu učtive obazrivosti učinilo suvišnom, pa je spontanost sedenja opet bila neometana.

Konj je zatekao ekipu usred debate o Popisovom filmu koji su osim njega svi pošteno odgledali kao događaj sezone, a on je kao kreten u snobovskom društvu ćutanjem tajio svoju kulturno-prosvetnu neažurnost i pretvarao se da ga više od svega zanima Svastikina nova frizura. (Što je moglo biti i tačno.) Reč je vodila Mrlja, pričala je o Popisovim demonstracijama koje traju već nedelju dana otkad je stranka malih posednika izašla sa zakonskim predlogom o vraćanju zemlje bivšim posednicima, a Popis od tada svako poslepodne od 18 časova defiluje i viče „ne pravite od mene pajaca, odričem se zemlje praotaca!”, što je po Mrljinom mišljenju duhovitije i originalnije od svega što je Popis ikada napisao.

Svi su se kikotali, i Aliji Đerzelezu je igrao levi brk, a gledali su u Konja, čekajući da kao Popisov prijatelj potvrdi i eventualno dopuni priču, ali se sakrio iza čaše i promrmljao da mu je puna kesa stranaka i da o Popisovim demonstracijama prvi put čuje, i time je stvar sa svoje strane očigledno završio, jer o suštini koja mu je bila jasna nije hteo da govori pred svima, a koju su od prisutnih naslućivali možda samo Iguman i možda Alija Đerzelez, naime da se iza Mrljine priče o Popisu, njihovom nekadašnjem zajedničkom prijatelju, krije Mrljina duboka povređenost, rana žene koja je posle razvoda naprosto prestala da postoji za ljude koje je poznavala kao Konjeva supruga, mada je s mnogima od njih bila čak i bliska.

Konj je dakle ćutao, ali je Iguman, ne samo iz muške solidarnosti i ne samo zato što je Konju bio, davno, kada je ovaj uzimao Mrlju, rezervni kum za slučaj da se prvobitni, familijarno tradicionalni kum napije, nego pre svega iz stručnih pobuda počeo da brani Popisa kao pisca, prvenstveno kao pisca, naglašavajući da je on, suprotno od Mrlje, neprijatno iznenađen Popisovim žurnalističkim oglašavanjima i izjavama na radiju i televiziji, pa sada i ovim komičnim demonstracijama, smatrajući da pisac Popisovog kalibra – jer niko ne osporava da je Popis pisac Popisovog kalibra, napravio je vic Iguman – ne bi trebalo da se upušta u politiku i stranačke debate.

– Možda čovek ne voli da ore – pretpostavljala je Mrlja.

Iguman je vrteo glavom. Njemu je sumnjivo ako neko pored svog tobožnjeg larpurlartističkog odgrađivanja od politike i „zbivanja” uvek ima u džepu ili rukavu neki dobro pripremljen štos kao dvorska luda, jer ako iko onda baš Popis ne bi trebalo da oseća da ga je, iznutra, oslobodila promena u političkom sistemu, jer, gurnuo je Iguman svoj desni kažiprst uvis, jao piscu i intelektualcu koga treba da oslobodi višepartijski sistem, slobodni izbori i povlačenje privremeno stacioniranih tuđih trupa!

Suprotno, huktao je Iguman mrseći svoju dugačku i prosedu, originalno plavu – naravno ne modru (up. encijan) – bradu, Popis bi trebalo da pokaže kako se piše velika literatura baš u ovom teškom trenutku koji je po prirodi i po logici zbivanja anti-duhovan i anti-kulturan, kada se makar ko može proslaviti ako dosta demonstrativno, znači gadno, pljuje po onome što je juče bilo. Iguman se, međutim, nada da će to što brže proći, brže nego jedno izdašno pijanstvo, pa će oni koji danas žive od pisanja o onome o čemu se juče nije moglo pisati, već sutra ostati bez teme i prostora, i tek će se tada videti ko je pravi pisac, pošto pravi pisac ne zavisi, barem ne u suštini, od trenutka i od smera vetra, svejedno da li je vetar dobar ili loš, a Popis je svojim dosadašnjim delima dokazao da stoji iznad njih.

Onovremeno je Cedevita, uvek trezna i trezvena, u vreme kulminacije seminarskih diskusija, često žestokih, razvila posmatračku teoriju o principu klackalice, prema kojoj je sada Mrlja, da bi izjednačila oštricu i poneka preterivanja u Igumanovom govoru, Popisovo spisateljstvo trebalo da napadne istom žestinom  kakvom ga je Iguman branio, te je govorila i ono što zapravo i nije mislila, ili ne baš tako, a to su oni, Konj i Iguman, vrlo dobro znali, čak su i Mrljine razloge razumeli, pa su reagovali, svaki po svom temperamentu reagovali, svaki po svom temperamentu, odnosno mogućnostima, kako im je, ponaosob, pozicija i situacija dozvoljavala.

Pošto je Konj za njega sasvim netipično i nadalje ćutao a Mrlja je izjavila da njoj najviše smeta upravo taj Popisov tobožnji aristokratizam, pisanje za navodne literarne gurmane, literatura koja osim nekolicine snobova nikoga ne zanima, Alija Đerzelez je smatrao da je vreme da po običaju načini rezime, pa je neuvredljivo ali energično upao u reč, i bez toga da bi bilo kome direktno rekao da nije u pravu, napravio je reda, sumirao ono što je dotad rečeno i zaključak izveo naizgled iz toga, ali ta konkluzija ni ovoga puta nije bila jednoznačna, isključiva i zatvorena, nego se, mada je nešto završavala, postavila kao početak i polazište u jedno još ne sasvim određeno široko i pomerljivo polje čija će se prava slika i suština sagledati tek kasnije, u svetlu i ogledalu posledica koje su zasad nepredvidljive, ali se u Đerzelezovim rečima već nagoveštavaju, pa ako trenutno, reče Alija Đerzelez, sa sigurnošću i ne možemo još tvrditi drugo, toliko je ipak već izvesno da smo na pragu razdoblja u kojem će se povećati raskorak između organizovane druge prirode koja je u Paskalovoj terminologiji metafora za društvo i za ono i što će kasnije Hegel nazvati otuđenjem sa jedne i između pojedinca sa druge strane, konkretnog i autentičnog individuuma, što će se naročito odraziti u sve većem rascepu između čovekove nepovratne podređenosti otuđenoj organizovanosti i vapijućeg ali uzaludnog priželjkivanja lepote i vrednosti izvan i iznad tog otuđenog i organizovanog sveta, jer će ta priželjkivana lepota i te dozivane vrednosti zasvetlucati samo u izuzetnim trenucima i izuzetnim delima koja će zbog toga za prosečne ljude biti sve više neshvatljiva, većma nego danas, pa će postati najzad sasvim nedokučiva.

Trezvena do stepena vulgarnog antialkoholizma, Cedevita je to odmah uprostila i konkretizovala, ukazujući na raskorak između elitne i masovne umetnosti, što je Iguman iz cuga demantovao Bergmanom čiji su filmovi, priznaće Cedevita, dovoljno elitni i umetnički, a ipak se igraju u dupke punim bioskopima, Mrlja se pak zahvalila na primeru pošto popularnost i gledanost Bergmanih filmova podvlači njenu tvrdnju da je Popisov aristokratizam prazan, jer njegov film gledaju do kraja samo spremačice pošto publika beži iz bioskopa, barem onaj deo koji ne zaspi od dosade. Iguman je na to izjavio da se Mrlja vara ako misli da su Rat i mir čitali mužuci; velika dela su uvek teška, kao Hamlet ili Faust, dodao je Iguman, ali Mrlja se kikotala jer su joj Igumanova poređenja Popisovog film sa književnim atomskim bombama bila komična, pošto za nju taj film nije ništa drugo nego znojavo naprezanje da se po svaku cenu stvori nešto vanserijsko, neobično i neuobičajeno, nešto jako nekomercijalno, kao da je to garancija za kvalitet. Uzalud tvrdi Iguman da je odbacivanje tradicionalne filmske naracije i fabule odnosno mučno usporavanje kamere samo po sebi neka vrednost; jok, to je po Mrljinom mišljenju već viđeno i prevaziđeno čak i sa strane onih koji su to izmislili, s druge strane sve to služi samo kao paravan za pokrivanje šupljine i praznine, jer ceo taj film nije ništa drugo nego plitka i primitivna kriminalistička priča o provincijalnim švercerima, ispričana namerno nejasno i dosadno.

Alija Đerzelez, uz neočekivan poskok levog brčića i kroz kašalj nalik na hroptanje, reče da je takvu duhovitu zlobu od Mrlje čuo jako davno, u vezi s Tolstojevim dramama koje prema Mrljinom mišljenju čitaju samo bubašvabe, pa profesora sada sama činjenica Mrljine negativne provociranosti filmom, paradoksalno, uverava u nesumnjivu zanimljivost i jedinstvenost tog ostvarenja, jer neku banalnu stvar Mrlja ne bi umela da kudi tako virtuozno.

Dok je ona razmišljala da li da Đerzelezove reči shvatio kao pohvalu ili kritiku, Iguman iskoristio priliku da preotme reč i nastavio je svoj hvalospev o Popisovom filmu, naklapajući – na svačije iznenađenje – o minornim francuskim klasičnim dramskim piscima, i tek se naknadno ispostavilo da mu je spominjanje Lamota, Sanalbena, Krebiljona, Boarobera, Marena, Lašoza, Renjara, Sanevrmona, Favara i Destušea bilo potrebno samo da bi došao do Lesinga, do svog, kako je toržestveno najavio, užeg predmeta, koji je, dakle Lesing, pisao o antičkom grčkom vajarstvu sa posebnom pažnjom na Hagesandra, Polidora i Antenodora koji su po svedočenju Plinija od jednog komada kamena izvajali mermernu skulpturu Laokoon sa tri figure, sveštenika Timbrejskog Apolona, Trojanca sa dvojicom sinova koje su ugušile dve zmije, Porka i Karibeja, i koji su, u Vergilijevom opisu, pre nego što su ispustili dušu, od strašnog bola i užasa grozno urlali, a u mermeru, danas u muzeju Vatikana, tvrdio je Iguman, ta tri čoveka u trenutku pred smrt samo kao da uzdišu, gotovo stidljivo i suzdržano, kao da od sramote žele da prikriju svoj fizički bol i užas, tako da je u kompoziciji ostvarena i pokazana ravnoteža veličine telesnog stradanja i duševne snage, prikazano je duhovno uznošenje stradalnika nad sopstvenim stradanjem, zbog čega mi posmatrači skulpture doživljavamo s njima zajedno sav taj užas, a s druge strane divimo snazi i veličini kojom Laokoon podnosi patnju, pa na taj način i mi sami, kaže Lesing, reče Iguman, poželimo da budemo takvi, dušom veliki.

Da je vajar antičkog doba pokušao da ukreše u mramor Laokoonovo lice kakvo je u trenutku pred smrt bilo u stvarnosti, mi bismo prema toj skulpturi danas osećali odbojnost, odvratnost, gađenje i čemer i na Laokoona mislili kao na nekog nesretnika koji je prošao grbavo, a ne kao izuzetnog, plemenitog, dostojanstvenog i velikog čoveka, skoro nadčoveka kako ga danas zamišljamo zahvaljujući majstorima stare Grčke koji su nam prepustili da mi zamislimo ono što je najstrašnije, da u mašti sami stvorimo vrhunac, ono što se ionako ne može figurativno predstaviti i u kamenu vizuelno izraziti, dakle ono što pesnik može opisati, ali vajar ili slikar, glumac ili filmski reditelj ne može i ne sme ni pokušavati da direktno predstavi.

Kod ovih Igumanovih reči Konj se trgao, skinuo ruku sa Svastikinog ramena, okrenuo se prema svom prijatelju i učinilo se da će nešto reći, ali je samo pripalio cigaretu, mada mu se druga još dimila u pepeljari. Svi su očekivali da će najzad kazati nešto o filu, ali je promrmljao samo toliko da pametan čovek i sledeće piće naručuje blagovremeno, dok prethodno još nije dokrajčio, inače prete nelagodni hijati, pa je logično da se metod prenese i na cigaretu; izuzetak je možda seks, baratao je dvema zapaljenim cigaretama kao da oštri nož(eve).

Postalo je jasno da Konj definitivno bojkotuje temu večeri, pa je Iguman nastavio analizu, ističući da Popisov film treba pogledati pre svega zbog one genijalne scene u kojoj se u istoriji filma nenadmašeno i savršeno primenjuje potez koji bi on u svetlu prethodno rečenog nazvao Laokoonovim efektom. Taj sada skovani izraz znači majstorsku upotrebu plodonosnog trenutka, isplanirane pauze, rečite praznine, funkcionalnog izostavljanja, čime se na platnu postiže nemoguće koje se ostvaruje samo u gledaočevoj mašti koji je nateran i upućen da samostalno mašta, ali u onom pravcu u kojem se inače ne bi zaputio, a u koji ga gura i vodi delo i ono genijalno izostavljanje, ona rečita tišina i puna praznina.

Nemoguće se ne može prikazati, ali može se sugerisati.

Počeo je da prepričava film da ih podseti na radnju u kojoj glavni lik – u priči glavni dasa u polukriminalnom svetu jednog gradića i tip od uspeha – hoće da prevari i natera jednog nitkova, jadnog pederčića, propalicu i pijanduru koji mu je zadužen do grla, da prenese preko granice neki kofer, a da ne sme da zna šta se nalazi u njemu, što je, naglasio je Iguman, apsurd, besmislica, nemoguće, jer u u stvarnosti nema teorije da se u ovoj zemlji kao državi, ali ni na ovoj zemlji kao planeti nađe čovek koji bi na to pristao. Nema šanse da neko nekoga natera na to. Jedino u fantaziji i uz natprirodnu moć, magijom, čaranjem, nečim van predela stvarnosti, što se na platnu ne može pojaviti.

Može se nagovestiti jedino Laokoonovim efektom.

Taj efekat je, reče Iguman, pripremljen u sceni u kojoj glavni lik ubeđuje pederčića, ali uzalud. Zanimljivo je da glavnog dasu tumači sam reditelj, koji dakle u svom filmu igra glavnu ulogu.

„Zgnječiću te ko mušmulu!”

„Dobro, dobro. Ali šta se nalazi u koferu?”, imitirao je Iguman obojicu glumaca, izgovarajući pederčićevo papagajski ponavljano pitanje tako komično da su svi koji su gledali film osetili kao da su u bioskopu pa su se cerekali, jedino je Konj zurio u Igumana kao da neće da veruje svojim očima i ušima, pogotovo kada se Iguman dopola digao sa stolice i poguravljen kao pod epitrahiljem, glasno, a nekim novim i tuđim, nepoznatim glasom rekao:

– Goni se u kurac. Naći ću drugog.

Tako se završava, genijalno, Laokoonovim efektom, epizoda sa koferom, reče Iguman. A drukčije i ne bi moglo.

Svastika i Cedevita doživele su očito intelektualni orgazam, Mrlja je, međutim, prema Igumanovom zaključku ostala frigidna, napravila je grimasu i obratila se Irini za piće, a Konj je iznenada prasnuo u smeh. Niko nije znao da li je to u vezi sa onim o čemu su pričali, ali nisu imali vremena za razmišljanje na tu temu, jer kao brundanje nekog dizelaša iz daleka začuo se glas Alije Đerzeleza koji je više puta, još dok je Iguman govorio, dao znak podignutom rukom i cigaretom da hoće nešto da kaže, a kada je Iguman završio, profesor je počeo, prvo tiho i polako kao da okleva i traži reči, zatim kao voz kada izlazi iz stanice i tutnji sve jače i sigurnije, da govori prvo potvrdno i pohvalno o onome što je Iguman o Laokoonovom efektu rekao, da bi kasnije svojim uobičajenim obrtom „samo, ovde treba…” skrenuo u drugom, neočekivanom pravcu.

Scenu u kojoj glavni lik izgovara krupnu rečenicu „naći ću drugog” i Alija Đerzelez shvata kao ključ za film, samo, ovde treba uzeti u obzir i činjenicu da se u narednom kadru onaj čovek koji u prethodnoj sceni odbija da prenese kofer preko granice sedi u vozu za Beč a gore u prtljažniku nalazi se – kofer!

Dakle, nastavio je profesor, nije presudno puko primenjivanje Laokoonovog efekta, to jest nije važan sam čin preskakanja i nepokazivanja nečega, nego je bitno ono što je preskočeno i nepokazano.

Suština, podigao je Alija Đerzelez u isti mah oba svoja kažiprsta, suština je u onoj rečenici posle koje svaka reč postaje nepotrebna, u rečenici koja rešava sve a izgovara se neočekivano i u potpunom neskladu sa onim što smo pre nje čuli, kao da je odnekud zalutala i blesnula pa nestala, a u tom magnovenju sve rešila, presekla i preobrazila, završila i počela, kao da je zaista mistična, a njega, Aliju Đerzeleza, to jako iznenađuje, doduše veoma prijatno, ali zagonetno, jer objašnjenje koje ovde jedino dolazi u obzir za njega je u datom kontekstu, dakle od ovog autora i u ovom podneblju, a pogotovo sada, krajem milenijuma, neshvatljivo.

U očekivanju da čuju šta je za Aliju Đerzeleza krajem milenijuma neshvatljivo, nastala je tišina, čulo se samo kako Konj šapatom naručuje duplu votku, zbog čega je Đerzelez morao da produži pauzu da bi poentu izgovorio neometano, što je ispalo čudno, jer je za to vreme obe ruke sa ispruženim kažiprstima držao u vazduhu kao da se skamenio, a uz to se namrštio kao da je progutao žuč, no kada je najzad progovorio ispostavilo se da je ta grimasa imala fonetske korene kao mimički odraz pripreme za tvorbu suglasničkog skupa „pr”, bilabijalne eksplozive i alveolarnog vibranta, iza kojih je onda, doduše sporo ali ipak trijumfalno zabrujao samoglasnik „a”, i najzad rodila se cela reč: „pra”, „pravoslavna”, izgovorio je Alija Đerzelez baš kada je Irina iznela Konju duplu votku.

Pravoslavna misao i pravoslavno reagovanje, suštinsko i duboko pravoslavno reagovanje, gukao je Đerzelez, to je odgovor, to je ono „naći ću drugog” u kojem je sažeto sve što pravoslavlje ima da kaže i suprotstavi zapadnom individualizmu u kojem je vrhunac postojanja individuum i njegova socijalna organizovanost što zovemo društvom, dok komunitarijat pravoslavlja ne priznaje takav primat i takvu važnost i nadmoć pojedinca i njegove bilo kakve, mada u suštini manje ili više uvek loše društvene organizacije, što znači da pravoslavlje ne priznaje primat i nadmoć čoveka nad čovekom, jer ne priznaje hijerarhiju nego samo sabornost, kao što na primer na pravoslavnim grobljima smeštenima uvek na brdu, na padini ili na proplanku, u kružnom rasporedu takođe nema hijerarhije, pa u tom svetlu onog sitnog hohštaplera u filmu, s oproštenjem, reče Alija Đerzelez, malog pedera koji se, prestravljen ali i pun sebe, grčevito brani sa pozicija zapadnjačkog individualizma misleći da je nezamenljiv i da je jedini, poražava nadmoć velike pravoslavne misli, nemerljivo veće od horizonta individualnog pojedinca, pobeđuje ga pravoslavna misao u čijim je dimenzijama čovek neograničeno i beskrajno slobodan, ali u kojima, saborno, niko, nijedan čovek nije nad drugim čovekom, nijedan pojedinac nije iznad drugih, pa zato niko nije nezamenljiv.

Još je Iguman imao u vezi s tim primedbu i dopunu o pravoslavlju koje danas ima tri značenja, koja se dakako međusobno prelivaju, te nije lako znati kada je reč o pravoslavlju u značenju iskonskog, predraskolskog hrišćanstva, kada pak u značenju zvaničnog teološkog učenja ortodoksne Crkve, a kada se pravoslavlje koristi u značenju filozofije, ili, zamislio se za trenutak Iguman, u značenju svetovne teozofije, na primer u mišljenju i učenju Tolstoja i Dostojevskog, dakle pravoslavlje kao estetika i ontološka misao koja je kod najvećih uvek i istovremeno bila i jedno i drugo, pa je taj poslednji čvor koji je svezao Iguman usmerio razgovor u svima njima, bivšim članovima seminara „ruska književnost”, dobro poznatom pravcu, te je dotadašnji trijalog Mrlje, Igumana i Alije Đerzeleza prerastao u neobuzdanu, za eventualnog stranog slušaoca neshvatljivu i nekontrolisanu raspravu o jako širokom, zapravo neodređenom predmetu, ili, kako su oni rekli, o „svestvu”, kao što se to uostalom dešavalo pri kraju njihovih seansi svakoga petka u letnjoj sezoni pod platanom, do kasno uveče.

Jedino je Konj bio i nadalje malorečniji nego obično, na zapitkivanja je samo odmahivao, kao ništa, ništa naročito, iscediše ga studenti na ispitu, zato mora, reče, da nadoknadi dvostruko, da pije duple votke koje je naručivao po nekom unutrašnjem, doduše asimetričnom ali čak i za njegove navike i kapacitete neobično brzom ritmu, od čega se, začudo, i Mrlja polakomila, i uz svaku drugu ili treću Konjevu i ona je naručila sebi duplu votku, što je Svastika posle četvrte-pete, uplašena da Mrlji ne pozli, pokušala da ublaži humanitarnom krađom, prelivajući krišom iz Mrljine čaše u svoju dok joj je ova okrenula leđa, zagrejana, ulazeći u raspravu sva, do pojasa, da bi svoje reči i mogla da uputi i fizički direktno muškom delu stola, jer bez obzira na to što su naizgled davno zaboravili od čega su pošli, ispod površine, kao prvobitni tlocrt, ostale su magistrale i dijametrale, odlučujuće ne po onome šta se kaže, nego po onome ko govori.

Niko neupućen da su mu rekli ne bi poverovao da je Konj popio količinu od koje bi divlji magarac crkao, jer se po njemu, čak ni u očima, nije videlo kad je pijan, ali staro društvo je po njegovom ćutanju znalo da se uletvio, a Mrlja se od duplih votki kikotala i lelujala, te je Iguman, kada su na tajni znak Alije Đerzeleza platili i ustali da pođu, nenametljivo ponudio Mrlji da uzmu zajedno taksi da ne bi plaćali posebno.

– Sve će to narod isplatiti – izvalila je Mrlja stari štos, zatim se okrenula kao da traži kišobran i ugledala Konja koji je sedeo na stolici i buncao kelnerici koja ga je uzalud molila da ustane, što je očito bilo nemoguće, pa je Mrlja prišla i uhvatila ga za rame i rekla Igumanu da joj pomogne jer „ovo” ovako ipak ne mogu ovde da ostave.

Do Konjeve svesti nije dopiralo ništa, skljokao se u taksi kao drveni lutak pored vozača, Mrlja i Iguman su se strpali natrag, i kola su jurnula s njima u prazan noćni grad praćena mahanjem i šeretskim ali malo i zabrinutim uzvicima ostalih, čije su siluete lebdele oko svetle, okrugle glave Alije Đerzeleza koji je gledao za taksijem sa staračkim prekorom u jednom a mladićkim svetlucanjem u drugom oku.

Taksista je vozio praznim, vlažnim, opranim ulicama ležerno i lako, pa je kroz spuštene prozore provejavao svež vazduh letnje noćni, a Konjeva teška, gusta, kovrdžava dugačka griva lepršala je oko naslona za glavu, što je bio jedini znak njegove prisutnosti, inače je sedeo kao uzet, dok se Mrlja natrag pripila uz Igumana koji je bio takođe ukočen i tek je reda radi odgovarao neodređenim mrmljanjem na Mrljino brbljanje koja je opet našla da ponavlja svoju staru, svima poznatu tezu da su oni svi dupeta, da ništa drugo ne umeju osim intelektualnog onanisanja ili mudrog drkanja, a to rade već dvadeset godina, čak i stari, jebiga, dala je znak psovkom svoje uzbuđenosti, a na Igumanovo mumlanje o tome da su to čuli sto puta, skresala mu je u brk da je on večeras sa svojim francuskim komediografima, sa glupostima o Laokoonu i Lesingu bio strašno komičan, jer sve to sa Popisovim filmom blage veze nema, naročito sa onom scenom koju reditelj dramaturški nije umeo da reši, nije uspeo da rasplete situaciju u je glupo i nevešto stvorio, nije mogao da rasplete zaplet koji je, u tome su Iguman i Đerzelez u pravu, zaista nerešiv, nema iz njega izlaza, to je prava mrtva tačka i, sranje, a ne tamo neki plodonosni trenutak o kojem je Iguman lupao, a kakve, bre, uspravila se Mrlja sa Igumanovog ramena i povisila ton, kakve veze ima to sa pravoslavljem, molim te lepo, ona nema pojma o čemu stari priča, ta ni Popis ni režiser, koji je valjda popio svoju pamet i drznuo se sad i glume, svi ti kreteni nisu ni čuli za pravoslavlje, što se inače vidi i po tome, neka Iguman izvoli pogledati film još jedanput ako joj ne veruje, da onu ominoznu rečenicu za koju su se on i Đerzelez zakačili, ono „naći ću drugog”, glumac, odnosno režiser, izgovara sasvim neprirodno, kao da će slomiti jezik, kao da izgovara reči koje ne razume, pa se ona u gledalištu i bila trgla, učinilo joj se da se pokvario ton, da govori neko drugi, ne iz filma i ne onaj čovek na platnu, dakle neka Iguman razmisli još jednom šta tu ima da se priča o Laokoonu i o pravoslavlju.

Iznenađen tim noćnim napadom, Iguman se zakašljao valjda od cigarete, i spremao se da ipak odgovori Mrlji, kada se iz prednjeg dela taksija, iz pravca lepršavih crnih pramenova začulo tiho, prvo nerazgovetno, zatim sve jasnije gunđanje, bez sumnje Konjevo, koji se izgleda probudio odnosno došao k sebi i mumlao, ali nije bilo jasno da li govori vozaču ili Mrlji i Igumanu, jer se nije pomerao, a sveža i prijatna promaja hvatala je i dizala, vitlala i odnosila njegove reči slog po slog, izgovorene šapatom, pa se Iguman da bi bolje čuo nagnuo napred, a sa njim i Mrlja koja se opet naslonila na njegovo rame, pa su udvoje slušali šta Konj govori, sporo kao dete kada uči da čita apostol ili kao da se u svojoj čudnoj ćutljivosti na sedeljki odvikao od govora i sada iznova uči i vežba, nepomičan, sričući reči sebi u bradu.

– Da, dođe kao rosa – hvatali su Konjeve reči, slogove, u promaji, u letu, Mrlja i Iguman – i ispadne poslednja karika, pa niko ne zna otkud ovo ovde, jer dođe kao rosa, tu je odjednom i ko zna ko je bio poslednja karika a ko prva, pomisliš da si nekom poslednja a posle ti kažu da je to bio neko drugi, došao si kasno ili rano, u lancu uvek se nađe neko drugi, isto tako dobar ili bolji, isto tako loš ili gori, pa bude dobro ili zlo, udave ga zmije ili utone u pravoslavno pijanstvo nadindividualne dehijerarhizovane i beskrajne slobode kao ništa, jer što ne popiješ ti, popiće drugi pa ništa, u tome je sloboda, sve dođe kao rosa i ode kao ništa.

GET NO

Štricnuo je još nekoliko puta onako u vazduh, da otrese dlake sa makaza, i bacio poslednji pogled iz malog ogledala u veliko. Zadovoljan svojim radom, oštricom dlana je, ovlaš, počistio odrezane čuperke sa ramena, hrpu kose sa poda strpao je u najlonsku kesu, zatim ušao u kadu i jakim, debelim mlazom vode oprao sa sebe, od glave do pete, zalepljene dlačice.

Da se mora ošišati, shvatio je, u magnovenju, kada je prethodnog dana, kao pričina, ispred „Luke”, prošao Ajlavju.

Nikome Konj nije dozvoljavao da mu drkne u friz. Frizeru nije odlazio, a sa devojkama koje su se otimale da mu grivu povremeno dovedu u red, nije hteo da se spusti u plićak svakodnevne prisnosti, kao što je u damskom društvu izbegavao sve vidove podrigivanja. Šišajući sam sebe, tokom godina je donekle ispekao zanat, a to njegovo štrickanje i nije zahtevalo bogzna kakvu veštinu. Kad bi zasekao gde ne treba, njegova gusta, kovrdžava kosa sama je ispravila grešku nadrimajstora. Češljani prosto natrag iz čela, raskalašni, nejednaki pramenovi padali su mu preko ušiju na ramena i krkaču poput teške kadife noćnih zavesa. Ceo štos je bio u podrezivanju rascvetalih vrhova i skraćivanju crnih bičeva koji su ga, na vetru ili pri naglim pokretima, šibali po očima.

Iz ogledala buljio je u njega jedan stari, davno viđeni, zaboravljeni poznanik. Sušeći kosu, okretao se u omami između očajanja i oduševljenja.

Ta glava sa podšišanim zatiljkom bila je iznenađenje, kao da je sreo sebe iz nekog prethodnog života. Video je ponovo svoj vrat, most između hrpta i čvoruge gde se lobanja zaobljuje. S leđa je izgledao kao Elvis Prisli, od napred kao neka Anđela Devis sa bradom ili Isus Hristos (Superstar) po renesansnom slikarskom šablonu. Ali pre svega ličio je na samoga sebe i svoje vršnjake iz gimnazijskih vremena, kada još nije nosio bradu, na prvim žurkama i igrankama, i na prvim randevuima.

U sumrak prethodnog dana svratio je u „Luku” tobože da vidi ima li šta da se uradi još za otvaranje, a u stvari da se očeše za koju kriglu piva.

„Luku” je, prema Konjevoj preporuci, u procesu postkomunističke privatizacije kupila Cedevita i naumila da u njoj ostvari svoj životni san. Ona se kao antialkoholičar nije snašla u struci, u književnosti i filologiji, bavila se raznim stvarima koje je mrzila, turizmom i trgovinom, a maštala o nekom svom biznisu. Kada je kupila „Luku”, odlučila je da napravi birt-podrum, klub i galeriju sa živom muzikom u stilu davnih šezdesetih godina. U gradonačelničkom uredu dobila je dozvolu za rekonstrukciju, a radovi su se vršili uz pomoć prijatelja.

Robovi, za podizanje piramida, nisu prolili toliko znoja koliko su dobrovoljni nadničari popili piva na Cedevitin račun. Ipak, njihovo oduševljenje, nesebičnost i maštovitost nisu mogli da spreče napredak radova, pa je „Luka” osvanula nova, ali čuvajući utisak otmene sklepanosti i odrpanosti koji se drugde, u pomodnim nostalgičnim kafićima i klubovima postizao smišljeno i naravno teškim parama, a u Cedevitinom podrumu taj imidž bio je originalan.

Ispred „Luke”, baš kada je Konj stigao na ćošak, prošao je, kao sen, Ajlavju. Nije primetio Konja, skrenuo je u sporednu ulicu i zapucao prema keju.

Ugledavši njegov podšišani zatiljak, Konj je munjevito shvatio, kao kada na radiju kažu koliko je sa sati, gde se sada u svetu nalazi Ajlavju i šta predstavlja. Zapanjilo ga je, ali i zadivilo, otkrovenje da njegov nekadašnji prijatelj i rodonačelnik generacija iz 1960-ih opet prednjači nekom neosetnom lakoćom ispred svih.

Ta frizura delovala je, na prvi pogled, kao osporavanje njihove mladosti i smisla njihovog dotadašnjeg života. Ipak je Konju odmah postalo jasno da je to samo privid, da je pravi sadržaj te nove ošišanosti upravo poruka onima koji su svojim životima izneverili tu mladost, a ipak nose njen simbol, kosu preko kragne. To je Konja već odavno mučilo, ali nije znao šta da čini. A evo, Ajlavju je rešio problem jednim potezom kao da se to podrazumeva.

To tamo na keju nije bila kratka nego odrezana dugačka kosa.

Konj se setio da su se poslednji put videli pre dvadeset godina, na koncertu u Omladinskom parku kada je Kapetana udarila struja. Pokojni solist na vrhuncu ekstaze svirao je poput Hendriksa zubima. Grizao je metalne žice kao i uvek, ali ga je tada zviznula struja. Nastala je gužva, čuvari reda su se rastrčali kao poplašene kokoške, publika je vrištala, samo je Ajlavju ostao hladan. Ščepao je mikrofon i viknuo:

– Dajte mu ruma!

Za divno čudo, poslušali su ga kao mala deca učiteljicu, čak ni redari nisu imali ništa protiv. Kada su Kapetanu pokvasili usne rumom, on se probudio, iskapio ostatak, oblizao vlažnu i krvavu brnjicu i udario u strune.

– Fajer! – razlegala se pesma iznad reke koja se tromo valjala i odnosila blesak gradskih svetiljki, a Konj je zgazio svoj pikavac na asfaltu i zagnjurio lice u Mrljinu raspletenu kosu.

U ono doba kada je Konj prepodneve provodio u gimnazijskoj skamiji, Ajlavju je blizu svoje dvadeset i pete, visio u vazduhu.

On je bio prvi a možda i poslednji elegantni klošar. Živeo je kao hipi u onoj apsolutnoj slobodi o kojoj su svi maštali, ali nisu umeli ili smeli da je ostvare. Nezaposlen, sa fiktivnim radnim mestom u ličnoj karti zbog policije, noćivao je kod prijatelja, ostajao posle žurki u stanovima da odspava koji sat pred zoru kada se društvo razišlo, leti je ulazio preko ograde u kampove gde se uvek našao šator pod koji su ga rado primili, ali najčešće je spavao kod devojaka, znanih i neznanih, svojih i tuđih.

Devojke iz omladinskog života, sa igranki i žurki i iz klubova, bile su sve zaljubljene u njega. Za neke od njih ostao je samo san, kao ljubav prema Polu Makartniju, ali zato mnoge su imale sreću da živu legendu prime u svoj krevet, švercujući ga kroz predsoblje na prstima, uz pratnju roditeljskog hrkanja iz spavaće sobe. Nije im smetalo što su znale da je sinoć bio kod druge, a sledeću noć će provesti kod treće, možda baš njihove prijateljice, šapućući joj kroz kosu na uvo ovo isto neodoljivo „ajlavju”.

Hranio se takođe gde stigne, čalabrcnuo bi sendviče na žurkama i dobijao predveče od gimnazijalki sačuvanu užinu, a jednom je i Konju pokazao kako se zaobilazi kasa u ekspres restoranu, ako ništa drugo ne pali.

U odevanju se tada, sredinom šezdesetih godina, odigravala revolucija, otvaralo se novo razdoblje. Garderoba nije izražavala samo prirodnu želju mladog uzrasta za lepim i novim, nego je to bio izliv žudnje drugačijeg života. Sličan obračun sa prethodnom formulom čovekove intimne materijalne sredine poslednji put se, pre toga, dogodio u drugoj polovini devetnaestog veka, kada je dolamu zamenio sako.

Konj je na sve mene i tanane treptaje u modi reagovao osetljivije od proseka, kao muva na zamah ruke, verovatno i zbog surovog konzervativizma u porodici. Primećivao je pre nego drugi i najmanje promene i nove sitnice na idolu generacije.

Jednom, kada se Ajlavju na igranci pojavio u „lulama”, cevastim i tesnim pantalonama umesto lepršavih zvoncara u kojima su prašili ostali mladići, Konj je još iste noći izmaltretirao svoju kevu, sve dok široke nogavice nije suzila sasvim abnormalno, ako čarape.

Bezuslovnu odanosti i brzinu reagovanja visokog i crnomanjastog pubertetlije Ajlavju je nagrađivao posebnom pažnjom prema njemu; mlađe dečake je pozdravljao odsutnim „helo” proceđenim kroz zube, Konju je, međutim, uvek pružio ruku i imao neko pitanje ili primedbu posebno za njega.

Konj se kupao u tom sjaju, osećao je da ga društvo, njegovi vršnjaci, momci i devojke, gledaju malo odozdo i iza leđa ga spominju kao prijatelja Ajlavjua. A to je za njihov pojam bilo isto kao da su rekli da je prijatelj Džona Lenona.

Dešavalo se, kao sa prelazom sa širokih nogavica na lule, da su makar i za jednu priliku samo njih dvojica imali na sebi komad po novoj još i nevažećoj modi koju će ostali, ceo grad, pa gradovi i međunarodne dimenzije, prihvatiti tek od trećeg dana.

Modu je najlakše bilo diktirati a i pratiti u frizuri. Za to nije trebalo para, a nije bilo ni nedoumica. Iz sveta, sa naslovnih stranica magazina „Melodi mejker”, „Bravo” i „Džuboks” i sa koncertnih pozornica uživo, dečacima je stizalo jasno uputstvo: treba nositi dugačku kosu.

Do najžešćih sukoba između mladića i odraslog sveta dolazilo je, tako, zbog kose. Bilo je otpuštanja sa radnog mesta, padanja na ispitima, a policija je takozvane čupavce, privedene kobajagi zbog nezaposlenosti koja ugrožava javni red, pored šamaranja, obavezno i unakazila makazama, šišajući ih bez veze do glave. U srednjim školama se pak vršila prava hajka na čupe preko ušiju i zatiljka, učenici su sa časa odvođeni na prinudno postriženje.

Jednom prilikom Konj je zatekao svoju majku u kuhinji nadnetu nad njegovom razrednom slikom iz osnovne škole. Na pitanje šta tu ona oči kvari, odgovorila je slinavim glasom iz petog čina da, eto, gleda kakvog je krasnog si-hi-hi-na ona imala. On joj je tada iščupao fotografiju iz ruku i hteo da je potrga, zatim joj je dve nedelje nosio bakinu supicu sa rezancima, na kardiologiju.

U nejednakoj borbi za friz oni malo stariji momci nekako su se i snalazili i odolevali pritiscima; šegrti su mogli da menjaju posao, studenti su se za ispite malo oštrickali ili zalizali čupe, ali gimnazijalci su bili u beznadežnoj situaciji.

Ipak su smislili nešto.

Kao što nikom nije bilo poznato odakle Ajlavju uzima svoje neiscrpne ideje u kreiranju mode, Konj ni sada pred ogledalom nije mogao da se seti pod kakvim je uticajem napravio sebi one jeseni, u trećem razredu gimnazije, novu frizuru koja je šokirala ceo nastavnički hor.

Tokom leta pustio je kosu da mu naraste do ramena, a nije se ni brijao.

Tako, na svečanom otvaranju školske godine prvog septembra, izbio je skandal, koji se i mogao očekivati. Razredni starešina, profesor Skakavac, izgurao ga je iz gimnastičke sale odmah posle himne i zapretio mu je da će se obesiti na prečku ukoliko se Konj do sutra ne uljudi.

Mada je i ta mogućnost bila privlačna, da vidi kako vetar profesora Skakavca ljulja među stativama, Konj je sutradan ipak ubacio u školu bombu koju je celog leta pripremao.

Tačno u osam sati pred školskim ulazom povukao je poslednji dim, zgazio pikavac na pragu da ga svako vidi i ušao u hodnik upravo kada su zvonili i profesori su sa dnevnicima pod pazuhom izlazili iz zbornice.

U prvom trenutku nisu ga prepoznali. A kada im je postalo jasno da je to ipak Konj, stali su ukipljeni kao sopstveni spomenici iz nekog budućeg muzeja.

Čak je i najgorem konzervativcu poput profesora Skakavca bilo jasno da Konj izgleda carski.

Sjaj mekane, lake kože njegovih cipela u boji višnje nadmetao se sa žutim bleskom bakarne kopče iznad gajtana. Između ruba cipela i nogavica zelenio se škotski pašnjak čarapa od nežne vune. Tesne pantalone pripijene uz butine stajale su čvrsto, sa oštricom britkom kao jatagan. Crne, kafaste i zlatne pruge skupocenog kašmira diskretno su naglašavale linije vitkih, sportski građenih mladićkih nogu.

Gore, iznad tog savršenog sklada boja i oblika, iznad pojasa plamsao je i zaslepljivao kao vatromet, raskoš i haos.

Košulja od maljavog materijala kao pileći trbušić, talasala se u boji rujnog vina kada upre sunce u stakleni bokal, a u njemu kupali su se beli i žuti listići malih cvetova u obliku deteline. U razdrljenom vratu komotno svezana marama od bujne svile s tajanstvenim istočnjačkim šarama prelivala se u plavim i zelenim bojama svih nijansi, od jarkog plavetnila obasjanih južnih mora do ljute studeni zelenila planinskih brzaca.

Oko mršavog i izbrijanog dečačkog lica i iznad čela bujala je crna, kovrdžava kosa kao teška šubara. Odmah se videlo da je u pitanju pravljena frizura, šišana i udešavana sa mnogo pažnje i mašte. Razdeljena u sredini i češljana uvis levo i desno, odakle je padala sa dve strane niz obraze uvrnuta u dva debela pramena do ispod ušiju, gde počinju vilice. Ta raskošna konstrukcija bila je nešto između kamare crne slame i dvokrilne barokne fasade.

A onda, za iznenađenje, natrag, od temena pa naniže, kosa se postepeno tanjila, prvo kao bunda pastirskih kerova zatim poput strigana, i najzad, na zatiljku, bila je podšišana vojnički, kao strnjika.

Dečačke glave s takvom frizurom one jeseni su nicale kao pečurke. Matorci su šizili od nemoćnog besa. Kako da teraju mladiće na šišanje kada im je kosa natrag kraća nego njihova? A ipak toliko drugačija i izazovna da su profesori i roditelji dobijali napade strasti da svoje pitomce i sinove spopadnu i počupaju.

Ta frizura, ustanovio je Konj pred ogledalom, još i sada, posle dvadeset godina, deluje carski. Iz spavaće sobe derao se Mik Džeger, a Konj je grubim frotirskim peškirom, sasvim nepotrebno i pomali mazohistički, trljao svoj novi bodljikavi zatiljak.

Jedna nedoumica je, naime, ipak postojala. Postojala je opasnost od Ašenbahovog sindroma. Proverio je u leksikonu i zaprepastio se. Kada je pisao Smrt u Veneciji, Tomas Man je imao tačno toliko godina kao sada on, ovde pred ogledalom! Nije li dakle i Konj tragikomičan sa tim štrickanjem, isto kao onaj matorko koji je u Veneciji odapnuo, a za koga pisac prokleto precizno kaže da često posećuje frizera i pristaje da mu ovaj farba i ondulira kosu.

– Jarac matori – odmahnuo je najzad, pošto mu se nova frizura jako dopadala, a i šta bi mu preostalo: da zalepi što je ošišao?

–Popušite mi svi, kaže Rembo – rekao je Konj Mišu koga je zatekao kod šanka. – Budimo apsolutno moderni.

 Tražio je još dva piva koje im je natočila Irina, koju je Cedevita na osnovu Konjeve preporuke zadržala kao kelnericu. Na otvaranju obnovljene „Luke” šefica se upicanjila i dirigovala je osoblju zajapurena od radosti, uzbuđenja i brige da sve bude u redu, razmetala se i gurala, pozdravljala i zabavljala goste poznate i nepoznate, razgovarala je i posluživala i strašno se trudila, ali je u stvari samo pravila gužvu i smetala Irini i devojkama koje su na velikim tacnama raznosile penušavo pivo, isto kao nekada u Omladinskom parku gde je cena uvek bila okrugla prema važećim novčanicama da se ne bi morao vraćati kusur, pa su kelnerice kroz sve veću masu jezdile sa zaljuljanim zadnjicama u tesnim minićima i držale tacne visoko, dopola na ramenu, a gosti su uzimali krigle sami i bacali pare u mokar poslužnik.

 Mišu ta varijanta nije odgovarala, pošto je rastom bio tako mali da nije mogao da dohvati tacnu, zato se usidrio kod šanka, mada je i ovde morao da stan na prste.

Kada je Konj ušao, Miš je počeo da se kliberi i s detinjastom radošću je izvalio bradatu šalu o spavanju u parku gde je Konja pogazila mašina za šišanje trave.

– Danas svaki kreten nosi dugačku kosu! – duvao je Konj dim ravno u Miševu njušku pošto se ovaj nije odvikao da se svom sagovorniku neprijatno unosi  u lice. – Sada i i profesori, direktori, političari, pa i pajkani i oficiri, svi nose kosu preko ušiju i kragne. A gori su nego Skakavac!

– To je nemoguće! Od Skakavca, burazeru, nema goreg – cerekao se Miš, dok se nesvesno pogladio po kosi. Kao toliko puta u gimnaziji, pored Konja osetio se opet neotesanim. Svojom poludugačkom masnom frizurom, na nogama s Adidasovim patikama i u fabrički izlizanim farmerkama i majici sa krokodilom, odjednom je shvatio da izgleda seljački. Gledao je u Konja i nije razumeo šta je ono što ga čini toliko drugačijim i iznenađujućim.

Frizura, taj neočekivani citat iz šezdesetih godina, farmerke odrezane na ribarski način sa izrojtanim rubom između kolena i članaka samo da ne budu običan šorc ili bermude, iznošena parhetska košulja sa teget-žuto-bordo-zelenim kockama, i svilena marama srebrne boje stegnuta oko vrata kao obruč uprkos nesnošljivoj vrućini koja je tih nedelja harala, sve to zajedno, za Miša neobjašnjivo ali sasvim jasno odudaralo je od svega što se u podrumu moglo videti.

– Pa i ti si neki profesor ili koji kurac – uzjogunio se Miš, malo bojažljivo.

– To gore po činjenice! Pazi, ja govorim o našim vršnjacima. Oni su sazreli kao bundeva i postali isti ili čak i gori nego nekadašnji matori. A nisu morali! Oni su, burazeru, istorijska greška! Znaš i sam, prošao si sve to, i tebe je jurio Skakavac po klozetu gde smo pušili. Naša mladost nije bila biološka, to nije bio samo životni vek. To je bilo mlado doba sveta! Postojala je šansa. Mi tu nemamo nikakve zasluge, to je naprosto bila naša situacija. Ali samo bila! Pošto je sve otišlo u kurac! Svet je opet ostario i oteo je našu mladost. Pogledaj, ono što je nekada bio skandal, danas je konfekcija. Moja keva, jebote, pod stare dane, nosi suknju od džinsa! A kada sam šezdeset osme iz nekog šverca prvi put nabavio farmerke, htela je da se obesi. Pogledaj modu, pogledaj samo stare fotografije! Kako svet izgleda? Svet se na slikama za godinu dana, od šezdeset druge do šezdeset treće kada su buknuli Bitlsi više promenio nego tokom čitavog stoleća od podizanja Ajfelove kule do prvog sputnjika! Onaj rez, onaj nagli zaokret, to smo bili mi, stari moj! Nije to bogzna šta, nije nikakvo preobraženje. Koješta! Ali u celoj istoriji nema preobraženja! Nikada neće čovek stati na glavu i napraviti razuman svet. Jok! Ali počev od naših vremena svet barem izgleda malo drugačije. A ni to nije mačji kašalj.

– O mačkama kakđelate! Tipička pojava! – čuo je Konj dobro poznati glas iza svojih leđa i bez osvrtanja je doviknuo Irini: „Votke!”

– Ovo ti je Kakđela – pokazao je Mišu dežmekastog razbijača sa Gulitovom frizurom. – Ruska duša, pije isključivo votku, inače najbolji golman na svetu. Među alkoholičarima.

Kao što je Konj naručujući piće pretpostavljao, do Kakđele je stajao njegov nerazdvojni ortak, Tepsija, za dve glave uzvišen nad svima. U njegovoj ručerdi po kojoj je dobio ime, izgubila se čaša sa duplom votkom te je izgledao, kada ju je istresao, kao da zeva.

– Čujem, večeras svira Kapetan – rekao je Kakđela pošto je iskapio votku.

– Ne izvodi – odbrusio je Konj neočekivano oštro. – Kapetan je odapeo pre deset godina.

– Da, ono zubima, u gitaru – pravio se Tepsija da je obavešten.

– Jok, burazeru. Jetra – potapšao se Konj s desne strane ispod rebara.

Teška reč im je odzvanjala u ušima minut-dva, dok je Kakđela snuždeno blenuo u svoju praznu čašu. Najzad je, po bircuskom etiketu, naručio sledeću turu, četiri duple votke, mada ostali još nisu dokrajčili ni prvu.

– Neko bure se penje na binu – javljao je Tepsija sa svoje visine, odakle je, kao Njegoš, video više nego ostali.

– Zbilja, ko svira? – gurao im je u ruke Kakđela novo piće.

– Hajdemo da vidite – rekao je Konj tajanstveno i krenuo kroz masu, oprezno, sa cigaretom među zubima, pošto je u obema rukama držao po jednu čašu.

Kakđela i Tepsija su pošli za njim, Miš je, međutim, panično pogledao u svoju kriglu i dve votke, i shvativši da sve to ipak ne može da ponese, slegnuo je ramenom i ostao kod šanka.

– Ono bure tamo, jebiga, to je Paganini – rekao je Konj kada su se progurali do bine. Pogledao je u svoje ortake sa očekivanjem kao da je rekao da je to Lenon. No kada je video da ga gledaju tupo, razvezao je priču o tom neopisivo debelom i bradatom klošaru koji je na bini, sklepanoj od crnih katranisanih dasaka, razmeštao zvučnike i mikrofone.

– Paganini je prvi čelo filharmonije, pravi as, i težak alkoholičar. Nastupa svuda po belom svetu, a u pauzama između Beča, Pariza, Londona i Njujorka, zasićen gudnjavom u snobovskim salama, dođe kući, oždere se kao vo, baci smoking i obuče, pogledaj ga, te neke šarene krpe, mota se po sumnjivim mestima oko još sumnjivijih bendova koji ga već poznaju, i jedva dočeka da ga pozovu da svira sa njima. A onda debeli rastura.

Navodeći još neke detalje, Konj nije primetio da se oko njih stvara krug, u sredini sa Svastikom. Oko njene riđe kose, razbarušene kao upaljena palma, raja se rascepila poput mora pred Mojsijem. Sa blagim i sveznajućim, mada malo podrugljivim ali praštajućim osmehom dočekala je da Konj završi priču, a onda mu je prišla.

Konja je prvo obavio oblak opojnog, odnekud poznatog mirisa, zatim se kroz dim cigarete izbistrilo nasmejano, sestrinski popustljivo a zavodnički izazovno pegavo lice njegove dobre stare prijateljice sa faksa.

Svi su ustuknuli kada mu se ona, skokom mačke, bacila u vrat. U komešanju riđih i crnih čupa nastade čudesno, neobuzdano ljubljenje, radosno, ali bez ikakve erotike, u obraze i bradu, u nos i uši, i po očima.

Ko zna dokle bi potrajala scena da Kakđela nije počeo da štuca. Buljio je u Svastikinu zadnjicu oblika dinje. Obline u roza helankama kao da su bile gole. Slavni golman gutao je pljuvačku i štucao, a kada je uspeo da progovori, dao je značajnu izjavu:

– Ovakvo dupe nisam video u celoj istoriji!

Svastika se okrenula kao hrt i potražila izvor glasa, a kada je videla da svi gledaju naduveni od smeha u Kakđelu, skočila je do njega, jednom rukom ga je zagrlila preko ramena i zaljuljanim bedrima zviznula po kukovima kao u lambadi.

– Bodiček! Faul! – derali su se sportisti, Konj i Tepsija, a Kakđela je, posle prvog iznenađenja, brzo ušao u štos, zanjihao se u pasu i počeo da uzvraća udarce bedrom. Dopali su mu se ti karamboli, uzimao je sve veće zamahe, pa su sudari bivali sve žešći. Najzad, kada se sasvim zahuktao, Svastika je munjevito kliznula u stranu kao torero, a Kakđela je odleteo na binu i oborio zvučnik.

Pridizao se i psovao, neveselo izvrtao čašu iz koje je votka a pljusnula na pod, a Svastika je usred kruga koji se napravio oko njih, kao pobednik u megdanu, raskrečenih nogu stala ispred njega i pitala:

– Nu, kakđela, tovariš historik, kakđela?

Kakđela je pogledao u njene nasmejane zelene oči pa je zajapuren i besan ali takođe nasmejan ponovio:

– U istoriji nisam video ovakvo dupe!

U tom trenutku sa bine jeknula je gitara kao da vetar svira na sunčeve zrake, i zaorio se glas:

– In the White Room!

Tako je počelo. Svi koji su pijuckali i razgovarali u grupama formiranim po starim prijateljstvima i novim poznanstvima, sada su listom dotrčali pred binu.

Odmah se videlo da klasične igranke ovde ne može biti, ljudi su stajali telo uz telo, sa laktovima zabodenim u susedna rebra ili stomak.

Ovakvu masu Cedevita nije predvidela, pošto neku prethodnu reklamu i nisu imali. Upalilo je, međutim, ono čemu se nisu nadali: usmeno predanje. Dovoljno je bilo da Konj i ortaci razglase u krugu svojih prijatelja i po starim krčmama da će na otvaranju obnovljene „Luke” svirati Paganini, Džindžer i Divljak, a masa je jurnula.

U tišini smiraja dana, sredstvima gradskog saobraćaja u svim pravcima, jezdile su lepo očešljane, srebrnokose, vremenite gospođe umornog i blagog lica i daleko zalutalih pogleda. Išle su bake da čuvaju unuke u gnezdima betonskih golubarnika, u garsonjerama i stanovima pod brdima kredita i u podstanarstvima. Zvali su ih sinovi i kćeri, sada očevi i majke, da pričuvaju decu pošto oni opet odlaze na žurku.

U sećanju baka zazujale su nekadašnje strepnje i zebnje, očajanja dugih noći probdevenih u iščekivanju da im se dete živo i zdravo vrati sa strašnih mesta koja su zvali čudnim, majkama nerazumljivim imenima koja su polako morale da nauče i one.

Koliko puta su morale usred noći da uvode ili nose ili vuku na podu svoje mortus pijano čedo i da peru i brišu ono što je mladalački organizam izbacio!

Koliko puta su zurile izjutra uplašeno kao veverica u staklene ili zanesene, neispavane oči svojih kćeri i grizle jezik samo da ne izuste pitanje koje ih je, zbog straha i stida, teralo u ludilo!

I sada, eto, opet su se raspametili. Zadihani od uzbuđenja, spominju u telefonu neki podrum, Paganinija i Divljaka, Bitlse i Džimija, isto kao nekad.

I pitaju za one stare majice, pantalone i suknje, i njihovu svilenu maramu! Jer sada bi to oni opet hteli da obuku!

Ali šta su mogle? Bitku su bake izgubile pre dvadeset godina. Ako svoju decu nisu uspele da odvrate od poroka još kao klince, kud će sada s njima kada su i sami postali roditelji? Neka im bude s bogom, a uostalom ovo je možda poslednji put.

Poslednja žurka.

Šiškale su bake unuke, gledale TV i heklale, a njihova deca izmilela su iz porodičnih jazbina. Miris pelena iz njihove kose i odela brzo je iščezao u zgusnutom duvanskom dimu i pari alkohola, zagrejanih tela i dezodoransa u „Luci” u kojoj se sjatio čitav jedan naraštaj, kao u bunkeru.

Gužva je bila velika kao u tramvaju u pola osam ujutro. Kakđela je podigao svoju praznu čašu poput jazavca pred sudom, optužilački, dokazujući da je zbog Svastike prosuo votku. Pa bi je bez obzira na njeno istorijski jedinstveno dupe zamolio da mu plati piće, ako postoji pravda. Odnosno, dodao je, radi se u stvari o dva pića; jedno mu Svastika duguje radi odštete, a drugo radi utehe.

Probila se do šanka gde je naručila dve duple votke, zajedno, nalivene u pivsku kriglu, i predložila da ih Kakđela popije na eks. Radi odštete ili utehe, ili prosto iz zadovoljstva. Ili alkoholizma. Kako mu je drago.

Kakđela se pobunio. Svastika uobražava da je on pijandura ili cirkuski pajac. Ili kreten. Ne dolazi u obzir! Ne voli kada ga u bircuzu varaju i ne napune kriglu valjano. Jer krigla je od pola litre, a dve duple votku se svega četiri decilitra. Svastika dakle neka traži da zafrkava nekog ko je iz matematike bio slabiji.

– Ne zezajte – namignuo je Konj Irini pokazavši joj da piše sve na njegov račun. – Sve će to narod pomlatiti – izvalio stari štos i obratio se Tepsiji koji ga je cimao za rukav. – Poderaćeš mi košulju, bre; stara je dvadeset godina.

– Da to nije ipak Kapetan? – gunđao mu je ispolin sa visine. – Dosta dobro cepa gitaru.

– Ne zajebavaj, to je Divljak.

– Kakav Divljak?

– Divljak je svemirski građanin. Studirao je atomsku fiziku u Kembridžu, a na ferijama, ovde kod kuće, „na divljem Istoku”, pozdravljao je svakoga s „haudujudu, divljače”, pa je ostao Divljak. Ponosi se da posle pišanja ne pere ruke pošto gospoda iz Kembridža nemaju običaj da pišaju u svoj dlan.

– Bez obzira kuda piša, svira sumanuto – oduševljavao se Kakđela.

– Normalno. Divljak je više vremena proveo na koncertima i u klubovima nego u kembriškoj biblioteci. Pitaj boga gde, našao je neku bačenu gitaru za koju su mu rekli da je na njoj svirao Frenk Zapa. Možda su ga i zajebali, ali je Divljak za tu ofucanu gitaru dao tri svoje stipendije! Ono ti je tamo dakle Zapina gitara.

– Pa dobro, šta je on na kraju krajeva, atomski fizičar ili roker ili koji kurac?

– I jedno, i drugo. I treće, naravno. Manijak, uostalom kao svi atomski fizičari – osmehnuo se Konj.

– Kako to da se pristalica prosvetiteljstva tako pogrdno izražava o atomskoj fizici? – obratio im se proćelav čovek koji je dotle, nalakćen na šank, izvirivao između Svastikinog i Kakđelinog ramena i slušao priču o Divljaku.

Konj pojma nije imao ko je taj tip na prvi pogled stariji od njega desetak godina, sa kukastim nosom i tatarskim obrazom. To ga, međutim, nije zbunilo. Bio je naviknut da ga pozdravljaju ljudi za koje nije znao kada ih je i gde i u kojem pijanstvu upoznao. Rutinski se zakačio za neku reč u pitanju i odgovorio kao da nastavljaju raniji razgovor.

– Jeste, prosvetiteljstvo je razdoblje u kojem čovek počinje da prepoznaje sebe kao autentično biće. – Svastika se zagrcnula od prigušenog smeha prepoznavši rečenicu sa početka Đerzelezove knjige o Tolstoju. – Ali prosvećenost razuma tvrdi da dokazi fizike i matematike idu ispred moralnih dokaza, što je velika glupost. – nastavio je Konj. – Prosvećenost morala kaže obrnuto, da su dokazi morala iznad dokaza prirodnih nauka, pošto čovek ne zna šta da radi sa dostignućima tehnike ako prethodno ne sazna ko je on sam.

– Da, to smo već čuli na televiziji – klimnuo je stranac i Konj se setio da je to, možda istim rečima, zaista bio rekao u intervjuu na televiziji posle naučnog skupa o Tolstoju. Tip ga dakle poznaje sa ekrana.

– Lepo si rekao, molim te lepo, da istorija nije podržala Tolstoja. On je, kao i Ruso, rekao da prvo čovek treba da postane dobar pa će se onda ceo svet automatski postati dobar. To je, molim te lepo, plemenito, to je uzvišeno. Ali upravo u tome je i problem, što je to i suviše uzvišeno! Čovek ipak živi na zemlji. Iluzija je da se demokratija može stvoriti propovedanjem i iščekivanjem idile kada će čovečanstvo, prvo u glavi, postati demokratsko. To, molim te lepo, ne ide! Ne! Prvo treba stvoriti demokratiju, pa će ljudi postati demokrati. To je zemaljski put, to je naš zadatak. Jedino zato sam se i primio gradonačelništva, nemoj da misliš da sam zbog para.

Tu dakle grmi zec, ukapirao je Konj. Dasa je gradonačelnik. Setio se kako je Cedevita oklevala da li treba da pozove nekoga iz samouprave kvarta gde je dobila dozvolu za rekonstrukciju i gde će sigurno morati da se brani kada je stanari iz okolnih zgrada budu prijavljivali zbog noćne galame.

Došao je dakle lično gradonačelnik. Sada ga je Konj pogledao malo bolje. Da, da, mislio je, taj je od onih koji uvek nose odelo i kravatu. To im se vidi po gestikulaciji i držanju, naročito kičme i vrata. Peder jedan, mislio je Konj, kako se tek neprirodno šepuri u tim svetlim pantalonama i košulji s kratkim rukavima, u toj nasilno ležernoj, prigodnoj garderobi. A tek oni cvikeri za sunce što vire iz džepa, u toj nasilno ležernoj, prigodnoj garderobi. A tek oni cvikeri za sunce što vire iz džepa, i cizelirana burma! Gde je našao da ga davi baš njega? Da mu sere o Tolstoju i o demokratiji! Ili se zajebava?

– Sada ne smemo promašiti priliku – lopatao je gradonačelnik kao na mitingu. – Ne smemo dopustiti da neki stari mediokriteti ili novi hohštapleri zauzmu pozicije i opet pokvare sve. Ovo je istorijski trenutak, a na redu je naša generacija. Dobro, ja sam možda nešto stariji nego ti, ali tu smo negde, slušali smo istu muziku. Plovimo u istom brodu. I došlo je naše vreme!

– Naša generacija plovila je u istom brodu svega pet-šest godina – zaustavio je Konj zamahom ruke gradonačelnika. – To je bio kratki izlet, kaže jedan tvoj vršnjak. Ukrcali smo se u zajednički brod kada su Bitlsi zapevali, ali čun se ljuljnu i brod se raspao kada su se oni razišli. U pedlju vremena između detinjstva i zrelosti objedinilo nas je odbijanje bljutavog sveta odraslih, i to je sve. Mrzeli smo sve što su naši roditelji stvorili ili promašili, nismo pristajali ili smo barem mislili da možemo da ne pristanemo na sve ono što se radi u zajednici. Od prve kamene sekire. Nafiksana omladina na Zapadu u takozvanim razvijenim zemljama odbijala je potrošački svet, a pijana omladina na Istoku u takozvanim socijalističkim zemljama odvraćala se od prosjačkog sveta. Ali i jedno i drugo je bilo pasivno odbijanje. Nepristajanje, ne i rušenje. Bekstvo, a ne prevrat.

– Ali iz sveta ne možeš pobeći, to je romantizam – protivio se gradonačelnik.

– Moglo se, i to na dva načina. Individualnim egzodusom i grupno. Povlačili smo se u sebe, u svoje male sobe u roditeljskom stanu i obzidali posterima i bedemima muzike, naše nove muzike koja je u ono doba kao potop preplavila planetu. S pravom je rekao Džon Lenon da su Bitlsi popularniji od Isusa Hrista. Statistički to stoji.

Konj je, shvativši da se udaljuje od teme, zastao, popio je malo piva, a za to vreme je svoj kažiprst, ispružen kao pištolj, uperio u gradonačelnika, da ga ovaj u drink-pauzi slučajno ne prekine.

– A napuštali smo svet i u grupama – nastavio je. – Zbijali smo se u klape oko orkestara, klubova i omladinskih parkova i kampova. Bili smo zajedno, van sveta. A slušali smo opet muziku, muziku, muziku! Pesme koje su bile poezija, a nismo razumeli tekstove! Da, niko od nas tada nije znao engleski. Ništa nismo razumeli šta nam Bitlsi pevaju, pa smo uobrazili i doživljavali da pevaju tačno ono što i mi osećamo i mislimo. Uši su nam bile pune muzike, zažmurili smo, šizili i vrištali nerazumljivim esperantom: Šilavsju, jejeje!

– Ali to nije vodilo nikud! Naša generacija treba da otvori oči, da razume svet i da svoj život uzme najzad u svoje ruke!

– Naša generacija može da uzme u svoje ruke jedino svoj kurac – zbacio je Konj kao džak cementa sa ramena teret jezičkog stila svoga sagovornika na koji je pristao nesvesno, kao što je u razgovoru sa mutavima imao običaj da i sam zamuca, bez namere da im se ruga. – Iz te naše generacije su oni najbolji ili barem najdosledniji, kao Hendriks i Kapetan, otišli u nepovrat, odnela ih je droga i alkohol. A oni koji su preživeli, sada se potucaju ostareli i osušeni kao riblji skelet na obalama smrdljivih kanala predgrađa Amsterdama i Njujorka ili vegetiraju u getu, kao Indijanci, u Hipilendu kod Kopenhagena. Kažu, u njihovim očima tinja tužan, sažaljiv prezir. Prezir i žaljenje prema meni, prema nama, izdajicama koji smo isplivali kada je onaj tvoj brod potonuo. Isplivali smo i postrojili se u redove i pristali na uslove. Redom na sve! Igramo po pravilima, guramo se, rintamo i otimamo se za lovu, postali smo proizvođači i potrošači, jurimo stan, kola, vikendicu, kao mravi sakupljamo zalihe za decu koju ne shvatamo i koju grdimo jer ništa ne rade samo slušaju muziku. Eto, to je postalo od naše generacije! Postali smo gori i konzervativniji od svojih roditelja!

– Tako je! – uzviknuo je Kakđela. – Ja na primer cugam triput više nego ćale, mada ni on nije amater!

– Da, da, cugati, to znamo – zagledao se Konj u gradonačelnikovo levo uvo. – A znamo i da lebdimo. Ima i takvih, nevidljivih, koji nisu isplivali, ali nisu ni potonuli. Lebde na vodi kao lotos. Slobodni su i nezavisni, svejedno im je kuda ih voda nosi. Nigde se ne uklapaju u sisteme. Istina, i ne ubijaju se živi da ih pokvare. Prolaze mimo sistema. Ne prave karijere, ali njihov život nije ni totalan poraz. Osporavaju sve što može da se ustali, oponiraju i opoziciji čim se ona iskaže. Kreću se normalno među ljudima, govore njihovim jezikom, ali se lako može desiti da takav tip na obično pitanje koliko je sati odgovori: Jellow Submarine!

Gradonačelnika je ovaj zaključak iznenadio, oklevao je odgovorom, a kada je zaustio, bilo je kasno.

– Eno ih, eno! – viknula je Svastika propinjući se da vidi nekoga iznad glava. Pri tome se oslonila na Kakđelino rame, a on je za svaki slučaj brzo iskapio svoju votku. Pošto se Svastika sve više ali očito uzalud istezala, Kakđela joj je kavaljerski čučnuo iza leđa, obgrlio ju je oko bedara i digao uvis. Devojka je sad bila u nivou Tepsije, a Kakđelina glava u visini njene zadnjice. Malo zbunjen vrteo je glavom kao da mu je pala buba za jaku, ali nije imao kuda, pa se predao sudbini. Zario je lice u zategnute helanke i umakao ga je kao spavač u jastuku kada ima divan ili ružan san.

– Jeste, to su oni, oni su! – kliktala je Svastika.

Radoznalo, i Konj se zanjihao da između glava i ramena pronađe, kao dete u bioskopu, hodnik za gledanje.

Primetio je lepršavi srebrni plašt kao vezan na vetru koji ga vitla i otima. Konj je odmah prepoznao Igumanovu jedinstvenu sedu bradu koju je Iguman u poslednje vreme pustio do pojasa. Iz njenog ritmičkog kolutanja Konj je zaključio da njegov prijatelj zaneseno igra. Divljakovi su svirali drevni rokenrol koji je maločas i on pevao gradonačelniku, She loves you, jeah, jeah, jeah. Elegantno, kako se damama pomaže da izađu iz tramvaja, skinuo je Svastiku i povukao je sa sobom kroz masu.

Kad su stigli do plesača, Konj je ustuknuo. Oko Igumana, kao pojas satelitskih putanja na svemirskim snimcima, svetlucao je crveni krug. Porub kojim je bila opervažena žuta haljina nalik na košulju ili pregaču, krivudao je munjevito.

Mrlja je kao leptir hirovito lebdela oko Igumana, čas udaljena, čas pripijena uz njega. Raja ih je gledala zadivljeno, a oni su igrali u zanosu. Igumanove noge su dejstvovale nezavisno od tela, originalna podupiračka funkcija im je pauzirala, savijale su se i prelamale ne samo u kolenu i člancima, nego svuda, kao da su bez kostiju. Taj način igranja na nogama od krpe čak ni iz prvobitne rok generacije nisu znali svi, a virtuozno kao Iguman igrao je još samo Ajlavju koji se, međutim, retko mešao sa rajom; žurke na kojima je zaigrao spominjale su se kao događaj sezone mesecima.

Usidrena na Igumanovoj ruci-vodilji, Mrlja je lebdela prenebregavajući zakone zemljine teže. Salto preko leđa ovoga puta je ipak izostao, završili su Mrljinom vrtoglavom piruetom posle koje su pali iznureni, oznojeni, zadihani i nasmejani jedno drugom u zagrljaj.

Tada su im pristupili prijatelji. Svastika je brisala i duvanjem sušila Igumanovo zajapureno čelo, a Mrlja je zabacila svoja dva dugačka pramena koji su joj u dnu uvijeni visili od ušiju preko obraza niz leđa, i uzdahnula je:

– Ako sad ne dobijem pod hitno jedno hladno pivo, proći ću kao Lotova žena!

Opet su se probili do šanka gde ih je čekalo pivo. Kao da se zagnjurila u kacu, Mrljina glava nestala je u krigli koju je nagnula halapljivo obema rukama.

– Nema šta, rokenrol je rokenrol – čula je nepoznati glas, a iznad pivske pene i ivice krigle ugledala gradonačelnika koji je govorio Konju i Igumanu, a gledao u nju.

U Mrljinom pogledu sevnulo je iznenađenje, radoznalost i zbunjenost, kao da su joj oči htele da pobegnu. Nekoliko dugih trenutaka zurila je u gradonačelnika, zatim je zabacila glavu, ispila pivo i zadovoljno oblizala svoj ražljubak.

– Ne budimo konzervativni! Apsolutno moderni! – ponavljao je Konj Mišu uz teatralnu gestikulaciju kao da svira harmoniku, pri čemu je zviznuo nekoga iza sebe.

Okrenuo se da se izvine, i čuo je kako gradonačelnik prosi Mrlju za sledeći ples.

Od izvinjavanja, međutim, nije bilo ništa. Konj je ostao bez teksta. Iza njegovih leđa stajao je Ajlavju. Preko reda, pokazivao je nešto Irini.

Umesto izvinjenja, Konj je izmucao samo „helo”, pozdrav iz starog rečnika. Ali to je odmah požalio. Kako bi ga Ajlavju, posle toliko godina, mogao prepoznati? Onovremeno, u Omladinskom parku Konj nije imao bradu. Ali Ajlavju je bez trunke iznenađenja klimnuo.

– Helo, Konju. Reci joj, leba ti, da mi da šibice!

Konj se odmah prebacio na njegovu talasnu dužinu. Ajlavju je u pravu. Nisu se videli zadnjih dvadeset godina, pa šta? To ne znači da za to vreme nisu postojali pa da bi sada trebalo da padnu na teme što je, eto, i onaj drugi živ. Vrlo važno! Živ je i tačka. A šta mu se za proteklih dvadeset godina događalo? Ko to jebe? Ta ni u ono doba kada su se viđali svako veče, nikoga nije zanimalo šta je bilo juče.

Bez reči, progutavši nadošle uspomene kao jutarnju kiselinu posle prolumpovane noći, kresnuo je upaljačem pred nosom Ajlavjua.

– Ne, ne, neću ovde – odmahnuo je ovaj. – Trebaju mi šibice.

Konj je slegnuo ramenom, zatražio od Irine kutiju šibica. Kad je dobio i dao prijatelju, ovaj je zatvorio šaku, mahnuo glavom i rekao:

– Dođi.

Konj se okrenuo da pogleda šta radi društvo, ali je video samo Mrljinu zalepršanu haljinu i Svastikinu gololiku zadnjicu. Išle su sa gradonačelnikom i Igumanom da plešu. Pogledao je u svoju netaknutu kriglu, oklevao da li da je ispije, ali je video da ga Ajlavju čeka na kraju pulta. Gurnuo je pivo pred Miša, zapalio je i krenuo.

Priklonjenih glava, ušli su pod svod male nusprostorije odmah iza šanka u kojoj su bile strpane gajbe i kutije za piće. Bio je mrak kao u kapeli, žmirkale su samo svetlucave tačkice poput nerasplamsalih ili umirućih sveća.

Konj se spotaknuo i osetio čoveka. Oprezno je ispružio ruku, ali se uplašeno trgnuo kao da je pipnuo ježa.

Kada je Ajlavju ušao dublje, u zraku svetla koji se probio iza njegovih leđa, Konj je počeo da nazire raštrkana bleda lica, nepomična kao plesnive fleke na podrumskim zidovima.

Kraj sebe ugledao je hidrogenisanu belu glavu devojke sa kosom šišanom kratko, na pola centimetra, svuda jednako, i češljanom uvis, zaista kao ježeve bodlje. Počeo je da se izvinjava što ju je maločas u mraku nehotice kvrcnuo po glavi, ali je ona umorno podigla svoje ne toliko velike koliko okrugle kestenaste oči i pružila ruku. Kada su se uhvatili, devojka ga je naglo povukla. Konj se stropoštao uza zid, na ivicu gajbe koju je pomakom svog ptičijeg tela u poslednjem trenutku oslobodila njegova nova poznanica.

Bila je to devojčica, po Konjevom prvom utisku oko petnaest godina, sva u kontrastima. Iz razlike između njene bele kose i smeđe kože poput orahovače, okrugle glave i vitkog tela a pre svega dečačke frizure i devojačke krhkosti, zračila je energija pupoljka pre eksplozije. Grudi i kukovi bili su joj mali, obli i čvrsti, pogled zanesen, a usne napućene i rumene kao višnja. Pušila je kao da se ljubi.

Kada se Konj strovalio kraj nje, ona mu je pružila svoju cigaretu držeći je između dva prsta tako da bi on mogao da povuče dim. Konj je, međutim, pokazao svoj pikavac i odmahnuo, a ona je na to zbunjeno skinula pogled sa njega i neočekivano dubokim glasom izgovorila u tamu:

– Ajlavju, gde si ti?

– Ne brini, to je Konj.

– Koji Konj? Celo veče kenja s onim tipom! – graknuo je neko iz mraka.

– Ne pizdite, deco, Konj je stari ortak – ugušio je bunu Ajlavju.

Kada je shvatio gde se našao, Konja je oko srca zagrejala radost zbog apsolutnog poverenja koje mu je Ajlavju ukazao. Otkud je mogao znati šta se od Konja u protekle dve decenije stvorilo, a pogotovo mu je moglo biti sumnjivo što je čitavo veče razgovarao sa predstavnikom vlasti koga su ovi što ovde u bunkeru duvaju, očito vrlo dobro poznavali. Ipak ga je Ajlavju pozvao bez razmišljanja.

– Evo ti uzmi, ima dosta – nudila mu je uspokojena Koko opet jedan dim, da povuče, iz njene cigarete.

Konj je zamišljeno buljio u tu ožvalavljenu pljugu bez filtera koju mu je Koko pružala zgnječenu među minijaturnim i požutelim prstima s klinjasto izgriženim noktima i rascvetalim zanokticama. U nos mu se poput burgije uvlačio miris cigarete koji je odmah povezao s onom krčmom u Kopenhagenu. Ali opet je odmahnuo.

– Hvala, Koko. Šljokam.

– Pa šta? – zabacila je glavu Koko i oslonila se na Konjevo rame. – Šljokala sam i ja. Samo, onda nisam mogla da se tucam. Sranje. Kao da sam jela papir.

– Kada si ti, bog te mazo, šljokala? Valjda još u pelenama? – smejao se Konj, ali se odmah zaustavio, osramoćen zbog svog licemerja. Setio se, naime, da je sa svojih petnaest godina, onovremeno, i on znao šta je to mamurluk.

– Šljokala sam dok mi Ajlavju nije dao prvi dim. Od onda, drugačiji je svet. Probaj, leba ti! Ajlavju, zavij nam dve!

– Jednu, dovoljno – odbio je Konj i treći put. – Ostajem ortodoksno na alkoholu. Isti kurac, odletiš i od ovog i od onog, a krepaćeš takođe i od jednog i od drugog. A šljoka je jeftinija.

– Zavisi – pružio je Ajlavju Koki cigaretu. – Zavisi koliko cugaš. Ako si bure bez dna, kao što je bio Kapetan, nikad nemaš dovoljno love. Ali s drogom ne možeš da pređeš jednu granicu. A ima je, uostalom, i dosta jeftino.

– Ima je sad kada je namerno jeftina. Ubacuje se hrana u ribnjak da bi se ribice navukle.

– Nema druge, stari moj. Cenu civilizacije treba platiti.

– Samo ja nisam siguran da je to civilizacija. Ne mislim da je to viši stepen. Bojim se da je to politička manipulacija, nova vrsta kolonizacije. Jer travu ćeš uvek morati da uvoziš, a vinogradi i šljivici su ovde.

– Ali koja razlika! – terao je svoje Ajlavju. – Pogledaj samo nekog ožderanog tipa kada povraća u svoju cipelu, a vidi ovu čednu, bledu, pitomu decu! Naduvaju se i prigrle ceo svet na grudi.

– To je privid. U suštinskom efektu nema razlike. Bodler za opijum kaže da nam razotkriva neslućeno veličanstvo života, a za alkohol Adi kaže bukvalno isto: od pića te obuzima svestvo i život vidiš onakvim kakav život ne ume ili ne sme da bude.

– Ja sam, stari moj, – govorio je Ajlavju hrapavim glasom iz maraka – probao i jedno i drugo. A sva ta naklapanja, Bodler, Adi, pa i Magično mistično putovanje, sve to, burazeru, onome ko nije i sam probao, ništa ne znači. Govoriti se može samo rečima, ali suština svemoćnih i tajnih putovanja nalazi se upravo u odlasku u područja oslobođenih stega i granica reči i pojmova. Tada saznajemo duboki smisao života i jasni nam bivaju tama i mrak. Boje i linije više ne liče na boje i linije koje su videle naše oči: pokazuju nam velike tajne koje se kriju u oblicima. U ovoj potpunosti upoznajemo one istine života koje svi nosimo u sebi i koje su savršena istina bez čulnih sudova.

Ajlavju je govorio kao da čita iz knjige, i Konj je najzad prepoznao citat.

– Sve je to u redu, matori – zaustavio ga je pošto mu se učinilo da Ajlavju želi da ispriča celu knjigu. – Samo, efekat je isti. San, umetnosti, droge – izvlačio je iz pamćenja davno pročitane rečenice – nisu među sobom zamenljivi, ne svode se na isto i nemaju zajednički imenitelj, ali imaju nešto zajedničko u delanju, u delovanju na čoveka. Oni podupiru čovekovu opštu ideju o preobražaju, o bitnoj promeni koja inače u ljudskom životu samom nije očigledna. Čovek se menja rastući i opadajući, ali to nisu preobraženja u pravom smislu reči, nisu potpune promene oblika o kojima čovek sanja i od kojih strepi.

– Ne, ne – protivio se Ajlavju. – Fiksanje je ono što briše svaku slučajnost, sve što je sekundarno, sve što možeš da vidiš, čuješ, pomirišeš, okusiš i pipneš. Znači sve što je promenljivo. Onda ti ostane sam život. Život radi života, što će reći večnost.

Konj je uvideo da je u pitanju sektaška isključivost s kojom je svako ubeđivanje besmisleno, a i prohtelo mu se da nešto drmne. Počeo je da se diže, oprezno i polako pošto mu se učinilo da mu je Koko zaspala na ramenu. Ona se, međutim, zakačena na Konjeve grudi kao orden, dizala zajedno sa njim i buncala.

– Kuda ćemo, kuda?

Već na nogama, Konj je razmišljao šta će s njom, no ona ga je zagrlila oko pasa i pripila se uz njega duž cele butine.

Konj nije bio od onih koji imaju više prstiju nego koliko su žena u životu pipnuli, ali ovo još nije doživeo. Požuda ga je protresla naprasno, kao da je turio prste u šteker, čim ga je ona dotakla. Putem dodira, prenela je na njega čulnu napetost poznog detinjstva i devičansku groznicu prvih ljubavi, probudila je u njemu uspomene na pubertetske orgije vođene u mašti s lepoticama sa bioskopskog platna. Znao je da Koko ne nosi jungfer barem tako davno od kako je sa šljoke prešla na duvanje, ipak je osetio kako iz njene kože ječi telesno praskozorje koje prelazi na njega i vraća ga u sopstveni polni svitak.

U gužvi oko šanka dobio je od Irine, preko veze, duplu votku. Kada se osvežio, s naduvanom devojkom pod pazuhom koja je išla kao drvena lutka, zavukao se za pregradu pored toaleta gde je bilo predviđeno mesto za garderobu.

Zavukao je zavesu i turio ruku pod Kokinu majicu.

U temenu mu je zatutnjao bubanj, a  čim joj je jednom šakom obuhvatio obe breskve na prsima, osetio je da se i ona ježi. Drugu ruku je zario natrag pod elastičnu suknju i kao da sa grudve čvrsto umešenog testa skida brašno dlanom, pomilovao joj je nakostrešenu zadnjicu, simetrično oblu kao dojke, samo veću za dva broja.

Ispod njegove brade u savijutku vrata gde je koža najnežnija, divljale su Kokine usne nalik na višnju, a kroz njega je prostrujala slast koju je upijao kožom kroz pore. Njeno telo nije ga samo privlačilo, nego se lepilo uz njegovo, kao sušene šljive u šećeru.

Osetio je kako mu krv zapljuskuje svod lobanje da bi se isto tako burno ispražnjavala iz nje, dovodeći ga za deliće sekunde u nesvesticu.

Napipao je iza svojih leđa tezgu na koju će se zimi slagati kaputi, oslonio se, prvo samo oprezno da bi proverio da li je dovoljno stabilna, zatim je seo na nju. Zadigao je Kokinu suknju a gaćice joj je gurnuo do kolena. Za to vreme ona mu je otkopčala šlic i skočila mu u krilo, obema nogama uz desni bok kako dame jašu.

U Konjevoj glavi Kokino zaneseno i tiho uzdisanje namenjeno samoj sebi pomešalo se sa Ledi Madonom koju je Divljak pevao isto kao Lenon.

Malo kasnije, u jednoj od pauza između dve plime zanosa, u grcanje pred blagu i priželjkivanu spasonosnu smrt potkrale su se neke reči, iverje razgovora koji se približavao, i Konj je osetio da se neko naslanja na tezgu iza njegovih leđa, s druge strane crne zavese.

– Ipak nije rokenrol više za mene. – Konj je prepoznao glas gradonačelnika. – Nekada sam igrao celu noć. Ali šta ćeš, godine su tu. Uh, i ne smem da ti kažem koliko ih imam!

– Znam ja tačno koliko imaš ti godina – čuo se sada Mrljin glas, malo zadihan, verovatno od plesa. – Ti naravno nemaš pojma, ali ja tebe poznajem već trideset godina.

– Ti me poznaješ? Trideset godina?

Konj se ukočio, zagrlio devojku čija je glava klonula na njegovo rame, i Koko je sada zaista zaspala.

– Stanovali smo preko puta ekonomskog – rekla je Mrlja. – Ja sam se igrala s dečurlijom iz okoline na trgu, znaš, onaj sa česmom, ispred faksa, a ti si prolazio tuda svaki dan sto puta. Ali naravno nisi primetio i zapamtio balavicu od deset godina. Šta gledaš, jebiga? Daj bolje, ako još imaš, tog viskija!

– Nije moguće! – kliktao je gradonačelnik dok je Mrlja pila, sudeći po klokotanju, iz flaše. – Kako si me zapamtila?

– Ne zaboravlja bre, čovek svoga Stavrogina.

Iza zavese je usledila pauza iz koje je Konj zlurado zaključio da gradonačelnik ne kapira. Opet se čuo klokot, zatim je Mrlja počela da govori glasom u kojem je Konj prepoznao dejstvo viskija.

– Bila sam zacopana u tebe ko tele u šarena vrata!

Jedva je Konj izdržao da ne prasne u smeh. Bio je to njihov stari štos, izobličavanje jezičkih šablona, nenumesno upotrebljavanje izreka, poslovica i opštenarodnih gluposti, što je originalno bilo posprdno oponašanje profesora Skakavca, a kasnije je preraslo u poseban žanr.

– Svejedno je, burazeru, nema veze. Ništa nema veze! Ova žurka je večeras tako bez veze! – Mrljin glas bio je hrapav, ali sada ne samo od duvana. – Sve je bez veze, sve se može. Sad pazi, ovo ti ne bi rekla svaka. Ti si princ mojih snova iz razdoblja drkanja!

Konj je od prigušenog smeha dobio grč između pluća i stomaka.

– To je, he-he, hi-hi-hi… – blejao je gradonačelnik.

– Daj mi tu flašu! – viknula je Mrlja, zatim je počela da priča.

– Stavroginova priča u direktnom prenosu! Komedija delarte na trgu kao u italijanskim filmovima! Keva se dere sa prozora da odem da obučem trenerku. Trenerku! Ono mrkoplavo sranje što je bazdilo na štirk i gumu! Sećaš se? Sva deca su nosila mrkoplavu trenerku kao medvedići. Kao neki ogromni zoološki vrt, ceo svet je bio pun mrkoplavih medvedića!

Opet se čuo klokot, a onda je Mrlja nastavila glasom kao posle zevanja.

– Jadna keva, uzalud se derala. Ni da čujem za trenerku! Neću gore ni za živu glavu, kad ostale cure sumanuto klize po toboganu. Suknjice uzdignute, a guzice vire iz gaćica i praše u betonskom koritu koje tako uzbudljivo grebe i miluje!

U Konjevom pamćenju blesnula je slika o nekom valjanju po tepihu, ali nije bilo vremena da je razbistri, Mrlja je opet menjala ton i glasom narodnih pripovedača sviknutih na kasetofon sakupljača, valjala je priču dalje.

– Keva divlja, ja letim na toboganu, a ti izlaziš sa faksa. Dramski trokut! Ja uzalud ubeđujem kevu da mi nije zima, ni za boga da se okane te jebene trenerke. Najzad, kada već peti put „neće više da mi kaže”, izvalim poslednji argument. Ne treba mi trenerka, vičem joj iz sveg grla, zato što je ružna! Jebiga! Ti si prasnuo u smeh, a keva je popizdila. I tada je izgovorila, pazi, kazala je nešto što ni pre ni posle toga nikada nije rekla. Ništa ni nalik na to! Rekla je, razumeš, urlala je sa prozora, da se smesta tornjam gore jer ako ona siđe dobiću batina da ću se usrati!

Konj je osetio kako ga od koncentracije i ukočenosti obliva znoj kaplje na Kokinu glavu. Učinilo mu se da bi dao deset godina života samo da može da zapali, a na viski koji je Mrlja opet gutala i nije smeo da pomišlja.

– Od toga dana – Mrlja je sada šaputala – svaki put kada sam obukla trenerku, hvatala me jeza. Nesnosna a neodoljiva, užasna jeza! Kao mraz od kojeg se preznojiš. Paničila sam od nje, a nešto me je ipak vuklo da je opet i opet doživim. Tako sam počela, zamisli, da ne skidam tu prokletu mrkoplavu trenerku. Oblačila sam je i zimi i leti, i zavlačila se u njoj pod pokrovce ili u klozet, pa ostajala dugo, predugo, već su hteli da me vode lekaru. A ruku sam, ispod gumiranog tesnog pojasa turala među noge, zažmurila sam, i kada mi je dlan od devičanske sreće počeo da rudi, u mome snu se pojavio plavi princ sa trga ispred ekonomskog, moj spasitelj.

– Rođena! – začulo se frktanje i gurkanje, ali Mrljin prezirni glas povratio je ravnotežu.

– Nosi se, budalo, prošo je voz!

– Ali onda čemu? Zašto si mi ispričala sve to? – zabezeknuo se gradonačelnik.

– Samo da znaš! Larpurlar! Pošto je ovo takva žurka!

– A reci mi, je li to još traje?

– Molim? Šta ti nećeš, burazeru, uobraziti? Iščupala sam te ja, ne boj se, prvom prilikom! Moj prvi pravi frajer na školskom izletu morao je da me ispakuje iz mrkoplave trenerke koju sam, namerno, za tu priliku, obukla umesto pidžame. Tada sam zbacila taj svlak, i s mojim prvim radosnim krikom koji je čuo i profesor Skakavac u drugom kraju kampa, moj Stavrogin, spasilac sa trga ispred ekonomskog, i moja mrkoplava trenerka, potonuli su u nepovrat.

– Ipak smo se danas sreli – hrknuo je gradonačelnik, a odmah zatim začuli su se zvuci borbe, guranje, lupanje, dahtanje, i najzad Mrljin izbezumljen krik:

– Goni se u kurac!

Konj je razmišljao o mogućnostima intervencije, kada je dobio snažan udarac u leđa.

Mrlja je u žestokoj borbi sa pomahnitalim gradonačelnikom izgubila ravnotežu, razmahala se i oborila zavesu, zajedno sa Konjem. On je od potresa ispustio Koku iz naručja. Devojčica je bunovno i uplašeno treptala, a gaćice su joj lagano klizile niz cevanice.

– Konju, bog te mazo, to dete je nafiksano! – ukapirala je situaciju Mrlja čim je uhvatila Kokin pogled.

– Šta ja mogu, Matrjoša je odavno ubila boga. Hajde, Koko, da ti namestimo mrkoplavu trenerku – kliberio se Konj, ali se odmah obema rukama uhvatio za uši a vrat je uvukao među ramena, jer se Mrlja bacila na njega kao ris, čupala mu je bradu i kosu gde god je mogla da ga dohvati.

– Đubre jedno, ti prisluškuješ!? – palacala je raspamećeno. – I to si mi uzeo? Dvadeset godina sam tajila, dvadeset godina ništa nisi slutio! Sve sam ti dala, kurvo ona obešenjačka, samo to jedno nisam. Sad si mi uzeo i to! Zbog ovog kretena!

Mrlja se sad okrenula ka gradonačelniku koji, ne znajući da su Mrlja i Konj razvedeni supružnici, ništa nije razumeo. Toliko je ipak shvatio da i on lako može da bude očerupan, pa je uplašeno digao pred sebe ruke, kao kengur.

Mrlja je na to prasnula u histeričan smeh.

– Gde je viski? – razderao se Konj na gradonačelnika, ali ovaj mu je pokazao bačenu praznu flašu, pa je Konj zgrabio Koku pod mišku, drugom rukom je uhvatio Mrlju za lakat i odgurao ih do šanka. Gradonačelnik je klancao za njima pognute glave, kao fudbaleri poraženog tima kada silaze sa terena.

Kod šanka više nije bilo poznanika, čak je i Miš izmaglio. Konj je tražio duplu votku i dva viskija. Gradonačelnik je pio ćutke, još uvek u šoku, no Mrlja je odbila piće. Njenu votku je, posle svoje, spustio niz grlo Konj, i pitao je Irinu za ostale.

– Svi su otišli napred – pokazala je ona prema bini. – Divljak svira po narudžbini. Raja je pošizila!

– Priznaj da nisi slutio ništa – šaptala je Mrlja Konju na uvo dok su se gurali kroz masu.

– Otkud bih slutio? Ona trenerka je doduše u kampu bila sasvim bez veze. Mrkoplava! Bila je jako ružna!

– Je li da je bila ružna? Bila sam, znači, u pravu! Sirota keva!

– A i ono, znaš, sa knjigom. Primetio sam da se sama otvara kod Matrjošine smrti. Ali to je bilo znatno kasnije. Ej, jebiga! – zastao je Konj. – Zašto se knjiga otvarala, sama, baš na tom mestu, i znatno kasnije? Zar si…

– Kuš, budalo! – čvaknula ga je Mrlja lagano po ustima i gugutala od smeha. – Celu stvar sam sada izmislila.

– Pazi da ti ne poverujem.

Tada su već stigli do Tepsije koji je upravo naručivao pesmu.

Hey, Joe! – viknuo je rukometaš, a kada je zabrujao Divljakov glas, Tepsija se bacio pred Mrlju, na kolena. Glave su im sad bile u istoj ravni i Mrlja je pogledala u njega nežno, dok joj je gornja usna, natkriljujući donju, zajedno sa ovom, nekako spontano i bez zatezanja mišića u uglovima usta, prelazila u veoma ljupki izraz, zapravo u miran smešak.

Tepsija je stavio svoju desnu ručerdu na Mrljin kuk, drugu je propisno ispružio, a Mrlja je, tek posle trena oklevanja, stavila svoju ručicu na Tepsijin dlan, i zaplesaše. Bila je prava akrobatska atrakcija kako je onaj ljudeskara, po tvrdom, popločanom podu, na kolenima vodio ples!

Konj je sveznalačkim osmehom posmatrao glavnu scenu nekadašnjih velikih žurki, zatim je zaklopio oči.

Kroz tunel crnačkog bluza približavala mu se Hendriksova faca koja se polako pretapala u Kapetanovo lice koji je mortus pijan gazio električnu papučicu na ivici bine pod vedrim nebom Omladinskog parka i virtuozno kidao žice i pevao dok su ga dvojica držala da se ne bi strmoglavio u publiku.

Tada ej Konj osetio kako mu se neko u gužvi naslanja u krilo. I dalje žmureći, zagrlio je i prepoznao rukama, Koku. Pripijena uz njega leđima, ljuljala se u bolnom ritmu pesme. Osetio je kako mu se tvrd porub oko rajsferšlusa na farmerkama udenjuje u klanac među Kokinim humčicama. Pod njegovim rukama dizale su se devojačke grudi i tonule od sve težeg disanja.

U opojnom, voštanom mirisu Kokine cigarete kovitlale su se minule žurke i igranke, sastanci na prometnim uglovima velegrada i pred bioskopima, rastanci i žvalava opraštanja pod kapijama pred ponoć, lepršale su uzane i široke pantalone, suknjice kao zvona i dugačke haljine poput šalvara, talasale su se crne i plave, smeđe i riđe, vijugave pletenice i divlje razbarušene kose, blistala su zanesena, začuđena, zaljubljena dečačka i devojačka lica, žegla je vrelina prvog dima, prvog pića i prvog poljupca, pa kada je muzika zaćutala, Konj je kriknuo:

– I can’t get no!

Divljak je zabacio glavu kao vojnički at kada čuje trubu, dugački pramenovi izlepljeni od znoja odleteli su mu za uši, sokolovski nos mu se uzvisio kao da njuši, zaklopio je oči, uzdahnuo, i zvecnuo u žice.

Vazduh se u „Luci” ucrkvio. Koko je prilagodila ritam zadnjice i uzdisanja novoj pesmi, a Konj je otvorio oči. Video je kako se Džindžer iživljava na bubnjevima, Paganini peva u vokalu i frkće kao nilski konj, a Divljak strašnim grimasama peva da nema, nema zadovoljenja!

Niko sad nije plesao.

Mrlja, ukočena od uspomena, stajala je pored gradonačelnika koji još uvek nije smeo da pisne. Nedaleko od njih, kraj Svastike, Iguman je mrsio svoju sedu bradu.

I tada, kod prvog zastoja u pesmi, kada se čuju samo bubnjevi, neko je skočio na binu. Stao je na sredinu da ne smeta sviračima i počeo da se trza ritmički levo, desno.

– Ajlavju! – uzdahnula je Koko u Konjevom uspravnom naručju, a on je osetio kako joj se mišići grče od straha. Mekano, stavio joj je šaku na usta i šapnuo na uvo:

– Ne kukaj, Koko, ovo je istorija! Po drugi put u istoriji!

Ispričao joj je kao j, nekada, kada je on bio mlad kao sad ona, u Omladinskom parku na keju, Ajlavju na svačije zaprepašćenje isto ovako uleteo na binu i promovisao novu igru.

– Bila je to smrt rokenrola. Sve što je kasnije došlo, sve što se ne igra u parovima, sva ta individualna i slobodna usamljenička trzanja, sve to šizenje potiče od onog skoka Ajlavjua na binu, pored Kapetana!

Kada je Ajlavju skočio među njih, Divljak i Paganini su zastali, ali je Džindžer revnosno nastavio da lupa u bubnjeve. Na njihov ritam Ajlavju je nogama tabao na dve strane, a ruke je ispružio i izvodio vijugave figure.

Svima je bilo jasno da se ne radi o skandaloznom ispadu. Bio je to nastup profesionalca.

Shvativši da im se pridružio kolega, Paganini i Divljak nastavili su pesmu, a Ajlavju se sasvim razmahao. Njegovo igranje nije ličilo ni na šta poznato, ipak se svima činilo bliskim i svojim.

Raja je, uvučena u predstavu posredstvom plesača, ritmički tapšala, a kada je Cedevita ugasila svetla sem jedne sijalice iznad bine, devojke su upalile upaljače i oprezno, da ne udune plamen, počele da mašu. Na pučini mraka zaljuljalo se stotinak žmirkavih kandila.

Pesma se završila. U podrumu nastade tišina bez daha. Divljak se ukočio, u magnovenju doneo odluku i dreknuo, opet:

– I can’t get no satisfaction!

A tada su viknuli sa njim svi. Zajednički urlik zario se u memljivi, tamni, beskrajni svod iznad glava osvetljenih upaljačima.

– Get no! – zaurlao je sada umesto Divljaka Ajlavju, i u transu, s vanzemaljskim izrazom na licu, pocepao je svoju košulju. Tanka, crna svila kidala se oko dugmadi kao papir. Polunag sa iskočenim rebrima, sve svesniji uloge u koju je upao, Ajlavju je, sada bez muzike, igrao ritualni ples žreca u farmerkama.

Najzad se trgao i orkestar, ponovo se zaorila pesma o nezadovoljenju. A kod onog dela pre bubnjeva, iz stotinu grla je jeknulo sada „hej”!

Ajlavju sav u zanosu, bacio je svoju pocepanu košulju u mrak, prema kandilima. Raja je zaurlala. Divljak je podigao gitaru iznad glave, Ajlavju se pak sagnuo, izuo cipelu i hitnuo je u publiku.

Drugu cipelu nije stigao da izuje.

Gradonačelnik, koji se već od gašenja svetla nervozno migoljio pored Mrlje, sad je uzviknuo:

– Dežurni!

U svetlosno zvono na bini uleteo je bivol u čizmama, pantalonama i prsluku od crne kože okovane bakarnim ekserima. Ispod prsluka bio je go, videli su mu se mišići nabrekli kao junacima u crtanim filmovima.

Ispolin je obema rukama zgrabio Ajlavjua, podigao ga je i bacio kao jastuče, u mrak.

Posle zloslutnog zveketa pada čoveka u nepoznato, u podrumu je zavladala tišina kao pod vodom. Upaljači su ugasnuli.

U tom muku, u jedinom svetlom krugu na bini, kao da se trgnuo iz sna, Divljak je zgrabio gitaru s obe ruke za vrat, zamahnuo i iz sve snage udarao u obrijanu glavu dežurnog.

Iz usijane lobanje briznula je krv, a Zapina gitara se razbila u paramparčad. Uzalud je pokušao Divljak da se brani ostacima iverja u rukama, ćelavi bivol je navalio na njega i jednim udarcem, pesnicom, nokautirao ga i počeo šutirati okovanim čizmama. Tada je, međutim, svom težinom naleteo na njega Paganini, bure od čoveka, gurnuo ga je ogromnim stomakom pa je ovaj izgubio ravnotežu. Hitro se okrenuo novom protivniku, zamahnuo je pesnicom, ali ga je nešto zaustavilo.

Odozdo iz publike ispružila se Tepsijina ručerda i zgrabila je ispolina za lakat. Kada je zastao, Tepsija ga je, već i sam na bini, uhvatio ispod lakta i u sledećem trenutku začuo se jauk, a dežurni je glavom naleteo na pojačalo.

Cedevita je, kao da bi to nešto pomoglo, upalila sva svetla, pa je na ratištu osvanulo.

Gradonačelnik je, kao uplašena kreštalica, izdavao naređenja, te su na binu, u pomoć bivolu koji se sav u krvi pridizao sa poda, priskočila još dvojica u crnoj koži. Trojka se postrojila i poletela rame uz rame, ali su se u sredini bine našli oči u oči sa Tepsijom i Kakđelom koji su držali po jednu gvozdenu rudu, nogare mikrofona.

Front se zaledio. I onda, u potpunoj tišini, prasnuo je usamljeni udarac.

– Đubre jedno policijsko! – vrisnula je Mrlja, a na gradonačelnikovom licu zaplamsala je crvena fleka od šamara.

Konj se naglo okrenuo prema njima. Do tada je buljio za Kokom koja je otperjala čim je tuča počela.

Mrlja je divljala. Uspeo je da je uhvati samo za crveni porub sa crnim mesecima, i tako ju je držao kao mačku za rep.

– Crko dabogda! – prskala je Mrljina pljuvačka u gradonačelnikovo zgrčeno lice. – Kurac si ti jedan, ne Stavrogin! Niti smrdi, niti miriše! Pederčino! Sve si zajebao, sve! Ali sad je gotovo, razumeš, ovo je kraj! Sve je gotovo! Gotovo!

– Hajde da potražimo lekara. Biće tu loma, čim su se Tepsija i Kakđela umešali – pokušavao je Konj da je odvuče.

Bitka se, međutim, okončala na sretan način. Kada su crnokošci ustuknuli pred gvozdenim rudama, na binu su poskakale devojke iz prvih redova predvođene Svastikom, a za njima i ostale, koliko ih je stalo. Dvadesetak cura napravilo je neprohodan živi zid između zaraćenih strana. Svastika je zagrlila jednog od redara, bestidno čupkala njegovo oznojeno runo na grudima ispod kožnog prsluka i svojim čađavim glasom od duvana zapevala:

– Give Peace a Chance!

Pesmu su prihvatili i ostali. Posedali su na pod i u podrumu se razlegla pojka, molitva u kojoj se, u jednom uzdahu, saželo sve što je jedan naraštaj od ovoga sveta u krajnjem ishodu tražio.

Dajte šansu miru!

Konj je pogledao okolo i video kako gradonačelnik u pratnji svojih kožnatih gorila izlazi iz podruma. Gazeći preko glava, pošto su tada već svi sedeli na podu, Konj je otišao do šanka i uzeo flašu votke. Odneo je na binu i pljusnuo u Divljakovo krvavo lice. Dok ga je umivao, iz mraka se iskobeljao Ajlavju, bolno stiskajući svoj lakat. Konj je votku ponudio i njemu.

Kada su ranjeni bili umiveni i napojeni, uspravio se i s flašom u ruci krenuo da siđe sa bine. Pred njegovim nogama, u podrumu, vladao je ponovo mrak, samo se upaljači ljuljali kao ukotvljeni, osvetljeni čamci.

Učesnici poslednje žurke sedeli su na podu i pevali himnu miru.

Iz mraka se tada izdvojila bela glava kao zavejana snegom.

Koko je stala pred Konja.

Pružila mu je ruku u kojoj se dimio pikavac. On je ostao nepomičan, u ruci mu se, kao klatno, ljuljala flaša.

– Idi, Koko, nađi nekog drugog. Nekoga ko ne šljoka – rekao joj je Konj, te seo na pod i počeo da peva.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ