Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Naći ću drugog
1994


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Kalaški razgovori

Pripovetka iz romana u pripremi (tj. budući odlomak)
 

Jedne prolećnje večeri, posle predstavljanja knjige Milana Nedeljkova Iz prošlosti Srba u selu Kalazu (2003), u mesnom klubu razvila se diskusija o onome što je iz knjige izostalo, čega nema u istorijskim dokumentima, letopisima i maticama, ali živi u pamćenju i usmenom predanju, a živeće samo dok bude pamćenja i usmenog predanja (usana za predanje).

– Nisi napis’o kako je Maćo reformis’o matematiku.

Svi znaju anegdotu, no još uvek joj se smeju kada je pričaju, pogotovo ako imaju gosta kome je nova, kao sada novinarki, koju nude vinom i gurkaju je:

Оvo nemoj da metneš u novine!

– Neću, ali volela bih da čujem do kraja.

– Ono o Maću? Hihihi! Pita ga učitelj kol’ko je četir manje dva. Maćo gleda k’o tele, nema pojma! Učitelj okrene drukčije. Imaš četir’ jabuke. Podaš Stojanu dve… Stojan mu je brat… Kol’ko ostaje tebi? Ha? Znaš šta je odgovorio?

Novinarka neće da kaže „nemam pojma”, jer zna da će joj se svi smejati i reći: „to je rek’o i Maćo”; zato se samo smeška i vrti glavom.

– Ne znaš, jel? Maćo je kaz’o: Stojanu govno!

Luster se trese koliko se smeju.

Tak’e stvari treba napisati u knjigu!

– To? To nije niš’ spram onog kad su nagovorili Penđelaša da sakrije jaje pod šešir.

– Ne Penđelaša, nego Savu Arcaša.

Kak’og Savu Arcaša?! Penđelaša, kad ti kažem.

– ’Ajde da se kladimo!

– Al kako ćemo odlučiti?

Glasaćemo. K’o na izborima: ko je za Penđelaša a ko za Savu Arcaša.

– Nemojte biti deca: taj s jajetom pod šeširom bio je Aperjano.

– E, jebeš glasanje. Nama treba autoritet.

– Pitajmo babu X.

Poslednju vešticu u selu?

– Znate kako je ona uvračala popinog petla, pa je kukurik’o himne?

– Nije ga uvračala, nego je popo gled’o svetsko prvenstvo a pet’o skin’o himne. Im’o je papagajske krvi.

– I to treba napisati! Da u Kalazu popovski petlovi imaju papagajske krvi.

– Važi, zabeležila sam.

– Ej, ne u novine! U knjigu. Novine pišu istinu, a knjige… Eh! – odmahuju.

Mesec se već popeo na toranj, žene vode decu na spavanje, a don Parleone blebeće talijanski: na izvesnom stepenu maligana priznaje da je on šef sicilijanske mafije koja se bori za srpske interese. S novinarkom sarađuje od početka 1990-ih, kada se pojavio u uredništvu i rekao joj:

Čit’o sam vaš članak o novoj Velikoj seobi Srba. ’Oću da se uključim.

*

Razilaze se oko ponoći: neki se penju Irmanskim putem u gornju mahalu, drugi odlaze u pravcu Kalvarije, ostali put groblja. Još se vidi kako zastaju kod nečije kapije i ćeretaju.

Lanac sećanja nije beskrajan, karike postepeno iščezavaju u magli prošlosti; pamćenje doseže do tri-četiri generacije unazad, do imena i nadimaka pra- i čukundedova. Sadašnji starci, rođeni 1920–30-ih godina, još pamte ono što su u detinjstvu čuli o ljudima iz poslednjih decenija 19. veka; sve što je ispred toga, potonulo je u zaborav.

– Boga Jokinog je potonulo! Ja znam sve – mlatara cigaretom don Parleone; on vidi prošlost i budućnost, ali doziva ih na talijanskom:

Patrijarho Čarnojevićenzo!Zatim pevajući: – O sole mijo, velko seobo!

*

Don Parleone lepo peva, jedan je od stubova kulture u severnom rasejanju: on je bariton hora „Javor”, vrbovanog iz Sentandreje i okoline. Muški hor (u Kalazu kažu „društvo”) s tradicionalnim seoskim pojanjem bez školovanih glasova, izvodi liturgijski repertoar u aranžmanu pokojnog kalaškog horovođe Đure Čikoša (njegov unuk je sadašnji dirigent); u odnosu na patrijaršijske i akademske horove, „Javoraši” predstavljaju nešto originalno, što se nepovratno gubi, pa ih pozivaju na ekskluzivna mesta, valjda pod geslom „dok ih još ima” (danas su to starci pretežno iznad sedamdeset); iznajme autobus Jovišovog Pićuke i zapucaju u svet; stigli su i na Svetu goru.

Jednom – prema analima „Kalaških razgovora” – pozvaše ih u neku od susednih eparhija (kazivač je diskretan, ali svi znaju o kojoj se radi) povodom osvećenja tamošnje obnovljenje crkve. Jovišov Pićuka vozi dobro, stižu ranije, pa se do početka liturgije dosađuju u crkvenoj porti. Prvi tenor – bivši rukometaš – čita sportske novine i kaže da je neki sprinter diskvalifikovan zbog dopinga.

Don Parleone izjavljuje da on trči brže nego svetski šampioni.

Niko se ne čudi:

Dabom’ da trčiš brže kad više dopinguješ. Kad bi šampioni popili tek polak onoga što ti poločeš na sat, istrčali bi iz štadiona.

– Al četvoronoške!

Tako pada ideja da izmere za koliko minuta može don Parleone da protrči oko crkve. Četvoronoške!

Krene, ali ne četvoronoške, nego u stilu „žabljeg skoka”. Društvo gleda na sat: jedan od njih, drugi bariton, ima ronilački časovnik sa stopericom.

U međuvremenu stiže vladika: stane i gleda vremešnog gospodina koji u smokingu jezdi oko crkve žabljim skokom.

Dočekavši finiš, vladika pozdravlja goste:

– Primite, braćo, moj sportski blagoslov. Kondicija je važna stvar. Osobito za vas u severnom rasejanju. Treba da se… držite.

– Eto vidite, magarci: preosvećeni je u pravu. On nije taki magarac k’o vi – lipće don Parleone i rukuje se s vladikom kao da mu čestita.

*

Da se ne bi vrteli u krug ponavljanjem istih anegdota, „Kalaške razgovore” treba usmeravati i upravljati tehnički. Autor se primio da sastavi predlog za tematske blokove i pripremi uvodna pitanja i dodatna potpitanja za slučaj da razgovor zapne ili pređe na drugu temu, predviđenu za neku od narednih prilika.

No bojati se zapinjanja bilo je izlišno.

Autor je želeo da u klubu vlada opuštena atmosfera, da sve bude spontano, bez uštogljenosti, u čemu je maksimalno uspeo pa i preuspeo: atmosfera je na prvom susretu bila opuštena, pa i preopuštena, razgovor je tekao ne samo spontano nego spontano i po; u Kalazu bi se reklo „podrug” spontano… pa dobro, ne bi se reklo baš „spontano”, nego „užasna larma”.

Treba imati u vidu da se „Kalaški razgovori” priređuju u zgradi nekadašnje veroispovedne škole, gde su pripadnici stare generacije u detinjstvu sedeli u skamiji rukama iza leđa, pred strogim pogledom učiteljice Lece. Sada im umesto nje diriguje autor, bodreći ih da pričaju slobodno sve što im pada na pamet, a umesto krede i palice mlatara čašom i bokalom. Zašto da mu kvare igru? Uostalom, zarad opuštenosti nikad nisu išli u komšiluk.

Deder, opustimo sniz grlo još jednu štampedlu – namiguju (u Kalazu kažu „šmigaju”) jedno drugom i nazdravljaju domaćom šljivovicom.

Opuštenost se primećuje i u skakanju s teme na temu, što se ne može sprečiti, jer se slojevi prošlosti međusobno slivaju i pretapaju, razgovor o muzičkim tradicijama meandrira u krčme i zadire u oblast crkvenog pojanja, pošto su kalaški muzičari pevali i u horu, a time se ulazi na područje crkvene slave (u Kalazu kažu „bučura”), odakle je samo korak do balova i veselja, pa smo opet kod muzike, krčme i vina, što doziva vinograde, zemljoradnju i druge profesije, te se spominju kamenoresci, zidari, rabadžije, nadničari, pecaroši, kelneri i tamburaši, i evo nas opet u krčmi i „Lupa čardi”.

*

Serija klupskih sastanaka uzela je neočekivani zaokret kada su učesnici „Kalaških razgovora” shvatili da ih autor ne saziva samo iz lokalpatriotskih pobuda nego iz sebičnih interesa: sakuplja materijal za svoje naredno delo. Njima to ne smeta, čak im imponuje, no hteli bi da znaju šta piskara o njima, pa ga mole da im s vremena na vreme pročita nešto od onoga što je već napisao, da vide kako izgleda njihovo lupetanje transponovano u njegovo (delo).

Tako su „Kalaški razgovori” delimično poprimili karakter književne večeri, ali autor nastoji da originalni cilj bude očuvan, da naglasak ostane na razgovoru i vađenju kolektivnih uspomena iz bunara prošlosti, pa za čitanje bira takve odlomke koji su podesni za otvaranje nekog novog tematskog kruga.

Razume se, za neke teme još nije imao gotove tekstove, pa ih je morao sročiti namenski, prigodno kao klasicisti.

Tako je napisao priču o tamburašu koji se na jednom balu napio i svirao natraške (rak-skala).

– Dupe mačije je svir’o natraške! Ali na tom balu je čiča Krumpir progut’o čašu, pa su ga odneli u špitalj. Onda još nismo imali domaćeg hirurga.

Dr Grkljan reaguje skromno:

– Vi mislite da bih ja operisao čiča Krumpira na šanku?

– Pa? Apolonu si kopče iz nosa vadio u tramvaju.

Autor ih pita otkud znaju o kojem se balu radi u njegovom tekstu: ako tamburaš nikad nije svirao natraške, onda se to moglo (ne) desiti bilo kada.

– Ali sve drugo štima. Prepoznali smo bal!

Nisu mu verovali da je izmislio.

*

Šta je istina? Mnoge stvari autor zaista izmišlja, no Kalazlije tvrde da su im poznate.

– Možda pamtiš prošlost na drugom nivou, avlija – kaže Mitke Mitkereš. – Ufurao si se u kalaški štos do te mere da više nisi kadar da smisliš nešto što se ne uklapa u ono što se zaista odigralo.

Time su, međutim, povremena – neznatna – odstupanja postala upadljiva, pa učesnici „Kalaških razgovora”, osetljivi na lokalni realizam, protestuju:

– Nismo tako rekli. Nije u Čajeri, nego na Čotu.

Iznenađuje ga strast kojom Kalazlije brane istinu i podatke; pozitivisti bi mogli da uzimaju ovde lekcije iz preciznosti.

Iz skromnosti takođe.

To je autorovo veliko iskustvo: za razliku od birtijskih anegdota koje se uvek vrte oko kazivača („nakresao sam se i pao s njom pod astal, pa joj crtam grafikon naše ljubavi”), učesnici „Kalaških razgovora” nikada ne govore o sebi, nego o drugima.

– Čudiš se? Nismo ludi da ti ispričamo kako smo se naljokali i bljuvali u zoknu – pravdaju se skromno, ali autor ima drugačije objašnjenje:

– Pričate samo ono što je već postalo legenda i mit. A vi još niste prerasli u mit.

– Ali trudimo se. Da ne ispadne da smo uzalud bljuvali u zoknu. Misliš da je lako?

 

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ