Leírás: D:\A honlap\kek hatter srpski braun.jpg

 Start    Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela


Leírás: D:\A honlap\Su_small.jpg
Bitka za Sulejmanovac
2000


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Bitka za Sulejmanovac

Matica srpska, Novi Sad / Izdan, Budimpešta

2000

 

Perspektive izumiranja

Sentandrejci su proklinjali Ičviča.

Kada se vratio iz Londona u Pomaz, baba Koviljka ga je u kapiji dočekala podbočena, a on je po tome znao da nešto nije u redu.

Baka mu je rekla da su poslednji Sentandrejci ljuti zbog njegove TV-emisije o njihovom izumiranju.

Ičvič se čudio. Zašto se srde na njega? On je samo pustio snimak pozorišnog komada Mi že Sentandrejci, koji su na sentandrejskom Glavnom trgu izveli glumci pozorišta „Joakim Vujić” iz susednog Pomaza.

– То је само литература – odmahivali su posle predstave poslednji Sentandrejci u restoranu kod Hužvika.

– Које изумирање, молим те лепо, када, ево, чак и усмено чувамо родну ћирилицу и свој идентитет – rekli su ćiriličkom artikulacijom glasova.

Literatura im nije smetala, ali televizija je nešto sasvim drugo. Tamo se prikazuje istina.

Ili barem stvarnost. A nije u redu, smatrali su poslednji Sentandrejci, da se njihovo izumiranje prikazuje kao stvarnost. Pogotovo kada to zasad i nije istina.

A ispalo je baš tako: gledajući predstavu, neki su već i na pozornici prepoznavali sebe ili svoje susede, a onda je na ekranu sve izgledalo kao u Dnevniku. Kao direktan prenos njihovog izumiranja.

Poslednji Sentandrejci su tvrdili da to nema smisla. Ako vlasti i sponzori vide da oni izumiru, politička težina pašće im na nulu. A manjinska dotacija takođe.

Ičvič bi kao snimatelj „Srpske panorame”, TV-emisije Srba u Mađarskoj, trebalo da vodi računa ne samo o istini, nego i o političkim interesima zajednice, naročito ako se istina i politički interesi ovoga puta čak i poklapaju.

Ekranizacija izumiranja najviše je pogodila Glavatu Natu, proglašenu u komadu za poslednjeg Srbina u Sentandreji. Ona je bila čuvar sentandrejskog srpskog Muzeja i nestala je s njim zajedno, kada je Muzej dignut u vazduh.

– Đe si samo naučila, bola te vatala, da me tako akuratno imitiraš? – obratila se Glavata Nata glumici koja je igrala njenu ulogu.

Joakimka Vujić, direktorka i prvakinja pozorišta „Joakim Vujić”, glavne umetničke institucije Srba u Mađarskoj, skromno se osmehnula.

– Ma ništa posebno. Govorila sam ono što je kolega napisao – lupnula je po ramenu glumca koji je igrao Gavrila Stefanovića Venclovića, sentandrejskog kaluđera-prepisivača, slikara i pisca iz 1700-ih godina.

– S kim to razgovaraš? – iznenadio se on.

– Evo, s gospođom Glavatom Natom – htela je da mu predstavi Joakimka Vujić svoju sagovornicu, ali ona više nije bila pored nje.

Glavata Nata je opet nestala kao maločas u predstavi; da li se sada izgubila u gužvi kod Hužvika, ili je iščezla na neki drugi način, Venclović i Joakimka Vujić nisu znali.

– Niste možda videli Glavatu Natu? – pitali su svoje kolege, ali glumci koji su igrali patrijarha Čarnojevića, Jakova Ignjatovića i Miloša Crnjanskog kao istaknute ličnosti i pisce vezane za Sentandreju, mislili su da se kolege šale.

– Pa evo, tu je Glavata Nata – pokazali su na Joakimku Vujić koja je, zaista, još uvek bila maskirana u glavnu junakinju predstave: staromodno ondulirana kosa i karakterističan čuvarmuzejski mantil bez rukava, u džepu list nekog rukopisa iz doba Velike seobe.

– Ma ne zezajte, matora je stvarno bila ovde – tvrdila je Joakimka Vujić, ali patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski nisu hteli da joj veruju.

– To je samo literatura – citirali su poslednje Sentandrejce i navalili s njima zajedno na špricere i gačice sa čvarcima.

Ali Jakov Ignjatović, potomak sentandrejske trgovačke porodice i peštanski i novosadski advokat, nije slučajno postao začetnik baš realizma u srpskoj književnosti; posle predstave promovisao je ideju da bi se od izumiranja sentandrejskih Srba mogla izvući korist.

U tome može da im pomogne i televizijska kampanja; Ignjatović je lično savetovao Ičviču da snimak izmontira tako da izumiranje ispadne što mračnije, a on sam nije noć noćio dok nije iščeprkao uredbu manjinskog zakona na osnovu koje bi se za poslednjeg Srbina u Sentandreji mogla tražiti odšteta.

Smetao je samo nezgodan paragraf prema kojem Sentandreja zvanično može da ostane bez Srba samo onda ako to sentandrejska srpska manjinska samouprava izglasa. Manjinski zakon obezbeđuje tako visok stepen autonomije da se u vezi sa manjima bez njihove saglasnosti ne može doneti nikakva odluka, pa se ni njihovo nepostojanje ne može utvrditi bez njih.

Nestanak sentandrejskih Srba može da ustanovi samo sentandrejska srpska samouprava, ali to nije moguće sve dok u gradu žive Srbi koji čine srpsku samoupravu. Ako pak oni izumru, neće biti Srba da formiraju samoupravu koja bi ustanovila da ih nema.

Tražeći izlaz iz klopke, Ignjatović je izneo amandman prema kojem smrt članova samouprave ne bi značila i kraj njihovog mandata. Na izborima birači bi glasali isključivo za pokojne kandidate, jer je to jedini način da se bez Srba ipak formira srpska samouprava koja je nadležna da ustanovi da ih nema.

U samoupravu pokojnika ušli bi ugledni Sentandrejci kao što su patrijarh Čarnojević, Venclović i sam Ignjatović (onaj sa biste iza svoje rodne kuće), pa čak i Dodola Pišta. Ta pokojnička samouprava bi onda lako izglasala da u Sentandreji nema više Srba, dakle sledi im odšteta!

Izborna kampanja pokojnih kandidata krenula je neviđenom žestinom, živnulo je groblje na kojem su priređivani mitinzi, folklorni festivali i šaljivi recitali, po gradu su decu i japanske turiste plašile seni protivkandidata, kod Hužvika su održavane sumanute biračke terevenke na kojima se pevala lokalna himna „Mi že Sentandrejci, slavni celog sveta”.

U takvoj atmosferi punoj ušićenja i očekivanja prema pokojnima istaknut je najzad dan izbora, ali su sentandrejski planovi ipak pali u vodu.

Što se njega tiče, izjavio je vrhunski referent Zakonološkog ureda, u srpsku samoupravu sentandrejski Srbi, ako im je drago, mogu izabrati celo groblje, ali odštetu za poslednjeg Sentandrejca mrtav čovek ne može da podigne.

– Zar ni patrijarh Čarnojević? – užasnuli su se poslednji Sentandrejci.

– Koji patrijarh Čarnojević! – odmahnuo je vrhunski referent mađarski, s latiničkom akcentom. – Odštetu može da podigne samo živa osoba, ali dok je ona živa, odšteta za izumiranje nije aktuelna. Poslednji Sentandrejac dakle još nema šta da podigne, a posle njegove smrti više neće biti ko da podigne odštetu.

Zamka je bila dobro smišljena, ali ako su vlasti mislile da je taj krug pravnog paradoksa za Srbe nenagriziv, grdno su se prevarile. Fiškalska mašta Jakova Ignjatovića sad se tek razbuktala; na osnovu njegovog predloga sentandrejska srpska samouprava izglasala je amandman o samoupravnom dualizmu. To je značilo da samouprava ima dva organa: jedan odbor za utvrđivanje izumrlosti, i drugi, za traženje i podizanje odštete za izumrle.

– Koješta – odbrusio je vrhunski referent. – Dok su članovi odbora za traženje odštete živi, nema odštete.

– Ne brinite – obratio se Ignjatović poslednjim Sentandrejcima. – Tražićemo predujam.

Valjda zato da bi ih se najzad otarasio, vrhunski referent je prihvatio predlog, ali samo pod uslovom da se u ugovoru o predujmu navede datum izumiranja.

Poslednji Sentandrejci su sazvali sednicu za utvrđivanje roka za izumiranje, ali tu je cela stvar definitivno propala.

Živi Srbi nisu mogli da se sporazumu ni međusobno, a kamoli sa pokojnima; posvađali su se i prokleli jedni druge i na nebu i na zemlji, svako je svakog potkazao, ocrnio i registrovao za Strašni sud.

Odštetu su proigrali, a izumrli su bez ikakvog ugovora, plana i sistema, prosto stihijski, ko zna kad i kako.

Suština je uvek na drugoj obali

Legendu o nestajanju sentandrejskih Srba počeli su da grade oni sami, već od naseljavanja. Neposredno posle Velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem 1690. godine proricali su da će Sentandreja uskoro ostati bez Srba, jer su verovali u brzi povratak u zavičaj, a kasnije, kada su shvatili da su nove granice između velikih carstava trajno povučene kod Beograda i da za njih povratka više nema, opsela ih je svest o nestajanju u tuđini.

Strepnja od iščezavanja kulminirala je, razumljivo, pred samo nestajanje, u godinama kada je u Sentandreji bilo svega nekoliko Srba koji su znali da su poslednji.

U stilu apokrifa, tražili su i smišljali znakove koji predskazuju poslednji trenutak.

Prvo su rekli da će bliskost poslednjeg časa nagovestiti onaj Božić ili Uskrs kada će na liturgiji u Sabornoj crkvi biti manje vernika nego svetitelja na ikonostasu. Kada su to postigli, smatrali su da će im odzvoniti onda kad više ne bude bilo dovoljno muških glava za pevački hor, a kasnije, kada ni hora nije bilo više, bojali su se vremena kada neće imati ni jednog pojca, za pevnicu.

Žene su zalelekale čuvši da je neka mlađa snaja božićni kolač – kupila kod pekara! Krstile su se na preobraženskoj igranci posle rezanja kolača i osvećivanja grožđa, kada su prvi put videle kako mlađi svet igra kolo nove mode; kao Indijanci svoj apokaliptički ples duhova, zvani revoka, svako sam za sebe, pognute glave, preplićući i šutirajući prašinu u izgoreloj travi porte Preobraženske crkve.

Miris potonjih vremena širili su i pijanci, snuždeni zbog zatvaranja i preobražavanja starih bircuza u nakinđurene pabove; plovili su poslednji alkosi mutnom pučinom u svojim čašama i pevali tužnu pesmu: „Sami idemo svi u nove birtije.”

Živeli su u posebnoj, melanholičnoj atmosferi kojoj je svako dodavao ponešto. Advokat je smislio plan traženja odštete za poslednjeg Srbina, rukovodioci samouprave raspisali su izbore za pokojnike, a glumci su odigrali predstavu o požaru Muzeja i odlasku poslednjeg Sentandrejca u Raj.

U dijalozima predstave paradoks svesti o sopstvenoj izumrlosti rešen je gramatičkom perfektualizacijom istorijskog futura, diskursom o budućnosti kao da je ona prošla. Tom nadrealnom toku vremena u rikverc odgovarale su i kulise nameštene u stilu g. Molerovih ikona koje je stari sentandrejski piktor slikao na staklu, ali tehnički jako čudno, kontinuirano s obe strane koje su se međusobno prelivale, ogledale i komešale.

U takvom je stilu postavljena i pozornica na Glavnom trgu, iznad kojeg su između tornjeva i dimnjaka razapeti konopci za saobraćaj nebeskih bića, dok su svemirske kulise okačene direktno na zvezde.

Gore su smešteni nebeski Sentandrejci koji gledaju požar dole u gradu gde gori Muzej, a publika je sedela u improvizovanom gledalištu oko krsta nasred trga, ali bilo je gledalaca i na terasi ispred Hužvika, pa čak i na krovovima, te se nije znalo šta je deo predstave a šta samo događaj u publici; recimo kada je neko naručio špricer, ili kada je neki mladić, da bi bolje video, s jednog krova preskočio na drugi.

Ičvičeva kamera je u velikim kadrovima zahvatala pozornicu i publiku zajedno, pa se granica između fikcije i stvarnosti brisala i spontano, a snimatelj je tu tendenciju pojačavao i namerno.

Pod uticajem g. Molerovih slika, Ičvič je već godinama sakupljao na video-traku sve što se u tim poslednjim trenucima još moglo uhvatiti.

Nagomilao je u svojoj sobi toliko kaseta da je baba Koviljka bila zabrinuta da će stara kuća biti mala, a u novu ona više nije bila voljna da se seli; u ovoj je rođena i ona i njena čukunbaba. Ičvič je ubeđivao baku da je sve to samo privremeno, dok ne presnimi sve na kompjuter; kada je unese u električnu memoriju, cela ovdašnja srpska prošlost staće u njegov džep, na disketi.

Trudio se da Sentandreju ovekoveči onakvu kakva je ona sve više bivala: u stvarnosti sve bleđa i nestvarnija, a u sećanjima i legendama sve blistavija i stvarnija.

Kao njegov London, mislio je Ičvič. Sedamnaest godina je maštao o Londonu u kojem je živela devojka koju je voleo bez nade, jer ih je razdvajala gvozdena zavesa, a kada je ona pala, devojka je već bila gospođa Tvist; Ičvič ju je sreo u Veneciji u crkvi Santa Maria della Salute u kojoj se, prema svedočanstvu Laze Kostića, može preći iz stvarnosti na drugu obalu.

Živeći tako i sam u opakoj situaciji u kojoj je nestvarno bilo stvarnije od stvarnog, Ičvič je bio ubeđen da je suština uvek na drugoj obali. Ili je tamo možda praznina. Kao u grobovima u kojima nema nikog. Čika Tić je na primer poginuo u avionskoj nesreći, pa mu u grobu počiva samo frula; a u grobu Glavate Nate, koja je nestala u dimu Muzeja, nema čak ni frule.

Ne ostade za njima ništa. Ništa, kaže Crnjanski.

Druga obala, mislio je Ičvič, postoji valjda samo u našim očima koje je traže. I u pričama o njoj.

Zanimale su ga pre svega te priče.

U emisiji je prikazivao ljude i događaje, slave i parastose, crkve i ikonostase, čirake i rukopise, pevnice i ripide, spomenike i kafane, svađe i veselja, krštenja i sahrane, a za svoju tajnu zbirku snimao je priče i sve ono što je od Sentandreje ostalo u sećanjima i kao čarobni vrt izraslo u glavama ljudi koji su svojim životima i stvarali i razarali te priče, jer su ih u smenama pamćenja i zaborava prenosili na jedan drugi plan, na drugu obalu.

Sve je to sada samo jedan muzej

Priče i legende Ičvič je sakupljao i od svoje bake, ali pošto su oni živeli u susednom Pomazu, znao je da mu treba i pravi sentandrejski živi izvor.

Glavatu Natu je izabrao 1990. kada je za 300. godišnjicu Velike seobe u Sentandreji otvoren srpski Muzej i Glavata Nata postavljena za čuvara.

Ičvič je odmah uobrazio da će ona biti poslednji Srbin u Sentandreji; u njegovoj snimateljskoj mašti sastavila se priča i savio se krug: Sentandreja se preobražava u Muzej koji čuva poslednji Sentandrejac.

Glavata Nata bila je idealan živi izvor; znala je mnogo toga, a volela je i da smišlja i izmišlja, pa i da pripoveda. I g. Moler je svoje staklene ikone radio na osnovu njenih priča, a Ičvič je te slike snimio na video.

On se, međutim, nije zadovoljio onim što je Glavata Nata izgovorila; to je ipak bilo izvagano i cenzurisano.

Rešio je da se dokopa njenih snova.

Zahvaljujući tehnici, to i nije bilo nemoguće.

Počeo je da poklanja Glavatoj Nati video-kasete sa snimcima na kojima se i ona videla, jer je znao da će ih starica gledati i komentarisati. („Znaš li, sinko, zaš je tetka Tama za čika Nikolin ukop povezala kockastu maramu?”)

U te kasete je Ičvič ugradio male mikrofone, pomoću kojih je prisluškivao snove Glavate Nate.

Glumci su prasnuli u smeh.

Kada im je Ignjatović kod Hužvika ispričao to sa kasetama, nisu hteli da mu veruju.

– Lupaš – odmahnuo je Crnjanski. – Kao se mogu prisluškivati snovi?

– Vrlo prosto – objasnio je Ignjatović u duhu realizma. – Glavata Nata govori u snu kao smuk.

Ignjatovićevo poređenje nije bilo apsurdno; u sentandrejskom dijalektu postoji izraz „pije kao smuk”, ali tamošnji Srbi ne znaju da je „smuk” životinja, nego misle da to znači nešto kao „jako” ili „preterano”, pa se roditelji hvale da im dete u školi „uči kao smuk”.

Shvativši da Ičvič izmišlja scene na osnovu nečijih snova, Vencloviću su mnoge stvari postale jasnije.

– Zato nas tera da skačemo s tornjeva u Dunav…

Jer zaista: Ičvič je od glumaca često zahtevao čudne atrakcije; jedanput je trebalo da poziraju nepomični u situaciji neke g. Molerove slike koju je onda Ičvič hteo da „pokrene”, terajući ukočene umetnike da, recimo, lete.

O burnom razdoblju izborne kampanje za samoupravu pokojnika smislio je ovakvu scenu:

Poslednji Sentandrejci na groblju drže miting, noću se šunjaju po gradu i lepe sopstvene plakate, igraju kolo oko krsta na Glavnom trgu, iznad kojeg na krovovima crkava sede pokojni Tihomir Vujičić i čika Tić i sviraju u frulu, oko njih lete ikone, čiraci i tornjevi, a na zvezde se spuštaju zvona kao da je Muzej odleteo u vazduh, pa se narod uplašio i razbežao na Mlečnom putu, kolovođa skače iznad Potkamena i preko Dunava u kojem se ogleda nebo sa ikonama i zvonicima, među njima lebdi lađa „Seoba Srbalja” sa slikom Paje Jovanovića na jarbolu, na kojoj se propinje beli konj patrijarha Čarnojevića i gruva zvezde nad plavim barjacima benzinske pumpe, oko koje kraj sentandrejskog druma love mušterije devojke u zategnutim minićima, a pored njih prolazi autobus pozorišta „Joakim Vujić” u prozoru s glumcem maskiranim u patrijarha Čarnojevića koji maše devojkama, što one krivo svhataju i trče za autobusom u nadi grupne narudžbine, ali se autobus diže sa zemlje i leti za lađom ka nebu, pa se i devojke dižu prvo na prste, zatim puštaju krila i poleću kao anđeli.

– Samo ne znam kako ćemo leteti autobusom iznad Dunava i benzinske pumpe – razmišljao je Ignjatović, zabrinut za realizam.

Kada je onda kod Hužvika rekao kolegama da iza tih neviđenih maltretiranja stoji Glavata Nata sa svojim snovima, patrijarh Čarnojević, Venclović i Crnjanski hteli su da očitaju bukvicu matoroj i da je zamole da se obuzda na spavanju, ali, kako im je rekla Joakimka Vujić, Glavata Nata je u gužvi kod Hužvika nestala isto kao u predstavi u dimu Muzeja.

Sentandreja u svemiru

Sa svojim video-pričama Ičvič je prošao kao g. Moler sa slikama na staklu koje su posle otvaranja Muzeja spuštene u podrum; nisu ušle u stalnu izložbenu postavku jer ne potiču iz crkava. Isto tako, ni Ičvič nije mogao da prikaže svoje fantastične filmove u „Srpskoj panorami” koja je ipak bila informativna emisija.

Poslao je dakle svoju Sentandreju u svemir.

Bivša i sadašnja, stvarna i nestvarna, Sentandreja lebdi u svemiru nevidljivo…

…a ipak pristupačna svakome ko pritisne odgovarajuće dugme na računaru.

Ičvičeva Sentandreja kruži u elektronskom svemiru na kompjuterskoj mreži internet, na adresi Rastka (www. rastko.org.yu).

Na tome mestu Ičvič je rekonstruisao Sentandreju kao neki električni, nevidljiv ili zaklopljen satelitski ikonostas, koji se rasklapa na dodir dugmeta.

Na njemu se otvaraju ulazi u zgrade i ulice elektronske Sentandreje i u priče o njoj.

One se u svemiru neprestano menjaju jer ih dopunjuje i sam Ičvič, a dopunjuju ih i posetioci svemirskog grada-muzeja, u kojem je za poruke i pošiljke posetilaca otvoreno posebno elektronsko sanduče.

Da bi ćeliju sebi spravio

Kada su čuli za Ičvičevu Sentandreju na internetu, glumci su postali uzbuđeni kao deca kada dobiju novu igračku; uostalom, ko se ne bi radovao kada bi saznao da je poslat u svemir?

Venclović je imao čak i lične interese jer je njegova uloga bila najteža: kako da glumi osobu o čijem životu ne znamo gotovo ništa?

Ako je Ičvič pomoću interneta svemirski informisan, mislio je glumac, možda zna nešto i o kaluđerskoj kolibi koju je Venclović hteo da podigne kraj nekog Sulejmanovca, nepoznatog potoka kod Pomaza; tako barem stoji u njegovom pismu upućenom budimskom vladici 1736. godine:

·      Potajno vas prošu, ako može biti, tamo blizu sela Pomaza, kod one vode što je zovu Sulejmanovac, da bi kjelicu konačnu spravio.

O Sulejmanovcu, međutim, niko nije znao ništa.

Nije ga bilo ni na starim mapama, niti se pamtio u predanju.

Osim Venclovićevog pisma, Sulejmanovac se pojavljuje samo na Ičvičevom snimku g. Molerove poznate staklene slike na kojoj u kaluđerevu kolibu – simbolično? – udara grom.

Glumac koji je igrao Venclovića više nije imao dileme: ako je Ičvič snimio kolibu na video, onda treba da zna gde je bio Sulejmanovac.

– Ej, kolega! – viknuo je Ičviču koji je s kamerom na ramenu prolazio (natraške) pored njihovog stola. – Čujem da si otkrio Sulejmanovac.

Na kontrolnom ekrančiću Ičvičeve kamere video se Venclović kako cima Ičviča za džemper i kaže: „Ej, kolega! Čujem da si otkrio Sulejmanovac.”

– Koji Sulejmanovac? I nemoj da mi podereš pulover.

– Dakle ne znaš gde je bio Sulejmanovac?

– Nemam pojma.

– Gde si onda snimio Venclovićevu kolibu?

– Gde bih? U podrumu Muzeja, s g. Molerove ikone – rekao je Ičvič i okrenuo im leđa.

Patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski, šokirani, iznad Ičvičevog ramena na kontrolnom ekranu kamere videli su – Ičviča kako se s kamerom na ramenu udaljuje od njihovog stola!

Podzemni svetovi

Ičvič nije lagao Vencloviću; Sulejmanovac je snimio zaista samo sa g. Molerove staklene ikone na kojoj u kaluđersku ćeliju udara grom.

Scena je bila mistična i nestvarna, ali pošto je Venclović celo veče kukao za Sulejmanovcem, Ičvič mu je u pisoaru rekao da je slikar možda zabeležio neke realne detalje, karakteristično drvo, kamen ili nagib obale: sitnicu koju registruje samo kičica i, valjda, kamera, pa bi kompjuter sliku mogao da pretvori u mapu.

Rezultat je bio, međutim, negativan; internet je tada još ličio na smetište na koje svako baca šta god hoće, pa se na ekranu pojavila informacija da se Sulejmanovac nalazio eventualno u Turskoj.

I tu je stvar privremeno zaspala; Venclović je kod Hužvika pio od tuge i posle fajronta se tumbao oko krsta na Glavnom trgu i pevao pod prozorom Glavate Nate koja, na svoju žalost, nije smela da se pojavi i otera razuzdanog umetnika jer je te večeri morala da ostane nevidljiva pošto je nestala u požaru Muzeja čiji je dim još uvek kuljao iznad tornja Saborne crkve.

Ičvič je snimao Venclovićevo elegično orgijanje i u sebi polako gasio pitanje Sulejmanovca. Zašto da provocira Tursku? – mislio je kosmopolitski.

Istorija je ipak htela da bude drugačije; Venclovićeva pijana tuga prerasla je u očajanje i slavni glumac je počeo da grca. A pošto je to činio naslonjen na gvozdenu ogradu oko krsta, zlonamerni posmatrač mogao je da pomisli da je čoveku pozlilo.

Tako se učinilo i Glavatoj Nati koja je sve vreme kipela nevidljiva i izvirivala samo iza zavese, ali kada je čula kako glumac podriguje u podnožju krsta ukrašenog malim pozlaćenim ikonama, prevagnula je u njoj čuvarska svest.

„Serem se ja na »nestajanje u dimu Muzeja«”, gunđala je u sebi i otvorila prozor, pa se razderala na Venclovića:

– Tornjaj se odandle, pijana bitango, jer ću ti počupati bradu ako mi ubljuješ zaveštano blago!

Zaveštano blago!

Ičvičeva kamera je već bila uperena, naravno, u prozor Glavate Nate koja je izgovorila ključnu reč.

Možda je Venclovićeva koliba ostala pokrivena velom tajne zato što je kod Sulejmanovca sakriveno sentandrejsko blago iz doba Velike seobe! A sluti i moguće uzroke mistifikacije oko Sulejmanovca koja počinje već Venclovićevom molbom: „potajno vas prošu…”, piše kaluđer vladici.

Ta molba za podizanje sulejmanovačke kolibe napisana je 1736. godine kada su se već nazirala nastupajuća teška i smutna vremena: Druga seoba pod patrijarhom Šakabentom 1737. i Nova seoba, ona kobna, u Rusiju, 1752–53. godine.

Ičvič je pretpostavljao da je Venclović hteo da staro blago sakrije od novih izbeglica, čije pojavljivanje uvek dovodi do nereda jer nužda zakon menja, a još više je želeo da spreči odvlačenje zaveštanog sentandrejskog blaga u beskrajne ruske snegove.

Osim toga, Ičvič je razumeo i simboličnost Venclovićevog postupka; kaluđer-prepisivač izabrao je sebe za čuvara blaga u isposničkoj kolibi zato što je bio poslednji predstavnik pokolenja koje je neposredno posle seobe 1690. godine gradilo crkve samo od drveta jer je verovalo u skori povratak; a onih 1730–40-ih godina počinje velika izgradnja oholih kamenih crkava (u Sentandreji u svakoj mahali podignuta je po jedna!), nastupa period baroknog luksuza, ikonopisa i ukrašavanja crkava u bečkom stilu, u gradovima na aristokratski, u selima na paorski način.

Možda samotnjak Venclović nije mogao da izađe u patrijarhovom raskošnom dvoru za vreme ručka svirao orkestar, a vladike su portretisane za atraktivnu i muzejsku večnost, ostareli kaluđer-prepisivač i lutajući besednik i slikar povukao se u šumu i poneo sa sobom zaveštano blago da ga sakrije i sačuva.

A blago se obično sakriva pod zemlju.

Nije slučajno, mislio je Ičvič, da je g. Moler svoje čudnovate staklene ikone sakrio – takođe u podrumu!

Tajne su pod zemljom.

Potraga za Sulejmanovcem treba da počne dakle u muzejskom podrumu, pomoću g. Molerovih slika. Ičviču se učinilo da je konačna, muzejska Sentandreja izrasla baš na mestu gde joj je i koren pod zemljom.

I ranije je znao za podzemne svetove Sentandreje. Brežuljak, na kojem je podignut stari deo grada, izbušen je podrumima koje povezuju tuneli. Poreklo te mreže poput londonskog metroa tumači se vinarskom i trgovačkom tradicijom, ili izbegličkom strepnjom.

Međutim, zbog opasnosti od urušavanja, prave dubine nisu otkrivane, pa o dimenzijama i vijugama podzemnog lavirinta niko nije imao realnu predstavu, što je odgovaralo mašti u kojoj su tajni sentandrejski tuneli prokopavani čak do Budima.

Ulazeći u ta nepoznata podzemna prostranstva kroz muzejski podrum, Ičvič je imao utisak da ga uvlači crna rupa. S kamerom na ramenu, na koju je prikačio lampu da izbacuje svetlo potrebno za snimanje, prolazio je, oprezno, pored g. Molerovih slika, i slobodnom levom rukom skidao sa njih one mekane krpe u koje je slikar zamotao ikone.

Ičvič je napredovao sporo jer se osećao kao u staklenom lavirintu u luna-parku gde čovek lupa čelom o prozirne zidove.

Zanosio se.

Više nije mogao da razlikuje svetove viđene desnim okom u kameri i levim napolju, pa ni svetove osvetljene lampom od onih u polutami i dalje u tmini.A pogotovo nije bila jasna granica između samoga podruma i slikanih prostora. Ikone su bile naslonjene na zidove jer bi se u vodoravnom položaju jedna na drugoj slomile od svoje težine; ovako pak, poslagane uspravno, ali bez ikakvog sistema, delovale su kao stvarni prostor, naročito u Ičvičevim očima u kojima su dimenzije i proporcije zbog kamere bile pomešane.

Izgledalo je kao da iza g. Molerovih ikona nema zida, nego slike vode u nove dubine.

Taj utisak stvarale su i same ikone, farbane na staklo s obe strane, bez uobičajene slikarske perspektive. Između njih, tamo gde se nazirao zid, na nekim mestima zjapile su rupe, ulazi u produžetak podruma i njegove ogranke; nekad samo u omanju ćeliju, drugde pak u dugačke hodnike i tunele.

Ošamućen, Ičvič često nije znao da li ulazi u jamu ili prekoračuje prag na slici.

Neke ikone je, spotičući se o njih, šutnuo i oborio.

Uvideo je da ne može sam jer će polomiti ta fantastična stakla; morao je da zove g. Molera da ga vodi.

Ovde lebdi nečija sen

Snimatelj i slikar osvajali su podzemnu Sentandreju postepeno, u nadi da će naići na trag Sulejmanovca.

Otkrivali rupu za rupom, tunel za tunelom.

Na jednom mestu g. Moler je ustuknuo kao pred provalijom: ispred svojih nogu ugledao je crkvu, okrenutu naglavačke u dubinu zemlje, kao one napolju u gradu kada se ogledaju u Dunavu.

Slikar je pretpostavljao da bi to mogla da bude crkva sv. Luke koje gore u gradu više nema; spomen joj čuva Lazarev krst, okrugli kameni stub s gvozdenim krstom na vrhu, podignut na obali Dunava u parkingu pored pristanišne kafane; na tom mestu su od 1690. do 1697. počivale mošti cara Lazara koje su tokom Velike seobe donete u Sentandreju i smeštene u malu bogomolju koju je u proleće 1838. godine poplavio Dunav i razneo njene balvane i daske.

Pored te crkve radila je prepisivačka škola i radionica jeromonaha i opšteg duhovnika Kiprijana Račanina, osnovana odmah posle dolaska Srba uSentandreju. U toj školi je učio prepisivački i ikonopisački zanat Gavril Stefanović Venclović.

G. Moleru se vrtelo u glavi dok se spuštao uz stpenice u okrenuti zvonik.

I tada je iz male ćelije, gde se drže daske i drveni čekići za klepetanje na Veliki petak, čuo škripanje.

„Ovde neko barata!”, zavirio je u ćeliju.

Kad tamo, među razbacanim putirima, čiracima, ripidama, pocepanim molitvenicima, knjigama i rukopisima pod vekovnom prašinom, u rasklimanoj prepisivačkoj skamiji – ugleda nečiju sen. Hteo je da priđe bliže, ali se spotakao o staru, čađavu kadionicu.

– Nemoj da šutiraš, brate, staru, čađavu kadeonicu. Nismo na Marakani – rekla mu je sen tipičnim zagrobnim naglaskom.

– Oče Venclović! – kriknuo je g. Moler.

– Budala! Vokativ! – čuo se na snimku glas nevidljivog Ičviča iza kamere.

Treći put su probali scenu, ali patrijarh Čarnojević, u ulozi g. Molera, nije bio u stanju da zapamti padež.

– Izbacite ono „oče” – predlagao je Venclović zguravljen u prepisivačkoj skamiji.

– Ti samo nemoj da diriguješ – čuo se Ičvičev odgovor. – Tvoja sen treba da lebdi…

– Kako da lebdim kad sam zgnječen u ovoj skamiji kao mušmula! Dajte mi broj veću.

– Ne treba da lebdiš u skamiji, nego se izvoli lelujati tajanstveno iznad vekova, kapiraš? Da se ne zna da li si kaluđer ili samo glumac.

– Ili samo ku…

– Dobro deco, ako se vi glupirate… – rekao je pravi g. Moler koji je bio prisutan na snimanju kao svedok i supervizor. – Odoh ja na špricer kod Hužvika. Davim se ovde pod zemljom.

Tako je ipak nastavljeno snimanje, patrijarh Čarnojević je najzad pravilno izgovorio vokativ, a Venclović je tajanstveno lebdeo u skamiji iznad vekova.

Smotuljci iz Mrtvog Dunava

U podzemnim ostacima prepisivačke škole nađene su gomile starih rukopisa, sakrivenih u jamama i rupama, pa se spominju pod zajedničkim imenom Sentandrejski rupopis.

Pošto je pored crkve i prepisivačke škole već i u ono doba radila pristanišna birtija, među dragocenim rukopisima ima pre svega birtijskih računa, ispisanih starom ćirilicom: konjak, čeresnje palinka… Ti tekstovi, naravno, ne potiču iz Venclovićevog pera. Ali na neprijatno iznenađenje naučne javnosti, filološka analiza je pokazala da ni ostali rukopisi ne pripadaju Vencloviću ili nekom drugom poznatom piscu i prepisivaču iz Kiprijanove škole i radionice.

Tu čudnu okolnost objasnili su sadržaji tekstova; dokazano je da su njihovi nepoznati autori bili ilegalci, članovi sekte koja je u nauci poznata kao mrtvodunavska zajednica. Spisi su naime pronađeni u mrtvodunavskim pećinama koje su Ičvič i g. Moler otkrili spuštajući se u jugoistočni ogranak muzejskog podruma, u tunel koji preseca grad pod zemljom dole ka Dunavu.

Mrtvodunavska sekta predstavljala je opoziciju zvanične politike čelnika naroda iz Velike seobe, pa je zato bila, verovatno, proganjana i prinuđena da se skloni pod zemlju u mrtvodunavske pećine.

Ičvič je ovde video još jedno moguće objašnjenje za mistifikaciju oko Sulejmanovca; nezadovoljan vetrovima novih vremena, valjda se i Venclović približio sektašima i tako izgubio blagonaklonost crkvenih dostojnika, svojih pretpostavljenih, pa je hteo da se povuče i skloni od svega i svačega.

Anonimni sektaši u svojim spisima u apokaliptičkom tonu opisuju i žestoko kritikuju stanje i tendencije koje vladaju gore iznad njihovih pećina u gradu Sentandreji, srpskom svetioniku koji, međutim, prema njihovoj proceni, srlja u propast.

Osnovna metafora Mrtvodunavaca bila je crvena jabuka koju iznutra grize crv.

Jer, kažu sektaši, na sentandrejskom brežuljku raste grad blistav i pompezan, niču raskošne zgrade i monumentalne crkve jedna do druge, ali na šta one liče?

„Srpski svetionik grade švapski zidari u stilu bečkog baroka”, klikću Mrtvodunavci i oplakuju Ohrid i Pećku patrijaršiju, pokazujući na Veneciju u srcu katolicizma, u kojoj na trgu sv. Marka stoji crkva građena u stilu kao da stoji usred Vizantije!

S istim ogorčenjem napadaju nov, otpadnički način slikanja ikona. Umesto starih vizantijskih uzora, ikone se rade prema ovdašnjim živim modelima. Najviše grde izvesnog Rafajla, ikonopisca-vandrokaša, koji modele uzima s pijace i ulice, a ne libi se čak ni onih iz javnih kuća.

Sektaši kao pozitivan kontraprimer citiraju Venclovića koji propoveda važnost unutrašnje lepote( iz njegove kolibe posle slikanja čak i ružnjikavi modeli izlaze ozarena lica, kaže mrtvodunavski smotuljak.

Iz ovog podatka g. Moler je zaključio da je Venclovićeva koliba bila slikarska radionica, dok je Ičvič smatrao da je bila – kupleraj!

Zato je i bila brisana iz sećanja konzervativne Srbadije. Promenada devojaka-modela, i to bez obzira i izbora (Rafajlo se barem držao nekih estetskih kriterijuma) u očima klira i javnosti mora da je izgledala strašno; matori kaluđer dovodi u kolibu žene i devojke koje posle slikanja izlaze ozarena lica!

Da je nekadašnje Srbe takva praksa morala zaprepastiti, Ičvič je znao iz sopstvenog iskustva; dovoljno je bilo da provoza neku devojku kroz Pomaz, pa da graknu tri sela i dva grada.

Nije mu bilo samo jasno čime je Venclović primamljivao devojke. Profesionalke je mogao da dobije za pare, ali je Ičvič sumnjao da je Budimska eparhija u ono ubogo postselidbeno doba sponzorisala takve pothvate. („Ne čini to ni danas, na pragu izumiranja”.)

Taština? Ona bi kod žena možda i palila, ali ne u slučaju portreta za šumsku izložbu?

Venclović je ikone slikao na one daske od kojih je gradio izbu( barem je tako uobrazio i naslikao g. Moler, i to je onda Ičvič poslao u svemir.

Možda je ipak u pitanju bio seks? Ičvič je pamtio neku izreku o starom panju...

Ili nešto mistično?

Kaluđeri i za rakiju imaju tajne recepte.

Ili sam Sulejmanovac? Neko zračenje iz zemlje, potoka, šta li, koje je delovalo na žene kao pun Mesec?

Ko bi znao?

Ičvič je zaključio da na ta pitanja nema odgovora sve dok ne otkriju Sulejmanovac.

Ko je kriv za raskol crkve?

Pored prigovaranja zbog tuđih manira u crkvenoj arhitekturi i ikonopisu, mrtvodunavska zajednica je oštro kritikovala kompromise i na višem teološkom planu.

Kada su u sentandrejskim mahalama počele da niču pravoslavne crkve iz kojih se orilo „gospodi, pomiluj”, katolici su pokrenuli kampanju da istaknu razlike između svoje crkve i pravoslavne? Mrtvodunavci tvrde da prosečni Mađari i ne znaju da su pravoslavci – hrišćani! A prema optužbama sektaša, srpski crkveni poglavari ćute ili mlitavo dokazuju svoje hrišćanstvo, umesto da dokažu da na kraju krajeva katolici nisu hrišćani, barem ne u toj meri kao pravoslavci.

Katolička propaganda je počela naglašavanjem navodne krivice pravoslavaca u raskolu crkve 1054.

Pravoslavci, navode katoličke argumente Mrtvodunavci, nikada nisu oprostili zapadnoj crkvi njenu organizacionu jedinstvenost kao odraz duhovnog jedinstva hrišćanske vere. Zato je iz Vizantije isprovociran sukob povodom italijanskih grčkih kolonija, od kojih je papa sasvim normalno tražio da poštuju latinski obred, ali je carigradski patrijarh na to reagovao detinjastim durenjem i pozatvarao latinske crkve u Carigradu. Radi pronalaženja kompromisa u Carigrad stiže delegacija iz Rima, no pošto papa u međuvremenu umire, carigradski patrijarh odbija da pregovara s predstavnicima pokojnika, što je diplomatski apsurd, jer je pregovaračka pozicija delegacije tek sad postala čvrsta: predstavnici mrtvog pape zastupaju njegovo definitivno mišljenje. Rimska delegacija, razume se, nije htela da se iz poslanstva vrati bez rezultata, a pošto s Vizantincima nije mogla da pregovara, ostavila im je na svetoj trapezi u oltaru Svete Sofije dekret u kojem se baca anatema na carigradskog patrijarha i njegove pristalice, potom je na vratima crkve otresla prah sa svojih nogu i vratila se u Rim.

Sektaši revoltirano konstatuju da su na tu lažnu interpretaciju činjenica sentandrejski pravoslavni teolozi reagovali jednom drugom interpretacijom, a ne pobijanjem činjenica!

Katolici, navode pravoslavne argumente Mrtvodunavci, nikada nisu oprostili pravoslavcima organizacionu razuđenost njihovih samostalnih, autokefalnih nacionalnih crkava koje su odraz duhovne slobode hrišćanske vere. Zato je iz Rima isprovociran sukob povodom carigradskih latinskih kolonija od kojih je pravoslavni patrijarh sasvim normalno tražio da poštuju grčki obred, ali je papa na to reagovao detinjastim durenjem i od grčkih kolonija u Italiji tražio da poštuju latinski obred. Radi pronalaženja kompromisa u Carigrad je pozvana delegacija iz Rima, ali pošto papa u međuvremenu umire, carigradski patrijarh naravno predlaže odlaganje pregovora, jer smatra da je diplomatski apsurd ako pregovara sa predstavnicima mrtvog pape koji tokom pregovora ne može da elastično menja svoje mišljenje. Ali rimska delegacija nije imala tolerancije da čeka, spakovala se i na svetoj trapezi u oltaru Svete Sofije ostavila dekret u kojem se baca anatema na carigradskog patrijarha i njegove pristalice, potom je na vratima crkve otresla prah sa svojih nogu i vratila se u Rim.

Patrijarh Čarnojević je ovde mimo scenarija bubnuo da se hrišćanska crkva raspala zbog idiotizma nekolicine matorih kretena, a onda je počeo da razmišlja o tome da su se iza tih gluposti možda ipak krili dublji uzroci, jer se crkva pre hiljadu godina raspala ili je bila namerno razbijena provociranjem konflikata oko nacionalnih i verskih manjina, dakle na isti način kao što su razbijane mnoge države krajem 20. veka.

Ičvič se nervirao; patrijarh Čarnojević ne shvata da ne snimaju Dnevnik nego film o tajnama podzemnih sentandrejskih svetova. No brzo se ispostavilo da su se i Mrtvodunavci bavili politikom, geostrateškim i nacionalnim pitanjima.

Na jednoj hartiji nalik na letak nalazila su se upozorenja na germanske težnje ka južnim morima, pre svega Jadranskom; sastavljač letka poziva pravoslavne narode Balkana da osnuju Vizantijski savez i stanu na put novim varvarima, te da stvore Veliku Vizantiju od Gibraltara pa do Zlatnog roga.

Na drugom pergamentu Mrtvodunavci optužuju mađarske vlasti koje, uprkos privilegijama iz 1690. godine, prebeglim Srbima ne dozvoljavaju da se nastane svi na jednom mestu i stvore teritorijalnu autonomiju a zatim i samostalnu državu koja bi se kasnije ujedinila sa ostalim mnogobrojnim srpskim zemljama i pristupila Vizantijskom savezu ili Velikoj Vizantiji, ukoliko bi ona pristala da menja svoje ime u Veliku Srbiju, jer je taj naziv mnogo poznatiji i popularniji.

Pošto, međutim, u mogućnost stvaranja srpske države unutar Mađarske ne veruju, sektaši nagovaraju sentandrejske Srbe da se vrate u otadžbinu i ponesu, makar ciglu po ciglu, svoje crkve.

Plan je bio jako ozbiljan i razrađen do sitnih detalja, a o prevozu crkava Mrtvodunavci su sklopili ugovor sa slobodnim zidarima.

Iz crteža se videlo da je poteškoću predstavljalo samo pitanje da li da se sentandrejske crkve odvuku zajedno sa temeljima, ili samo zidovi i zvonici, u vazduh.

Pećinsko praporodilište

Planovi o prevozu sentandrejskih crkava izjalovili su se zato što su Srbi ipak ostali ovde a i hramovi su bili čvršće privrženi zemlji nego što se pretpostavljalo; slobodni zidari su smatrali da je to zbog maltera, a Mrtvodunavci su spominjali moć zemlje, pune grobova.

Čitajući taj smotuljak, Ičvič je pomislio da se tu krije rešenje cele misterije i da je njih zavarao simbolizam.

Zaveštano blago su možda grobovi.

I to je već neko rekao, valjda opet Crnjanski.

Ostaće samo grobovi.

Na osnovu toga Ičvič je očekivao da će u poslednjim dubinama muzejskog podruma pronaći podzemno groblje; pročitao je negde da su mnoge pećine bile velika groblja.

Našli su, međutim, nešto sasvim drugo.

Izlazeći iz jedne novootkrivene rupe, Ičvič je rekao patrijarhu Čarnojeviću da oblači hirurški mantil jer treba da snime carski rez.

Na tu neočekivanu instrukciju glumci su se sjatili oko Ičviča, a on ih je uveo u jamu u kojoj im se pred očima otvorio najčudniji sloj podzemnog sveta: celo jedno pećinsko naselje, uklesano u kamen i glinu.

U sredini, kao krst gore na Glavnom trgu, stajala je velika krstionica od belog mramora poput neke fontane u Rimu, a duž podzemnog bulevara ređale su se pećine i jazbine, pune čudnih rukopisa i zagonetnih predmeta.

Pronađeno je na primer mnoštvo noževa i tajanstvenih korita koja su za pranje veša bila mala, a za pijenje ipak prevelika. Takođe nije bilo jasno zašto su Mrtvodunavci nagomilali ogromne hrpe belih krpica. Njihovu funkciju je odgonetnula Glavata Nata koja je dolazila da otključava i zaključava podrum i da malo nadgleda to podzemno kopanje.

Za krpice je rekla da liče na pelene, i u tom svetlu su Ičvičevi najzad shvatili da su noževi bili hirurška sredstva za carski rez, a korita – kolevke.

Tako je postalo jasno da je u produžetku muzejskog podruma otkriveno pećinsko praporodilište.

U tom kontekstu su onda postali jasniji i tekstovi pećinskih smotuljaka.

Na osnovu pergamenta kojem je dat naziv Rezolucija o natalitetu zaključeno je da je u sentandrejskim pećinama živela zajednica opsednuta idejom rađanja.

Tekst Rezolucije formulisan je u polemičkom tonu protiv kaluđerskih životnih principa koji su vladali gore u gradu i crkvi iznad glave članova sekte u podzemnim slojevima Mrtvog Dunava.

Kada su predmeti i rukopisi preneti na čišćenje u letnju kuhinju kod Saborne crkve, povodom Rezolucije je došlo do polemike između g. Molera i Glavate Nate, koju je zbunio već i sam naslov Rezolucija o natalitetu.

– „Ne idi za kaluđera!” – čitao je g. Moler prvu tačku, a Glavata Nata se krstila.

– Kako to, g. Moler, da jedna sekta pridikuje protiv crkve i kaluđera?

– Sekte su uvek protiv zvanične crkve, gospođo Natalija – smeškao se slikar iza dima svoje mirisave cigarete. – To im je suština: učenje, različito od zvaničnog.

– A zaš su nas ovi učili da ne budemo kaluđeri, kad nas je ođe u ovom rasejanju i tuđini održala jedino naša vera i crkva?

– Ali kako bi nas crkva održala da nas nije bilo?

– Hoj?

– Koga bi crkva održala da nas roditelji, s oproštenjem, nisu napravili? Da se cela Sentandreja pokaluđerila?

– No, toga se nije trebalo bojati! Ovo je ođe zdravo furast narod...

– E, zato su, izgleda, ovi u pećinama hteli da uzmu stvari u svoje ruke i zavedu red u rađanje i razmnožavanje.

– Kako mislite zavesti red u rađanje? Zar to nije uvek uvek u devetom mesecu?

– U načelu jeste, ali nije svejedno koji je taj deveti mesec. Eto, pogledajte ovu mašinu.

Glavata Nata je tada ugledala mrtvodunavsko tehničko čudo: točak sudbine.

Mrtvodunavski horoskop

Ispod mekanih krpa g. Moler je izvadio najzagonetniji nalazak u pećinama Mrtvog Dunava: dva spojena metalna točka različite veličine, jedan poput sombrera, drugi kao tanjir. Spojeni su osovinom, oko koje su se mogli okretati rukom; onaj veći teže i sporije, a manji lako i brzo. Veći je bio podeljen na trapezaste sektore sa slikama sazvežđa, a manji išaran simboličnim figurama i brojevima.

Na osnovu šara i brojeva g. Moler je shvatio da dvodelni točak služi sastavljanju horoskopa.

Tako je postala jasnija i poslednja tačka Rezolucije o natalitetu da uz molbu za dozvolu bračne noći treba priložiti mišljenje Zvezdoznalačkog nadzorništva.

Ispostavilo se da je zajednica u mrtvodunavskim pećinama bila podvrgnuta horoskopskom planiranju ljudske sreće; ako bi točak pokazao da je datum planirane bračne noći za delikvente nepovoljan, molba bi bila odbijena, ali uz precizan predlog novog, idealnog termina.

Ostala je još samo zagonetka dvojnog matičenja; uz datum rođenja uvek je naveden i termin od pre devet meseci, dakle datum začeća!

Dvostruki točak služio je mehaničkom odbijanju devet meseci od rođendana, tačnije: odbijanju devet horoskopskih znakova; Ribe su začete u vreme Blizanaca, Vodolije u znaku Bika, i tako dalje.

Naime, čitao je g. Moler u smotuljku, nije svejedno kakve horoskopske prilike utiču na roditeljske hromozome u momentu njihovog spajanja i ukrštanja.

„Raspoloženje” roditeljskih hromozoma u trenutku začeća ostaje trajno zapečaćeno u novom biću; uticaji prilikom rađanja deluju samo dodatno u tom prvobitnom okviru, zacrtanom u trenutku začeća.

A drukčije se osećaju roditelji u proleće nego u jesen, drugačije su im duše leti nego zimi, kaže mrtvodunavski smotuljak.

I to su samo puke meteoropsihičke okolnosti iza kojih stoje kosmičke tajne, simbolično predstavljene na horoskopskom dvotočku.

Zbog takve izuzetne važnosti začeća, njegovo planiranje regulisano je posebnim zakonom u kojem se nalaze pravila optimalnog iniciranja potomaka.

Prema tome, pošto je Zvezdoznalačko nadzorništvo utvrdilo idealan datum začeća, srećnim začinjačima se izdaje dozvola za začinjavanje. Njemu prethode eksperimenti za utvrđivanje prosečnog roka zagrejavanja začinjača, na osnovu čega se komanda za početak predigre izdaje u najpovoljnijem času, pa se začeće ostvaruje u idealnom zvezdanom trenutku. A da ni slučajno ne bi došlo do greške zbog eventualnih subjektivnih smetnji, začinjačima pomažu stručnjaci Katalizacione komisije koji idealnim guranjem zadnjice pospešuju ili, ako je potrebno, dekoncentrirajuščujom drekom ili stezanjem sigurnosne omče sprečavaju preuranjeno začinjavanje.

Ostaje još problem horoskopskih znakova provedenog vremena u materici. Nije svejedno, kaže smotuljak, da li neko (i nečija majka!) ide iz leta u proleće, ili iz proleća stiže u poznu jesen ili zimu. Sam put od začeća do rođenja isto je tako važan kao njegov početak i kraj. (Mrtvodunavski autor žali samo što se datum smrti kao četvrta ključna tačka ne može uzeti u obzir jer su privilegiju pisanja posmrtnog horoskopa prisvojili kaluđeri-prepisivači gore u crkvi sv. Luke, pisci žitija kao retrospektivnog horoskopa.)

Zbog poštovanja materičnog znaka izdat je Ukaz o trudnicama. Bremenite žene su posle idealno tempirane bračne noći odvojene od muža i useljene u Pećinu za trudnice, gde su do porođaja živele pod nadzorom čete uvara ploda. Kuriri bi donosili uputstva iz Zvezdoznalačkog nadzorništva, prema kojima bi Čuvari ploda usmeravali život svojih štićenica. Ako se kosmos namrgodio, buduće majke su uterane u pećinu, a kad bi se zvezde dobroćudno nasmešile, ergela trudnica bi nemilosrdno bila izjurena na sunce ili mesečinu makar po užasnoj vrućini ili cičoj zimi.

Takva horoskopska bezbednost garantovala je da se u mrtvodunavskoj zajednici rađaju samo srećni ljudi. O tome svedoči smotuljak, u nauci poznat kao Knjiga iskaza. U njoj se nalaze ušićene izjave garantovano srećnih Mrtvodunavaca koji su u četvorogodišnjim srećnosnim ciklusima izlazili na jednoglasno ispovedanje o svom duševnom stanju.

Za razliku od gornjeg sveta u kojem se vernici ispovedaju u crkvi s glavom zagnjurenom pod epitrahilj sveštenika, pećinci su svoju glavu turali u ispovedne sanduke iz kojih su je mogli izvući samo u slučaju pravilne ispovesti (ako su rekli da su srećni).

Pošto drugačija ispovest na smotuljcima nije zabeležena, ne zna se šta se dešavalo u suprotnom slučaju: da li je ispovednik koji je pogrešio iskaz morao da nosi na glavi sanduk sve do sledećeg ispovednog ciklusa kada je imao priliku da se koriguje, ili mu je glava otpala i ostala zauvek u kutiji – ostaje večna istorijska i naučna tajna.

Sentandrejski testament

Horoskop mrtvodunavske zajednice ušao je u izložbenu postavku sentandrejskog Muzeja. Glavata Nata je naučila da rukuje dvotočkom koji je kao jedan od najvrednijih eksponata visio na zidu odmah do ulaza, a posetiocima je za malo skuplju ulaznicu ponuđeno sastavljanje „sentandrejskog horoskopa”.

– Kade su vas napravili? – pitala bi Glavata Nata turiste s horoskopskom ulaznicom, i već bi vrtela točak.

Dodatni prihodi od skupljih ulaznica lepo su rasli, Glavata Nata je kupila čak i flispapir na policu za šešire u garderobi, ali je zbog čudotvorne ikone Svedržitelja došlo do tehničkih poteškoća.

Sentandrejski Svedržitelj postao je čudotvoran kada je Kuplung, zet Glavate Nate iz Budimpešte, prilikom neke opravke u Muzeju prisvojio rubin iz srebrnog okvira ikone i na mesto dragulja montirao malu crvenu sijalicu. Ikonu je stavio pod struju i ona je od tada mistično žmigala i čudotvorno zujala s dopadljivim modulacijama glasa u zavisnosti od kolebanja struje.

To čudotvorno zujanje Svedržitelja izazvalo je, međutim, smetnje u mehanizmu mrtvodunavske horoskopske mašine; kada bi Svedržitelj pauzirao, točkovi bi se vrteli kao čigra, kada bi pak ikona proradila, Glavata Nata jedva je mogla da pokrene spravu, naročito onaj veći točak.

Jednom prilikom desila se nesreća: kažiprst joj se zaglavio među točkove, a ona je ostala zakucana za zid kao neki čudan kip.

– Deder, zovite mi zeta! – kukala je zabezeknutim turistima i rekla im broj Kuplungovog telefona.

– Gospodin Kuplung? – pitao je učtivo kroz slušalicu jedan uslužni gospodin iz Novog Sada. (Muzej su posećivali uglavnom gosti iz matične zemlje.) – Dođite brzo u Sentandreju. Taštu vam je... ovaj... Zaglavila se u horoskop.

– Joj, kako me nervirate! – preneo je začuđeni novosadski gospodin Kuplungov odgovor gospođi prikačenoj na zid, a onda ga je njeno reagovanje još više iznenadilo.

– Dve dobre ćuške, pa ćemo viđeti ko koga ođe nervira!

Posle sat i po vremena, kada je Glavatu Natu već cela novosadska grupa podupirala pod pazuhom da joj ne otpadne rame, Kuplung je uleteo u Muzej sa alatima i navalio da rastavi horoskop.

– Polako s tim šrafcigerom, bre! – pojavio se na vratima Ičvič s kamerom na ramenu; „Srpska panorama” stiže na događaje brže nego „Si-En-En”. – Točak je pod zaštitom, kapiraš, spomenik.

– Al ja još nisam spomenik! – dreknula je Glavata Nata. – Ne možem više da stojim ođe ko krava u štalogu. Otpašće mi ruka.

Cimali su je neko vreme, ali bez uspeha; prst joj se tako čvrsto zaglavio da je pretila opasnost da se otkine.

– Nema šta, moram da rastavim točak – sažalio se najzad Kuplung; ipak mu je u pitanju tašta. – Pokušaću ođe oko osovine.

– Ali nemoj ko Švarceneger – opominjao ga je Ičvič. – Ako iskriviš točak, odu sazvežđa.

– Lajati je najlakše – stenjao je Kuplung.

Jedva je mogao da dohvati točkove jer Glavata Nata nije mogla da se pomeri.

– Kuda da idem kad sam prištinuta?

– Bar onu glavuskaru zavučite malko – mučio se Kuplung sa šrafcigerom. – A i kurvanjsku lampu bi mogao neko da mi upali, marve jedne!

Nije ni slutio da će lampa biti rešenje problema.

Kada je uslužni (ali začuđeni) novosadski gospodin upalio svetlo, Svedržitelj je tako strašno hrknuo kao još nikada u svojoj karijeri, a članovi novosadske grupe su yatili da prisustvuju događaju koji će se spominjati kao „sentandrejsko čudo”.

Kada je ikona zadrndala, točak se na zidu naglo okrenuo, a Glavata Nata je najzad izvukla prst, jer se mašina od iznenadnog strujnog udara rastavila na dva dela i metalni točkovi su pali na kameni pod i zveknuli kao cimbalom.

– Daj, deder, de, sastavljaj ga, lepo ti kaže Ičvič da je točak pod zaštitom muzeja! – napala je Glavata Nata na uplašenog Kuplunga.

Ali ono što bog rastavi, čovek teško može da sastavi; novosadski turisti su već davno pojeli večeru kod Hužvika, a Kuplung je još uvek čarkao točkove.

– Osovinu zezaj, osovinu – savetovao mu je Ičvič, a Kuplung je psovao.

– Vidiš da je vrtim u pizdu tetinu, al ovi francavi točkovi nikako da naiđedu na nju.

– Pokušaj obrnuto.

– Nalevo?

– Ne, nego naglavačke.

– Kako naglavačke, kada veći točak treba da bude odozdo?

– Pa i ne mislim da okreneš točkove, nego osovinu.

– E vidi ti njega! Katkad i ćotava kokoš nađe zrno? – čudio se Kuplung i okrenuo osovinu.

Bio je to presudan pokret i trenutak.

Okrenuta osovina se u Kuplungovim rukama raspala na dva dela: ispostavilo se da je sastavljena od dve saudenute cevi kao futrola za smotuljke.

I zaista, iz nje je ispao pergament koji je po okolnostima otkrivanja dobio naziv Osovinski smotuljak, a po svom sadržaju nosi ime Sentandrejski testament.

Koristi se za njega i naziv Usmeni rukopis, pošto se on nalazi jedino u svedočenju očevidaca koji tvrde da je Sentandrejski testament postojao, ali je od njega ostala samo hrpa osušenog mastila na podu Muzeja. Naime, vekovima neluftirana slova, čim ih je vazduh dodirnuo, odlepila su se od pergamenta i osula se na patos.

Samo seks Srbina spasava

Budući da ni iz Sentandrejskog testamenta nisu saznali gde se krije zaveštano blago, Glavata Nata je uzela metlu i počistila ostatke Osovinskog smotuljka.

Zet joj je, međutim, rekao da to ne čini; možda se iz nemanja ipak može izvući dobit.

– Ako poštivamo svakojaka stara govna i mećemo u vitrine odežde koje su ižderali moljci i putire iz koji’ su lokali žvalai kaluđeri, zaš ne bismo cenili i ruine stari’ slova?

Predložio je tašti da donese neku atraktivniju teglu ili flašu za kompot za ostatke teksta, pa onda hajd' u vitrinu. Pošto je Glavata Nata taj predlog odbila pod izgovorom da Muzej ipak nije špajz, Kuplung je ruševine slova usuo u kesu i poneo ih sa sobom.

Nedugo zatim na sentandrejskoj turističkoj pijaci pojavio se prah Sentandrejskog testamenta, pakovan u kesice s natpisom „Samo seks Srbina spasava”, a na poleđini se nalazio rezime testamenta s porukom o imperativu rađanja potomaka.

Radi onih sunarodnika koji su u rasejanju zaboravili rodnu ćirilu, Kuplung je napravio i kesice s latiničkim natpisom, ali je dizajner, i sam neki rasejan Srbin, pobrkao azbuku i abecedu, pa je ispalo „Camo ceks Crbina cpasava”, jer je „ceks” vrhunska vrsta „cloge”.

Uprkos azbučnom haosu, prah Sentandrejskog testamenta imao je dobru prođu; Srbi su ga kupovali iz patriotskih a Nesrbi iz egzotičnih pobuda, jer Mošti teksta ipak predstavljaju novitet u svetu starudija.

Potražnja je bila tako velika da je Kuplung prionuo i na proizvodnju kopija; prah originalnog teksta fotokopirao je na papir koji je onda druzgao, mleo i tucao, zatim je tu prašinu prodavao kao kopiju originalnog praha.

Za one pak koji su bili alergični na prašinu, izmislio je prah u kapljicama. Testament u šišetu bio je jako popularan, pošto je odgovarao za zdravice, a osim toga što se pio, tekst u kapljicama koristio se i za mazanje i trljanje onih udova koji su u pogledu poruke Sentandrejskog testamenta („Samo seks...”) bili najiscrpljeniji.

I to je ona tačka gde je Kuplung napravio prodor.

Od para koje je zaradio na prahu i kapljicama teksta, u okružju Pomaza i Sentandreje izgradio je javnu podstanarsku mrežu za devojke-izbeglice pomoću kojih se lakše ostvaruje oporuka „Samo seks Srbina spasava”.

Sinjora Ikona

Pojavljivanjem Kuplungovih štićenica, koje su poput leptirica izletele kod benzinske pumpe na pomaškoj raskrsnici sentandrejskog druma, uzbuđenje oko misterije Sulejmanovca bilo je potisnuto.

Patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski motali su se oko cura tražeći podmladak za pozorište, a Ičvič je često sedeo na jednoj izbočenoj steni na Potkamenu i gledao defile Kuplungovih devojaka obasjanih svetlom zalazećeg sunca iznad dalekih planina; činilo mu se da vidi povorku Venclovićevih modela, spominjanih u mrtvodunavskim smotuljcima.

Kuplungov biznis je bio takoreći legalan i stajao pod zaštitom viših sila, jer je svoje leptirice na njihovo radno mesto kraj druma Kuplung razvozio kamionom koji je kupio za novce od rubina iz Svedržiteljevog okvira.

I zaista, kao da ga čuva bog, Kuplung se smejao policiji; uzalud je sentandrejski islednik Kovač Kalambo napujdao na njega kerove policijskog odseka za čuvanje javnog morala: ispostavilo se da se Kuplungova podstanarska mreža može tretirati kao vrsta dislociranog izbegličkog logora; vozač iznajmljuje sobe u kojima smešta izbeglice; a nije protivzakonito što su to samo devojke, pretežno iz bivše i preostale Jugoslavije, ali i iz drugih krajeva sazrelih za izbegavanje.

U onim burnim vremenima ratova i seoba, kandidatkinja je bilo u izobilju, pa je Kuplung već i zbog toga morao da pravi selekciju, a držao je i do estetskog kvaliteta i zanatskog nivoa.

Oglase sa prijemnim uslovima objavljivao je prvo samo u tradicionalnom obliku u novinama i na banderama, ali se kasnije obratio za pomoć Ičviču da mu reklamu firme pošalje na internet. Pošto mu je Kuplung obećao popust na devojke, Ičvič nije mogao odoleti, pa je počeo da šalje reklame u svemir.

Ponuda je bila sledeća: samostalna soba u Pomazu ili Sentandreji i rezervisano mesto kraj druma kod benzinske pumpe s garantovano velikim prometom.

Elektronski svemir je zabrujao.

Stizala su pisma iz svih krajeva sveta i raznih istorijskih razdoblja, na poznatim i nepoznatim živim i mrtvim jezicima, pisana raznim azbukama.

Dame su se raspitivale o mogućnostima dolaska u Pomaz i o putnim troškovima. Da li Pomaz ima aerodrom? Koliko treba pešačiti od Moskve? Ima li u radnjama hleba? Pošto je litar ozona u kesi?

Pristigla je i daljinska ponuda prema kojoj bi se i sami sastanci mogli ostvariti elektronskim putem.

– Oš da isprobaš? – pitao je Kuplung Ičviča, ali je on odbio; nije smeo da rizikuje da ga udari struja i pogine od seksa, i to s partnerkom o kojoj zna samo to koliko kilovata troši na sat.

Ipak, uprkos bojazni od električne ljubavnice, Ičvič se upetljao u čudnu vezu s jednom, doduše ne električnom, nego možda nepostojećom ženom.

– Treba ti ova cidulja? Mal je nisam oprala. A i ove novce – prevrtala je baba Koviljka Ičvičeve džepove kada je htela da mu opere farmerke.

– Daj da vidim – uzeo je papirić na kojem je pročitao tajanstveno ime i adresu:

Venerata Icona
della MESOPANDITISA
transportata
da Creta nel1670.
S. M. della Salute prega per noi

Očito, nova prijava za podstanarstvo koju je, izgleda, zapisao letos u Veneciji.

Jer sudeći po imenu nova dama bila je Italijanka; Ičviča je posebno uzbuđivalo što se ona zove „Ikona”. Da li je moguće da zaista postoji žena s takvim imenom, ili mu se neko podsmeva što veruje mrtvodunavskim glupostima o Venclovićevim modelima?

U nadi da ipak nije u pitanju zafrkavanje, rešio je da sinjori Ikoni napiše pismo. Samo, zbunio se kao Crnjanski („Samo, to više nismo mi...”, Lament nad Beogradom) – na kom jeziku da joj se obrati; Italijanski nije znao, mada sve zavisi koliko je čovek popio; čika Tić tvrdi da je na Akropolju, nacugan od tamošnje mastike zvane „uzo”, tečno govorio grčki i nije kriv što ga policajci nisu razumeli: „Oni nisu pili mastike.”

Ičvič je razmišljao šta piju Italijani, zatim se setio da je za njih latinski jezik isto kao za Srbe staroslovenski, pa je na razglednicu napisao poznatu latinsku izreku:

„Alea iacta est.”. Adresa: Mesopanditisa, ulica Transporta da Creta, broj nel1670. Italia.

Ali razglednica se vratila kao neisporučiva, s oznakom da je grad Mesopanditisa nepoznat.

Preostala je dakle mogućnost da sinjoru Ikonu dosegne na internetu, ali nije znao njenu elektronsku adresu; snuždeno je konstatovao da se tehnika nalazi još u pelenama i da se na nepoznatu adresu ne može poslati pismo čak ni na kompjuteru.

Pomišljao je na internjet, ali su mu ruski šverceri rekli da je ono što želja gospodin tovariš tehnički nemoguće, dakle jako skupo. Morao bi da proda kompjuter, ali onda ne bi imao čime da uđe u internjet.

U nedostatku drugog rešenja, Ičvič je istakao poruku na svojoj kompjuterskoj adresi i čekao da se sinjora Ikona oglasi.

Odgovor, međutim, nije stizao. Ičvič nije znao da li se sinjora Ikona ne javlja zato što ne postoji, ili su u pitanju smetnje na Mreži koje su bivale sve češće otkad je internet stavljen ponovo u službu svojih originalnih vojnih i špijunskih ciljeva.

Najveću zbrku izazivala je takozvana pozitivna špijunaža, širenje lažnih informacija.

Ičvič je svojim ušima čuo na primer ministra koji je izjavio da su ministri susednih zemalja izjavili da su ministri susednih zemalja izjavili da susedne zemlje žele da uđu u NATO samo zato da bi lakše mogle da pregaze susedne zemlje, što je prema mišljenju ministara susednih zemalja čista laž jer susedne zemlje žele da uđu u NATO samo zato da bi se lakše odbranile od susednih zemalja ako susedne zemlje žele da ih pregaze.

Nije čudo što su takve izjave zbunile ljude koji nisu znali da je to samo šala.

Mada je baba Koviljka na primer slutila. Ičvič je u potaji snimio njen razgovor s Glavatom Natom koja je došla u Pomaz da pazari.

– Pomozbog, komšinice. Dajte mi dve kile belog luka...

– Dve kile? Pa to je dos za pet godina.

– Neka ga. Nek bude. Gadna su vremena.

– No! Čuli ste štogođ?

– Pa, čuje se. Ne dopada mi se što su Mađari ušli u NATU.

– U vas?

Baba Koviljka je to izgovorila mrtva ozbiljna, pa se Glavata Nata začudila:

– Joj, prijo, vi ne znate šta je to NATO?

– To znadem. Al vi ste rekli „u NATU”.

– Pa morala sam ji nekako deklinirat, bog ji viđo s tim francavim imenom.

Istočno širenje Severnoatlantskog pakta Glavata Nata nije podržavala ni iz deklinacijskih razloga, a kamoli političkih. „Izuzev ako bi i Moskva ušla u NATU, pa da se Atlantik protegne do Sibira.”. Ali znala je da se Zapad do te mere ne može poistočiti, pa je mislila da je onda ipak bolje da Sentandreja izostane iz novih podela i protezanja.

– Daleko jim lepa kuća! – odmahnula je baba Koviljka.

– Al sad više i nije tako daleko. A bojim se za mog ludog zeta...

– Kuplung?

– Da. Zdravo se zahukto u to nabavljanje stanova za te dođoškinje.

– Jo, to? Ičvič kaže da su naškinje...

– Pa to mi je najveća falinga!

– Ne valja što su naškinje?

– Ne. Naškinje su, a dok se trćidu kraj puta, gledaju furt u nebo, znate?

– Pa šta fali?

– Samo to da gledadu kuda letu avioni!

Baba Koviljka je zinula.

– Špijunkinje...? A policija?

– Bojim se. Šnjofaju. Čak su i mene pitali.

– Vas?

– Mene. Jer se i ja zovem, jelda, Nato.

– Zašto „Nato”? Vi ste Nata.

– Al u vokativu sam „Nato”.

– Dobro, samo nemojte da nas bombardujete.

Glavata Nata je isplatila beli luk i otišla.

Ičvič je razmišljao. Ako je Kuplung upleten u špijunsku mrežu tobožnjih izbeglica, devojaka maskiranih u kurve koje rade kraj strateški izuzetno važnog sentandrejskog druma, može da uvuče u belaj i njega. Ičviča.

A on se tada već nalazio u škripcu i bez toga; doduše ne špijunskom, nego gorem. U ljubavnom.

Čarobna moć sevdalinke

Sedeći na svojoj steni na Potkamenu, Ičvič je maštao o egzotičnoj lepotici za koju je čuo od Kuplunga.

– Prinovio sam jednu tako dobru cicušku da ćeš ućerati kola u jendek kad je ugledaš – pohvalio mu se vozai jednog dana.

– A kako ću je prepoznati?

– Ima prozirne gaće od muslimana.

– Muslina, bre!

– Sve’dno! Važno je da se provididu ko til. A mala vrti kukovima ko Arpakinje u haremu.

Ičvič se zbunio; uz lik nepostojeće (?) sinjore Ikone, koju je zamišljao kao lepoticu s neke freske u Studenici, sada se pridružila slika nepoznate devojke koju je zamišljao u šalvarama, kako igra istočnjačku haremsku igru pod uličnom banderom.

Jedva je čekao da se spusti sumrak i kraj puta počne večernja smena.

I onda je, jureći svojom starom „ladom”, izdaleka primetio one bele, prozirne šalvare u kojima se devojka lelujala zaista poput trbušnih plesačica kako je Kuplung rekao; ali to već nije rekao da je u pitanju koža koja deluje kao da u drugoj tečnosti osim mleka nikada nije kupana i koja ispod muslina zrači tako jakom magnetskom snagom da je Ičvičeva „lada” sama od sebe kliznula sa asfalta na šljunak i jedva se zaustavila pred uplašenom devojkom.

„Matoš! Jebo te Matoš!”, setio se Iivič, eruditno kao Crnjanski, jedne priče hrvatskog pesnika u kojoj glavni junak, ugledavši iskrivljene štikle svoje idealne drage, gubi iluzije; tako je prošao i Ičvič s trbušnom plesačicom kada je sela u kola koja je zapahnuo miris njenog specifičnog daha na osnovu kojeg ju je najzad prepoznao.

Bila je to Pro Forma, UNPROFOR-sko siroče iz Sarajeva; ko zna u kakvom je izbegličkom talasu dospela u Budimpeštu, gde su je strpali u srpsku školu. A pošto je odlično plesala, dolazila je na probe pozorišta. Nosila je veliki vojnički džemper kao haljinu, pa je Ičvič sada, u šalvarama, nije prepoznao, no mirisa se iz njenih usta odmah setio.

Nije to bio, doduše, izrazito neprijatan, samo vrlo markantan i pre svega iznenađujući miris; možda mešavina duvana i jogurta, ali svima se činilo da zadah dolazi iz dubljih, i ne samo telesnih sfera.

– Izvoli žvaku – rekao joj je Iivič s predumišljajem. – Uzmi odmah dve, kupio sam ih za džabe od Poljaka.

Jeftine šverc-žvake ublažile su Pro Formin usmeni miris, ali su imale i nezgodnu posledicu: guma se zalepila za zube i devojka nije mogla da otvori usta, a Ičvič nije znao kako da ih odlepi; bojao se da joj s gumom zajedno ne iščupa i zube.

Rekao je da će je posle odvesti u ambulantu, a kada je ona prstima pokazala pare, Ičvič joj je objasnio da je on Kuplungov ortak s posebnim računom.

Pošto nije hteo da mu se jezik zalepi za njene zube, s poljubaca su brzo prešli na druge oblasti, i on je sa zadovoljstvom konstatovao da je utisak pod banderom bio tačan; Pro Forma je i u krevetu plenila istočnjačkom mistikom i tehnikom.

Tehnički vrhunac se poklopio sa ljubavnim; kada je osetio da se devojka koči od sreće, ona je vrisnula, jer joj se žvaka odlepila od zuba, i Pro Forma je pljunula gumu iznad Ičvičevog ramena na plafon.

A u momentu kada ga je miris iz njenih usta udario direktno u nos, Ičvič je dobio ljubavni napad.

Odmah je počeo da recituje Đuliće, a Pro Formu je grlio tako snažno da su joj pucala rebra.

Feniletilamin

Uplašen da će u zanosu od strasti udaviti devojku, Ičvič je u trenutku jednog ljubavnog vrhunca skočio na plafon, odlepio žvaku i strpao je u Pro Formina usta.

Požuda je odmah popustila, pa je Ičvič najzad shvatio o čemu se radi.

Iz Pro Forminih usta širi se miris feniletilamina – hemikalije ljubavi!

Ona u zaljubljenom čoveku poraste kao kad nam skoči pritisak ili šećer. Ičvič je to čuo od gospođe Tvist koja se bavila mikrobiologijom, pa mu je hemiju ljubavi objasnila na njihovom sopstvenom primeru.

Razdvojeni tokom sedamnaest godina, oni su očuvali u sebi originalni feniletilamin koji je u trenutku njihovog nenadanog susreta u Veneciji buknuo onom prvom, elementarnom snagom.

Nisu imali priliku da oguglaju na njega.

Ičvič je tada shvatio zašto je prilikom njegovog putovanja u London avion morao da kruži nad gradom: stigao je ranije, nošem oblacima feniletilamina.

I gospođa Tvist je spominjala ljubavne oblake koji su sedamnaest godina lebdeli nad Evropom od Londona do Pomaza, a posle se spustili u Veneciju na kupolu bazilike Santa Maria della Salute, ispred koje su njih dvoje sedeli zagrljeni na stepenicama.

Ovde joj je Ičvič, sećala se gospođa Tvist, pričao o pesniku koji je napisao stihove o crkvi iza njih. Njene siluete na nebeskoj liniji ogledale su se u vodi Velikog kanala pod njihovim nogama. Ičvič je rekao da je ta crkva oduvek bila puna ljubavi, građena za duždevu ženidbu i opevana u pesmi Laze Kostića koji ju je prvi put ugledao na svom bračnom putovanju, možda iz gondole, pod ruku sa svojom zemaljskom saputnicom, Julijanom Palanački, a u srcu sa svojom nebeskom zaručnicom, Lenkom Dunđerski, mrtvom.

Gospođa Tvist je tvrdila da se taj Ičvičev pesnik, kao i oni sami, nikad nije oporavio od prvog, elementarnog ljubavnog potresa zato što je nosio u sebi energiju prvobitnog i prečistog feniletilamina do kraja života.

Jer je voleo mrtvu dragu.

Feniletilamin

Uplašen da će u zanosu od strasti udaviti devojku, Ičvič je u trenutku jednog ljubavnog vrhunca skočio na plafon, odlepio žvaku i strpao je u Pro Formina usta.

Požuda je odmah popustila, pa je Ičvič najzad shvatio o čemu se radi.

Iz Pro Forminih usta širi se miris feniletilamina – hemikalije ljubavi!

Ona u zaljubljenom čoveku poraste kao kad nam skoči pritisak ili šećer. Ičvič je to čuo od gospođe Tvist koja se bavila mikrobiologijom, pa mu je hemiju ljubavi objasnila na njihovom sopstvenom primeru.

Razdvojeni tokom sedamnaest godina, oni su očuvali u sebi originalni feniletilamin koji je u trenutku njihovog nenadanog susreta u Veneciji buknuo onom prvom, elementarnom snagom.

Nisu imali priliku da oguglaju na njega.

Ičvič je tada shvatio zašto je prilikom njegovog putovanja u London avion morao da kruži nad gradom: stigao je ranije, nošem oblacima feniletilamina.

I gospođa Tvist je spominjala ljubavne oblake koji su sedamnaest godina lebdeli nad Evropom od Londona do Pomaza, a posle se spustili u Veneciju na kupolu bazilike Santa Maria della Salute, ispred koje su njih dvoje sedeli zagrljeni na stepenicama.

Ovde joj je Ičvič, sećala se gospođa Tvist, pričao o pesniku koji je napisao stihove o crkvi iza njih. Njene siluete na nebeskoj liniji ogledale su se u vodi Velikog kanala pod njihovim nogama. Ičvič je rekao da je ta crkva oduvek bila puna ljubavi, građena za duždevu ženidbu i opevana u pesmi Laze Kostića koji ju je prvi put ugledao na svom bračnom putovanju, možda iz gondole, pod ruku sa svojom zemaljskom saputnicom, Julijanom Palanački, a u srcu sa svojom nebeskom zaručnicom, Lenkom Dunđerski, mrtvom.

Gospođa Tvist je tvrdila da se taj Ičvičev pesnik, kao i oni sami, nikad nije oporavio od prvog, elementarnog ljubavnog potresa zato što je nosio u sebi energiju prvobitnog i prečistog feniletilamina do kraja života.

Jer je voleo mrtvu dragu.

Poleđina tajnoga recepta

Savladan mirisom iz usta Pro Forme, Ičvič se uplašio da će preko lica morati da nosi til kao hirurzi.

Zaraze od toga daha bojao se zato što je pretpostavljao da čovek ne može da nosi u sebi dve doze feniletilamina podeljenog za dve žene; to umeju možda samo istočnjaci, vični haremu.

Mada je izuzetaka bilo i u sentandrejskoj tradiciji. Kod Hužvika je čuo da je Ruski Ivan, pokojni muž Glavate Nate, u mladosti bio komično zaljubljen u dve kurvice u Salonu: naizmenično je posećivao sićušnu Cicu i glomaznu Dudiku.

No to je ipak bio slučaj iz javne kuće; možda je Madam imala neki specijalni, tajni recept feniletilamina.

Sentandrejska tradicija mu dakle ne pomaže, mislio je Ičvič, a onda se lupio po čelu: možda je rešenje upravo u tradiciji!

Ako je Madam posedovala ljubavni špiritus, valjda ga je već i ona uzela iz tradicije!

Ali odakle?

Naravno: iz mrtvodunavskih smotuljaka!

To je i logično, smatrao je Ičvič. U praporodilištu su zbog glavnog strateškog cilja, rađanja potomaka, sigurno koristili ljubavni stimulans.

Kako se samo nije setio ranije?

Među mrtvodunavskim smotuljcima mora da postoji recept tajnog ljubavnog napitka. Ičvič je pregledao svoje snimke. Na video-trake je, srećom, uvek pisao naslove, pa je sada našao jednu sa natpisom „Recept”.

Na filmu se video g. Moler kako svojom specijalnom staklenom cevčicom za oduvavanje prašine sa starih, pronađenih rukopisa frkće nad pergamentom, a na pitanje Glavate Nate, koja sedi spram njega i sipa čaj u šoljice od herendi porcelana, slikar šušljetavo odgovara:

– Jukopis tajnog jecepta za tuc...

G. Moler je bio fini varoški kavaljer, pa je Glavata Nata na osnovu njegovog jedva pregriženog vulgarizma zaključila da je matori jako uzbuđen.

Napravila se kao da nije čula ili zbog duvaljke nije razumela ono što je slikar rekao.

– Znate, gospođo Natalija, jako zanimljivo! – prihvatio je g. Moler ponuđeni kompromis. – Mrtvodunavci su znali za neki izvor s čudotvornom vodom, šta li.

– Za Staru vodu, ne? – pomislila je Glavata Nata na izvor u sentandrejskoj šumi kod kojeg je „Stari”, to jest patrijarh Čarnojević, 1690. zaustavio Veliku seobu, seo na panj i reko: „Dosta, stigli smo.”

– Ne piše, nažalost ništa ne piše ovde o mestu – gunđao je slikar. – Ali sumnjam da je u pitanju Stara voda.

– Zaš? Ako je čudotvorna, onda mora da bude ona koju je pio patrijar.

– Samo što bi onda, s oproštenjem, patrijarh Čarnojević, gospođo Natalija, pomahnitao!

– Pregrizo jezik! Opet ste krvljali ruma?

Jedva je uspeo da joj objasni da se u rukopisu nalazi recept takve vode od koje čoveka obuzima nesavladiva želja za onim što kaluđeri, a prema tome i patrijarsi, ne smeju da čine, čak ni u mislima.

– A zaš onda francoši nisu bili kadri da napišedu đe je to bilo?

– E, zašto? Zato što je recept bio, jelda, tajan – okretao je slikar zamišljeno rukopis ka svetlu.

Ičvič je tada video na snimku kako se Glavata Nata diže sa stolice i bulji u poleđinu pergamenta u g. Molerovim rukama!

– Mapa, g. Moler, ođe je mapa – šaputala je uzbuđeno i pokazivala prstom u cedulju.

Ičvič je zumovao na pergament i vitlao perspektive da bi poleđinu rukopisa okrenuo ka sebi, ali kada je u tome uspeo, mapu opet nije mogao da vidi, pošto je ispružena ruka Glavate Nate prekrivala list!

I onda, hop! – mapa je ponovo nestala, pošto je poleđinu pergamenta g. Moler okrenuo ka sebi, mumlajući jednu jedinu reč:

– Sulejmanovac!

I to je bilo sve; g. Moleru je bilo dovoljno da baci pogled na mapu koju je zatim strpao u džep svoje ofucane slikarske jakne.

Srknuo je poslednji gutljaj čaja i ustao.

– Hajdemo. Odnosno, treba nam muška snaga i ašov i lopate. Recite, molim vas, gospođo Natalija, ljudima da dođu u podrum. A ja idem da telefoniram medijima. Danas ćemo valjda otkopati Sulejmanovac.

– Telefon! – vikala je baba Koviljka iz kuhinje Ičviču koji je u svojoj sobi zabezeknuto buljio u ekran.

– Ko je? Kaži mu da nisam tu.

– Čini mi se da je g. Moler...

– Čekaj!

Ičvič je posle kratkog razgovora tresnuo slušalicu u baba Koviljkinu šerpu i odjurio.

Stara „lada” je cepala ispod Potkamena na truckavom putu tako strašno da je Pro Forma, stacionirana pored benzinske pumpe, mislila da će Ičvič kod neke jame izleteti iz kola.

Nikada ne bi oprostio sebi da Sulejmanovac otkriju pre nego što on stigne.

Mi že Sentandrejci

Psujući semafore koji štite gradski ulaz kao bedemi, Ičvič je razmišljao zašto ih g. Moler zove u muzejski podrum u Sentandreju kada u Venclovićevom pismu jasno stoji da se Sulejmanovac nalazi „tamo blizu sela Pomaza”. Nije valjda kaluđer Sentandreju hteo da odredi na tako čudan (podrugljiv?) način.

Uzrok je Ičviču postao jasan kada mu je slikar pokazao mapu. Odnosno „mapu”. Naime, na poleđini ljubavnog recepta nalazio se crtež, a ne prava mapa; takav karakter su skici davali samo natpisi, na grafikama neuobičajeni. Nacrtana je na primer koliba, a iznad nje piše: „koliba”. Vidi se potok i u njemu piše „potok”.

I tako dalje. Drvo, žbun, trava. Veverica.

Gore pak piše „Sulejmanovac”. A ono što se vidi, moglo bi da bude bilo gde na svetu.

Jedino polazište bio je podrum u desnom uglu hartije. Pored kaluđerske kolibe sklepane od ikona, na padini brega („breg”.) nacrtana su vrata od debelih greda i dasaka na kojima piše „podrum”.

Na bazi iskustva s mrtvodunavskim pećinama g. Moler je držao da su svi stari sentandrejski podrumi povezani prolazima i tunelima, sa čvorištem ispod Muzeja.

Poduhvat se činio težak, ali ne i nemoguć: pronaći određeni podrum iznutra, ne znajući da se nalaze već u njemu sve dok ne izađu napolje i prepoznaju pejzaž sa crteža.

Trebalo je ići do kraja svih tunela koji vode u pravcu Pomaza. Pošto se Potkamen kao mogući putokaz pod zemljom nije dao videti, koristili su kompas, ali ih je lavirint nekoliko puta ipak prevario; jednom su stigli u Budim u podrum restorana kod Zlatnog jelena, drugi put su izašli u Višegradu u dvoru kralja Matije.

Patrijarh Charnojević je lupao glinu ušmuran od znoja i mimo scenarija izjavio da se boji da će poslednji Sentandrejci gore u gradu izumreti dok oni ovde dole pronađu bilo kakvo blago.

– Deder, ljudi, šta čeprkate tolko pod zemljom ko krtice – požurkivala ih je i Glavata Nata. – Narod će mišljeti da direkt odugovlačite da nas bude što manje kad budemo delili blago.

Najzad su ipak izbili na mestu koje je ličilo na crtež, mada nisu mogli da budu sigurni pošto kolibe više nije bilo (nju je uništio grom, to su znali sa g. Molerove slike), a ni na bregu nije pisalo „breg”, kao što su nestala i podrumska vrata s natpisom „podrum”, jer su grede i daske odavno istrulile. Jamu je zaraslo šipražje.

U podrumu su pak pronašli burad.

Patrijarh Charnojević nije hteo da veruje očima.

Zaveštano sentandrejsko blago iz doba Velike seobe bilo je dakle – vino?

Prokopali su celu potonulu, podzemnu prošlost da bi na kraju našli – burad sa vinom?

Klopkali su bure po bure i snuždeno konstatovali da su prazna; sentandrejsko blago, ako je i bilo tu, odavno je izlapelo.

– Ili su pocugali – primetio je Ignjatović realistički.

– Ali ko?

– Šta ja znam. Mi že Sentandrejci.

Svadba u Kani

Razočarani otkrićem da su im preci popili zaveštano blago, glumci su pokupili alate i hteli da napuste podrum (bili su već ožedneli), kada se g. Moler spotakao o neke kamene sudove.

Ičvič se čudio; u Pomazu je video dosta vinograda i podruma pa je znao da se u takve svrhe koriste drvene kade, kace, šajtari. Ali slikar se spotakao izričito o kamene sudove, kojih je bilo čak šest komada.

– Svadba u Kani – dobacio im je patrijarh Čarnojević; ako nemaju pojma o Bibliji, neka se obrate njemu, dodao je skromno, ali i uzbuđeno: ako će snimati čudo pretvaranja vode u vino, on će biti Isus.

Scenu ipak nisu snimili, mada je Ičvič kasnije čuo da je biblijska Kana slična Sulejmanovcu; ne zna se gde se nalazila.

Glumce, međutim, nije zanimala biblijska paralela; bili su zauzeti traženjem sprave pomoću koje je Venclović od vode sulejmanovačkog potoka pravio vino. Zato ističe u svom pismu: „kod one vode što je zovu Sulejmanovac”.

Venclovićevo manipulisanje sa vodom osim patrijarha Čarnojevića niko nije shvatao bukvalno kao čudo; mislili su da je to bilo krivotvorenje ili „popravljanje”. vina, pomaške slankamenke ili ko zna kakvog bućkuriša. Opet jedan razlog za brisanje tragova Sulejmanovca.

Pitanje je samo šta je Venclović radio sa vinom. Da ga je pio sam, u sulejmanovačkom potoku ipak bi ostalo nešto vode, sve i da je kaluđer bio sličan pesku.

Orgije sa modelima?

I to bi išlo u prilog objašnjenju da je trag Sulejmanovca zatrt namerno, da ne bude bruke.

Najzad se g. Moler setio podatka da su modeli iz Venclovićeve kolibe posle slikanja izlazili ozarena lica.

Pijani ili preporođeni?

Ako preporođeni, smatrao je slikar, onda ih je Venclović pričešćivao. U tom slučaju pak trebalo bi da nađu pričesni putir i kašikicu, pa i peć u kojoj se pekla navora; mada su nju možda donosile žene i devojke, modeli Bogorodice i anđela.

U potrazi za pričesnim sasudima i spravom za preobražavanje vode u vino još jednom su pregledali podrum i odgrnuli zemlju oko njega.

Venclović je kopao po strani, blizu šipražja.

I tamo, ispod njegovog ašova, iz tla, iznenada, šiknuo je crni mlaz.

– Pelinkovac? – ustuknuo je glumac i sagnuo se da okusi dar iz zemljine utrobe, ali je odmah pljunuo: – Ovo nije fino!

– A nije ni pelinkovac! – potvrdio je sumorno Crnjanski kada je pritrčao i okusio crnu tečnost.

Patrijarh Čarnojević je opet citirao Bibliju; vino nastalo čudom, i u Kani je bilo ukusnije nego ono pravo.

– Ne pizdite više, ljudi, ovo smrdi na naftu – izrekao je najzad Ignjatović realističli ono što su i ostali osećali, ali nisu smeli da kažu; ipak je bio u pitanju ugled Sulejmanovca.

Ičvič je predviđao da će ga poslednji Sentandrejci, ovoga puta zajedno s njegovima iz Pomaza, ako pusti snimak u „Srpskoj panorami”, opet proklinjati.

Jer nije moglo da bude nikakve sumnje da iz zemlje kod Sulejmanovca izbija – nafta.

Rafinirana.

– Barem usta zatvorite, kreteni – čuo se Ičvičev glas iza kamere. – Smejaće vam se ceo svemir ako vas pošaljem ovako zablenute na internet.

Glumci su zaista bili van sebe.

A od onoga što je posle toga sledilo, zinula je i Glavata Nata, pred ekranom.

– Nu, tovarišči, pošli domoj – rekao je neko iz sulejmanovačkog žbuna malo čudnom ćiriličkom artikulacijom.

Iz šume je izašao vojnik Sovjetske armije s „kalašnjikovom” u ruci.

Svi puše „petogodišnji plan”

Bome! Tragajući za Venclovićevom kolibom i izvorom čudotvorne vode kod Sulejmanovca, podrumski istraživači otkrili su tajnu slavinu naftovoda koji je u sentandrejsku rusku kasarnu dolazio iz Sovjetskog Saveza.

– Iz Bakunjina! – izmotavao se od muke patrijarh Čarnojević; ipak je on bio vođa Velike seobe, a od legende o zaveštanom blagu ispala je lakrdija.

Ičvič ga je tešio da sad barem znaju da su zatiranju tragova Sulejmanovca doprineli i Rusi zbog slavine vojnog naftovoda.

Ostala je samo nedoumica da li da Ičvič pusti vest na televiziji, ali dok je stigao kući, baba Koviljka je znala sve. Koja televizija i internet!

Ičvič je poznavao taj nenadmašivo brz način širenja vesti. I znao je da se prave informacije prenose isključivo tim tradicionalnim putem mimo zvaničnih glasila, na babjim mitinzima posle službe u porti, na pijaci ili „kod barbira”.

Sada je ipak očekivao da će zbog umešanosti Rusa biti malo drugačije, ali ne; baba Koviljka je bila obaveštena čak i o tome da je sentandrejsko blago iz doba Velike seobe opljačkao Hruščov.

Tada se već uveliko šuškalo o predstojećem padu komunizma, a novopokrenute i senzacionalistički orijentisane novine pisale su o masonskim planovima o stvaranju Velike Evrope.

Koncepcija je bila dalekosežna, a ostvarivanje je teklo već od 1950-ih godina, kada su srušeni pravoverni komunistički diktatori poput Staljina i Rakošija, a na vlast postavljeni slobodni zidari kao Hruščov, Kadar i Tito ili sentandrejski policijski kapetan koji je pušio „petogodišnji plan”, šireći utisak da su komunistički snovi i planovi o lepšoj budućnosti samo dim i pepeo.

Na Ičvičevom snimku Hruščov (patrijarh Čarnojević), Tito (Venclović), Kadar (Ignjatović) i sreski kapetan (Crnjanski) razmahuju čekićem i fandlom i kreću u radnu akciju da sruše Berlinski zid.

Svi puše „petogodišnji plan”, pa iznad krivudave i na sedam mesta šiljastim zvonicima probodene nebeske linije sentandrejskih krovova kulja žućkast dim sumpora, pomešan s prašinom srušenih socijalističkih režima, železara, topionica i hidrocentrala, ali fotografski kombinati za proizvodnju zidnih slika velikih vođa radnih naroda rade punom parom, pa se iznad čađavih fabričkih dimnjaka diže u nebu ogromna reklama Koka-kole.

Na panou lumpuju Hruščov, Kadar i Tito, igraju tvist opasani zidarskim keceljama, iz fandle halapljivo srču koka-kolu, a radni narod ih zadivljeno gleda ispružen na dušecima duž obala Balatona i Jadranskog mora.

Naime, napad na socijalizam počeo je u moralnom pravcu, dakle na najslabiju kariku: na letujući radni narod. Hruščov, Kadar i Tito zarazili su svoje zemlje virusom zapadnjačkog luksuza i antikomunističkih potrošačkih i razonodnih običaja.

Na obali Balatona otvarani su striptiz-barovi na raznim nivoima: za forinte do brusthaltera, za ruski rubalj do gaćica, za dolare do besvesti; a plate su bile dovoljne samo za puku egzistenciju, čime su članovi radnog naroda terani u tezgarenje u privatnom sektoru u kojem su izgarali, pa su na državnim radnim mestima dremali i proizvodili škartove.

Radnička klasa se opuštala samo za vreme godišnjeg odmora, kada se kvasila u mlakom i prijatno (familijarno) smrdećem plićaku Blatnog jezera i jela nejestivu hranu u menzama sindikatskih i partijskih letovališta.

Razumljivo je što je izgladneli radni, a tada letujući narod navaljivao na privatne kioske s palačinkama i piroškama; razonodna zona socijalističkog sveta mirisala je na vrelo ulje i pečeno testo, na sladak švapski sir s grožđicama, na pekmez i kakao, pa i beli luk kojim se trljaju mađarske lepinje zvane „langoške”.

Dozvoljavanjem rada privatnika specijalizovanih za palačinke, masonski socijalistički rukovodioci omogućili su stvaranje nove, palačinkaške buržoazije. Niko više nije mogao da zaustavi uspon privatnika i antirežimsko krkanje izgladnelog radnog naroda van državnih menzi.

Sa plakata se smejuljio drug Kadar optimistički umusan od pekmeza; u jednoj ruci držao je srp i čekić, u drugoj masnu palačinku, iz koje je ukusno curio pekmez i prelivao se preko opojne slike svetle budućnosti u kojoj će forinta postati konvertibilna deviza za koju će se striptiz moći gledati najzad takođe do besvesti.

Kadaru su iz bratskih socijalističkih zemalja otpozdravljali suzidari, Tito je mahao burekom i pljeskavicama, a Hruščov je vitlao iznad glave pirog od kiselog testa, čija se surutka u raskošnom mlazu cedila na državnikovu ćelavu lobanju, okruglu i svetlu poput Meseca oko kojeg su kružile rakete s prvim kerovima u svemiru!

Socijalistički rukovodioci su nemoralnom i antikomunističkom razbuktavanju prljave mašte radnog naroda doprineli i ličnim primerima. Prilikom prve posete druga Kadara Moskvi, drug Hruščov je na aerodromu promovisao tzv. državnički jezikoljub.

Ni za živu glavu, niti za dupli honorar nije hteo patrijarh Čarnojević da u ulozi Hruščova obliže Kadarov (Ignjatovićev) jezik! Ičvič se plašio da će morati da angažuje dublere, ali je Crnjanski predložio da scenu preuzmu jednostavno iz starih bioskopskih žurnala.

To je bila poslednja kap od koje je komunizam definitivno pandrknuo.

Zapanjujući prizori državničkih ljubljenja na aerodromima izazvali su seksualni narodni preporod; poput razvijeno trulog Zapada, i socijalizam je počeo da se razvija u pravcu truljenja, sve dok nije sasvim istrunuo i propao sam od sebe kao kula od karata.

Gledao ga je kao Romeo, Juliju

Kada se srušio komunizam pa su Rusi otišli kući, Kuplung je hteo da kupi sentandrejsku rusku kasarnu i otvori u njoj veliku javnu devojačku podstanarsku kuću, ali poslednji sentandrejski komandant maršal Kutuzov je rekao da su kasarnu već prodali mađarskoj državi ili mafiji; Kutuzov to nije znao tačno.

Sentandreju su Rusi napuštali u pravom kutuzovljevskom stilu kao što su ispred Napoleona spalili Moskvu.

Generali i oficiri u početku oslobodilačke a kasnije okupatorske Sovjetske armije u Mađarskoj pre povratka u zavičaj rasprodali su opremu i oružje u bescenje: buvljaci su bili puni ušanki i okruglih oficirskih kapa sa šimlederom, satova, električnih aparata za brijanje i za grejanje vode, za budzašto se mogla kupiti šaka sjajnih i zveckavih odlikovanja, a „kalašnjikovi” su išli direktno na međunarodnu pijacu.

Haos.

Ta je reč odzvanjala u Kuplungovom mozgu. Šta bi ipak mogao da ušićari posle neuspeha sa kasarnom?

Ideja mu je sinula kada se gvozdena zadnjica poslednjeg ruskog tenka oproštajno zanjihala i nestala u krivini pruge prigradske železnice.

Da! Tenkovi su iz Sentandreje otišli vozom!

Kuplung je zinuo. A gorivo? Za tenkove su Rusi imali posebnu benzinsku pumpu. Negde u šumi.

Odmah je ođurio da pita taštu šta je bilo ono sa Sulejmanovcem. Načuo je nešto da je umesto zaveštanog blaga pronađena nafta, šta li.

Glavata Nata je to potvrdila, ali nije znala gde se nalazi Sulejmanovac; Ičvičevi su išli kroz podrum i tunele. Ona je matora za to.

Kuplung je razmišljao: ruska nafta za tenkove. A Kutuzov je spalio Moskvu. Tenkovi su pak iz Sentandreje otišli vozom.

Nafta je dakle ostala ovde.

Rusi su zaboravili da zavrnu sulejmanovačku slavinu. Možda planiraju da se vrate. Ali to neće biti odmah.

Pred Kuplungovim očima pojavila se vizija firme bez rašoda. U bilansu njegovog preduzeća jedini izdatak predstavljali su benzinski troškovi, jer su kiriju plaćale devojke od svog honorara. Izračunao je koliko bi mogao da uštedi kada ne bi morao da plaća gorivo.

Cifra je bila tako značajna da je Kuplung rešio da se svakako dokopa sulejmanovačke nafte.

Pošto mu tašta nije znala reći ništa pobliže, obratio se Ičviču. A nadao se da će s njim biti i lakše jer je imao jak adut: obećao je Ičviču pravo na neograničeno i besplatno korišćenje podstanarske mreže, ako mu pokaže gde je Sulejmanovac.

Ičvič je rekao da je adut zaista jak, ali džabe. Do Sulejmanovca se ne može stići kamionom jer jedini put vodi kroz muzejski podrum i tunel.

Kuplung se smejao.

A Rusi? Kako su oni išli po gorivo? Valjda tenkovima kroz Muzej?

– Zašto kroz Muzej? – čudio se Ičvič. – Imali su svoj tunel iz kasarne. Zato ih nismo viđali nikad. Samo kad su otišli.

– A šta je s tim tunelom?

– Nema ga više. Rusi su ga zatrpali. Kao što je Kutuzov spalio Moskvu.

Morali su da idu peške s kantama kroz muzejski podrum i tunel.

Kuplungova pretpostavka se obistinila.

Kada su stigli do Sulejmanovca i radoznalo okrenuli slavinu, iz nje je šiknuo crni mlaz.

– Ovo, brajko, ima neki čudan miris! – ustuknuo je vozač, ali se odmah smejao: – Miriši na „džabe”. Ako je pak bilo dobro za tenk, biće dobro i za moju krntiju.

Napunili su kante i vratili se u tunel pa kroz muzejski podrum izašli u Sentandreji. Kuplung je bio čak i zadovoljan: ovako ga niko neće videti kada bude išao po tajno gorivo. A za kante će već nabaviti neki tragač ili mali motocikl koji može da prođe kroz tunel.

Napunili su rezervoar i krenuli da testiraju gorivo. Kada su izašli na ravno, Kuplungu se učinilo da se drum pretvara u pistu.

– Ova grdosija oće da uzleti! Ipak su Rusi...

Nije završio rečenicu jer je osetio da mu uz desnu butinu kao nešto mili, a kada je pogledao, video je da je to nešto – Ičvičeva ruka!

– Šta ti treba, cigaretla? Il oćeš da mi metneš đoku u treću brzinu?

Ičvič ga je, međutim, pogledao kao Romeo, Juliju!

– Poluđo si od tog smrada, il šta ti je? – iščuđavao se Kuplung.

Ičvič je dahtao na njega kao kerovi na kučku sve dok nisu stigli pred benzinsku pumpu u raskrsnici gde su radile devojke.

Kada je ugledao Pro Formu, Ičvič je pustio Kuplungovu butinu, skočio iz kamiona i jurnuo kao zmaj.

Recitovao je opet Đuliće, zatim odlomke iz Romea i Julije u prevodu Laze Kostića, a kada je počeo i pesmu Santa Mariju della Salute („Oprosti, majko sveta, oprosti”.), ođednom je zastao i zbunjeno zakolutao očima prema Pomazu, Londonu, Veneciji, Sarajevu, kao da ne zna gde je.

Okrenuo se u pravcu odakle je došao, pa je video Kuplungov kamion, ali prazan. Gde je vozač?

Iz blagajne se čulo vrištanje, i tada je Ičvič ugledao Kuplunga kako skače na devojku u kasi.

Jedva su ga skinuli sa nje i izvukli napolje gde se najzad smirio. Profesionalke su bile iznenađene? Kuplung je sa njima uvek bio uzdržan.

– Ne znam šta me to spopalo – mumlao je kada su seli u kamion. – Al ti si bio još luđi – obratio se Ičviču. – Ćeo si da me potucaš.

– Feniletilamin.

– Molim?

– Sulejamnovačka nafta puna je feniletilamina koji deluje, mamu mu onu, izgleda, i putem mirisa!

Kuplung je mislio da se Ičvič moli bogu (feniletilamin), ali mu je ortak objasnio o čemu se radi.

– Otkrili smo, burazeru, ljub-ulje, naftu punu feniletilamina. Seksnaftu, ako ti je tako jasnije!

Panonska pustinja i banatski šeik

Zahvaljujući sulejmanovačkoj seksnafti, Kuplungov biznis s podstanarkinjama prosto je procvetao. Eksploatacija ljub-ulja je, naime, brzo prevazišla puke saobraćajne svrhe.

Feniletilamin se širio na dva načina.

Dejstvovao je, munjevito, putem mirisa iz rezervoara Kuplungovog kamiona; gde se on pojavio, ljubavni zhivot je odmah usplamsao.

Sporiji, ali geografski širi i trajniji, uglavnom neprestani efekat je pak vršio onaj feniletilamin koji se širio iz ljub-ulja upijenog u zemlju. A to su bile prilično velike količine ispljuskane prilikom uzhurbanog prenošenja i nervoznog teglenja nafte kroz tunel i podrum.

Upijena u glinu podsveta, seksnafta je zarazila prvo predele oko Sulejmanovca i sentandrejskog Muzeja, iz čijeg se podruma zatim uvukla u mrtvodunavske pećine, a kroz njihove zidove išla je dalje, mahom gore u grad, pod asfalt i travu u parkovima, drugim delom pak u Dunav koji ju je onda raznosio u celom regionu.

Karpatski bazen se napunio mirisom feniletilamina.

Ošamućene nacije i društvene klase, nacionalne i etničke manjine bauljale su u ljubavnom zanosu koji nije znao za granice: njih su prekrajali i pomerali zaljubljeni ljudi i paraljudi; a kada bi se neka granica uzjogunila, onda bi se zaljubljeni stanovnici preselili ili proterali druge, a granica neka vidi kako joj je drago!

Ljubavni pokreti su se tako razbuktali da su strane okupatorske vojske napustile okupirane zemlje; izuzetak su predstavljale zemlje u kojima nije bilo strane okupatorske vojske, a ispostavilo se da je oslobadjanje od domaće okupatorske vojske mnogo tezhi zadatak.

Pijanstvo od feniletilamina dovelo je do zanemarivanja generalne obnove posle pada komunizma.

Ičvič je snimio divlju pustinju od raspalog betona nedovršene socijalističke izgradnje; more ruina s garavim dimnjacima oronulih fabrika koje su tonule u blato razliveno sa zaparlozhenih zemljišta propalih kolhoza.

Sa zapadnih strana, pošto ih više nije prekrivala nikakva zavesa, fijukali su studeni vetrovi, a s istočnih periferija zhegle su vatre starih i novih ratova.

Po ruševinama su krstarili i čeprkali lešinari, a iznad njih su kruzhile ptice grabljivice; ono što se moglo odvući kandzhama i kljunom, za tili čas je razneto, a kada više nije preostalo ništa prizemno, opljačkani su i sami elementi, vazduh i voda, zvezde i oblaci, sunce, kiše i ostale meteorološke prilike; Glavata Nata je podelila izbeglicama na Adi svoje mantile, balone i prolećne kapute, jer nije bilo više prelaznih godišnjih doba, samo uzhasnih vrućina i ljutih zima, velikih suša i potopskih kiša, a promene su se odigravale naglo, izazivajući dramatične potrese u ljudskom organizmu i prirodi.

Najzad, permanentno smenjivanje poplava i suša dovelo je do preobrazhaja nizhih predela Karpatskog bazena u pustinju.

U Panonskoj niziji počeo je da uspeva kaktus, konjima su izrasle grbe, a noge su im se čudno izduljile da lakše mogu da gaze pesak koji je za vreme suša bio jako suv, a za vreme poplava jako vlazhan (u nauci se ustalio i periodični naziv Blatna pustinja).

Ljudi su protiv suvog ili mokrog praha, koji im je vetar duvao u oči, morali da nose burnuse koje su krojili od širokih bačvanskih i hortobadjskih konjušarskih gaća i banatskih oplećaka.

Shodno tim promenama menjao se i zhivot, novopustinjski narod zavoleo je pilav i smokve, a ukinuto je i bračno jednoumlje; prema Zakonu o haremu svaki muškarac morao je da ima najmanje tri zhene, i to ne samo formalno (postojao je ombudsmanski ured za zhalbe prenebregnutih supruga).

Preuredjen je i društveni poredak; umesto nacija uvedena su plemena na čelu sa šeikom, na primer segedinski ili horgoški šeik (u dijalektu i šveik), a bliska i srodna plemena spojena su u emirate pod vladavinom lokalnog emira (u dijalektu i emila), na primer bačvanski emirat pod upravom bačvanskog emira (emila).

Ispod pustinjske površine preobrazila se i zemljina utroba iz koje je počela da izbija nafta, često i rafinirana, kada bi se burgije urile u naftovodne cevi iz doba komunizma.

I ko zna: da im taj rep sablasti komunizma nije smetao, neonomadi Panonske pustinje mozhda bi i stvorili sebi Obećanu zemlju.

Jer razvoj je bio dinamičan.

U emilatima su nicale oaze s palmama i majmunima, pored bušotina gradjene su izvorne benzinske pumpe, imućniji emiri i šeici jahali su prave, uvozne kamile, a ne ona domaća kljusa sa lazhnim grbama.

Ali najveći napredak postignut je na ljubavnom polju: procvat haremskog sistema obećavao je dalekosezhno rešenje pitanja nezaposlenosti. U haremima je bila velika potrazhnja za zhenskom radnom snagom, ali su i za muškarce otvorene neočekivane perspektive: pored mnogozhenih iznurenih muzheva angazhovan je „dotucnik”.

Ta funkcija je bila kompleksna, pored telesnih oblasti pokrivala je i psihičke; dotucnik je osim dotucavanja morao da sluša laprdanja i izvoljevanja histeričnih zhena za koje primarni muzh više nije imao zhivaca.

Izbijanje uzajamnog rata u pustinji

Kao već toliko puta u istoriji, mogućnost ostvarivanja Obećane zemlje proigrana je i u Karpatskom bazenu; pustinjska idila trajala je samo dotle dok se nije pojavila sablast nejednakog razvoja.

Pošto su preobražaj i procvat bili zasnovani na sulejmanovačkoj seksnafti, prirodno je da su se najdinamičnije razvijali haremi. Oni su postali tako bogati da su drugi predeli živeli od njih jer su haremski prihodi deljeni jednako; seksprofit su uživali i impotentni.

Uz to je došla nejednakost u mentalitetu i civilizacijskim običajima; u haremima se igralo, pevalo i ljubilo, dok se u ostalim predelima samo šljakalo, znojilo i mučilo, potpuno nepotrebno i neefikasno.

Zbog tih nejednakosti, u haremima se pojavila želja za autonomijom i otcepljenjem.

I tu je pukla tikva i propala idila Panonske pustinje.

Unutar emirata formirani su haremijati čije se granice nisu poklapale s emiratskima, što je dovelo do konflikta između banatskog šeika i bačvanskog emira.

Njihov konflikt, u početku ograničen na razmenjivanje diplomatskih psovki i uvreda, eskalirao je u javno razmenjivanje ćušaka i cimanje burnusa.

Bačvanski emir je bio u pravu, ali je to banatski šeik osporavao, i to s pravom, jer je i on bio u pravu, pošto nije znao istinu da je bačvanski emir u pravu, nego je, s pravom (ali krivo) mislio da je on u pravu, a ne bačvanski emir, koji je bio u pravu, samo to banatski šeik, s pravom, nije znao, misleći (krivo) da je u pravu.

Najzad, kada su uvideli da pregovaračke psovke i ćuške ne vode nikud, bačvanski emil i banatski šeik najavili su jedno drugom uzajamnu agresiju, pa je u Panonskoj pustinji buknuo uzajamni rat.

Međunarodna zajednica činila je velike napore za sprečavanje eskalacije konflikta u samu sebe. Rojevi mirotvoraca okupirali su ratom zahvaćene strane, koje su zbog velikog prometa stranih antikonfliktnih delegacija postepeno zanemarile ratovanje, pa je pretila opasnost da se konflikt prevremeno ugasi i mirotvoračke ekipe ostanu bez posla.

Takvo prevremeno svršavanje, međutim, nije bilo u interesu predstavnika međunarodne zajednice, koji su s velikim uživanjem obavljali svoju misiju. Naime, mirotvorni diplomatski sastanci održavani su u bačvanskim i banatskim haremima iza zatvorenih vrata i spuštenih zavesa od svile i kadife, iza kojih su se čule pregovaračke sevdalinke, zurle i talambasi, čežnjivi diplomatski hroptaji i uzdisaji. Na g. Molerovoj slici sačuvanoj u Ičvičevom video-prepisu savijaju se trbušne plesačice, a oko njih se vije kolo ministara inostranih poslova.

Zbog toga su onda ministri unutrašnjih poslova postali ljubomorni na ministre inostranih poslova, pa su se svi snabdeli kondomima, i nadražene ministarske čete krenule su u pohod u Panonsku pustinju.

Tako se međunarodna zajednica, pošto nije uspela da ga spreči, i sama umešala u rat između banatskog šeika i bačvanskog emira.

U prvom naletu, ošamućene feniletilaminom, međunarodne sile jurnule su bezglavo, sve ođedared, pa su u velikoj (sopstvenoj) gužvi nanele sebi ogromne štete.

Formirana je dakle Komisija za podelu međunarodne zajednice. Zapad je jednu od sukobljenih strana proglasio demokratskom i ugroženom, a drugu diktatorskom i agresorskom i nastupio kao zaštitnik demokratije; pravoslavni blok se opredelio za svoju veru i Vizantiju (banatski šeik je bio pravoslavne veroispovesti i voleo koljivo i vizantijsku mastiku kao čika Tić); islamske zemlje krenule su u odbranu peska i nafte; Afrika se borila protiv zamrzavanja, a beli medvedi protiv popuštanja u međunarodnim odnosima; Daleki istok je hteo da kineska patka prodre u pustinju, a Južna Amerika je ratovala protiv konkurencije koju bačvanske i banatske trbušne plesačice predstavljaju sambi.

Zapad je polagao pravo na poreklom komunističku panonsku naftu zato što je rušenje komunizma pripisivao sebi (slobodni zidari!), pa je zahtevao profit od njegove propasti. Rusi su nasuprot tome tvrdili da je propast komunizma unutrašnja zasluga (Hruščov, Kadar, Tito: ugrađeni slobodni zidari!), pa i propasna dobit pripada propalim komunistima.

Amerikanci su pretpostavljali da je pesak Panonske pustinje pun rafinirane bakunjinske nafte zato što je za vreme pola veka sovjetske okupacije iz loše sastavljenih cevi iscurilo čitavo podzemno more crnog zlata. Rusi su to naravno demantovali, tvrdeći da cevi nisu bile sastavljene, nego pravljene (industrijski bravurozno) iz jednog komada elastičnog aluminija protegnutog od Bakunjina do Sentandreje, a rafinirana nafta u Panonskoj pustinji izbija iz zemlje zato što se Bakunjin posle raspada Sovjetskog Saveza našao u Azerbejdžanu, čija nova vlast nema pojma gde se nalazi i kako se zatvara slavina sentandrejske cevi, a Rusi nisu ludi da im to zabadava otkriju, nego traže velike kontingente čuvenog azerbejdžanskog brendija, što Azerbejdžanci nikad neće moći da im isporuče, pošto i sami vole da piju.

U Panonskoj pustinji dakle, pod retorskim velom o sukobu civilizacija, u okviru rata između bačvanskog emila i banatskog šeika, vodila se bitka za Sulejmanovac, u stvari zbog nafte.

U pustinji vatra gori

Kada je bitka za Sulejmanovac poprimila međunarodne dimenzije, u okviru međunarodnih snaga mobilisan je i sentandrejski islednik Kovač Kalambo.

Posle pozorišne predstave na Glavnom trgu sedeo je kod Hužvika i večerao, a pomoću ušnog pojačala s prevodilačkom školjkicom (Kovač Kalambo nije znao srpski) prisluškivao je šta šapuću Srbi o odšteti za izumiranje i o Glavatoj Nati koja je nestala u dimu Muzeja; vatrogasci su još uvek radili, a restoran je bio zapahnut mirisom čađi i gari.

– Sve je to smo literatura – čuo je Kovač Kalambo komentar poslednjih Sentandrejaca u vezi sa izumiranjem, zatim Venclovićevo iznenađeno pitanje upućeno Joakimki Vujić.

– S kim to razgovaraš?

– Evo, s gospođom Glavatom Natom – video je islednik Joakimku Vujić koja je htela da predstavi Vencloviću svoju sagovornicu, ali ona više nije bila pored nje.

Kovač Kalambo je razrogačio oči i protegnuo vrat da bolje vidi, kada mu je zacvrkutao voki-toki.

– Alarm. Sve jedinice na svoje mesto! – čuo je komandu vrhovnog vrhovnika iz Njujorka.

„Idu mi na živce”, gunđao je Kovač Kalambo zabuljen u poslednju palačinku na tanjiru.

Prevagnula je ipak vojnička poslušnost: „naredba je naredba”, mislio je islednik, mada „jebo vam ja naredbu koja se kosi s palačinkama”. Iz džepa svog isledničkog mantila izvadio je alarmnu opremu, obukao impregniranu antihemijsku maskirnu uniformu, navukao gas-masku i krenuo u rat.

Da, Kovač Kalambo je išao u rat; patetično je lupio petama i valjda se malkice poklonio, a gosti kod Hužvika učtivo su zaustavili špricere i pogačice u vazduhu dok je islednik izlazio.

Zatrčao se preko Glavnog trga i počeo da se penje uz pletene lestve u helikopter koji ga je čekao prisidren uz toranj Blagoveštenske crkve (zbog kulisa i požara Muzeja pilot nije imao gde da parkira). Kada su se lestve zalelujale, izgledalo je kao da Kovač Kalambo leti iznad krovova; u maskirnoj uniformi i gas-maski ličio je na UFO, a zaraćene strane su mislile da je izviđački balon, pa su počele da ga gađaju.

Iz toga je islednik shvatio da je najzad zaista počeo rat; šest puta su ga već alarmirali, ali uvek samo radi vežbanja vazdušnog udara na banatskog šeika ili bačvanskog emira. (Međunarodna zajednica nije bila sasvim načisto sa razlikama između njih.)

Islednik je bio mobilisan kao intendant; u radno (tj. ratno) vreme obezbeđivao je silama međunarodnih snaga topli obrok, a za vreme sporta i razonode starao se o razveseljavajućim uslugama.

Raspoređen je na Tutanj, najviši vrh planinskog venca iza Potkamena. Tutanjska baza je bila povezna karika između severozapadnog i jugoistočnog dela lanca koji je savijen u krug oko Panonske pustinje. Planinske tunel-piste sila međunarodnih snaga nalazile su se na vrhovima od Tutnja levo i desno: u Tatrama i Karpatima, odnosno Alpima, Dinarskim i Balkanskim planinama, s kojih su uzletali avioni s protupeščanim vodenim i ćarlijajućim bombama, ali nisu prenebregnute ni tradicionalne kojima su lupani lažni ciljevi podignuti od razbacanog otpada na graničnim prelazima Bačke i Banata.

Zahvaljujući razbucanju papirnatih pseudoobjekata, bitka za Sulejmanovac postigla je zavidan vizuelni nivo, bitan zbog direktnog televizijskog prenosa; lažni ciljevi od kutija falsifikovane (ustolepive) žvake i kartonskih boksova švercovanog duvana goreli su kao beduinske vatre u Panonskoj pustinji. U emisijama televizijskih kompanija, koje su bitku za Sulejmanovac finansirale iz ratnih reklama, vatre od otpada prikazivane su kao zapaljene bušotine nafte i goreće benzinske pumpe.

Tako su onda i meteorološki komentari odvojeni od večernje priče za decu; prestala su zaglupljivanja o El Ninju i pomeranju nagiba Zemljine osovine: uzrok iracionalnih i neprirodnih klimatskih promena pronađen je u toplini koju šire vatre Panonske pustinje prenatopljene naftom i nekim neobičnim naponom koji nastaje i raste, izgleda, na uticaj mirisa od zemnog ulja koje tako štedro izbija iz peska opustinjenog Karpatskog bazena.

Piloti sila međunarodnih snaga posle povratka sa akcija pričali su čudesne stvari: žitelji imperije banatskog šeika i bačvanskog emira bombardere dočekuju radosnim urnebesom, igraju i pevaju, grle se i ljube, trče za avionima i okupljaju se na mestima najžešćih udara vodenih i vetropirujućih bombi i pozdravljaju ih kao blagodatnu kišicu i osveženje u pustinjskoj vrućini od koje lipsaju banatske kamile i bačvanski dromedari.

Vojnički pasulj s ćulbastijom na Tutnju

Na glavi s gas-maskom sa durbinskim sočivima u okruglim očnicama, Kovač Kalambo je ležao u ratnom ligeštulu na ravnom krovu bivšeg partijskog odmarališta, sada baze na Tutnju, i brojao bombardere koji su se vraćali iz akcije u vazdušnom prostoru iznad banatskog haremijata i bačvanskog emilata.

Trebalo je da zna tačan broj pilota koji se vraćaju živi, dakle sposobni da večeraju, da bi u pansionu Platan naručio potrebnu količinu vojničkog pasulja s ćulbastijom. Poginulim pilotima servirane su lažne porcije maskirnog pasulja sa pseudoćulbastijom. Zbog televizijskog prenosa bitke za Sulejmanovac leševi su bili maskirani u žive i stavljani u večeravajuće poze, a maskirni pasulj sa pseudo-ćulbastijom su im, sakriveni iza leđa mrtvaca, kljukali u usta vojnici specijalnih jedinica, obučeni u lutkarskim školama. To je bilo potrebno zbog psihološke bezbednosti međunarodne javnosti, koju ipak ne bi bilo pristojno uznemirivati vestima o žrtvama u redovima međunarodnih sila.

Psihološkoj zaštiti međunarodne javnosti služilo je i vrhunsko dostignuće ratne tehnike; drevni model jugoslovenskog samoupravnog sistema sa političkog plana prenet je na tehnički: konstruisan je samoupravni bombarder koji se u slučaju pogibije pilota vraća na bazu samoupravljanjem. Ako se pak avion sruši, samoupravljač uključuje avionski video-rikorder koji u kamere satelitskih televizija prenosi unapred snimljene slike o uspešnom povratku bombardera u bazu.

Prvih dana se Kovač Kalambo i nije baš snalazio među živima i mrtvima, pa je naručivao preterane količine pasulja s ćulbastijom, ali je kasnije u avione ugradio prisluškivač pa je čuo da li pilot na povratku diše ili ne.

Posle sletanja sledio je lekarski pregled, pa tek onda večera; to je bio sigurnosni filter da se poginuli međunarodni heroji ni slučajno ne dokopaju skupog jestivog pasulja s ćulbastijom; bombardovanje banatskog šveika i bačvanskog emila nije bilo jeftino.

O smrti pilota lekari su izdavali raznovrsne potvrde, jako poučne za razvoj ratne medicine. Najčešća dijagnoza bila je veoma kratka: „puklo mu je srce”, uz hipotezu: „od sreće”.

Hipotezu su u početku navodili samo pod znakom pitanja („?”), ali proučavanje predsmrtnog ponašanja pilota izbrisalo je sve upitnike. Među pilotima se rasprostranio čudan strategijski običaj branja cveća pred akciju. Na Tutnju nema večnog snega, pa na potencijalnim otopinama permanentno uspevaju visibaba i ljubičica koje su piloti sumanuto brali, vezali u kite i nosili ih sa sobom u vazdušni prostor iznad banatskog haremijata i bačvanskog emilata.

I čim bi stigli u oblake feniletilamina, pilote bi obuzela neodoljiva ljubavna čežnja, katalizirana prizorom benzinskih pumpi opkoljenih rojevima prostitutki sa zanesenim pogledom od ljubavi. Tu je dolazilo i do dramatičnih scena; piloti tvrde da su videli kako su kod jedne pumpe igrali Romea i Juliju.

Zaneseni piloti zasipali su Panonsku pustinju kitama visibaba i ljubičica, i slali za njima poljupce sa dlana: nevidljive golubove ratne ljubavi i sreće.

Prostitutke su na antipetrarkistički način žarko uzvraćale vazdušnu ljubav (Crnjanski je objasnio kolegama da je petrarkistička ljubav uvek nesrećna i jednosmerna: neuslišana i neuzvraćena, up. Šiško Menčetić), a pilotima je od uzajamne ali neostvarive sreće tipa nebo–zemlja puklo srce.

One pak koji su se od čežnje katapultirali a nisu poginuli kao ljubavne kamikaze jer su pali na gomile visibaba i ljubičica, napadale su devojke; jezive scene silovanja vojnika od strane žena pravedno bombardovanog regiona televizija je prenosila u seksualnom dnevniku.

Akcije nad Panonskom pustinjom preživeli su samo frigidni heroji; ljubavna smrt nije mimoišla ni homoseksualce koji su opijeni feniletilaminom izgarali za banatskim šeikom i bačvanskim emirom, a ginuli su i sodomisti, neutešivo zagledani odozgo u čežnjivo zaljuljane zadnjice banatskih kamila i bačvanskih dromedara.

Zbog naknadnog ljubavnog umiranja tipa „od tuge” na Tutnju je postrožena kontrola, Kovač Kalambo je nadgledao brzinu konzumiranja pasulja s ćulbastijom jer je usporeno jedenje moglo da bude simptom pritajene smrti koja je lekarskoj kontroli promakla.

„Mrtav je taj tamo u ćošku ili nije mrtav?”, šacovao je islednik jednog pilota ispred kojeg se pušio pasulj s ćulbastijom, ali dasa ni da mrdne; iskrivio glavu i gleda u plafon kao da su tamo zvezde. „Kao da uzdiše”, učinilo se Kovaču Kalambu. Kada mu se približio, osetio je da pilot bazdi na alkohol, pa je ustanovio da je u pitanju major Vis, bazična pijandura.

Vis major je bio bitan faktor; on je određivao ciljeve za bombardovanje i ispisivao imena pilota koji učestvuju u akcijama. Ta funkcija mu je pripala po starešinstvu: bio je najstariji, a ujedno i najsenilniji oficir na Tutnju.

Osim senilnosti, Vis major je bio i kratkovid, pa je često određivao pogrešne ciljeve i izdavao naredbe na osnovu kojih su međunarodne snage bombardovale baze međunarodnih snaga.

Apsurdno delovanje majora Visa trajalo je sve dok nije izdao komandu za bombardovanje samoga Tutnja.

Ta akcija je ipak sprečena, a Vis major je unapređen u vojnog nadzornika nevojnih komponenata vojnih uslova na Tutnju; u pratnji sekretarice odvojene samo za njega i označene crvenim krstom na nadlaktici, obilazio je Tutanj i kontrolisao šumu; nadgledao pupoljke i nicanje trave, osluškivao cvrkut ptica, a neki vojnici su ga čuli kako razgovara s kurjacima i medvedima. Njegove susrete sa zverima režirale su zoološke jedinice međunarodnih snaga.

Tako je autobombardovanje međunarodnih sila smanjeno na minimum, a Vis major je najzad pronašao svoje mesto među životinjama.

Najlakše je naučiti psovke

Prilikom jedne svoje inspekcijske šetnje major Vis je odlutao malo dalje u šumu, dole skoro do Pomaza. I tamo, na visoravni Potkamena koja se dodiruje direktno sa nebom, primetio je sumnjivu pojavu.

Oko velike bukve, okolo pa okolo, kao konj u dolapu, kružio je čovek i mumlao:

– Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.

Major Vis nije znao da je u pitanju citat iz Seoba Miloša Crnjanskog.

Ičvič nije odoleo iskušenju da u svoje video-priče poslate u svemir unese onaj čuveni beskrajni plavi krug sa zvezdom. Za njega je to bio simbol cele sentandrejske mistike i legende o večnim seobama ili, tačnije, o večnosti i konačnosti njihovih rezultata; krug je značio da se iz Sentandreje nema više kud, ni napred ni natrag, samo gore ka nebu, do one zvezde.

Ili dole u bezdan, u dubinu... ali čega? Vremena?

Vreme u Sentandreji ima samo jednu dimenziju: retrospektivnu; jednosmerno vreme koje ide u rikverc, vraća se u sebe i teži ka svome jezgru, toj famoznoj zvezdi u sredini beskrajnog plavog kruga.

Zvezdu je predstavljala bukva, nepomična, a plavi krug je bio patrijarh Čarnojević, i sam simbol i po!

Epizoda je nosila naslov „Anakonda”, pošto je patrijarh Čarnojević, da bi se ublažio patetizam same teme, igrao pijanca koji se namotao na stablo kružeći oko drveta, misleći da napreduje. Beskrajni plavi krug...

Vis major se smeškao; ako je bio senilan i neobrazovan (nikad nije čuo za Crnjanskog), to ne znači da je bio i lud! Pretpostavljao je da patrijarh Čarnojević nije slučajno maskiran u plavi krug i da ne ide oko bukve samo tako, bez dubljeg smisla i skrivenog cilja!

Da se radi o kamuflaži, potvrdila je i činjenica da su apsurdnu scenu posmatrali polupijani ljudi umetničkog izgleda (Venclović, Ignjatović i Crnjanski), a onaj tamo s kamerom, kobajagi, sve snima.

„Sve!”, kapirao je Vis major. „I bazu sila međunarodnih snaga, i kretanje zečeva i muflona!”

Ubeđen da je cela ta lakrdija samo alibi za špijunsko snimanje Tutnja, major Vis je hteo da se vrati na Tutanj i alarmira Kovača Kalamba, ali ga je onaj čovek ispod bukve zaustavio.

Ulogu pijanca patrijah Čarnojević je igrao realistički pijan, pa je zamolio iznenađenog majora Visa da mu pomogne otpevati pesmu Na kraj šora čađava mehana, jer on ne može da se seti teksta, mada se radi o prevodu od Petefija koji je bio veliki mađarski pesnik, inače Srbin ili tako nešto.

Major Vis je odbrusio da on poznaje samo Mr. Šekspirove pesme, ali se one ne pevaju.

– Idi onda u tetku strininu! – odmahnuo je patrijarh Čarnojević razočarano, ali i apsurdno; da je bio trezan, ni sam ne bi razumeo svoju psovku.

Ovako je sav zadovoljan nastavio da kruži oko bukve kako Crnjanski kaže, a Vis major se vratio u bazu i javio da je otkrio špijune.

Kovač Kalambo ga je pažljivo poslušao, zatim je izjavio da je Vis major budala; ono s Petefijevom pesmom bila je lozinka i Vis major je napravio grešku što nije dočekao da sazna šta je odgovor na nju.

Major Vis je, međutim, izjavio da zna odgovor.

Islednik je zinuo i nestrpljivo pitao:

– Pa šta je lozinka?

– Idi u tetku strininu! – odgovorio mu je Vis major.

Nuklearne pečurke diljem Himalaje

Završilo se snimanje beskrajnog plavog kruga oko bukve, pa se divljanje sulejmanovačkog rata vratilo u normalan kolosek. Nastavljeno je bombardovanje bačvanskog emirata i haremske imperije banatskog šeika i njihovo gađanje ljubičicama i visibabama.

U smiraj dana, kada su piloti lumpovali u Platanu a zveri i ptice opočinule, Kovač Kalambo bi, zajedno sa sovama, bdio nad ratnim mirom Karpatskog bazena; digao bi se iz ratnog ligeštula na ravnom krovu bivšeg partijskog odmarališta i bacio poslednji pogled na vrhove venca oko Panonske pustinje, pa ako bi od Hopoka do Kajmakčalana čuo samo večernju pesmu pijanih sila međunarodnih snaga, zadovoljno bi skinuo gas-masku i sišao u svoju odaju da se najzad ispruži.

Noge bi digao na sto i uključio televizor, i s dosadom na licu preskakao kanale s neprekidnim dnevnicima i političkim komentar-emisijama o sulejmanovačkom ratu sa beskonačnim ocrnjivanjem i okrivljivanjem banatskog šveika i bačvanskog emila za agresiju i proizvodnju biološkog oružja. Pošto je te šablone znao napamet, islednik bi radije prešao na Beograd i pomoću prevodilačkog aparata slušao apsurdne, ali barem zanimljive izmišljotine o uzrocima bitke za Sulejmanovac koju su beogradski političari i komentatori protumačili kao svetsku zaveru protiv pomaških Srba!

Kovač bi se Kalambo davio od smeha slušajući te gluposti prekidane munja-reklamama, izmišljenim originalno za sportske emisije u kojima se, u dosadnom trenutku dok lopta posle šuta pristigde u mrežu, zanimljivo urliču uzbudljive skraćenice, a voleo je i muzičke programe s narodnjacima koje su pevale trbušne pevačice čiji se glas orio iz njihovih zatvorenih usta zbog čestih grešaka u plejbeku.

Jedne noći Kovač Kalambo je primetio na ekranu nešto neobično: na nebeskoj liniji iznad Himalaje video je azijatske oči uperene u Karpatski bazen!

„Sanjam”, odmahnuo je i ustao da isključi televizor i ode da legne, ali one oči bademastog oblika još uvek su buljile u Tutanj! A nije moguće da samo u snu ustaje i isključuje televizor, koji je on, eto, isključen.

Izašao je da se popne na krov i pogleda durbinom.

Ali pažnju mu je napolju privuklo nešto drugo. Na šumskom putu šunjale su se senke. Kada ih je osvetlio bezračnim reflektorom, prepoznao je u njima konobare sentandrejskog kineskog restorana koji su brali u snegu zimske, svetlucave pečurke za slatko-kiselu patku s varganjom u kljunu.

Televizijske laži bile su dakle tačne: Istok se budi na vrhu Himalaje! I njih zanima sulejmanovačka nafta. A izvidnica istočnih snaga već je stigla na Tutanj, maskirana u sentandrejske konobare. U njihovim kotaricama tinjali su zimski varganji, a na zvezdanom nebu iznad Tutnja uzvisivala se Himalaja s usijanim poljima nuklearnih pečuraka kao ogroman kosmički luster.

Kada su primetili da ih neko vreba, kineski konobari su potegnuli oružje, ali Kovač Kalambo im je doviknuo:

– Stanite, kreteni! To sam ja, Kovač Kalambo.

– Vidi, zaista, onaj debeli što jede cele patke – čulo se domunđavanje kineskih konobara.

Tako se incident na Tutnju završio bez žrtava; kelneri su sklonili oružje, a Himalaja se spustila tiho iza noćnog horizonta.

Islednik se vratio u bazu.

– Koliko je sati u Njujorku? – pitao je dežurnog.

– Idi u tetku strininu! – odbrusio je Vis major koga je nerviralo što islednik stalno zaboravlja da je u zemljama sila međunarodnih snaga zbog sinhronizacije ratnih manevara ujednačeno vreme( nezamisliva je vojska čija se pešadija budi kada mornarica ruča, avijacija uživa vreme sporta i razonode, a generalštab spava.

U Njujorku je bila noć isto kao na Tutnju.

Kovač Kalambo se dvoumio da li da probudi vrhovnog vrhovnika, ali sa informacijom o istočnoj pretnji nije smeo da čeka do jutra.

Digao je slušalicu i pozvao Njujork, a tamo se javio ženski glas i saopštio da je vrhovni vrhovnik priključen na sekretaricu i prima samo poruke.

Čim je Kovač Kalambo završio priču o poljima nuklearnih pečuraka na Himalaji, ženski glas mu je odmah pročitao odgovor vrhovnog vrhovnika:

Pijanog izviđača poslati na pregled. Ako je pak informacija ipak tačna, na Himalaju izvršiti atomski udar. Vrhovni vrhovnik, Mr. Tvist.

Direktan prenos apokalipse

Kada je saznao da se vrhovni vrhovnik zove Mr. Tvist, Ičvič je mislio da se srušilo nebo. Komandu za nuklearni napad zbog koje su televizijske i radijske stanice prekinule emisije skoro da i nije čuo; sedeo je pored Kuplunga u kamionu u kojem je svirao neki šlagerski radio.

Doduše, ni nuklearni napad nije mačji kašalj, ali je Himalaja ipak daleko.

Nego ono sa imenom...

Mr. Tvist.

Gospođa Tvist je dakle – vrhovna vrhovnica!

Ičvič je znao da Mr. Tvist ima neke poslovne veze sa Njujorkom, ali nije slutio da je u pitanju vrhovni vrhovnik međunarodnih snaga; „koga su tek bombardovali dok samm mu ja kosristio žilete?”, pokušavao je da se seti međunarodnih žarišta za vreme svog boravka u Londonu.

„London! London! London!”, odzvanjalo mu je u ušima. Ako Mr. Tvist trenutno vrhovno vrhovnuje u Njujorku, onda on za London ima zeleno svetlo!

– Prebaci me, molim te, na areodrom – zamolio je Kuplunga.

– Sad? Na aerodrom? U ovoj situaciji?

– Daštaneg! – dobacio je Ičvič od uzbuđenja u pomaškom dijalektu.

Kuplung je pod „situacijom” podrazumevao atomsku bombu, a Ičvič gospođu Tvist.

Odnosno Mr. Tvista. Koji nije u Londonu.

– Šta će biti ako ovi zaista bacidu atomsku bombu na Himalaju? – pitao ga je vozač.

– Atomsku bombu? Koju crnu atomsku bombu?

Kada ga je Kuplung podsetio o čemu se radi, Ičvič se sledio; možda je baba Koviljka ipak u pravu da smo na pragu smaka sveta; otkad je na televiziji videla naučnu polemiku o tome da li postoji nulta godina i je li Isus rođen pre ili posle Hrista, baka je bila uverena da je propast sveta tako blizu da će ga i sama doživeti.

S druge strane Ičvič se bojao i toga da bi u slučaju uspešnog atomskog napada na Himalaju Mr. Tvist mogao da dobije odlikovanje, pa čak i koji dan odsustva, pa bi se vratio u London.

– E, pazi da nećeš! – zainatio se Ičvič i odlučio da spreči atomski udar.

Iz svog video-kompjutera u kameri poslao je na ekran Kovača Kalamba nebeski šav g. Molerove slike na kojoj u Venclovićevu kolibu udara grom.

Islednik je na ekranu video kosmičko nevreme, a u prozoru – vedro nebo.

– Čemu da verujem? – pitao je preko telefona vrhovnog vrhovnika u Njujorku.

– Mi verujemo, naravno, modernoj tehnici – preneo mu je ženski glas odgovor-naredbu Mr. Tvista.

– U tom slučaju od atomskog udara na Himalaju zasad nema ništa – poručio je islednik u Njujork. – Kosmička oluja je tako jaka da bi nam bombu istočni vetrovi oduvali bog zna kuda. Možda bi je vratili na Tutanj, možda baš na Njujork. Bogami.

Na Ičvičevom snimku neki detalji su zaista upućivali na pravce sveta; zalazeće sunce je naznačavalo gde je zapad, a oluja je duvala sa istoka iz čeljusti slatko-kiselog zmaja na koga su lajala četiri mala tigra, a iznad glave im je leteo na mazdi jedan ipon, sam u raj.

I da Kovač Kalambo ne bi pomislio da su u pitanju prelazni oblaci, Ičvič je g. Molerovu sliku proširio u viziju kosmičkog sukoba civilizacija. Elementi se pobunjuju protiv izjednačenja vremena, bude se drevna božanstva iz vekovnog sna, bore se Sunce i Mesec za svoje originalne putanje i termine izlaska i zalaska, rvu se Nebo i Zemlja i Vatra i Voda za svoje granice i autonomiju, godišnja doba ratuju za svoja drevna prava (leto na primer ne pristaje na nivo od minus dvadeset stepeni), cveće vodi bitku za privilegiju da cveta u doba cvetanja, a strašnu tuču tuku Noć i Dan, pomešani ne samo u glavama nego i u očima.

Rat elemenata na Ičvičevom spotu eskalira i na antropomorfna i apstraktna božanstva, tuku se bogovi i boginje, lebde ogrtači, dolame i brade, atakuju liderski svetitelji vitlajući litije, ripide, čirake i mošti koje šire svete mirise, otrovne za neprijateljske legije na nebu u kojem anđeli duvaju trube dok arhanđeli sa isukanim sabljama jezde među oblacima iz kojih lije ognjena kiša.

U početku izgleda da nadmoć zavisi od brojčane snage, pa prevladavaju oni koji imaju više bogova, ali kasnije taj prirodno-matematički princip gubi važnost i smisao, pošto brojčano nadmoćnima smeta upravo sopstveno mnoštvo koje prerasta u haos; mnogi zaboravljaju na kojoj su strani počeli bitku i završavaju je svrstani uz početnog neprijatelja.

Bolje prolaze dakle oni koji veruju samo u jednog boga koga je lakše zapamtiti, ali se posle žale da je taj jedini bog podbacio, uvredio se na njih zbog neke sitnice i okrenuo lice, i onda opet dolazi do traženja krivca za uvredu ili boljeg, manje uvredljivog boga, u čije ime napadaju prethodnog, koji zaboravlja uvredu i vodi u rat svoje vernike od kojih je ranije okrenuo lice.

Kada je Kovač Kalambo kosmičku sliku preneo Mr. Tvistu u Njujork, vrhovni vrhovnik, priključen na sekretaricu, i sam je uvideo da nuklearni udar na Himalaju momentalno ne dolazi u obzir i poručio isledniku na Tutanj da sačekaju dok se situacija u vaseljeni malo smiri, a dotle neka se sulejmanovachki rat mirno nastavi.

Veterani i bezbednost

– Furni me dakle na aerodrom – rekao je Ičvič Kuplungu kada je svojim filmom o kosmičkoj apokalipsi sprečio atomski udar i smak sveta, a ujedno osujetio i dodeljivanje nagradnog odsustva Mr. Tvistu. – Odoh ja za London.

– A đe ti je pasoš?

– U, jebote. Stvarno ne mogu bez pasoša. Mada je pao komunizam. Moramo u Pomaz. Važi? Barem ću uzeti crvenog keca.

– Crvenog keca? Zar ideš u London da se kartaš il da se...?

– Kuš. Na crvenog keca možda reaguju londonski bankovski automati.

– Kurac će ti reagovati na crvenog keca, ne bankovski automati! Mađarske karte još uvek nisu konvertibilne.

– Onda ću ga menjati na ulici kod švercera.

– I dobiti za njega govno mačije.

– Ma boli me uvo za novce! Ćeraj!

Tako su ipak svratili u Pomaz po crvenog keca; ulica Lajoša Košuta mirisala je na baba Koviljkin čuveni zimski sataraš sa slaninom i suvom kobasicom, pa je i Kuplung ušao da omasti brk.

Kod benzinske pumpe Ičvič se pozdravio s devojkama, zatim je kamion krenuo za Budimpeštu.

Aerodrom je bio prazan.

Putnički avioni su leteli samo u pauzama bombardovanja Panonske pustinje, a pošto su te pauze bile kratke, dolazilo je do sudara već na pistama, dok su se u vazduhu odigravale scene slične onima s malim automobilima u luna-parku.

Toga dana Ičvič je bio jedini putnik.

Plavuši na carini rekao je da ima svega jednu kameru i dva para čarapa.

– A gaće?

– Leto je – mašio se Ičvič za šlic, a carinica se radoznalo digla sa stolice, kada je iz kabineta dežurnog oficira izleteo umirovljeni kapetan Bela Sabo! Onaj isti koji je Ičviču 1976. godine rekao da će kamila lakše proći kroz iglene uši nego li Ičvič otići u London.

U ratnom stanju kapetan Bela Sabo mobilisan je kao veteran i raspoređen na aerodrom da pregleda pasoše; u tome je bio majstor.

Posle pada komunizma pasoška situacija se doduše menjala, ali samo u pravcu a ne u suštini; ranije nikoga nisu puštali iz Mađarske napolje, izbijanjem demokratije su pak gledali koga će pustiti unutra. Rado su primani oni koji su donosili i odnosili pare; kult Novca je bio tako velik da nije bilo bitno da li služi u korist ili ide na štetu zemlje: važno je da mu miris bude prisutan! Privreda je krahirala, ali fabrika novca je radila punom parom i izbacivala svaki dan nove novčanice, pa su u prodavnicama angažovani novcoznalci koji su pomagali mušterijama u prepoznavanju para; njihove usluge naplaćivane su u markama koje su svima bile prepoznatljive.

– Nasedate ofucanim trikovima sa šlicem? – grdio je kapetan Bela Sabo carinicu. – To rade svi šverceri. Dok mu vi šacujete kitu, on će vam prošvercovati ne samo kameru, nego celu Mađarsku televiziju!

Kompjuterski stručnjaci su rastavili Ičvičevu kameru, ali osim haotičnog snimka o aerodromu nisu našli ništa. Ičvič je psovao i izvinjavao se što mu je kamera slučajno bila uključena i snimila detalje prema kojima se okretala viseći na njegovom ramenu: šalter, toalet, carinarnicu, ulaz u kabinet dežurnog oficira i tako dalje.

– Da vidimo dakle dalje – naredio je Bela Sabo, ubeđen da su snimljena i druga strateški bitna mesta, ali se zbog svoje naredbe brzo pokajao.

Na snimku se pojavila unutrašnjost kabineta dežurnog oficira: kapetan Bela Sabo je spavao u fotelji, a carinica je klečala pred njim sa zagnjurenom glavom u njegovom krilu. Kapetan je hrkao, a ona je uzdisala i najzad uzviknula:

– Druže kapetane, buđenje! Počeli ste uživati!

Kapetan Bela Sabo je naredio da se snimak iz bezbednosnih razloga zapleni.

– A koji faktor bezbednosti predstavlja vaša ugnjila repa? – čudio se Ičvič.

Na opšte iznenađenje svojih potčinjenih, kapetan Bela Sabo je Ičviča nazvao „kamilom” i rekao mu da se gubi kroz iglene uši.

– Zbogom. Idite u London. Neću više da vas vidim.

Kidnaperi i tenoristi

Ičvič je jurio; okupirani bezbednosnim pitanjima erogenih zona kapetana Bele Saboa, tehničari nisu primetili da je u kameru ugrađen i kompjuter; a čak i da su ga otkrili, ne bi u njemu pronašli ništa. Ičvič je tek u avionu uključio računar i prešao na internet gde su svi njegovi snimci imali sigurnosnu kopiju.

Počeo je da skida materijale.

Slike su letele na ekranu ubrzanim tempom, ”Seoba Srbalja” jezdila je na Dunavu kao ekspresni trajekt, na platnu Paje Jovanovića na jarbolu beli konj patrijarha Čarnojevića galopirao je kao na trkama, a kapetan Bela Sabo uživnuo je na brzake!

Ičvič je bio zadovoljan; preletali su planinski venac s bombarderskim bazama: za dva sata su u Londonu.

Iznad Balatona pilot aviona je kroz zvučnik zamolio putnike da se vežu pošto sledi prinudni manevar. Ičvič je nehatno uzeo pojas i nadalje buljio kroz prozor na kojem se tada rasplinulo nešto, crveno kao krv.

„Moj nos?”, uplašio se Ičvič i pipnuo prvo svoje lice a zatim i staklo u prozoru.

Crvena fleka se nalazila spolja.

– To nas neko gađa, šta li? – pitao je sćuardesu, ali ona nije stigla da mu odgovori.

Avion je napravio najavljeni prinudni obrt, okrenuo se oko osovine, a sćuardesa je odletela sa poslužavnikom u ruci u pravcu čajne kuhinje.

– Kečap. Neko nas gađa kečapom i hamburgerima – viknula je usput Ičviču.

„Hamburgerima? Koja budala nas gađa hamburgerima?”, čudio se on, zatim se setio: „Kovač Kalambo!” Čim je pilot vaspostavio ravnotežu, Ičvič je aktivirao svoje kamere sakrivene na Potkamenu i Tutnju, i video da ih s ravnog krova bivšeg partijskog odmarališta stvarno gađa Kovač Kalambo, ali onako u očajanju, samo hamburgerima, kao gazda kome je led potukao vinograd, a on uzima tačku pa i sam mlati lozu, vičući: „Hajde, bože, da vidimo šta možemo zajedno!”

– Kidnapuju avion! – derao se islednik na krovu i bacao za krilaticom najslađe zalogaje.

Ičviču ništa nije bilo jasno.

– Zar ovo nije redovna londonska linija? – pitao je sćuardesu koja je sletela u čajnoj kuhinji. – Zašto Kovač Kalambo viče da je avion kidnapovan?

– Zato što je kidnapovan – rekao je sada jedan školovani glas iza sćuardesinih leđa.

S pištoljem u ruci i hulahopkama na glavi, pojavili su se teroristi, maskirani u tenoriste: Cune, Pavaroti, Mario Lanca, Đoka Balašević, Filip Višnjić...

Ičvič se smejao.

– Idite dovraga s tim kuburama! – cimnuo je Filipa Višnjića za brk misleći da ga zafrkavaju glumci, ali ga je guslar čvaknuo gudalom po ruci, pa se Ičvič pokolebao.

Možda je u pitanju ipak slavni pevač?

Filip Višnjić je, međutim, psovao jer mu se odlepio brk, pa je Ičvič najzad prepoznao Venclovića.

Glumac se srdio; Ičvič ih tera da se presvlače iz uloge u ulogu, a onda im kvari masku.

I pravi se lud.

Pita ih šta je to glupiranje s terorizmom i tenorizmom kao da je zaboravio da su na snimanju. Čim pomisli na London, pošizi.

Osvestio se tek kada je čuo božanstveni bas koji se zaorio iz čajne kuhinje:

– Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio! Đe ste metli demižon?

U ulozi slavnog basiste sentandrejskog hora Javora patrijarh Čarnojević je ožedneo.

Zapravo, bio je non stop žedan i podnapit a pre svega glasan, dakle ne bi se reklo za njega da je idealan terorist. A nije bio čak ni tenorist, nego bas; ugurao se u ekipu samo kao vođa Velike seobe.

I nije hteo da veruje da se radi o tenorističkoj akciji, a ne o turneji.

Zato je odbijao i čarapu da navuče na glavu, ali kada je video kako ih sumanuto gađa Kovač Kalambo hamburgerima, yatio je da je situacija ipak ozbiljna i navukao na glavu sćuardesine hulahopke.

Zapadu je odsviralo

Tenoristi su krenuli da sruše zapadnu civilizaciju.

Pojkom.

Kada čuju nešto od Mokranjca ili izvorni pomaški Očenaš, zapadnjaci će prestati da loču koka-kolu i sviraju rokenrol koji vodi u agresiju; Vijetnam je bombardovan u doba Elvisa Prislija a Jugoslavija za vreme predsednika koji je svirao saksofon. Dosta više.

Na Istoku je izrađen plan za rušenje Zapada pomoću muzike. Kao što je i komunizam srušen gitarama.

I seksom.

To je počelo u Pomazu 1960-ih godina s koncertima kod Ičvičevih u šupi; Ičvič je udarao u gitaru, čika Tić svirao u frulu, a na zidu su visile slike čupavaca iz „Džuboks magazina” koji je Ičviču slala sestra od ujaka iz Novog Sada.

Dvočlani orkestar je svirao Bitlse, kokoške su kokodakale, a baba Koviljka je lelekala.

– Bola ji vatala, al i onog matorog pijanduru; omršavće mi kokoši.

Pomaški klinci su dolazili u šupu kao u bioskop; publika je sedela na vrećama i sanducima s krompirom i jabukama, dok bi se svirci popeli na plug ili kazan. Pored svirke bilo je tu i potajnog pušenja i pijuckanja vina, stiskanja oznojenih devojačkih dlanova i čitanja ilegalne strane štampe.

Posećenost koncerata naglo je porasla kada je iz Novog Sada stigao „Plejboj” na naslovnoj strani sa Brižitom Bardo, golom golcatom na pravi antikomunistički način, a u sredini lista nalazile su se njene fotografije od kojih bi se svaki režim srušio.

Čika Tić i Ičvič pevali su Žutu podmornicu, a dečaci su se otimali za „Plejboj” i galamili, pa je Ičvič prekinuo pesmu i uznemirenu publiku stavio pred izbor:
– Muzika ili seks?

– Seks! – uskriknuli su dečaci pošto su bili još u pravom dobu.

– E onda idite s tim slikama na tavan – rekao im je Ičvič. – Za devojke pak nastavljamo svirku.

Koncert je ipak bio prekinut, pošto je izbio požar. Kad su se popeli, dečaci su shvatili da ih je Ičvič prešao: na tavanu je bio mrak, Brižita Bardo je nestala u tami, a uzbuđeni klinci su kresnuli šibice i u onoj gužvi neko je slučajno zapalio seno.

Svirci su se popeli da gase vatru, čika Tić je svojom kožnom jaknom lupao plamen, devojke su vrištale, a dečaci su se potukli spasavajući iz plamena „Plejboj”.

– Brižita Bardo! Brižita Bardo! – derao se slepi Pače, vaćareći kćerku predsednika kolhoza.

Pače je oslepeo još u detinjstvu igrajući se ručnom bombom nađenom u pomaškom ataru, dakle nikada nije video Brižitu Bardo pa čak ni kćerku predsednika kolhoza, ali je, izgleda, maštao o njima kao i ostali, a možda čak i žešće.

I eto, nije prošlo ni četvrt veka od svirke i seksa kod Ičvičevih u pomaškoj šupi, a komunizam se srušio kao kula od karata.

Slična zamka se podmetala sada i Zapadu.

Tenoristi hora Javora pevaće Mokranjčeve opuse i Srem, Banat i Bačku, pa ako ni to ne bude dovoljno, raspaliće i sentandrejsku himnu Mi že Sentandrejci. To Zapad sigurno neće izdržati; zato je ipak dobro što je tu i slavni bas; biće efikasnije.

– A seks? – pitao je Ičvič i pogledao okolo kao da očekuje da će se pojaviti Brižita Bardo, gola.

Umesto nje, iz čajne kuhinje, zajedno sa sćuardesom koja je skinula uniformu i hulahopke pa je obukla svilene šalvare, izvilo se kolo trbušnih plesačica, predvođenih Pro Formom!

One treba da reklamiraju na Zapadu instituciju harema koji će zapadnjake dovesti u nemoguću situaciju; oni teško podnose i jednu ženu, pa će u multibračnom životu propasti živčano i poubijati žene ili sebe.

Sarajevski poslednji voz

Prisustvom Pro Forme u londonskom avionu Ičvič nije bio oduševljen.

Šta će mu domaća riba u Londonu?

Devojka je sedala pored njega i spavala mu na ramenu; sinoć je radila u noćnoj smeni.

Ičvič je gledao kroz prozor i posle izvesnog vremena mislio da sanja; valjda Pro Formin san.

Ispod njih se prostirala Panonska pustinja; Ičvič je umesto Alpa video kamile i minarete, hareme i ruševine bombardovanog bačvanskog emilata i banatskog haremijata, zasute visibabama i ljubičicama.

– U čemu je štos? – probudio je Pro Formu. – Zašto londonski avion leti ka istoku?

– Zato što je kidnapovan – zevala je devojka i nastavila da spava.

Ičvič se obratio šefu terorista, patrijarhu Čarnojeviću, koji je kao bas dirigovao tenoristima. On mu je objasnio da u akciju protiv Zapada idu zaobilaznim putem; svraćaju prvo na istok da uzmu prave trbušne plesačice iz banatskih i bačvanskih harema; ove pomaške i sentandrejske ipak su amaterke, barem što se plesa tiče.

– Zatim idemo na jug da dignemo tamburaše s Petrovaradina, onda virtuoze šumadijskog guslarskog udruženja i najzad sarajevske duvače i sevdalinke.

Ičvič se osmehnuo; patrijarh Čarnojević misli da su „sevdalinke” devojke. Greška kao „smuk”. Ali zašto da ne; i nije nezanimljivo zamisliti neku sisatu sevdalinku.

– A onda iz Sarajeva, najzad, hajdec za Njujork – dodao je glumac na kraju.

Ičvič se zaprepastio.

– Za Njujork? Pa ovo je lonodnski avion!

– Ali kidnapovan! Kako ne shvataš?

– Nikao ne shvatam! Ja idem u London!

– Ko ti brani? Idi. Imaćeš vezu iz Njujorka.

– Vezu, vezu! A karta? Otkud mi love da letim oko sveta kao sputnjik?

– U džepu ti je crveni kec, zar ne?

– Ali Kuplung kaže da mađarske karte nisu konvertibilne.

– Hm. Moraćeš da kidnapuješ avion.

– Da kidnapujem? Šta sam ja? Tenorist?

– Možda si trbušni plesač – probudila se Pro Forma i odmah počela da igra.

Kidnapovan londonski avion bio je najveselija krilatica u istoriji vazdušnih otmica. Plesačice su igrale, tenoristi pevali, a u oblacima feniletilamina iznad Panonske pustinje karasevdah se pretvorio u parasevdah: tenoristi su bacali pare u talambas i kljukali ih u nedra igračica, a sćuardesa je servirala slatko-kiselu kinesku patku s kojom je ovoga puta, zajedno, ispečen i patak!

Prizori u imperiji banatskog šeika bili su takođe veličanstveni; oko minaretolikih tornjeva bušotina i izvornih benzinskih pumpi, od kojih su mnoge gorele plamenom visokim kao bazilika, zaljubljeni ratnici jahali su kamile i jurili stada devojaka.

Birajući one koje znaju engleski, kidnaperi su uzeli potreban kontingent trbušnih plesačica iz Bačke i Banata i krenuli dalje. Na subotičkoj pijaci snabdeli su se frotirnim peškirima iz Poljske, pokupili su tamburaše s Petrovaradina, iznad Beograda su proleteli kroz permanentni oblak prašine koji dižu demonstranti i policija koja ih juri, u Šumadiji se ukrcao jedan pravi Filip Višnjić sa guslama, zatim su sleteli u Sarajevu da uzmu duvače i sevdalinke.

Pro Forma je prvi put u životu videla svoj rodni grad; taj paradoks je zasnovan na mrtvodunavskom horoskopu koji se bazira na začeću.

Ičvič je, međutim, poznavao Sarajevo; onog davnog leta kada nije dobio pasoš za London, utehe radi otišao je u Dubrovnik i tada je u prolazu za Sarajevo s nekim lokalnim pijancima celu noć pevao pesmu Jugoslavijo, Jugoslavijo! („Od Vardara pa do Triglava.”)

Potražio je stari bife u kojem je prepoznao matorog vlasnika; čiča je još više osedeo i malo se smanjio, ali se kezio ljubazno kao nekad. Naravno, više nije bilo onog džuboksa iz kojeg je treštala Jugoslavija; na pultu je svirao kasetofon.

Ičvič je izvadio iz džepa jednu kasetu; na omotu se videla železnička stanica.

– Daj, čiča, da poslušamo ovo.

– A šta imaš, nešto lijepo?

– Lijepo. Avala ekspres.

– A ko pjeva?

– Naši ortaci iz Budimpešte – odmahnuo je Ičvič mrzovoljno jer se plašio da će morati da ispriča celu Veliku seobu pod patrijarhom Čarnojevićem, ali čiča nije pitao ništa; seobe u Sarajevu ne asociraju na muzejsku tišinu Sentandreje.

Ičvič je stavio kasetu Avala ekspres na kojoj glumci pozorišta „Joakim Vujić” pevaju pesmu Dubrovnik:

Onaj stari, onaj Dubrovnik
i moj mladi lik,
čuje se galebova krik.

Drnda stari Sarajevski voz,
jul i kolovoz,
čuva nas tamo neki Broz.

– Nemoj, bolan, to s Brozom...

Popili su piće i izašli na sokak, prošetali Baščaršijom, pogledali Principov most, katoličku i pravoslavnu crkvu i džamiju. Ičvič je zaostajao i snimao Pro Formu koja se upijala u grad.

– Kao antilopa – rekao joj je na osnovu poluzaboravljene rečenice iz nekog Solženjicinovog romana i objasnio: – Imaš pogled kao antilopa.

– Br! – stresla se Pro Forma. – Neću da vidim zoološki vrt. Kažu da su za vreme rata bacali ljude zverima.

Vratili su se u avion u kojem su već sedele sarajevske sevdalinke; u Baščaršiji nema šta nema!

Leteli su dalje, sada već zaista na zapad.

U Raveni su mobilisali dve-tri profesionalke iz Teodorijanuma, zadužbine carice Teodore koja je od prostitutke postala žena vizantijskog cara Justinijana. Tamnoplavi svod njene grobnice pored katedrale San Vitale ukrašen je zlatastim zvezdama. Pro Forma je rekla Ičviču da se u Teodorijanumu neguju izvorni oblici vizantijske prostitucije kojoj, eto, čak ni carski presto nije bio nedostižan.

Sledila je Venecija!

Ičviča je ponovo potresao čudesni grad, mesto njegovog susreta s gospođom Tvist, a nije mu dala mira ni pomisao na sinjoru Ikonu za koju nije znao da li postoji ili je samo elektronska fikcija u računaru. (I čija?)

Tenoristi su pošli da se natpevavaju s gondolijerima u Velikom kanalu, devojke su krenule u šetnju na trgu sv. Marka, a Ičvič se odvojio od društva jer Veneciju nije hteo da podeli s Pro Formom.

Otišao je u crkvu Santa Maria della Salute.

„Da li se čudesa ponavljaju?”, osvrtao se na svaki pokret i šum iza leđa, ali gospođe Tvist ovoga puta nije bilo iza stuba.

„I logično je što je nema; zna da sam video na televiziji da joj je muž u Njujorku zbog rata, pa me čeka u Londonu.”

Mogao bi da otme jednu gondolu i odvesla do Londona, ali su mu tenoristi zapretili da će silovati Pro Formu ako im on pobegne pre nego što stignu u Njujork.

Šetao je u krug oko stubova bazilike; „što naših gora pošalih bor”, mrmljao je stihove Laze Kostića. I taj je nagrabusio: voleo je devojku u nebesima, a živeo sa ženom na zemlji gde mu je tašta gasila lampu ako bi se duže začitao u krevetu!

Lenka Dunđerski je umrla one godine kada je Laza Kostić s Julčom Palanački bio na bračnom putovanju – u Veneciji! A pesmu je napisao devetnaest godina kasnije. Santa Maria della Salute. „I to je svojevrsni rekord”, mislio je Ičvič; „devetnaest godina živeti sa dve žene, s jednom na nebu, s drugom na zemlji. Kao i ja: s jednom u Londonu, s drugom u snu.”

Prolazeći ispred oltara iza Bogorodičine ikone, tog tamnocrvenog vizantijskog plamena u mramornom bledilu katoličke bazilike, čuo je ženski glas.

Ipak je tu... ona? Ali koja? Čudan je bio pre svega jezik koji nije mogao da prepozna. Kao da Engleskinja govori italijanski ili obrnuto.

Dakle gospođa Tvist ili sinjora Ikona? Koja li ga to obmanjuje sakrivena iza oltara?

Prišunjao se bliže na prstima da je iznenadi, bilo koja da je, ali iza oltara nije bilo nikog! A glas se čuo opet sa suprotne strane... Reči su sada bile razgovetnije; kao da Engleskinja ili Italijanka govori ruski.

– Dorogie posetiteli, eta bazilika samaja krasivaja cerkov v stile barokko...

Ičvič se najzad setio: gospođa Tvist je često parodirala komuniste koji su u njenoj mašti svi govorili ruski.

– Barišnja, barišnja, kak tebja zvać? – izleteo je Ičvič šaljivo iza oltara.

Zaprepašćena Ruskinja, vodič grupe iz Petrograda, htela je da ga ošamari; ona je znala i nastavak pesme (barišnja, barišnja, job tvaju mać), pa je bila sigurna da je u pitanju neki pripit agent tajne službe koja ruske turiste prati u inostranstvu.

Matori crkvenjak se krstio; otkad je pala gvozdena zavesa, Veneciju su preplavili varvari; zasuli su grad kesama i praznim konzervama jer su jeli samo ono što su poneli sa sobom od kuće, a galamili su, eto, i u crkvi.

– Prego, sinjore – terao je čičica Ičviča prvo iz oltara, a zatim iz crkve.

– Kažeš „sinjore”? – trgnuo se Ičvič. – O, sole mio! Ti poznaješ sinjoru Ikonu?

– No ikona, no! Njet! – stenjao je crkvenjak u muci.

Ali Ičvič nije odustajao i zaneseno je ponavljao ono „O, sole mio”, pa je crkvenjak mislio da ludi Rus to govori njemu. Starac se prekrstio i podigao pogled na zaštitnicu bazilike.

– Santa Maria della Salute, prega per noi.

Ičvič se na te reči okrenuo kao čigra.

I tada je ugledao natpis ispod vizantijske ikone u venecijanskoj crkvi:

Venerata Icona
della MESOPANDITISA
da Creta nell1670.
Santa Maria della Salute, prega per noi.

Ičvič je ostao bez teksta. Ono što je mislio da je ime i adresa neke žene, bio je natpis ispod ikone; na cedulju koju je našla baba Koviljka, prepisao ga je on sam, prilikom svog prvog boravka u Veneciji.

„Venerata Icona” dakle nije žensko ime.

Ali ko mu onda piše poruke na internetu s potpisom „sinjora Ikona”?

Iza tajne druga tajna

Ičvič je snimio natpis ispred Bogorodičine ikone u oltaru crkve Santa Maria della Salute i izašao. Seo je na stepenice pred bazilikom i gledao promet u Velikom kanalu; dosta mu je bilo tajni, pa i svega: hteo je da bude što pre u Londonu, u zagrljaju gospođe Tvist.

Šta bi bilo da ipak odveže neku gondolu?

Razgledao je koju bi bilo najlakše maznuti, kada mu je zapištio kompjuter u kameri.

Stiže imejl.

„Možda Kuplung; nem ko da mu tegli naftu kroz tunel od Sulejmanovca.”

Ali Ičvič se varao, ovoga puta nije ga tražio Kuplung; na kontrolnom ekranu pojavila se sledeća poruka:

Svakako svrati u Njujork. Sinjora Ikona.

„Svrati!”

„Ne piše otiđi ili dođi. Nego svrati. Šalje li me to ili zove?”

Zbog feminističkih vetrova istorije Ičvič čak ni u sebi nije smeo da formuliše misao da su mu se žene popele na glavu.

I kao u inat, iz Velikog kanala začuo se ženski glas:

– Ej! – vikala mu je Pro Forma iz gondole koja se približavala iz pravca Svetog Marka. – Dođi, za džabe je – zvala ga je devojka.

– Moj „šogor”? – pokazao je krišom na gondolijera Ičvič kada se ukrcao pored Pro Forme.

– Zašto bi bio tvoj šogor?

– Kad te vozi za džabe.

– A, to? Još nije. Tek posle radnog vremena...

– Kurac ćeš ti posle radnog vremena! Zaboravljaš da treba da stignemo u Njujork?

– Je li? A London?

– I u London, naravno i u London, ali preko Njujorka. Zar me niste kidnapovali?

– Ne pizdi, burazeru, stići ćeš jednom svuda. O, sole mio! – obratila se Pro Forma gondolijeru. – Let's go za Njuorko.

Italijan se smejao i raspalio O, sole mio. Zaveslao je u pravcu ostrva Lido gde se nalazi aerodrom, a Pro Forma se sklupčala u Ičvičevom krilu. Kada ga je udario miris feniletilamina iz njene kose, on je uzdahnuo; jezdili su baš ispod Mosta uzdaha, pošto je gondolijer po običaju išao zaobilaznim putem radi tarife kojoj se nadao u naturi od Pro Forme, koja je trenutno baratala oko Ičvičevog rajsferšlusa. Veliki vojnički džemper, koji je nosila umesto haljine, kliznuo joj je uz bedra, a ostalo su uradili talasi Velikog kanala.

Ičvič se vratio iz zanosa tek na pesmu tenorista; nije znao kako je prešao iz gondole u avion. Pogledao je kroz prozor i video kako se Venecija dole ispod njih pretvara u ribu između Lida i kopna, glavom ka tronketu, a dvokrakim repom među ostrvima, kao na mapi.

– Pro Forma! – uzviknuo je ugledavši devojku kako leti za avionom iznad kubeta.

Krilatica je usporila i dočekala da je Pro Forma sustigne, a Ičvič je spustio antivakuumski prozor kroz koji je devojka uletela u avion.

– Šta će tebi gondolijer? – galamili su tenoristi kada im je priznala zašto je zadocnila. – Kao da mi ne umemo da ti otpevamo O, sole mio ako ti je baš stalo.

I odmah su počeli da se upevavaju, mada im je Pro Forma rekla da se s gondolijerom nije radilo samo o umetničkom uživanju, na šta su joj tenoristi odgovorili da su oni spremni na sve, ali je devojka bila umorna.

Sela je pored Ičviča, sagla glavu na njegovo rame i zaspala, a on je gledao kroz prozor kako ispod njih zaostaju prvo Alpi a zatim i Pariz.

U blizini Velike Britanije zalupalo mu je srce, ali su iznad Lamanša zašli za oblake koji su pokrivali ceo Atlantik, pa je do Njujorka Ičvič video samo veliku belinu; nije znao da li gospođa Tvist u Londonu gleda u nebo i maši li za njim.

Njujork liči na sentandrejsko groblje

Sleteli su na Menheten, u magacin jednog kineskog restorana usred graje slatko-kiselih pataka.

Da ne budu sumnjivi, nisu odmah navalili na palatu Ujedinjenih nacija, nego su se razišli po gradu. Ičviča je pre svega zanimao crveni kec (da li ga primaju bankovski automati), pa se uputio u poslovni centar oko dve blizanačke kule Svetskog trgovinskog centra. Pro Forma je išla pred njim i vodila ga za ruku, pošto je Ičvič teglio kameru i snimao grad.

Devojka se oduševljavala.

– Ovi neboderi, jebote, deluju kao veličanstvena modna revija!

Ičviča je ovakav ugao gledanja iznenadio. Njegov prvi utisak bio je globalniji i suprotan: Njujork mu je ličio na sentandrejsko groblje. Među oronulim kvartovima sa ofucanim zgradama u smeću, poput starih krstova u šipražju, izdižu se impozantni soliteri u grupama ili usamljeni, kao luksuzni nadgrobni spomenici od mramora u gornjem delu groblja u Sentandreji.

Mada ovo sa modnom revijom... Morao je da prizna da je Pro Forma u pravu: i sam je znao da su dve lepe žene, zajedno, lepše nego jedna; „katalizacija”, sećao se nečeg iz hemije. Tako su zračile nekom „uzajamnom lepotom” i zgrade na primer u Finansijskom kvartu u vrhu Menhetena.

– Samo – rekao je skeptično Ičvič – nije mi jasno zašto ovi ovde grade sve od zastarelih materijala; svuda samo mramor i granit, nikl i hrom, čelik i staklo, bakar i zlato! Nigde savremenog aluminija i plastike. Kreteni ne misle na razvoj i napredak; ova sranja stajaće ovde i kroz hiljadu godina, pa nikom ništa! Kao piramide. Koje se takođe ne razvijaju!

Žuti taksi iznenada

Posle konspirativnog upoznavanja grada trebalo je početi akciju; približavao se čas sastanka zakazanog u blizini cilja. Išli su Prvom avenijom na čijoj raskrsnici sa 42. ulicom stoji kompleks Organizacije ujedinjenih nacija sa komandantskom kasarnom vrhovnog vrhovnika.

Prema planu Istoka, Mr. Tvista je trebalo oboriti s nogu, zaraziti ga feniletilaminom, slomiti mu srce, zatim ga napustiti i time unesrećiti.

U tom momentu sile međunarodnih snaga izvršile bi vazdušni napad na Mr. Tvista kao opasno nesrećnu tačku na kugli zemaljskoj; a budući da bi se unesrećeni Mr. Tvist nalazio na Zapadu, Zapad bi bombardujući nesrećnog Mr. Tvista izbombardovao sebe, i to do temelja, jer bi nesreća vrhovnog vrhovnika bila beskrajna.

Vidovi nesreće kao što su ljubavni jadi, glad, politička ugnjetenost ili skršena ljudska i ženska prava, predstavljali su pretnju zapadnom svetskom poretku pošto su se nalazili van Zapada koji je u celini bio srećan.

U vanzapadnim čvorištima nesreće još uvek je vladalo mišljenje da se ima pravo na nesrećnost. Ali u tome se izvolilo varati, jer u globalnoj zajednici čovečanstva, koja je posle pada komunizma jedinstveno srljala u sreću, niko nije imao prava na nesrećnost čak ni privatno, a kamoli u višem, političkom smislu.

Čim bi se dakle negde pokazala kličica nesrećnosti, sile međunarodnih snaga odmah bi počele da bombarduju ugroženu tačku, i vazdušni napadi ne bi prestajali sve dok u kraterima bivše nesrećnosti ne iznikne sreća.

Ičvič je od tenorista saznao da je bitka za Sulejmanovac čista provokacija. Izbila je na osnovu dogovora između banatskog šveika i bačvanskog emila samo zato da budu bombardovani, jer u tom slučaju Mr. Tvist mora da ode u Njujork gde će se, daleko od svoje žene, lakše unesrećiti. Prvi period bitke za Sulejmanovac imao je funkciju da Mr. Tvist seksualno izgladni, pa da se što katastrofalnije zaludi u podmetnutu trbušnu plesačicu.

A ta plesačica bila je Pro Forma.

O neverovatnom planu Ičvič je obavešten na strategijskom dogovoru preko puta palate Ujedinjenih nacija, u sedištu Fordove zadužbine između 42. i 43. ulice.

„S Mr. Tvistom bićemo dvostruki šogori”, mislio je sa oporom ironijom.

Hvala bogu što će Istok Mr. Tvista unesrećiti u Njujorku; jer ne bi bilo zgodno da Zapad sopstveno bombardovanje počne s Londonom. Mada kad–tad i London mora doći na red...

Šta će biti onda s gospođom Tvist?

„Sklonićemo se u Veneciju; taj grad više liči na Vizantiju, nego na Zapad”, našao je Ičvič preliminarni izlaz iz eventulne buduće situacije.

U Fordovoj zadužbini tenoristi su održali svoj prvi antizapadni koncert, na kojem su otpojali ceo uskršnji repertoar od bdenija preko vaskrsenja do liturgije; za to maratonsko vreme pozicije Zapada znatno su oslabile, multimilijarderi su uživali pojku i dremali, a njihov kapital je radio sam i stihijski, izazivajući pometnje u svetskom finansijskom poretku.

Dok su pevači razarali zapadnu civilizaciju pojkom, Ičvič se u pratnji trbušnih plesačica popeo na egzotično i poput divovske bukve ogromno i čvorugavo brazilsko drvo zvano žakaranda, posađeno u Fordovoj zadužbini usred čuvene unutrašnje bašte, pune biljnih kurioziteta oko bazena u koji turisti bacaju novčiće, čime truju ljiljane, ali hrane kasu.

Sa debele poprečne grane žakarande Ičvičeva kamera je kao dalekogled bila uperena u prozore komandantske kasarne u palati Organizacije ujedinjenih nacija; trebalo je izvideti kretanja i dnevne običaje vrhovnog vrhovnika i na osnovu njih tempirati Pro Formino pojavljivanje na najboljem mestu i u idealnom trenutku, kada je vrhovni vrhovnik duševno najviše ranjiv.

Mr. Tvist je bio priključen na sekretaricu kojoj je dosađivao Kovač Kalambo sa Tutnja pričama o opasnosti od tenorista koji su u Budimpešti kidnapovali avion. Sekretarica je zabrinutog islednika ubeđivala da tenorizam ne predstavlja nikakvu opasnost, pošto vrhovni vrhovnik voli muziku; i sada sluša Judinu ariju iz Isusa Hrista Superstara, što je Ičvič video i svojim očima: Mr. Tvist je stajao pred prozorom razmahan kao dirigent.

Ođednom se njegovo dirigentsko mahanje pretvorilo u pozdravno, i vrhovni vrhovnik se panično otkačio sa sekretarice.

Kada je Ičvič okrenuo kameru u pravcu pozdravnog mahanja Mr. Tvista, od onoga što je video, skoro je pao sa drveta.

Ispred ulaza palate Ujedinjenih nacija zaustavio se žuti taksi iz kojeg je izašla...

Gospođa Tvist!

„To je maslo sinjore Ikone!”, šaputao je Ičvič. „Zato mi je poručila da svratim u Njujork!”

– Najebale ste – rekao je zlurado plesačicama. – Vrhovni vrhovnik nije sam. Ovde mu je supruga.

– To bolje – reagovala je Pro Forma munjevito. – Ljubomorna žena će ga totalno sjebati.

– Ne, nećemo se jebati na drvetu!

Ičvičev odgovor bio je besmislen zato što nije slušao Pro Formu; „koja sreća što nisam otišao u London”, borio se s talasom ljubomore koja mu je nadirala u grlo.

Inače nije mario za Mr. Tvista jer mu je osnovna situacija bila poznata od susreta u Veneciji; ali dolazak gospođe Tvist u Njujork „iza njegovih leđa” ličio mu je na malu izdaju. Ne zbog samog dolaska, nego zato što gospođa Tvist, izgleda, nije naslutila da će on, čim čuje u vestima da je Mr. Tvist zbog rata otišao u Njujork, odmah trčati u London, kod nje.

Tek se kasnije setio da gospođa Tvist nema pojma o tome da on zna ko je njen muž; nije mu rekla da je vrhovni vrhovnik. Dakle nije ga izdala, nego je on bio budala što joj nije javio da se sprema kod nje. Odnosno i bolje što nije, jer bi je doveo u delikatnu situaciju da mu objašnjava kako nije zgodno da dolazi, pošto ona ide u Njujork. Ili u tom slučaju možda i ne bi pošla? Haos.

„Uostalom, šta radi ona ovde?”

Gospođa Tvist je bila u belom mantilu kao neko ko je skoknuo sa posla da kupi nešto za ručak; nosila je dve kese, u jednoj su se pušili hamburgeri a iz druge je virila koka-kola i još neko staklo; tipično laboratorijsko sredstvo. („Pipeta? Tako velika?”)

U dvorištu palate Ujedinjenih nacija gospođa Tvist je prošetala pored metalnog kipa sv. DJorđa koji ubija aždaju sklepanu od železničkih vagona; hamburgere je ostavila na portirnici komandantske kasarne, zatim je sa koka-kolom i dugačkim staklom u ruci ušla u sporednu zgradu s laboratorijskim prozorima za ventilaciju.

Kada je otvorila vrata, iz laboratorijuma je nešto zaćarlijalo i dežurni vojnici su počeli da se ljube, među prolaznicima Prve avenije izbile su ljubavne scene a Ičvič je pomoću kamere video da u laboratorijumu i gospođa Tvist dobija emotivni napad.

Ona je, međutim, stavila sebi til preko nosa i usta, pa se brzo smirila i okačila ono dugačko staklo na rotacionu spravu u koju je usula koka-kolu.

Ko će zaustaviti rat?

Ičvič nije mogao da zamisli šta radi gospođa Tvist s koka-kolom u laboratorijumu.

Odgovor je naslutio jednog slobodnog popodneva kada su ga na grani žakarande zamenjivali tenoristi a devojke su držale probu ispod drveta.

Šetao je Njujorkom i kao što se u birtije svraća na polić, zalazio je u džez-barove Brodveja i kafiće Male Italije, i na svakom mestu drmnuo čašu koka-kole.

Čudan efekat se javio već posle druge-treće: iznenađeno je primetio da počinje da hoda poput čigre, pošto se okreće za svačim što liči na žensko. Ali njegovo ponašanje nije bilo upadljivo jer je ceo Njujork bio takav: nasmejan i ošamućen od ljubavi.

Na jednom uglu video je dugačak red. „Masaža viličnih mišića”, pisalo je na ulazu. Ljudi koji su čekali, bili su iskeženi u formatu osmeha, ali su užasno stenjali. Pitao je jednog šta mu fali, ali čovek nije bio u stanju da mu odgovori; umesto njega objašnjenje je dala gospođa koja je upravo izlazila. Ona je već dobila masažu vilice pa je ponovo umela da govori.

Ispostavilo se da ljudi od neprestanog osmeha s vremena na vreme (zavisno od kondicije) dobijaju strašnu upalu viličnih mišića, a neki i grčeve, pa više ne mogu da podnose sopstveni osmeh koji, međutim, nisu kadri da prekinu ni u snu. Ustaju i ležu, idu na posao i spavaju iskeženi kao da imitiraju svoju buduću lobanju.

Izmasirana dama bila je takođe užasno nasmejana, a u očima joj je plamsala ljubavna požuda koju je Ičvič, na svoje zaprepašćenje, i sam osećao prema njoj; a bio je zaprepašćen zato što je dama imala najmanje sedamdeset godina i sto dvadeset kila i protezu koja joj je zveckala kao kastanjete.

Nekako je uspeo da pobegne (od nje i od sebe u vezi sa njom); brzo je popio koka-kolu da se povrati od šoka, ali je tada sledio sledeći, još čudniji potres: zagledan u Empajer Stejt Bilding, osetio je istu draž, uz istu žalost što je zgrada ipak stara. A kad je ugledao moderne i postmoderne solitere, te mladalački blistave lepotice u raskošju oblika i boja, nije više mogao da se obuzda.

Zaljubljivao se u impozantne njujorške zgrade i osećao grižu savesti prema svakoj kad bi mu se dopala i neka druga, još lepša. Išao je od jedne do druge pipajući i mazeći zidove, pripijajući obraz, vreo od uzbuđenja, uz hladan mramor i blistavo staklo!

Izvor Ičvičevih emocija nije bilo samo Pro Formino poređenje solitera s modnom revijom; znao je da pobuda potiče iz dubljih slojeva. Iz ljubavne hemije.

Znači, gospođa Tvist koka-koli dodaje feniletilamin.

Da se ne bi obrukao erotskim napadima na nebodere, morao je da isprazni iz sebe feniletilamin kojeg se napunio ločući koka-kolu.

Svratio je u prvu prodavnicu ljubavi i rekao šta želi. Dobio je katalog da bira; ne samo devojku na osnovu fotografija, nego i način po kategorijama.

Kada je rekao da bi se uplatio na „uživo i klasiku”, recepcionar je vrteo glavom: tu kombinaciju imaju samo petkom, pošto je potražnja jako mala. Zbog zaraznih bolesti čiji virus prolazi i kroz gumu, među nonstop-uslugama nalaze se samo varijante virtuelnog seksa.

Ičvič nije hteo da veruje.

– Hoćeš da kažeš da se u kupleraju ne može tucati?

– Kako da ne – odgovorio je recepcionar uslužno. – Izvolite birati! Koju da vam naduvam? – pokazao je katalog gumenih devojaka.

Ičvič je bežao. „Šta ako mi pukne?”

Jurio je 42. ulicom kao pivopija u pisoar; kod Krajzlerove palate je mislio da neće više izdržati (zgrada spada među najlepše među klasičnima), ali je ipak stigao do Fordove zadužbine.

Popeo se na žakarandu kao šimpanzo i navalio na Pro Formu, ali je ona, umorna od probe, slatko spavala, pa je Ičvič snuždeno ustanovio da je razlika između gumene i usnule devojke možda samo u tome što ova druga ne može da pukne.

Morao je da sačeka dok se Pro Forma probudi, a dotle se i njegova čežnja vratila na normalan stepen, mada nije bilo lako. Ičvič se osećao kao retorta u kojoj se vodi žestoka hemijska borba, slična mamurluku ili, još gore, prinudnom apstiniranju.

Pitanje je samo otkud gospođa Tvist uzima tako velike količine feniletilamina i zašto truje s njim koka-kolu. I da li po nalogu ili iz sopstvenih interesa? I kojih?

U vezi s poreklom feniletilamina slutio je odgovor.

Još je u Pomazu čuo priče o tajnom paktu između zaraćenih strana; čak se i na nivou baba Koviljke i Glavate Nate šuškalo da banatski šeik i bačvanski emir podmićuju sile međunarodnih snaga da ih što žešće bombarduju, jer šveiku i emilu odgovara istaknuto mesto u fokusu međunarodne pažnje i veliki diplomatski i devizni promet u haremima; u bačvanskom emiratu i banatskom haremijatu ratno stanje je dovelo do neviđenog ekonomskog procvata i političke i medijske slave.

A banatski šeik i bačvanski emir međunarodnu zajednicu podmićuju, shvatio je Ičvič u Njujorku, sulejmanovačkom seksnaftom koja dospeva u njujorške magacine i prerađivačke kombinate sila međunarodnih snaga.

Gospođa Tvist koka-kolu truje, dakle, feniletilaminom poreklom iz Pomaza!

„Iz Pomaza...”

Ičviču je najzad postalo jasno da ona to čini – zbog njega! Unošenjem feniletilamina u koka-kolu pokušava da zaustavi rat za naftu koja potiče iz njegovog sela, Pomaza, koji je ona sanjala sedamnaest godina!

Ičvič se uplašio.

Ako otkriju šta ona radi, gospođa Tvist će dopasti u dvostruku opasnost.

Sile međunarodnih snaga osudiće je za antiratni zločin pošto se usled njenog dodavanja feniletilamina u koka-kolu bombardovanje Panonske pustinje pretvara u komediju bacanja ljubičica i visibaba na ratne ciljeve.

Zaraćene strane će hteti pak da je likvidiraju zato što im ugrožava materijalni i medijski profit koji izvlače iz toga što ih međunarodne snage bombarduju.

Gospođu Tvist treba dakle da spase.

A Ičvič nije video drugu mogućnost za to nego da je preduhitri. Da umesto nje, bitku za Sulejmanovac zaustavi on sam.

Mirovni pokret i hajka na ćelave

„Svako svojim sredstvima”, razmišljao je Ičvič o načinu zaustavljanja bitke za Sulejmanovac. Gospođa Tvist je pokušala u svojoj struci (hemijski); njemu je preostala rokerska pobuna: neočekivani njujorški nastavak nekadašnje svirke u pomaškoj šupi.

Zazvonio je na kapiju Dakote, impozantne stambene zgrade u kojoj je živeo Džon Lenon, a ispred koje je i ubijen. Kada mu je Lenonova udovica Joko Ono otvorila vrata, Ičvič joj je rekao da u Njujorku trenutno gostuje egzotična grupa koja na repertoaru ima i plesnu kompoziciju s koreografijom na pesmu Lenona i Mekartnija Lusi na nebu među zvezdama.

Joko Ono je smatrala da bi se Džon tome radovao, pa je pozvala grupu da nastupi kod nje, u Dakoti. Opraštajući stare uvrede, pozvala je i trojicu živih Bitlsa koji su došli kao gosti a postali učesnici; kada su na kraju predstave videli Pro Formu kako leti kao Lusi na nebu među zvezdama, latili su se instrumenata i zasvirali.

Publika je napunila ne samo Lenonov bivši stan, nego celu Dakotu pa i okolne ulice i dobar deo Centralnog parka iznad kojeg je u finalu Pro Forma kao Lusi kružila na nebu među zvezdama.

Oko Dakote se talasala šarena masa uskomešana u zanosu od marihuane i feniletilamina. Kada je ugledala tu rulju, hauzmajstorka misis Robinson je odmah pozvala policiju, ne sluteći da će time samo povećati haos: kuglasto ćelava glava poručnika Kodžaka izazvala je opšti smeh među rokerima i hipicima.

– „She loves you, yeah, yeah, yeah!” – pevale su zajedno sa Bitlsima Tina Tarner, Madona i Dajana Ros, i spopale Kodžaka da ga maze po ćeli.

Čupavci već nisu bili tako tolerantni; poručnika su nazvali kuglom i knedlom i proglasili ga skinhedom.

– Kug-la, skin-hed! – skandirali su hipici, a policajci su krenuli da naprave reda, ali raspomamljene žene nisu puštale Kodžaka, svaka je htela da ga barem jednom pogladi po ćeli.

Nastala je tuča.

– Dajte šansu miru! – zapevala je Joko Ono i uzela talambas, a iznad Centralnog parka među zvezdama pojavio se Džon Lenon i pevao svoj stari hit zajedno sa svojom udovicom: Dajte šansu miru!

Svemir je zabrujao, među zvezde su pored Lenona izašli i drugi nebeski pevači i svirci, Džim Morison i čika Tić, Džimi Hendriks i Tihomir Vujičić, a Pro Forma je igrala mirotvorni trbušni ples čas na nebu, čas na zemlji. Ičvič je okretao kameru, a ceo Njujork je ođekivao od pesme Dajte šansu miru, isprekidanom povremenim urlikom hipika:

– Kug-la, skin-hed!

Zbunjen u tom metežu, poručnik Kodžak je pomislio da su se zaista pojavili ćelavi koji ga već odavno nerviraju oponašanjem njegovog imidža. Još jednom je namignuo pevačicama, zatim je natukao šešir na glavu, čime mu je ođednom odletela čar.

– Udri skinhede! – izdao je naredbu i uvalio se u policijski „bujik”.

Počela je besomučna jurnjava, žestoka čak i za njujorške pojmove, tokom koje policija nije znala koga juri. Ječale su sirene i sevalo je plavo svetlo, a gume škripale. Presekli su Centralni park iznad velikog jezera i izbili na Petu aveniju kod 96. ulice, gde su skrenuli desno i jurili duž parka.

Uleteli su u Gugenhajmov muzej i protutnjali izložbenim serpentinama pored slika g. Molera sa kojih im je pretila Glavata Nata da paze sa brzom vožnjom jer kod njih u Sentandreji u Muzej ne sme da ulazi kolima čak ni Kovač Kalambo, premda on ima urednu kosu.

Malo niže pretresli su Metropoliten muzej, pootvarali sarkofage i pohapsili ćelave mumije, u palati Dženeral motorsa menjali gume, spustili se niz crveno ogledalo vodopada Trump tauera i najzad, pred klizalištem Rokfelerovog centra, ugledali glavnog skinheda.

Iznad Prometejevog pozlaćenog kipa koji dominira prostorom ispred Rokfelerove palate, na terasi javnog klizališta, u spomen završetka hladnog rata, izvajan od sante leda, nalazio se kip Nikite Hruščova, najzaslužnijeg slobodnog zidara u rušenju komunizma.

Ledeni Hruščov je stajao pred Rokfelerovom kulom u zidarskoj kecelji, sa čekićem i fandlom u ruci.

Visokim skokovima i piruetama kao neki olimpijski prvak, poručnik Kodžak je bravurozno doklizao do ledenog kipa gde je izvadio svoj kolt i uperio ga u gologlavog Hruščova:

– Šta je, kurče, ti me parodiraš?

I time je Kodžak skinuo svoj šešir i nabio ga na Hruščovljevu glavu.

– E, sad si mi bjutiful – rekao je Kodžak podrugljivo.

Hruščov je, međutim, kompliment yatio ozbiljno i zalepio Kodžaku sočan državnički jezikoljub.

A pošto iznenađeni poručnik nije stigao da zavuče jezik, Hruščovu se učinilo da mu je poljubac uzvraćen, pa se od radosti otopio.

Kada su stigli policajci, videli su ćelavog huligana koji je srušio Hruščovljev spomenik.

Skinhed je cupkao u Hruščov-bari; toliko je ostalo od simbola završetka hladnog rata.

Uzalud ih je Kodžak ubeđivao da on nije skinhed i huligan nego poručnik, policajci su ga uhapsili, uzeli mu lizaljku i strpali ga u kola.

Pred Dakotom je nastavljen koncert.

Pesma Dajte šansu miru razlila se nad Njujorkom i ođekivala u kosmosu u kojem je izbio opšti mir.

Negde se uvek zakuva nešto

Među izveštajima o izbijanju kosmičkog mira posle koncerta u njujorškoj Dakoti, objavljena je i vest o kraju bitke za Sulejmanovac. Na jednom satelitskom kanalu dao je izjavu i Džon Lenon:

– Ovo je prvi slučaj u svetskoj istoriji da moja pesma Dajte šansu miru tako brzo postigne efekat. Trebalo je, izgleda, da dođem u nebesa da me najzad i političari shvate ozbiljno.

Tenoristi i trbušne plesačice ostadoše kratkih rukava; nastupajući u Dakoti nisu slutili da seku granu pod sobom. Izazivanjem kosmičkog mira ugrozili su svoj plan o zaluđivanju i unesrećivanju vrhovnog vrhovnika koji zbog izbijanja neratnog stanja nema više šta da radi u Njujorku: mediji uveliko trube o penzionisanju i raspuštanju sila međunarodnih snaga.

S druge strane izgledalo je da u nastaloj mirovnoj situaciji Mr. Tvist možda i neće dočekati nastup egzotične grupe u Metropoliten operi koji u tom slučaju postaje besmislen; ako vrhovni vrhovnik ne sedi u gledalištu zabuljen u zavitlana bedra Pro Forme, zašto da se trbušne plesačice znoje pred nadodoljenim matorcima i smežuranim babetinama koje stenju pod kilogramima nakita.

Ali mogućnost povratka Mr. Tvista u London nije uplašila samo trbušne plesačice nego i Ičviča.

Proklinjao je istoriju koja ga stalno maltretira.

Za vreme komunizma između njega i gospođe Tvist stojala je gvozdena zavesa, a sada u novom poretku razdvaja ih rat i mir! Čak i mir.

Istorija je, međutim, opet iznenadila Ičviča.

Ovoga puta mu je izašla u susret, istina na svoj, dakle užasan način.

Mr. Tvist nije imao šanse da napusti Njujork.

Ičvič je uperio kameru u prozor komandantske kasarne Ujedinjenih nacija da pogleda da li se Mr. Tvist pakuje, ali se vrhovni vrhovnik, umesto kofera, bavio globusom koji mu se vrteo na stolu.

Na kugli zemaljskoj, osvetljenoj iz sopstvene utrobe sijalicom, tu i tamo, povremeno buknuo bi plamen. Tada bi vrhovni vrhovnik izmerio parametre, zatim digao slušalicu i izdao komandu „bam”!

„Negde uvek zapizdi”, pogledao je Ičvič snuždeno u nebesa, gde je Džon Lenon upravo vratio čuturu čika Tiću, obrisao usta od mastike i skeptično odmahnuo kao da više ni on ne veruje u mogućnost muzičkog izbalansiranja nejednakih proporcija rata i mira.

U potpunom istorijskom zamračenju Ičviču je ostala jedina nada da će novi konflikti izbiti daleko od Pomaza, pa će se gospođa Tvist, smirena, vratiti u London.

Ali Ičvič nije računao sa Glavatom Natom.

Zumovao je na kuglu zemaljsku i video da je vrhovni vrhovnik uperio prst u Sentandreju i preti bombardovanjem zbog nesrećnosti.

Ispostavilo se da Glavata Nata opasno tuguje. I to u međunarodnim dimenzijama.

– Ajde de što se u varoši više divani mađarski nego sprski. Al sad se već i mađarska reč gubi, tolko su navalile ođe japanske turište.

„Objasni matoroj da japanski jezik nije opasan po nas tako kao mađarski. Japanski barem ne znamo, pa nas ne može asimilirati”, telefonirao je Kuplungu Ičvič jer se bojao da bi u slučaju bombardovanja Glavate Nate gospođa Tvist ipak produžila baratanje u njujorškom laboratorijumu.

A izgledalo je da je sve vraćeno na originalni kolosek: vrhovni vrhovnik ne zna gde mu je glava, pa i ne pomišlja na povratak u London, i ne samo zato što se svetska situacija ponovo zakuvala.

Ne. Vrhovni vrhovnik se spremao u operu!

Zajedno sa svim njujorškim muškarcima pijanim od feniletilamina, i Mr. Tvist je goreo od želje da vidi nastup egzotične plesačke grupe u Metropolitenu; duž Brodveja, najduže ulice na svetu koja krivuda dvadeset šest kilometara od Zapadne obale do Bruklinškog mosta, muške poglede su plenile plakate trbušnih plesačica, predvođenih Pro Formom. Deo taktike je bilo njeno isticanje već u reklami, da se vrhovni vrhovnik, naviknut na sekundarnu sliku stvarnosti, zaljubi u devojku pre nego što je ugleda uživo.

Njujork je drhtao u šakama preprodavaca ulaznica u Met, a Pro Forma je pućila usta.

– Kako ću ovde uzleteti među zvezde? – odmeravala je na probi plafon Metropoliten opere.

Tenoristi su rekli da nema frke; kazaće Ičviču da emituje na plafon nebo sa zvezdama poput onog u Raveni u grobnici carice Teodore; neka Ičvič izvoli raditi nešto, ako ga već hrane čak od Budimpešte.

Njemu, međutim, nije padalo na pamet da se pokazuje u operi jer je pretpostavljao da će vrhovni vrhovnik na predstavu dovesti i svoju ženu. Zato je Ičvič za nebesku scenu predložio tehnički jednostavnije rešenje: u auli Meta nalaze se čuvene Šagalove slike, isto tako nadrealističke kao g. Molerove u Sentandreji.

– Izletećeš u aulu i tamo: fuć! Gore u nebo, kroz Šagalovu sliku.

Koliko Ičvič nije bio u stanju da proceni šta se može očekivati od jednog vrhovnog vrhovnika, pokazuje činjenica da je Mr. Tvist na predstavu došao – sam! Ičvič je izvirivao iza zavese i kada je video da gospođa Tvist ne sedi u gledalištu, zalupalo mu je srce. „Vratila se u London!”, mislio je iz refleksa. Nije znao da je vrhovni vrhovnik došao bez žene zbog plakata: kako da se nagleda trbušnih plesačica u društvu sopstvene supruge? (Mr. Tvist nije poznavao Ičvičevu teoriju o „uzajamnoj lepoti” više žena ili solitera.)