Start   Foto  │  Kritike  │  Link

 

Podaci

Autor

Dela



Websajt-stori
2001

Prvobitna digitalna verzija na internetu

Projekat „Rastko” (digitalna biblioteka srpske kulture)
2000

 


Poezija

Sentandrejski tipik

Avala ekspres

Maturski sastanak

Dim
 

Proza

Naći ću drugog

London, Pomaz

Mi že Sentandrejci

Bitka za Sulejmanovac

Websajt-stori
 

Pozorište

Čudo u Tekelijanumu

Vujičić blues

 

 

Websajt-stori

Internet-roman

Narodna  knjiga, Beograd
2001

 

Alfa i beskraj

Kao da hvata zvezde, autor je ispružio ruku do neba da skine svoj internet-roman Websajt-stori s nebeske mreže na kojoj originalno napisan. (Jeste: originalna verzija je pisana na internetu a ne naknadno postavlejna na nj.)

Hteo je da ga spusti sa satelitske mreže na zemlju i da mu nađe mesio u Gutembergovoj galaksiji.

Internet-roman na papiru?*

* Šta je na baki neobično? Deda.

Praveći dakle od drveta gvozdenu kariku ili krojeći od košulje gaće*,

* narodni diskurs krasi ovde stil: kao da se silaženjem s neta, ujedno i u 19. vraćamo vek,

autor se našao („međutim”) pred raznim nedoumicama.

Pravopis

Za svoj internet-roman gore na sajtu, autor je – kao neki Web-Vuk – stvorio interneticu: nov pravopis za srpsko pisanje na Internetu i imejlu, gde specijalna slova č, ć, đ, š, ž često stvaraju haos, a njihovo rasprostranjeno sakaćenje u elektronskoj korespondenciji, u jednom zamašnom i jezičko-stilski ambicioznom romanu delovalo bi ipak čudno.

Covek zeli zenu. To je strasno, smatrao je autor. Cinilo mu se ruznim, tuznim i komicnim, bockalo mu je oci i paralo usi. O nacionalnom ponosu (mu) i ne govoreći.

Takvo pisanje sakaticom, doživljavao je kao manifestaciju nejednakosti medu ljudima, pa i narodima i narodnostima, što je bilo prevaziđeno već i u starim Jugoslavijama, a posle njihovog raspada postalo je pomalo apsurdno.

Međutim, internetica je ovde, u štampanoj knjizi, naravno, nepotrebna. Ipak, svog izuma, autor nije hteo da se odrekne!

Pribegao je rešenju – da piše o njemu.

Time se, međutim, pojavila nova tematska celina koja se, evo, ugurala na početak knjige, zbog čega se ovaj štampani roman, od onoga na Svetskoj Mreži, počeo da razlikuje već od prvog slova.

Struktura

Najteže je bilo rešiti pitanje kako da se na papiru i unutar korica štampane knjige rasporedi materijal koji je na sajtu smešten pomoću internetske tehnike i u okvirima logike hiperteksta.

Glavni problem činili su linci.*

* Oblik „linci” odražava autorove ambicije na polju sibilarizacije suglasnika.

Istina, internetski link, kao skok sa jednog mesta u tekstu na drugi, sam po sebi nije novost. Istu funkciju imaju u štampanim knjigama fusnote i beleške.*

*  Fusnote su smeštene u dno stranica, a beleške na kraju teksta. Ovo ovde je – pasusna fusnoia.

Razlika između linka i fusnote/beleške nalazi se u tehnici izvođenja skoka. Po linkovima hiperteksta skačemo pomoću klikova mišem, dok tradicionalne fusnote pronalazimo pomeranjem pogleda, a beleške listanjem stranica.

Fusnote i beleške, u odnosu na internetski link, imaju dve nezgodne mane:

Prvo: ciljno mesto treba da postoji u toliko primeraka i na toliko mesta koliko ima upućivanja na njega. Ako neko, na primer, piše studiju o Tolstoju, u beleškama ili fusnotama trebalo bi da navede ceo (!) Rat i mir tačno toliko puta, koliko puta ga spominje. To bi bilo isto kao kada bi u Veneciji Trg sv. Marka morao da postoji u toliko primeraka koliko je pravaca i načina da se dođe do njega sa raznih strana. Drugo: neprestano spuštanje pogleda na fusnote udno stranice ili listanje i traženje beležaka na kraju knjige, nije baš lagodno, a da bi nevolja bila veća, fusnote i beleške su, po običaju, štampane sitnim slovima, zbog čega naučnici rano oćorave.

Treće, u internet-romanu, nema glavnog i zavisnog teksta: ono što se najednom mestu ponaša kao fusnota ili beleška (link), na drugom mestu iskrsava kao glavni tekst. Taj deo, pak, ima svoje beleške, koje se, međutim, negde opet pojavljuju kao glavni tekst, i tako u nedogled.

Link se, dakle, ne može zameniti tradicionalnom fusnotom i beleškom. Ali, šta onda preostaje?

Rešenje je autor počeo da nazire kada je skočio na link Venecija i pročitao šta je on sam rekao o venecijanskim uličnim strelama-putokazima. Rekao je da sve strele ispod natpisa „San Marco”, pokazuju u pravcu Trga sv. Marka i da nas vode uvek do njega.

Do istog trga.

Barem nam se na trgu tako čini. Ali, da li je to zaista uvek isti trg? Trebalo je proveriti.

Radi toga, autor je učinio još jednu stvaralačku posetu vodenom gradu. Po običaju, poveo je sa sobom i svoju zemaljsku saputnicu gospođu Alinu. Njoj je ovoga puta pripala čast da bude autorov asistent u njegovom naučnom eksperimentu.

U stvari, bila mu je potrebna njena marama, koju je na Trgu sv. Marka svezao na vrata katedrale, zatim je uzeo Alinu pod ruku i odveo je do hotela „Danijeli”, gde je Žorž Sand pušila cigar. Barem tako kaže Crnjanski.

Vratili su se (ne Žorž Sand i Crnjanski, nego Alina i autor) na Trg sv. Marka i, na vratima katedrale, maramu – nisu našli!

„Lopovi mletački!”, planuo je autor srpski, patriotski! Kao Njegošev vojvoda Draško, na primer.

Međutim, odsustvo marame sa brave, gledano bez patriotskih predrasuda, moglo je da znači i nešto drugo; da ovaj trg ipak nije onaj isti.

Da u Veneciji ima više trgova sv. Marka.

Autor je resio da ponovi eksperiment, ali tako da ovoga puta na trgu ostavi znak koji čak ni venecijanski lopovi neće moći da ukradu. Ispred katedrale Sv. Marko, umesto marame, ostavio je ćelu gospođu Alinu. Opraštao se od nje sentimentalno, kao da nije siguran da li će je, kada opet dođe, zateći pred crkvom.

Otišao je do Rialta, pa se vratio sa rive, i Alinu – nije video na trgu! Vrteo se pred hramom, strepeći da onaj drugi Trg sv. Marka, na kojem ga čeka gospođa Alina, nikad više neće moći da pronađe.

Najzad ju je ipak ugledao na sporednom trgiću iza katedrale, na Placu Leoni. Ispred njega stoje, kao da ga čuvaju, mali, glavati lavovi nalik na patuljke svoje sorte.

Autor je čemer pokajanja gutao. Tako prođe onaj ko za asistenta u egzaktnom eksperimentu angažuje –ženu.

Na trg sa lavovima, Alina je pobegla od mletačkog papagaja. Žgoljav, šepav i ćelav matorko. nosio je karirani žuti sako i pantalone boje jagode. A kravatu zelenu kao spanać.

Alina ga je odbijala, ali se i zabavljala. Kikotala se i odgovarala čovečuljku nešto na nemačkom jeziku. Najzad, kada je autor nedvosmisleno prišao Alini, papagaj je uplašeno prhnuo u sporednu ulicu.

Autor se kolebao između dve opcije: Kraljević Marko ili Ajnštajn? Kojem da se privoli modelu? Da li da juri i na megdan zove mletačkog pedera, ili da nastavi naučnoistraživački rad?

Konsultovao je i gospođu Alinu, koja je glasala za opciju Ajnštajn i, ujedno, skrenula mu pažnju {ne Ajnštajnu nego autoru) da ime nemačkog čupavca – Ajnštajn – znači ,jedan kamen”: Ein Stein.

„Kamenko?”. asocirao je autor, pošto spada u red eruditnih pisaca.

Kamen gaje, međutim, naveo na rešenje! Smislio je nov eksperiment, iz kojeg je sasvim eliminisao nesigurne ljudske (humane) faktore.

„Daj mi nož!”

Alina se uplašila; ipak je autor Srbin, mada iz Mađarske. Ali, na sreću, autoru je oštro oruđe bilo potrebno samo u naučne svrhe. I pošto Alina nije nosila sa sobom nož (ona nije Srpkinja), autor se zadovoljio njenim makazicama.

I, u basamak ispred kafane „Florijan”, ispod arkada koje s tri strane obrubljuju Trg svetoga Marka, urezao je znak „X”.

U kamen!

U kameni basamak, gladak kao ćela, izlizan od stopala i zadnjica turista koji, poput golubova, sede oko trga i bulje u fasadu fantastične crkve.*

* Od tada, na stepenicama ispred „Florijana”, može se videti autorov duborez.

Otišli su do Mosta uzdaha i vratili se brzo, ali znaka „X” u kamenu – opet nije bilo. „Nema vise sumnje: u Veneciji ima više trgova sv. Marka; to je sad već egzaktno”, konstatovao je autor, ali je Alina drugačije mislila: „Da, ali je tur one Japanke egzaktniji.”

„Majku mu!” (Čitaj: ipak nije uzalud doveo Alinu.)

Na mestu gde je autor zarezao kamen, sedela je riba kao golub mačjih očiju (bademastih).

Zbog nje, eksperiment opet nije mogao da bude proglašen uspešnim niti završenim. Trebalo je proveriti da li se pod japanskom zadnjicom zaista greje naučni znak.

„Hajde da se slikamo”, rekla je Alina vadeći iz torbe fotoaparat. Namestila je autora da bude fes s katedralom iza leđa, zatim mu se zavukla pod pazuho u zagrljaj i, na engleskom jeziku*, zamolila Japanku da ih slika.

* Alina govori strane jezike kao smuk.

Tako je nastala fotografija na kojoj se Alina smeje, a autor – skače kao panter!

Da sedne na znak „X” u kamenu!

Alina se zahvaljivala Japanki beskrajno, uzela fotoaparat i snimila autora – sa malom Japankom u krilu! Na slici, kći Dalekog istoka revoltirano mlatara rukama i koprca se nogama jer, precizna i učtiva na japanski način, nije mogla da shvati zastoje autor zauzeo njeno mesto.

On je, međutim, bio sav zadovoljan, kao da sedi na zlatu, na pronađenom svom znaku kao egzaktnom dokazu pod turom.

Zaključio je da ipak postoji samo jedan Trg sv. Marka, i da sve strele pokazuju u njegovom pravcu.

Prema tome, zaključio je autor, i u ovoj knjigolikoj verziji internet-romana, dovoljno je štampati poglavlja u jednom primerku, pa strele/linkove uperiti u njih.*

* Ovde bi trebalo da se nalazi strela-link na pod-link u linku br. 13 – na fragment pod naslovom „Alinina Venecija”. Ali, tehnički, to nije moguće/.

/ (pola fusnote) Onaj ko ipak želi da na spomenuto mesto skoči već sada, treba da lista knjigu tradicionalno. Ili da se strpi dok se talasi naracije do onog mesta tradicionalno dokotrljaju.

Posle uspešnog eksperimenta u Veneciji, preostalo je samo pitanje kako da se u štampanoj verziji romana razmeste poglavlja, koja na Internetu – prema autorovom mišljenju – lebde u elektronskom svemiru kao zvezde na nebu. Ili kao lišće što pada, na vetru.

Kako ostvariti haos lebdećih poglavlja – u štampanom obliku? U povezanoj i ukoričenoj knjizi, stranice su svakako jedna ispred/iza druge. Automatski se stvara utisak redosleda.*

* A da štampa stranice kao letke, autor nije hteo zato što bi to asociralo na političke akcije, što bi kvarilo njegov imidž kao autora koji ne izbija iz svoje kule od slonovače.

Kako, dakle, izbeći utisak redosleda?

Autor se opredelio za rešenje koje je poznavao iz romana o Indijancima: znao je da se prerijska vatra gasi – kontravatrom.

Rešio je da upotrebi sisteme koji se međusobno gase i uništavaju.

Poredao je poglavlja po abecednom redu naslova, zatim ih je numerisao.

A takođe je zadržao i brojeve stranica. Time je stvorio sistem bez ikakvog smisla. Strukturu strogu, ali apsurdnu.

Trojako definisan red koji je, u celini, potpuno nevažan i besmislen.

Uostalom, shvatio je da su ti sistemi, već sami po sebi, i originalno, besmisleni.

Jer, šta je smisao abecednog reda? Ništa. Ništa realno. U abecedi je Z na kraju, u azbuci prilično napred.

Pa šta? Da li je Zubanović u ćiriličnom leksikonu veći pesnik nego u latiničnom?

U leksikonu životinja aligator je na prvoj, a žaba, po abecedi, na poslednjoj stranici. Ipak niko ne misli da je aligator značajnija životinja od žabe.

Takođe, niko ne misli da je Aristotel značajniji od Zubanovića samo zato što je u leksikonu ispred njega.

Sve je to, dakle, smatrao je autor, besmislica. Zašto je A ispred B, a ne obrnuto? Zato što je neki stari Grk, možda pijan, tako sročio. A neki Latin je, kasnije, pobrkao. Onda su došli Ćirilo i Metodije i stvorili glagoljicu, koju su, međutim, već i njihovi učenici odbacili i sastavili novo pismo, ćirilicu, koju je Vuk Karadžić opet preinačio.

A mogli su smućkati i nešto drugo, treće ili deveto. Malo drugačije ili sasvim drugačije. Ipak, nikom ništa ne bi smetalo. Sistem bi svejedno bio savršen. Besmislen, ali perfektan.

Zanesen tim otkrovenjem, autor je pomislio da bi se romani u celini mogli napisati po abecedi.

„Delom Drina duboke gudure ili između kanjone kroz obala odsečenih okomito planina protiče reka strmih svoga tesne toka većim.” (Andrić ćuprija Drini Ivo na.)*

* U tradicionalnom diskursu: „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala.” (Ivo Andrić: Na Drini ćuprija.)

Možda bi se tim postupkom klasična, pomalo dosadna književna dela mogla približiti današnjem senzibilitetu, mislio je autor. Ali svoj tekst, skromno, nije smatrao (još) ni klasičnim, a (još skromnije) kamoli dosadnim, pa je abecednu varijantu, zasad, ipak odbacio.

Abecedni princip je primenio samo u raspodeli poglavlja, prema početnim slovima njihovih naslova.

Druga mreža koju je bacio preko teksta bili su brojevi. Oni iznad internetski podvučenih reci upućuju na linkove, koji su naznačeni u zaglavlju svake stranice.

Uzajamno uništavanje počinje u samim temeljima dvaju sistema.

Abeceda je zatvoren sistem, sadrži tačno određen – mali – broj elemenata (slova). Brojevi su pak otvoren sistem, u kojem je broj elemenata (brojeva) beskonačan.

Spajajući jedan strogo zatvoren sistem sa potpuno otvorenim, autor je, u strukturi štampane verzije svog internet-romana, odslikao naslovni simbol svoga dela na sajtu – jaje u svemiru.

 

Apokalipsa

Za registraciju svog internet-romana, autor je kod budimpeštanske Agencije za zaštitu autorskih prava uplatio 7.500 forinti. (Realna vrednost: 53 krigle piva.)

Taksa za registraciju ušla je u sistem svetskog kapitala na kojem su bazirani veliki sistemi, kojih se autor, ulazeći u njih. otarasio.

Objavljujući svoje delo na slobodnom sajtu. oslobodio se društvenih, kulturnih, privrednih i industrijskih institucija i struktura kao što su izdavač, štamparija, lektura, recenzija, tiraž, pa i honorar.

Ulazeći u vrhunski sistem Interneta, napustio je sve sisteme. Stvorio je nešto što je, u suštini, hipi.

Nešto potpuno slobodno.

Ali, sloboda ima svoju cenu: 7.500 forinti.

Lebdeći van sistema u gaćama, autor je čuo zvono i otvorio vrata. Poštar sa velikom torbom doneo je ček za struju.*

* U kojoj autor stvara svoje delo na sajtu. A koju koriste i čitaoci, čitajući njegovo delo. Autor se smeškao: „Hvala, ali ja ne radim za honorar.”

Idućeg meseca došao je znatno veći račun: kamata zbog kašnjenja. Uz apokaliptičku pretnju da će mu struja biti isključena.

To bi, doduše, takođe bila varijanta za napuštanje sistema, ali ne literarna; autorov internet-roman na sajtu, u tom slučaju, bio bi gotov (završen), a to je oprečno s njegovom suštinom.

Naime, roman gore na Mreži piše se – može da se piše – u nedogled, neprekidno. Sve dok ima struje, sve dok autor ima para za struju.

A posle se svejedno spušta mrak.

 

Autokoautor

..Sve ie struja   i sve struji u struji”, mislio je autor pesnički i tehnički, eruditno.

Prstima je plesao na kompjuterskoj klavijaturi, imajući utisak da se na svaki dodir, negde, u njegovom mozgu i u svemiru, pale lampe.

Bilo šta da pipne, sve se drmusa.

Sve može da dosegne pritiskom dugmeta.

Može, između ostalog, da pozove ovamo sve na svetu, pa čak i sopstvene tekstove. Time je, pak, autor postao svoj koautor – autokoautor.

Perun xxx Knjiga

Počeo je da citira – kopira – svoje tekstove prvo bukvalno, navodeći čak i bibliografske podatke, sve, sve, profesorski pedantno (autor je profesor književnosti na fakultetu u Budimpešti).

Bavio se, dakle, kloniranjem sopstvenih tekstova.

Kasnije ih je, međutim, malkice doterivao. Jer nije on pisac koji se ne razvija! A red je da se njegova evolucija odrazi i u njegovim tekstovima. Umesto klonova, pravio je tekstove-blizance. Gospođa Alina’ mu je rekla da se to čime se autor bavi naučno zove rekombinacija. A on je. da naučno ne zaostane za njom, takve rekombinovane tekstove nazvao mutantima. („Mutam ono što sam već rekao.”)

 

Autor

Junak autorovih romana Websajt-stori i Trik-roman.

Rođenje u senci Sentandreje i u mraku komunizma, ozaren svetlom s dveju strana: tamnim sjajem vekova od Velike seobe koja tone u bezdan prošlosti, i buktinjom svetle budućnosti, o kojoj se u to vreme nije moglo slutiti da neće, ni uprkos njegovom rođenju, biti sasvim svetla.

Njegovo rodno selo zove se Kalaz, a Mađari kažu: Budakalas. Nalazi se iznad Budimpešte u zemlji Mađarskoj, pokraj druma što uz Dunav ide duž desne, budimske obale, u severnom pravcu, do Sentandreje.

Autor je rođen mlađan, u rodnoj mu kući. Kuća je to stara, dignuta u doba Velike seobe.

Ulica se bese zvala, kada je on rođen, po nekom heroju komunističkome, pa je posle pada zvezde petokrake rujne, prekršten i sokak.

Ali to je potpuno svejedno jer predstavlja prelazno stanje, pošto će ta ulica nositi, kad-tad. ime nekog srpskog velikana rođenog u njoj.

A u njoj su velikani nicali ko gljive posle kiše! Bilo je tu slavnih tamburaša, medu njima autorov deda, onda ljudi učiteljske sorte, primerice autorov otac, a bekrija slavnih celog sveta našlo bi se u kolenu svakom i u svakoj kući u tome sokaku. (Izbor takav imao bi prednost trajnosti naziva, jer imena tamburaša i bekrija slavnih svaki režim može da prihvati.)

Školovanje

Razred bi i posle zvona za čas, dok učiteljica još nije ušla, skakao po klupama, a budući autor takođe.*

* Tada ga još, u kratkim čakširama. nije krasio onaj artistički aristokratizam koji mu je kasnije bio tako svojstven da je skakanje na klupe zabatalio, mada bi sa drugarima u kermesu igrati na stolovima još znao, istina tek uz neki lumpujući diskurs.

U zrelijim školskim godinama skakanje na klupama zamenila je prepisivačka delatnost. Prepisivan je domaći zadatak, s punom koncentracijom, pogotovo kada prepisivač ne bi razumeo ono što prepisuje, up. matematika ili šta je već bio čiji problem. Sa odmicanjem vremena (up. „posle zvona”) rasla bi i napetost, do stepena kada prepisivač više ništa ne vidi i ne čuje.

I tada bi autorčić zapanjio ortake:

„Ide Debelguza!”, šapnuo bi onako uzgredno, i ne podižući pogled svoj sa sveske.

„Mali Napoleon, pohvalila ga je učiteljica.*

* Za divno čudo, Debelguza se, zbog nadimka, nije uvredila. S jedne strane, verovatno, znala je i odranije da je tako zovu (to pred profesorima retko bude tajna). S druge strane, možda je na svoje dimenzije bila ponosna. (Kasnije, očima zrelog muškarca, autor je na staroj razrednoj fotografiji video da je Debelguza, tada, bila žena od trideset godina. „Taman.”)

„Napoleon je odrastao u višejezičnoj sredini i zato je bio sposoban da se istovremeno skoncentriše na više stvari”, rekla je učiteljica, pa je autorčić prvi put u životu osetio da je njegova dvojezičnost možda neki plus.

Snovi

Završivši osnovnu školu, autorčić se opredelio za srednju hemijsku, što bese znak njegove sklonosti ka misticizmu. Jer šta ga je na staze prirodnih nauka odvelo tad, to bi znao možda samo Bog.

„Na staze prirodnih nauka odvela me je ljubav prema herniji: zaljubio sam se u nastavnicu hernije”, krasi ovde autora memoarski stil, koji gradira: „A bejah zaljubljen i u Teodoru – ne caricu vizantijsku kojoj Justinijan bese muž, nego curu čiji je tur četvrtu klupu grejao.” S druge strane, pozivao se, retrospektivno. i na porodičnu tradiciju. Tvrdio je da su se i njegovi dedovi bavili hernijom. Naime, u Leksikonu stranih reci i izraza Vujaklija kaže da „hernija” potiče od grčke reći koja znači „levam, lijem”. A njegovi dedovi (ne Vujaklijini, nego autorovi) bavili su se levanjem i lijenjem, kao slavni podrumari i vinogradari, a i kao konzumeri svoga proizvoda (up. vino).

Autor je obojici svojih dedova čak i pomagao u radovima u vinogradu i podrumu, up. kopanje i žuljanje, rezanje, zalamanje. špricanje, berbenje. prešovanje, odlevanje (da! ekavicom!) i apcigovanje, pa i konzumiranje.

A vinograd koji sada obrađuje sin autorovog dede, sadili su deda, sin i unuk.

S treće strane (up. „povrh svega”), autor je kod Vujaklije pročitao da je „hemija” nauka koja se bavi promenama u materiji.

„Dakle sve je hernija”, zaključio je autor koji je dve svoje mlade godine posvetio mućki. Jer hemijska srednja škola bila je pre svega tehnička, dakle mućkaroška: naglasak je padao na mrcvarenje u laboratorijumu; up. smrad, isflekani beli mantili, opekotine na prstima, što od vatre (up. „bunzenov plamenik”), što od baza, što od kiselina!

„Ako je, međutim, hernija promena u materiji, onda je sve hernija”, mislio je eruditno on.

Čim nešto jeste, to je hernija. Nehemija je samo ono što nije. A to ne postoji. Jer ako postoji, već ga nema.

Toliko se zaneo tom mišlju da je na kraju uvideo da promene materije nisu samo materijalne. „I misao je promena – promena u mozgu.”

Najzad, autor je zaključio da je i govor hernija: promena u jeziku i gramatici.

„Čim nešto kažemo ili napišemo, to je apsolutno novo. Čak i onda ako kažemo nešto što je ranije već bilo rečeno. U tom slučaju novo je to da je to (ono), sada, ponovo rečeno. Čak i ako sam to. ranije, rekao ]a.”

Takve bi se promene (up. misli) odigravale s vremena na vreme (up. naglo prosvetljenje ili strujni udar) u autorovoj glavi.

Svemirski mozak

 

Bog

„Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!” – orio se glas iza kulisa.

Tako je počela – piše autor u svom romanu Mi že Sentandrejci – generalna proba na sentandrejskoj letnjoj pozornici na Glavnom trgu.

Čika Đura Šolet, koji je igrao Boga, nevidljivog ali akustički dominantnog (up. bas), sakriven iza kulisa, trebalo je da podigne zavesu, pritiskom odgovarajućeg (zelenog) dugmeta na spravi.

Međutim, podnapit i rasejan, Bog uporno pritiska pogrešno (crveno) dugme za spuštanje zavese, koja se, tako, nervozno trza, kao i glumci, a reditelj pogotovo.

Napetost je velika, prva scena bi trebalo da bude kao bum: poslednii Srbin iz Sentandreje stiže u raj, gde ga čekaju sveci i svi nekadašnji, sada već pokojni Sentandrejci, okupljeni oko patrijarha Čarnojevića.

Najzad sv. Petar spašava situaciju, skače iz postelje, pretrčava pozornicu, gura nespretnog Boga („Čika Đuro, idi odavde u pizdu tetinu”), pritiska zeleno dugme, i u apostolkama juri u rikvercu na svoje mesto.

Posle generalne probe izbija pobuna, glumci neće da igraju s nepouzdanim Bogom, koji se, međutim, kune da će na premijeri biti sve u redu. AH jok – scena se

ponavlja. Publika zauzima svoja mesta, gase se svetla, zvoni zvono, ali zavesa nikako da se digne.

GLAS IZA KULISA: Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!

REDITELJ: Sveti Petar kreće!

SV. PETAR: Čika Đuro, idi odavde u pizdu tetinu!

REDITELJ: Svi nepozvani dole sa bine!

KOLEGA ŠOLET: Ne brini, kurče, ja sam ođe. Bog!

 

Budimac, Bojan

Slikar, web-majstor (sajtist) i fotograf.

Dizajner naslovne stranice autorovog sajta – Websajt-stori.

BB je na svom sajtu  Novi Sad bez mostova 1999 – Veneciju na Dunavu – poslao u svemir.

Kao Ichwich – Sentandreiu

Razlika je u tome što je Ichwich popeo u svemir video-snimke g. Molerovih slika i ikona farbanih na staklu, a BB je poslao svoje fotografije snimljene na osetljivu traku „kodak”.

Snimci BB-a, zato. realnije odražavaju stvarnost. Koja je, međutim, na njima, irealna.

DOg — 11I1K. 131.  J

Ili ako sadržaj pisma asocira na konkretnu ličnost (up. ime), ili na osobu koja se vezuje za neko određeno mesto. Na primer, kada je Glavata Nata preko Interneta dobila Deset zapovesti^, znala je da joj imejf šalje bog.

Preko svog sajta s Venecijom na Dunavu, BB se upoznao s devojkom koja mu je na prvi mejl postala simpatična.

Brzo se ispostavilo da je električno preneta emocija bila uzajamna i da dinamično raste, nošena krilima mejlova koji su svake noći preletali svemir.

Devojka sa mejla pisala je (na engleskom jeziku) da rušenje mostova – koje je videla na BB-ovom sajtu –smatra užasom. Kao i druge oblike nasilja. Kojih je svet danas pun.

Veneciju na Dunavu posećuju mnogi, i BB-u stižu mejlovi s komentarima, iz celog sveta.

Verovatno celog. Pošto mesto i pravac odakle imejl stiže ne može da zna čak ni takav majstor sajta kao što jeBB.

Eskalacija simpatije na prvi mejl odigravala se pred autorovim očima, onih dana i nedelja kada su radili na autorovom sajtu. (Radili: autor je brbljao, a BB je svirao na klavijaturi kao na pijaninu.)

Izuzev ako pisac mejla napiše odakle se javlja. BB nije znao gde živi njegova simpatija na prvi mejl. Ta neodređenost, činilo se autoru, katalizovala je draž koja je strujala kroz svemir.

Međutim, imejlska veza je dosta brzo eskalirala u obostranu želju za eskalacijom veze u vanelektronsku varijantu.

BB i njegova simpatija na prvi mejl resili su da se vide.

Ali gde?

Dogovorili su se da to bude na pola puta. Ali od čega?

Po cenu žrtvovanja jedne dimenzije draži, morali su da otkriju svoje geografske koordinate.

Istina, mesto svog boravka BB i ne bi mogao da krije. Implicirano je u njegovom prezimenu – Budimac.

O njegovoj simpatiji na prvi mejl ispostavilo se, pak, da živi na obali Zlatnog roga. U Istambulu.

Lenjirom na mapi, izmerili su da se na pola puta između Budima i Carigrada nalazi Makedonija.

Kada je to čuo, autor se oduševio: „Ohridsko ezero! Makedonsko devojče!”

Imao je Iepih uspomena.

Jugonostalgija?

Samo delimično: u Ohridu je šveđansko devojče ljubio on.

„Šta ćeš raditi ako se ispostavi da bula ima sto godina i sto pedeset kila?”, kvario je autor BB-ovo raspoloženje humano. Hteo je da mu savetuje da u tom slučaju, kao alternativu, ipak, uzme u obzir neko makedonsko devojče. („U Londonu jedi biftek, a u Beču knedle.”)

BB mu je, međutim, rekao da riba izgleda sasvim dobro.

Autor je zinuo.

„Otkud znaš kako izgleda riba sa mejta?

Sad se, malo, začudio BB.

„Poslala mije sliku.”‘

Kao da je bio generalni makro makedonske devojčadi, autor je terao mak na konac.

„Otkud znaš ko je na fotografiji? Ko garantuje da je to zaista ona? Mogla je poslati lažnu sliku. Možda je to lokalna Brižita Bardo. Mis Carigrada.” BB je. međutim, smatrao da u tom slučaju devojka ne bi smela da dođe na sastanak.

Tada bi se ispostavilo da to nije ona.

„Izuzev ako bi i na sastanak došla lažna devojka”, napinjao je autor luk do ekstrema, ali je BB rekao da je to isključeno.

Prepoznao bi je (ili ne) po rečima. Jer je veza između njih u početku bila reč.

Imejl.

A tek zatim fotografija.

 

Bulgakov, Mihail

Ruski pisac. Sredinom 1920-ih godina počinje da piše roman o inženjeru s kopitima. U to vreme je u Moskvi pokrenut proces protiv Industrijske stranke – prvi u nizu čuvenih Staljinovih procesa. Na optuženičkoj klupi sedeli su engleski inženjeri.

Prilikom otvaranja američke ambasade u Moskvi, priređeni su bal i parada s vatrometom i životinjama.

Bili su prisutni mnogi poznati ljudi koje je nedugo zatim pojeo mrak.

Autor je iz toga video da je stvar ozbiljna. Pravi websajt-stori.

Sredinom 1930-ih godina, između Bulgakova i američkog ambasadora u Moskvi (Vilijem Bulit) razvija se prisno prijateljstvo. Amerikanac se intenzivno zalaže da Bulgakov dobije pasoš za Zapad, ali uzalud.

Od početka 1930-ih godina Bulgakov gori od želje da ode u inostranstvo. U interesu toga obraća se pismom direktno Staljinu.

Da lije šegačenje ili naivnost ono što mu 30. maja 1931. piše? Uverava Staljina da se sva lepota Rusije može sagledati samo izdaleka – iz inostranstva. A njega, Bulgakova, piše Bulgakov, oduvek je vodila samo jedna ideja – da se žrtvuje za domovinu.

A najbolju priliku za to imao bi – daleko od nje!

„Zato Vas najozbiljnije molim da posredujete kod vlade Sovjetskog Saveza da me od 1. jula do 31. oktobra 1931. godine pošalju na odsustvo u inostranstvo.”

„Da nije tužno i tragično, bilo bi smešno”, mislio je Ichwich’, pročitavši ovo čudno pismo u nekim novinama koje su objavile izbor iz neizgorelih rukopisa Bulgakova. (On je svoje papire, doduše, spalio, ali su kopije njegovih ranije zaplenjenih spisa sačuvane u arhivu policije.)

lchwich je zamišljao Staljina kako se tom pismu smeje, zatim izdire, isto kao peštanski policijski kapetan Bela Sabo koji se 1976. Ichwichu cerekao u lice i urlao.

Vikao je – komparativno – o nekoj kamili i iglenim ušima, odnosno o Ichwichu i Londonu.

Da će „drug mladić” onu devojku u Londonu s kojom se pred njihovim očima (up. „bezobrazno”) dopisuje kao Romeo s Julijom (!) videti jedino onda ako se pretvori u kamilu i provuče (se) kroz iglene uši. Dotle ne.

Daje živeo sto godina, Bulgakov bi (rođen 1891), najzad, mogao da putuje kud hoće.

Samo, to njemu više ne bi bilo interesantno. Tada bi, naime, već znao da tamo kuda je svoje junake, Majstora i Margaritu. kroz oblake i nebo poslao, ionako ne bi mogao da dospe.

„Margarita je osećala kako njen pobesneli konj grize i vuče đem. Volandov plašt se vijorio nad glavama ćele kavalkade, taj plašt poče da prekriva nebeski svod predvečerja. Kada se za jedan tren crni pokrov zaneo u stranu, Margarita se jureći osvrnu i ugleda da iza nje, ne samo što nema raznobojnih zvonika sa aeroplanom koji se vijorio nad njima, već da odavno nema ni samog grada, koji je propao kroz zemlju i ostavio za sobom samo izmaglicu.”

 

Četvrti krak

Nas krug
ima tri
jednake strane

Suđen nam je
prostor za nama
i levo i desno

Naša je Peć
naš je Đur
i naša je Jegra

A pred nama
nema ni milimetra

Naša večnost
traje tri prsta

Za Oca
za Sina i Duha

Odavde
iz Sentandreje
nema više kuda

Jedino
uz četvrti krak
krsta

 

Deset zapovesti

Velika je novost bila u severnom rasejanju srpskom kad je Muzej sentandrejski dobio kompjuter. Odjedared, prebačen je inventar u struju, a za pisma, da se pišu, montiranje imejl.

O toj vesti izveštenje dao je i Ichwich, televizijski urednik „Srpske panorame”. Divio se on Glavatoj Nati’ , muzejskom čuvaru, što pod svoje stare dane rastura računar.*

* „Deder kljukni ovo govno u šteker, derane!” (Ovo Ichwich ipak nije pustio pred javnost.)

Glavata Nata je u Ichwichevim očima bila simbol: poslednji Srbin u Sentandreji, živi spomenik trajanja, sagledanog s poslednje tačke na putu i izmaku naroda Velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem.

Zamišljao ju je kako sedi sama u Muzeju, okružena ikonama i u razgovoru sa nemim, molovanim svetiteljima.

Koji odsad lebde i na kompjuterskom ekranu.

Resio je da joj pošalje imejl. Nešto sakralno, u muzejskom duhu.

„Kako idu Deset zapovesti?”, viknuo je u kuhinju baki, ali mu je baba Koviljka gunđajućim diskursom odgovorila da kuva užinu i nema časa za ludorije. Uostalom, kazala je već Ichwichu da će se on, ne odlazeći u crkvu, odmetnuti i od Boga i od roda svog. „Eto, ne znaš već ni Deset zapovesti.” „Pa daj, reci mi ih.” „Šipak! Idi u crkvu, pa ćeš ji naučiti, opet. Jer kad si bio deran, znav si ji.”

Pošto ga je baka odbila, Ichwich se morao udubiti u Bibliju. U rnore sitnih slova, a bez pretraživačkog programa!*

* Kada je najzad pronašao ono što je tražio, video je da mu ni pretraživački program ne bi pomogao: uzalud bi upisao da traži „Deset zapovesti” – u srpskom prevodu Biblije to glasi „Deset svetijeh zapovijesti”, a u hrvatskom „Deset zapovedi”. Nema tog kompjutera koji bi te tri varijante uzajamno prepoznao.

Traženo mesto (Druga knjiga Mojsijeva 20, 2-17 i Peta knjiga Mojsijeva 5, 6-21) pronašao je, najzad, pomoću Hagovog Biblijskog leksikona, ali je u njemu zapanjeno pročitao da oko Deset zapovesti ima izvesnih dilema.

Deset zapovesti nisu jednosmislene!

Vekovima traje prepirka o podeli i redosledu, kaže Herbert Hag. U jevanđeljima Isus, na primer, citira samo pet-šest zapovesti, a kasnije su patrijarsi i teolozi o tim pitanjima raspravljali naširoko i nadugačko, jedni ih tumačili ovako, drugi onako. Između katoličkog i pravoslavnog interpretiranja Deset zapovesti takođe postoje razlike.*

* Nedoumice i razlike kulminiraju oko spiska zabranjenih stvari koje se ne smeju poželeti od bližnjega. Po rimokatoličkom poimanju, zabrane su podeljene u dve posebne zapovesti: jedna zabranjuje da se poželi žena bližnjega, a druga se odnosi na ostala dobra, na kuću, sluge i sluškinje, vola i magarca, dok u pravoslavnoj interpretaciji sve to spada pod istu zabranu i jednu zapovest –žena, zajedno sa volom i magarcem i ostalim stvarima.

Ichwich je uvideo da Glavatu Natu, sada, pod njene stare dane i na pragu sentandrejskog izumiranja, ne treba zbunjivati nejasnim zapovestima.

Poslao joj je dakle, samo poziv na pričešće i pozdrav od Boga: nebo@raj.bog.

*

Sentandreiski imperativ xxx Vrata koja se ne otvaraju

 

2014.

Sedeći u „Moskvi” kao dva Crnjanska, autor i njegov prijatelj, pesnik kupatila a i sarkofaga, poet reporterski i lirike strateg, u jesenje lepo doba 1996. pili su mastiku. („Moskva” je od onih retkih restorana u Beogradu gde toče to piće.)

Diskurs je u „Moskvi” sa običnog plana (up. „a šta mi sad radiš?”), kao helikopter, naglo uzleteo u estetske sfere.

Autor je rekao da roman piše, nov, a pesnik kupatila i ostalih stvari zapita za temu.

„Pod nasiovom Mi že Sentandrejci, o poslednjem Srbinu u Sentandreji pišem ja roman”, priznao je autor, a kada je dodao da glavni junak dela umire tek 2014. godine, prijatelj je njegov, pesnik kupatila i ostalih stvari, na prstima svojim i diskursom mrm-mrm, računati stao koliko će njemu biti tad godina!

Pesnik kupatila i ostalih stvari voli vino rože. Takvu je ružicu autorov deda u svom vinogradu cedio iz grožđa zvanog slankamenka.

Pesnik kupatila i ostalih stvari rođenje godine 1947. Katkad izračuna koliko ima još do neke godine

Kad budem imao 64 godine
The Beatles

 

Malo detinjstva se plavi
u očima al žuri da ga smeni
praznina – na stolu drema)
bokal sa vinom rumenim.

Usta su stroga al ćute.
Dostaje s dva-tri stiha samo
istinu reći – a posle stati.
(Alat ostaviti na mesto – tamo.)

Senka ta na čelu
verovatno se greškom steče –
al u sumraku i ona se gubi.
(Sve menja se i sve teče.)

Žena razmešta krevet
i o zimnici mrmlja u tami.
(Jutro će stići al još brže veče.)
Mrtvo ozbiljno teku dani.

Slobodan Zubanović: Strategija lirike (1992)

 

Eksplozija

Na kraju predstave na Glavnom trgu, piše autor u svom romanu Mi že Sentandrejci, iza kulisa, gorela je Sentandreja. Brujala su zvona praznih crkava, zanjihala su se stara klatna, padala je paučina sa prašnjavih gvozdenih skuta. Oproštajna i spora, zvonjava se otezala, kao zalazak sunca.

Plamen je šiknuo iz podrumskog prozorčeta Muzeja u Vladičanskom dvoru, zgrada se podigla i rasturila se u vazduhu kao pečurka, osvetljena sopstvenom vatrom koja je halapljivo zalizivala nebeski svod, okovan zvezdama

Uzastopna rasprskavanja između vitkog zvonika Saborne crkve i oronulog krova Vladičanskog dvora podigla su svetlosnu kupolu na nebesa, u kojoj su letele ikone sa molovanim svetiteljima, ripide, čiraci, litije, kamilavke, kukasti episkopski štapovi i epitrahilji, a oko njih su lebdele raširene, prazne odežde.

Povremeno bi se zalelujao neki zapaljen list iz starih letopisa, kao plamena ptica.

Svetitelji su poslednji put blesnuli u svetlosnom svodu na nebesima, prvo Svedržitelj u srebrnom oklopu, zatim Sveti Sava, i još mnogi drugi. Najzad i patrijarh Čarnojević, kao domaćin.

Kružili su nad Sentandrejom kao da su hteli da bace odozgo oproštajni pogled na grad u kojem su proveli poslednje decenije svog molovanog veka, u Muzeju, daleko od svojih rodnih crkava.

Zatim su se sunovratili, i popadali na zgarište Muzeja, i izgoreli, i postali prah i pepeo, i pod sobom zatrpali sve, čak i sopstvene tragove.

 

Glavata Nata

Junakinja autorovih romana Mi ie Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac.

Ona je poslednji Srbin u Sentandreji, čuvar tamošnjeg srpskog Muzeja.

Posle fajronta u Muzeju, Glavata Nata bi svake večeri, na nebu iznad krsta na Glavnom trgu. tražila Sentandreju među zvezdama, opijena rečima patrijarha Čarnojevića koji je, upozorišnoj predstavi o poslednjem Srbinu u Sentandreji, rekao da je Ichwich pomoću neke čarobne mreže, Sentandreju poslao u svemir.

A Glavata Nata je patrijarhu Čarnojeviću verovala na eks; ipak je u pitanju ugledan glumac koji je i ulogu Sv. Save igrao već.*

* Kao „ugledan glumac”, patrijarh Čarnojević (alijas Sv. Sava) spadao je među „viđenije Srbe”; takav je status pak, pored mnogih drugih, uživao i Ichwich, pozvan jednom na sastanak viđenijih Srba. „Samo da mi je znati gde su me videli. Možda kad smo bljuvali na šinama?” To je bilo moguće jer se o tome pričalo u vascelom severnom rasejanju. „Samo, zašto nije pozvan i Kuplung? On valjda nije viđen na šinama? A ovamo, on nije samo bljuvao nego i pišao. A onda se u krivini pojavio voz!”

U Muzeju, Glavata Nata je provodila svoje dane okružena ikonama, razvaljenim ikonostasima, starim rukopisima i kodeksima koje zbog staroslovenskog jezika i pisma nije umela da čita, pa je umišljala u njih diskurs po svom ćefu.

Nekadašnja čudesa – koja je znala iz pričanja starih žena – spajala je sa čudesima nove mode. Na primer, navikla se na televiziju kao da se tako nešto odvajkada podrazumevalo, premda u detinjstvu Glavate Nate u Sentandreji nije bilo ni struje .

Još više joj se dopao, kasnije, video-rikorder, a kompjuter ju je oduševio.

Filmove i emisije o Sentandreji, pošto ih je snimila, volela je da gleda u rikvercu. „Imamo samo prošlost; budućnost ne postoji”, rekla je kao pravi poslednji Srbin u Sentandreji.

Doduše, od kompjutera, koji je sentandrejskom Muzeju poklonila matična zemlja, Glavata Nata se u prvo vreme bojala. „Neće me protresti?” Dirke na klavijaturi učinile su joj se labavije nego na staroj vladičanskoj pisaćoj mašini. (U žutom bakarnom prstenu beli porcelan. U njemu, slovo.)

„Ma, lupajte slobodno. Al ne ko krava, ej! Ovlaš i fino, prstima, ko kad prebirate pasulj”, egzercirao je Kuplung svoju taštu. (Reply: „Daću ja tebi taku kravu da ćeš se okretati!”)

Najteže joj je bilo da se odvikne od lupanja entera na kraju redova.

„Ako je ova francava mašina tako zdravo pametna da sama ide u nov red, onda zaš ne počinje sama i novu – kako bi rekla – kiticu, šta li?”

„Pasus?”

„Daću ja tebi taki pasulj da ćeš se premetnuti!” Itd.

Izgledalo je da će Glavata Nata zbog entera dići ruke od računara. odnosno da će ga koristiti samo za upisivanje novih podataka u muzejski inventar.

A to nije bilo mnogo.

Sentandrejski Muzej je uglavnom bio „završen”, u njemu se čuvao jedan svet koji je, prema rečima njegovog poslednjeg čuvara, Glavate Nate, imao samo prošlost. Retko kad bi prispela po koja nova (a stara) ikona iz neke napuštene crkve Budimske eparhije, kad bi u selu umro poslednji parohijan. (Jer, dok je bilo i jednog živog, taj bi mesnu crkvu i njene ikone čuvao kao oko u glavi. Kada bi neku dragocenost hteli da odnesu na čuvanje u Muzej gde će biti „na dobrom mestu”, poslednji meštani bi rekli da je to ovde, kod njih, „na najboljem mestu”.)

Jedan naslov godišnje, plus inventarski broj – to je bilo sve.

Ujedan red, bez entera.

Glavata Nata bi pak. za svaki slučaj, upisala podatke i rukom, starinskim nalivperom, u klasičnu svesku.

„Jer šta ako nestane struja?” – rekla je svome zetu. „Ili ako se pokvari kompjute*? Ko moj frižide*. Tandrče i hrče.”

* Okrnjene oblike kompjute i frižide, u duhu srpskog jezika, stvorila je Glavata Nata, po uzoru na srp. juče (nesrp. jučer), srp. takođe (nesrp. također), srp. veče {nesrp. večer). Umesto srp. frižide koristila bi ponekad najnesrpskiju varijantu ladnjak.

Dublje se za računar Glavata Nata zainteresovala tek kada je od Kuplunga čula za sveznajuću svetsku Mrežu, zvanu Internet. Istina, u početku se plašila: „A1 da nije to, slušaj, nešto komunističko, ko Internacionala?”

Zadivilo ju je, međutim, kada je Kuplung rekao da se na Internetu nalazi sve. Treba samo da upiše reč ili ime koje traži, pa da (najzad slobodno) lupi enter – i dobija sve informacije i odgovore.

„Tu mora da se nalazi ćela sentandrejska prošlost, unazad do patrijarha Čarnojevića!”, mislila je Glavata Nata.

Smetalo joj je samo pitanje nije li sve to od onoga što ima rogove. Jer na sva pitanja čak ni sentandrejski Svedržitelj nije imao jasne odgovore. Samo je zujao, istina čudotvorno, ali nerazgovetno.

Sve na svetu zna ipak samo Bog. Onaj gore na nebesima.

klavijaturi kažiprstom besno, kao da ubija mrave. „Đe je puce za svirku?”

Kada joj je zet objasnio da su za slušanje kompjutera potrebna razna dodatna čuda, modem i zvučnik, izjavila je da je to, onda (up. u tom slučaju), „govno mačije”.

Šta ako upiše u Internet svoja pitanja, a odgovore ne bude čula? Ni toliko jasno kao zujanje čudotvornog Svedržitelja?

Popela se, dakle, pomoću kompjutera, Glavata Nata na nebo: na svetsku Mrežu na kojoj vise sajtovi kao komete.

Od Ichwicheve Sentandreje medu zvezdama ugledala je, prvo, kolo iznad Glavnog trga. To je bio spot, snimljen na osnovu g. Molerove čuvene slike na kojoj poslednji Sentandrejci cupkaju i đipaju oko krsta, a gore sa tornja Blagoveštenske crkve, sviraju im u frulu, sedeći na zvoniku, pokojni Tihomir Vujičić i čika Tić.

A pokojni Sentandrejci, igraju u raju, gazeći oblake!

Međutim, kao u grozničavom snu, uzalud je čuljila uši – muziku nije mogla da čuje. Raspalila je po klavijaturi kažiprstom besno, kao da ubija mrave. „Đe je puce za svirku?”

Kada joj je zet objasnio da su za slušanje kompjutera potrebna razna dodatna čuda, modem i zvučnik, izjavila je da je to, onda (up. u tom slučaju), „govno mačije”.

Šta ako upiše u Internet svoja pitanja, a odgovore ne bude čula? Ni toliko jasno kao zujanje čudotvornog Svedržitelja?

 

GospoĐa Alina

Junakinja autorove knjige Trik-roman.

Napisala je knjigu Istorija jedne ljubavi – Roman za jedinog čitaoca.

Delo je neobjavljeno, u dva primerka: jedan je autorski primerak koji se krije (od javnosti) u Alininom računam, drugi je takođe autorski primerak koji se krije u fioci autorovog stola u sobi koja gleda na Dunav (ali ga ne vidi što zbog toga jer soba nema oči, što od susednih zgrada i, potencijalno, od jablanova na obali koji se, međutim, ne vide od spomenutih zgrada).

Tako, Roman za jedinog čitaoca ima dva autorska primerka. Jedan poseduje autor, a drugi poseduje autor*

*-ka.

Primerak u autorovoj fioci leži ispod Alininog Dnevnika suncokreta, koji je izdat u jedinom primerku: mala sveska u tvrdom povezu, plavom i žutom (nebo i suncokreti), s bakarnom bravom čiji ključ visi na crvenom gajtanu.

U Dnevniku suncokreta nalaze se Alinine pesme.

One su umalo ostale nepročitane. Naime, autor nije uspeo da otključa knjižicu, koju mu je Alina poklonila – otključanu. Za svaki slučaj. Za slučaj da je autor,

industrijski, trapav. A nije! U istoriji industrije još nije proizvedena vinska boca iz koje on nije uspeo da izvadi čep. Makar negativno: ako neće da izađe, autor ga gurne, varjačom ili hemijskom olovkom, u bocu.

Naravno, u otključanoj bravi, ključ se, u pravcu otključavanja, ne okreće. Autor je, industrijski genijalno a pesnički simbolično, pomislio da je bravica pokvarena, pa se knjiga ne otvara kao izvesna vrata.

Ipak ju je otvorio, slučajno, kada je pogrešio. (I autor je čovek.) Zabunio se i okrenuo ključ u pravcu zaključavanja.

Naslov Dnevnika suncokreta je igra reci na mađarskom jeziku, u kojem su „sunce” i „dan” homonimi (mađ. „nap”). Tako, prema „Uputstvu za upotrebu”, Dnevnik suncokreta treba čitati polako, okrećući dnevno jednu stranicu: svaki dan po jedna pesma, jedan list.

Ali džabe! Autor se na knjigu, kada ju je najzad otključao, bacio halapljivo, kao u bazen, i pročitao je ćelu. I učinilo mu se da nije pogrešio. Knjiga je bila celina, kao tanjir (točak?) suncokreta.

Kada je o tome ponosno podneo Alini referat („Dosta brzo sam uspeo da Dnevnik otključam”), njeno se lice zbog autorovog prenebregavanja „Uputstva za upotrebu” naoblačilo.

Autor je, međutim, počeo da recituje prvu pesmu suncokreta – napamet. „Čitaj ove pesme kao kada vino piješ gutajući sporo, tek gutljaj po gutljaj.”

Ali ko je video budalu (autora?) da se sa bocom dobrog vina zeza, danima?

Pročitao je ćelu knjigu na eks, ali je, reče, resio da svaki dan po jednu pesmu nauči napamet. To ni profesorke književnosti nisu umele da postignu kod njega.

„Da, ali samo zato što te nisu terale da bubaš pesme koje govore o tebi”, rekla mu je Alina uzdržano kao gospa trubadurima.

Trubadurski štimung situacije kvarila je okolnost što se autor nije nalazio pod balkonom nego u krevetu, držeći u ruci zbirku pesama o sebi, a pod pazuhom (tip. zagrljaj), s njihovim autorom (up. gospođa Alina).

To je bio njihov uobičajen stvaralački položaj. U takvoj netrubadurskoj pozi spomenuo je autor Alini, na primer, svoj plan da Bitku za Sulejmanovac produži na Internetu.

Napraviće sajt i pisati nastavak romana direktno na Mreži.

Razmišlja, reče, samo o naslovu dela.

Tada je Alina postala autorov pravi koautor.

Ona mu je rekla da naslov internet-romana treba da bude – Websajt-stori.

Alinina Venecija

Ophrvan nekim dugotrajnim gripom, autor je već nedeljama disao samo na usta, a gospođa Alina mu je sipala u nos otrove od kojih je, kad bi mu procurili u grlo, imao utisak da je progutao čemeriku.

Počeo bi tad da kašlje najstrašnije, što mu bez tih kapljica nije bio simptom.

Istina, nos bi mu posle medicinskog trovanja privremeno postao ventilan, pa bi autor halapljivo – zaspao. Jer inače, zatvorena nosa, nije mogao da spava, odnosno budio se na svaki peti-šesti udisaj kroz usta, zbog gorućeg svraba isušenog nepca i grla.

Tako su mu se polako pomešali dan i noć u glavi, i java i san, u očima. Kretao se, tromo, između kreveta i kompjutera, a u taj košmar ulazila je samo Alina, kao sen, da mu ubrizga nešto u nos, da spremi hranu, navuče tešku zavesu i legne pored njega i zagrli ga, i dočeka dok on utone, zadihan, u san. On bi pak u polutami video, ili sanjao samo. njene oči, kako ga čuvaju.

Posle buđenja, međutim, bunovan, Alinu često nije našao kraj sebe; čuo je možda kako tandrče u kuhinji, ili osetio da je uopšte nema u stanu (up. tišina). Tada bi pored jastuka našao papirić s uputstvima za nos, do njenog dolaska.

Jednom je ispod takve cedulje pronašao – rukopis! Da! Ali ne onako kobajagi kao u trik-romanima, nego zaista.

Četiri presavijena lista ispisana kompjuterskim rukopisom, koji je autor odmah prepoznao – kao svoj. Tipična računarska slova i karakteristična, internetska ne izravnana desna margina i „tupi” početak pasusa.

A i sadržaj je bio, očito, njegov: još jedna priča o Veneciji i Alini, pod naslovom Alinina Venecija.

Autorovo autorstvo nije isključivala ni činjenica da je tekst bio pisan na mađarskom jeziku: ta zar nije autor dvojezični pisac, rođen u severnoj mu dijaspori pokraj Sentandreje?

Zbunjivalo ga je samo to što se nije sećao kada je taj tekst napisao i kad ga je doneo u krevet.

Možda u snu?

Tu pretpostavku potvrđivao je i sadržaj, pa i nivo pronađenog rukopisa.

„Zar je moguće da sam bio tako duhovit?”

Intelektualni nivo rukopisa na nekim mestima dosezao je visine koje autor, sada, budan, nije mogao da domaši. Drugde se pak nije slagao s onim što je pročitao.

„Ne razumem sebe, i ne slažem se sa sobom”, konstatovao je. Pa ako mu je ono prvo bilo razumljivo i simpatično (up. „složena ličnost”), ono drugo mu je smetalo, jer je davno bio prevazišao stepen naivnog relativizma, prema kojem niko nikad nije u pravu, pa čak ni on.

Zbog toga mu je pronađeni rukopis postao sumnjiv. Počeo je da sumnja u autentičnost svog autorstva.

I najzad, kada je stigao do pasusa u kojem se dovodi u pitanje njegova naučna kompetencija i znanstvena valjanost njegovog venecijanskog eksperimenta na Trgu sv. Marka, autor je shvatio odakle duva vetar.

Postalo mu je jasno da vetar duva iz pera gospođe Aline.

*

U svom Romanu za jedinog čitaoca Alina piše da su dvoje zaljubljenih, jednom, zastali pred ogledalom i gledali (se) kako su tokom dugih zajedničkih godina postali jedno drugom slični.

To sad, izgleda, važi i za stil!

Alina je postala sposobna da virtuozno parodira autorov diskurs. srpski – na mađarskom. Katkad je u tome otišla tako daleko da je parodija postala autentičnija (bolja?) od originala. (Up. „Zar je moguće da sam bio tako duhovit?”)

Odala se, smatrao je autor, samo iz ljubomore. Kao profesor na tehničkom fakultetu, Alina je teško podnosila da je na polju egzaktnih nauka i tehnike i autor natprosečno kompetentan. Njoj je to oduvek smetalo, a sada je u to počela čak i da sumnja. Premda je znala da je autor završio bezmalo dva čitava razreda srednje hemijske škole. Alina je, međutim, smatrala da se autor posle neuspeha na polju prirodnih nauka, sasvim prebacio na neprirodne nauke: na polje humanih znanosti.

Napisala je, na primer, da autorov venecijanski eksperiment i nije bio eksperiment, jer je hteo da bude, odmah, dokaz. Barem kad je reč o autorovim namerama. Dokazivanje nečega u šta je, prema Alininom mišljenju, autor svejedno bio ubeđen. Da u Veneciji postoji samo jedan Trg sv. Marka.l

Drugim rečima – ali samo Alininim! – autor misli da ne postoji beskraj, samo jedno (jednost).

Jer, tvrdi autorka pronađenog rukopisa, autor polazi od pretpostavke da je beskraj jedan. A junakinja priče smatra da je jedno – beskrajno. Autor za postojanje jedinog beskraja traži fizički dokaz, dok Alina, kaže gospođa Alina, u beskrajnost jednoga – veruje.

Posle tog iskaza, gospođa Alina piše da je Veneciju Alina doživljavala kao internetski link koji može da poprimi različita značenja, zavisno od pravca iz kojeg ga dosežemo, putem različitih linkova.

Tako je Alina, kaže gospođa Alina, krenula radosno u Veneciju, kuda ju je autor s mističnim osmejkom u uglu usana, pozvao na izlet. Nadala se nečem lepom, iznenađenju pripremljenom za nju specijalno – ljubavnom poklonu. Ta već tako davno, možda tri godine, nisu bili u vodenom gradu, a pre toga su dolazili često, pa makar za vikend. Alinina vera da postoje čuda buknula je u njoj sada kao vulkan spreman da izbije. Bila je srećna.

Nije ni slutila da je autoru potrebna (samo) kao asistent. da je vodi u Veneciju isključivo zato da bi mu pomogla u dokazivanju da nema čudesa. Da u Veneciji Trg svetoga Marka postoji tek jedan. Uprkos strelama iz raznih pravaca što kroz lavirint grada lete u pravcu San Marka.

Vođeni ciljevima među kojima su zjapili čitavi svetovi, piše gospođa Alina, Alina i autor, ipak držeći jedno drugo za ruku, ukrcali su se u vaporeto i ušli u grad, krivudajući Velikim kanalom. Pred očima im se razvijao prizor koji steže srce kad se posle kratkog uvoda putnik nađe, odjedared, u sredini, gde sliku koja stvara iluziju vekovne nepromenljivosti doživljava kao orgazam okončan grcanjem, ili barem kao uspomenu na orgazam okončan grcanjem.

Brišući slane kapljice sa lica, Alina je kroz prizmu suza sumorno gledala u čudesan grad, autor je pak buljio u nju i u njen svileni venecijanski šal koji su kupili, onako šale radi, kada su prvi put bili u Mlecima; vašarski šal, išaran zlatastim meandrima i s gondolom u sredini. Taj turistički suvenir Alina, naravno, nikad nije nosila, a sada ga je ipak ponela, kao spomen na prvi dolazak.

Autor je u međuvremenu, piše gospođa Alina, postao kreativan. Čim su se iskrcali na Trgu sv. Marka, iskao je Alinin šal, za eksperiment.

Čitajući u krevetu pronađen rukopis, autor se čudio odstupanjima od stvarnosti, realistički odražene u njegovoj verziji. On spominje izričito maramu, a gospođa Alina govori o šalu; on kaže da je maramu sam svezao oko brave na vratima katedrale, ona piše da je šal ona svezala na stub s leve strane crkvene fasade.

Dve verzije se podudaraju samo u tome da, vrativši se na trg. maramu, ili šal, nisu našli.

Alina je u tome, piše gospođa Alina, videla čudo, dok je autor psovao venecijanske lopove. Nju je to zbunilo, ali je ćutala. Počela je da nazire autorove namere. I, postala je tužna. Izgleda, neće biti iznenađenja.

Posle toga, piše gospođa Alina, ispred crkve, umesto marame, u funkciji oznake, autor ostavlja nju. a on odlazi sa trga.

Čekajući njegov povratak zagledana u sijaset golubova, Alina je, piše gospođa Alina, počela da koketira s jednom pticom. Ili obrnuto? Gegala se pred njom (ptica, pred Alinom) držeći pristojnu distancu, ali kao da je mami, kao da je zivka. Kada bi Alina zastala, stala bi i ptica, i vrebala, kao da ima oči na leđima.

Tako je Alina odlutala na mali sporedni trg sa smešnim, glavatim lavovima, i srela venecijanskog paticvrka koji je počeo da joj dobacuje, prvo na italijanskom. zatim na nepravilnom nemačkom jeziku, nedvosmislene ponude, sve dok se autor nije pojavio.

Umesto da se radovao što je nisu oteli venecijanski satiri, autor je Alinu, piše gospođa Alina, nazvao nepouzdanom i uzdisao što, zbog nje, mora da ponovi eksperiment.

Alininim makazicama autor kleše znak u jedan stepenik na Trgu sv. Marka, zatim opet zajedno odlaze sa trga, a kada se vrate, na njihovom znaku sedi mala Japanka.

Nju, piše gospođa Alina, trikom oko zajedničkog fotografisanja, Alina diže sa basamka, ali dok u autorovoj verziji autor uspeva da sedne na znak, u priči gospođe Aline autor nije dovoljno brz, te Japanka opet seda na znamenje.

Dokaza dakle nema, piše gospođa Alina. Autor se, u krevetu, začudio. Zar će priča ostati nezavršena?

Tako mu se barem činilo dok nije pročitao i poslednju stranicu. Na njoj je, međutim, kao u snu, našao završetak ne samo Alinine priče nego i svoje. Posle neuspelog pokusa sa znakom u kamenu, piše gospođa Alina, Alina se pitala zastoje autoru uopšte bilo stalo do ikakvog dokaza. Posle kraćeg razmišljanja, kada je najzad shvatila, resila je da mu zada poslednji udarac, isceliteljski, kojim će iscediti iz njega i poslednju kap naučnih ambicija.

Uhvatila ga je za ruku i odvela do železničke stanice zvane Ferovija. Ušli su u vaporeto i vratili se u grad, istim putem kao jutros kada su doputovali. Nisu razgovarali, nego su, vlažnih očiju, gledali svoju Veneciju, po drugi put viđenu toga dana. Šrmckali su od slanog i oštrog vazduha, oči im je štipala sipeća jesenja magla.

Kad su stigli do stanice Santa Maria della Salute, na stepenicama ispred crkve ugledali su jedan čudan par: sedeli su zagrljeni, spuštajući glavu jedno drugom na rame, premda to tehnički uopšte nije moglo biti lako, ali su oni ipak uspeli, lebdeći u magli, koja ih je najzad progutala.

Vaporeto je zatim prešao na drugu obalu, u stanicu kod Trga sv. Marka. Alina je, piše gospođa Alina, uhvatila autora za ruku i odvela ga pravo do hrama, gde je na stubu u levoj strani fasade, privezan lepršao njen svileni šal.

Alinine beleške uz priču „Alinina Venecija”

 Alina je ženski lik koji pripada sumnjivom licu koje se pod imenom Autor pojavljuje u autorovom autobiografskom trik-romanu, ali mu ona nije ni majka, ni kći, ni supruga.

 Venecija je filozofski produbljen predeo zajedničkog života Aline i autora, sudbonosno mesto u njegovim romanima, simbol svega bitnog i neuhvatljivog.

 Internet-roman je autorov izum, trik-roman u kojem se program za pisanje na Internetu koristi u svrhu stvaranja kvazitrodimenzionalne strukture jednog postmodernističkog romana u kojem se, pomoću gomile linkova između potpuno slobodnih i zamršenih a sa svačim povezanih asocijacija, razvija i u celinu sastavlja priča s mnoštvom linija kretanja i pravaca na Mreži, koja je, poput nervnog sistema, na raznim mestima različito osetljiva.

 Autor je dvojezični pisac koji plazi čas jedan čas drugi svoj jezik, a ponekad oba odjedared, ili ih zavlači za zube, zavisi kako je raspoložen.

Autorova napomena

„Sad tek ne znam kako stoje stvari!”, mumlao je autor. Iz istorije i prakse egzaktnih nauka nije mu bilo poznato da i asistenti naučnih eksperimenata mogu imati svoje asistente, i to tajne.

A sva je prilika da je u priči gospođe Aline, junakinja, Alina, imala svog asistenta koji je svileni šal ukrao, pa vratio na Trg. sv. Marka.

Autor je ljubomorno, kao Otelo po drugi put među Venecijancima, pretpostavljao da je Alinin asistent bio onaj šareno odeveni kepec s kim je Alina, na trgu sa glavatim lavovima, konspirisala.

 

GospoĐa Twist

Junakinja autorovih romana London, Pormaz i Bitka za Sulejmanovac.

Biografski lik, jer sve što čini i što joj se događa u romanima, uzeto je iz njene biografije iz romana.

Mada, neke fleke su nejasne.

Niko ne zna šta ju je 1976. godine odvuklo, iz Londona, na skijanje, baš u Tatre, iznad kojih je rudila crvena petokraka.

Još manje se zna da li bi bila otišla da je slutila da će tamo, u snegu, upoznati Ichwicha i zaljubiti se u njega, pa onda, zbog gvozdene zavese. sedamnaest godina čekati u Londonu da ga ponovo vidi.

A i to samo slučajno, kada će otpratiti svog muža, Mr Twista, na službeni put u Veneciju.

 

GrujiĆ, Milorad

Kao direktor izdavačkog preduzeća kod kojeg je trebalo da izađe autorov (neki prethodni) roman, Grujić je Milorad jednog lepog dana autoru javio radosnu vest, imejlom, uz uobičajen skraćeni pozdrav i potpis:

„Tvoj roman sam odneo u štampariju. Izlazi za mesec dana. Dolazim tada kod tebe da ti donesem primerke. P. M.”

Autor je odmah poslao „reply” (odgovor ekspeditoru), pa je direktor izdavačkog preduzeća primio sledeću poruku:

„Tvoj roman sam odneo u štampariju. Izlazi za mesec dana. Dolazim tada kod tebe da ti donesem primerke. P. M. Super.”

Dugo je direktor izdavačkog preduzeća razmišljao o tome kada li je on napisao roman koji je P. M. odneo u štampariju.

Naime, ni ta varijanta nije bila nezamisliva.

Jer direktor M. u imejlskom obliku i „DrM” („dragi Milorad” ili „direktor Milorad”, spojeno „DrdrM”) nije bio od onih koji ne pišu romane, a pogotovo romane koji nisu u vezi sa P. M. (up. autor).

Ne, nasuprot. DrM je uveliko pisao romane. A u jednom od njih – U zasenku Dunavskom sokaku – pojavljuje se autor, kao junak.

DrM je, dakle, autorov autor. Tvorac, demijurg.

Autoru se dopao roman u kojem se, on, pojavljuje kao junak. Svome demijurgu čestitao je:

„Čestitam ti ja! Roman si sjajan napisao ti. Doduše, lako je dobre romane pisati o pozitivnim junacima kao što sam ja.”

Autor je bio ponosan, ali skromno – jer u kompoziciji DrM-ovog romana čak i tako pozitivnom junaku kao što je autor, pripadaju skromno (up. svega) dve.

Svojevremeno, kada mu je sinula ideja da Bitku za Sulejmanovac nastavi na Internetu, autor je – kada mu je kosa još elektrisano lebdela od naglo poraslog moždanog napona – digao telefon da saopšti vest svom izdavaču.

„Čitaš roman, i na 17. stranici pročitaš da je Ichwich, preko Interneta, poslao Sentandreiu u svemir. A kada otvoriš sajt, vidiš…”

„Svemir”‘, rekao je DrM, i time je postao prvi (usmeni) koautor autorovog internet-romana.

 

Ichwich

Junak autorovih romana London. Pomaz, Mi že Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac. Rođen hiljadu devetsto pedeset i neke u Pomažu, srpskom selu na severu Mađarske, između Budimpešte i Sentandreje.

Ime

„Ichwich” je – izg. Ičvič – uobičajeni mađarski nadimak za Srbe, nastao zvukovnom imitacijom tipičnih srpskih prezimena na –ić, –vid.

Glas ć je fonetskom greškom zamenjen za č – Ičvič, urnesto Ićvić – zato što mađarsko uvo ne razlikuje srpske suglasnike ć i č, pa je za ć pogrešno izabran mađarski glas cs (č).

U mađarskom izgovoru, srpska prezimena zvuče kao da su slovenačka ili ruska.

Nadimak „Ičvič” koristio se od 19. veka u mađarskim satiričnim i humorističkim listovima, odakle je prešao u govorni jezik, ili obrnuto.

Ovde se Ichwichevo ime piše interneticom, zato što je ovo Websajt-stori.

Biografski podaci

Ichwich je snimatelj „Srpske panorame”, nedeljne TV emisije srpske nacionalne manjine u Mađarskoj.

Da! Pred tom činjenicom u vodu padaju pretpostavke o auto(r)biografskom karakteru Ichwichevog lika. pošto autor ne samo da nije snimatelj „Srpske panorame”, nego uopšte nije snimatelj.

„Srpska panorama” pak i ne postoji: TV emisija srpske nacionalne manjine u Mađarskoj zove se „Srpski ekran”.

Bome.

Između fikcije i stvarnosti postoji razlika čak i u slučaju takve male stvarnosti kao što je srpska (stvarnost i zajednica) u severnorn svom rasejanju.

Ichwich živi u Pomažu u kući iz doba patrijarha Čarnojevića

– daleko od gospođe Tvvist’ koja, kao mnoge druge Engleskinje, živi u Londonu koji se, kao mnogi drugi engleski gradovi, nalazi u Engleskoj,

– i daleko od Srpkinjica mnogih koje žive u matičnoj im zemlji, velikoj i maloj (i sve manjoj) Srbiji, u koju Ichwich odlazi samo na kratke izlete.

Šta u takvoj situaciji u Pomažu na severu Mađarske preostaje Srbinu?

Preostaju mu Mađarice. (Up. situacijski kosmopolitizam.)

*

Ali šta je sa pomaškim. sentandrejskim i okolnim Srpkinjicama iz doba patrijarha Čarnojevića?

Stare su već izumrle, a novih je veoma malo i sve ih je manje, up, eskalacija asimilacije u tragičnost periferije, ili ugrožavanje nacionalno čiste erotike.

Ali kada negde smrkne, drugde osvane. Vetrovi su ratnih godina 1990-ih doneli sa juga miris baruta i izbeglog sveta nove talase.

Nastali su time za Ichwicha povoljniji uslovi za nacionalno svesni erotski život.

S idealnom dragom u Londonu, Ichwichu se učinilo da je došlo idealno vreme za izgradnju ljubavnog trokuta.

Pardon!

Čim je ovo izustio (isperio, up. pisac), autor se prenuo u čudu: zar je negda uzaludno traćio vreme naukama prirodnim se baveći? Jer, ako je Ichwicheva idealna draga u Londonu, a ovde su mu Mađarice i izbegle Srpkinjice date, onda je to – Engleskinja, Mađarica, Srpkinjica – sam po sebi trokut.

A gde je tu Ichwich?

Uzmemo li i njega u obzir – a bez njega ceo trokut ljubavnoga tipa nema mnogo smisla (barem ne za njega) – umesto trougla, dobijamo kvadrat ljubavni.

Tu se opet jasno vidi da su razlike između Ichwicha i autora prilično goleme.

Naime, autor, matematički, s uglovima ljubavnoga tipa stoji drukčije. Od klasičnog tipa ljubavnog trokuta odstupa on nekad i plus i minus.

Imao je on već ljubavnu figuru i petokraku.

Drugi put bi opet prekardašio u suprotnom pravcu, redukativno, pa se može reći da je stvorio i novu figuru –dvokut* ljubavni!

* Up. vernost (diskurs starinski).

 

Idealna draga

Kifle moliću dve
i sto grama parizera.
Cura u belome
za pultom mije numera.

Samo, čini mi se,
devojku tu bez ruha znam.
Porno filmove ja,
tja, možda mnogo gledam.

*

Preko Interneta svako može da pronađe svoju idealnu dragu jer polje domašaja je beskrajno.

Na raspolaganju je ceo glob i svemir, koji se vrti u zanosu ljubavnog diskursa   .

Onaj ko ni u takvim idealnim uslovima nije u stanju da pronađe svoju idealnu dragu, taj i nema idealnu dragu.

Ili nije kadar da je smisli, jer ima slab server. Ili se ne razume u računar.

 

Ikona na staklu

Stari sentandrejski slikar, junak romana Mi že Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac, g. Moler, svoje čudne slike i ikone farbao je na staklu.

Čudno, nadrealno, s obe strane stakla.

Te slike je Ichwich’ snimio na video i poslao, preko Interneta, u svemir.

Glavata se Nata tome načudila, jer su slike bile lepe, fantastične, ali se bojala da su apokrifne.

Nije znala stara da je već i Venclović znao za čudesnu ikonu na staklu:

„U nekom vilajetu što se zove ono mesto strana ljuzitanska. neki se čudni za divotu kristal nahodi, te po na više obraza ikone maliraju Hristove i svete Bogorodice. I napisati na njemu Hristov (lik) samo to staklo s razlikom formom ukazuje. Kad vidi se malim detetom, kad pak momče mlado dvanaistogodištno, kad čovek svršit od trist godina, kad opet raspet na krstu, časom pak grozna strašnoga sedeća na prestole sudiju. A jednom formom napisat je, ne od toliko ruku! Tako i prečista devica Marija naliča je tome kristalu.”*

* U: Milorad Pavić: Gavril Stefanović Venclović. Srpska književna zadruga, Beograd, 1972, 283.

 

Internetica

Novo (tretje) srpsko pism
 © Petar Miloshevitj. 2000.

 

Slova i primeri

ch – chovek
dj – djavo
lj – ljubav
nj – njiva
sh – shofer
tj – tjorav
zh – zhena

Tipovi novih slova

eh, sh, zh
dj, lj, nj, tj

Jednostavnost sistema

Kao menjači suglasnika, upotrebljavaju se svega dva: h, j

1.  Slovo h uz c. s, z, ima funkciju kao ..haček” na c. s, z u latinici.

2.  Uz d i t kao znak umekšavanja stoji j, kao u lj, nj.

Bez smetnje

Ch, zh – U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske nema nijedne reči koja počinje sa suglasničkim skupom „ch” ili „zh”, pa ih verovatno vrlo retko ima i unutar reči. Zato ch i zh kao jedno slovo, ne dovodi do zbrke.

Sh – u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske ima petnaest samostalnih reči koje počinju sa sh (od toga deset stranih). Nezgodna je naročito reč „shvatiti” koja bi se imerneticom čitala kao „švatiti”. Za nju se nudi kao rešenje pisanje neknjiževnog oblika „svatiti”.

Panslavizam

Internetica se može koristiti za sve sloavenske* jezike (up. panslavizam).

* Oblik ..sloavenski” nije greška, nego specijalni diftong za zajednički oblik srpskohrvatskog i hrvatskosrpskog izraza „južnoslovenski” i „južnoslavenski”.

Geneza internetice

Jednog dana autor je primio imejl sa tekstom: „Mis voli misa.” U poruci je pisalo da je to potpis za sliku, ali se ona na autorovom ekranu nije pojavila (up. starinski Windows 3.1 i drevni imejl-program).

Na svom ekranu on je opservirao dakle samo ovo: „Mis voli misa.”

„Ja sa svoje stane dajem prednost varijanti kada mis voli mistera”, napisao je i poslao autor seksualno eruditan i iskren odgovor: „Pogotovo mi odgovara varijanta mis voli mistera onda ako sam taj mister – ja. Zavisno, naravno, od misovih parametara, up. uzrast, volumen, kilogrami itd.” Pozdrav, potpis, enter.

Najzad, zbog (radi) svog internet-romana, autor je morao da menja server da bi i sam mogao da se popne na svoj sajt, pa je nabavio program Windows 98.

Tada mu se iznad potpisa „mis voli misa” pojavila slika, pa je video da su u pitanju i u akciji, ljubavnoj, ne mis i mis. nego – mausi! Maie zveri, nekorisne, iz reda glodara. sa izduljenom facicom i dugim repom. (Nalik na spravicu koja je i za kompjuter privezana dugim repom i potrebna je za rukovanje njim.)

Ali u toj varijanti s mausima autor nije video sebe ni toliko koliko u onoj kada mis voli misa. „Mausi su ipak mali”, parafrazirao je Jima Morrisona koji u filmu Doors, u ekstazi na koncertu odbija da seksualno iznenadi pudlicu koja se popela na binu. („Jako je mala.”)

Upozorenje:
Pazite, bili ste subjekt eksperimenta!

Da li ste primetili da su u ćelom tekstu pod naslovom Geneza internetice, upotrebljeni samo takvi izrazi u kojima nema onih slova koja se ne nalaze u osnovnoj kompjuterskoj (engleskoj) abecedi?

Autor je u takvom pisanju video varijantu plus za pisanje na Internetu: treba prosto izbegavati izraze u kojima ima nezgodnih, komplikovanih slova.

Ali, neko bi mogao da pomisli da se time redukuje polje i smanjuje bogatstvo srpskoga jezika.

Autor smatra da jok. Naprotiv. „Postoje, hvala bogu, sinonimi”, mislio je eruditno on. Potraga za izrazima bez slovnog belaja, korisnike srpskoga jezika gurala bi upravo u pravcu gomilanja bogatstva diskursa.

Dobro, neko bi mogao kazati da belaji sa slovima nastaju samo na Internetu i u mejlu, jer prilikom pisanja rukom i u tiskanim knjigama takvih problema nema.

Samo, smatrao je autor poput Crnjanskog*,

* „Samo, to nisam ja, ni Venecija…” (Lament nad Beogradom, 1956). tradicionalni ne elektronski oblici pisanja sve intenzivnije jenjavaju, jer ih sve intenzivnije potiskuju ne tradicionalni elektronski oblici pisanja koji sve intenzivnije ne jenjavaju.

Sa pisanjem prezimena „Crnjanski”, u pogledu slova, autor nije imao problema. Ali, znao je da Crnjanski ipak nije jedini srpski pisac, i da je njegovo ime u pogledu slovnog nebelaja izuzetak. Znatniji deo srpskih prezimena ima deminutivni kraj. slovno nezgodan za kompjuter.

„Dobro, shvatam i razumem i kapiram ja, i jasno mi je to, nije da nije”, nizao je autor, bravurozno, slovno nebelajske sinonime samo da bi primenljivost svoje ideje demonstrirao.

Jer od nje nije hteo da odustane.

Sjedne strane, prezimena nisu neophodna. Njihovo izbegavanje je u duhu srpskom. Postoji u tradiciji. Dovoljno je kazati „Vukove reforme”, „Dositejeve ideje” ili „Brankova lirika”.

Isto tako, moglo bi da bude i „Slobina poezija”. Svi bi znali o kome se radi. (O Zubi.)

Ili, recimo, „Jovanove pesme”. Ne smeta što imamo dva Jovana poete. Jedan je Zmaj, drugi nije. Jovan ne-Zmaj. Duka.

Hvala tome. srpska prezimena ne bi trebalo upotrebljavati u krnjem obliku kao bugarska, na primer: Jakov Ignjatov. (Premda se to i rimuje.)

Najzad, zamisliva je i skandinavizacija srpskih prezimena; umesto nezgodnog finalnog deminutiva pisalo bi se: „sin”, na primer Ivo Andrin sin. (Time bi se, plus, naglasila veza Srba s Hyperborejcima o kojima je pisao Crnjanski.)

Ako se pak oblik Ivo Andrin sin nekome ne bi dopao, taj bi mogao da koristi oblik „srpski Nobelovac”, a kasnije, eventualno, „prvi srpski Nobelovac za literaturu”. Jer nije nezamislivo da i neko drugi dobije Nobelovu nagradu, i to ne za literaturu, nego, recimo, za mir, a ovamo Srbin.

Rechnik – Slovar (Sinonimi)

Problematichne rechi – Nebelajski izrazi

budutjnost – futur, sutrica
chovek – ljud
machka – cica, devojka
objashnjenje – objasnica
zhaba – kreketica
zhivot – ljudski vek, besmrt
zhivotinja – zver
itd.

 

Ispovedanje

Na kompjuteru sentandrejskog Muzeja, Glavata Nata primila je sledeći imejl, pisan interneticom:

Poshto u gradu vishe nema srpskog popa, poslednji Srbin u Sentandreji svoje ispovesti pred pricheshtje neka poshalje pismeno, direktno na adresu: nebo@raj.bog

„Daću ja tebi takog boga da ćeš se okretat”, napala je Glavata Nata na svog zeta, ali Kuplung se branio:

„Kunem vam se u boga s kojim se dopisujete da mejl nisam pošlo ja.”

„Nego koja gorska?”

„Zar niste pročitali potpis? Piše lepo: bog.”

 

KŠ, Danilo

,.Šta da radim? Volim dve žene.”

(…)

„Ljubav je užasno teška stvar. Nemojte nijednoj da nanesete bol. I nemojte da prenaglite. Zbog sebe. I zbog njih.”

Danilo Kiš: Lauta i ožiljci. BIGZ, Beograd, 1994, 61.

Uzalud je autor na kraju svoje (mađarski pisane) Istorije srpske književnosti obelodanio tablicu sa pravilnim izgovorom srpskih slova, izvesne uvrežene greške ta knjiga, ma koliko debela, nije mogla sasvim da istrebi. (Mada proces traje.)

Ime „Danilo” mnogi Mađari izgovaraju i nadalje s mekim „n” – Danjilo – pod uticajem ruskog jezika. koji se u zemljama Varšavskog pakta, za vreme komunizma, učio obavezno.

Up. još Dubrovnjik.

 

Knjiga

Gledao je u kompjuterski ekran s negativnom slikom – bela slova u crnom polju, a gledao je iznad Windowsa, ujedno, i kroz prozor svoje sobe.

Plavo nebo, krošnja kestena i vrbe, susetka na balkonu preko puta prostire rublje, zaliva muškatle.

Valjaju se tromi prepodnevni sati, deca su u školi, radni narod radi daleko, u gradu što ključa.

U kuli od slonovače vlada mir.

*

I onda iznenada neko zvoni.

Poštar.

Donosi paket.

Autor potpisuje potvrdu o preuzimanju i unosi, zamotane u braon pakpapir i prevezane šećernom špagom, autorske primerke svog romana Bitka za Sulejmanovac.

*

Miris farbe, papira, lepka.

A u sobi na ekranu lebdi elektronski nastavak romana.

Delo autokoautora autora mirisave knjige.

 

Koautori

Autokoautor – Budimac, Bojan – Bulgakov, Mihail

– Gospođa Alina – Gruiić, Milorad’ – Kiš, Danilo

- Kostić, Laza – Krasnahorkai, Laslo – Misoglad, Gabor – Popa, Vasko:

Izdavač i registracija:

Samizdat

 

KostiĆ, Laza

Srpski pesnik. Voleo je da nosi šešir u džepu.

Bez njega i njegove ljubavi s Lenkom Dunđerskom i pesme Santa Maria della Salute, Iehwich možda nikad ne bi otišao u Veneciju.

Možda bi mislio da je Venecija kič – Las Vegas iz nekog starijeg stoleća.

I tako, možda ne bi sreo tamo ponovo, posle sedamnaest godina gospođu Twist.

Laza Kostić se 1891. godine zaljubio u Lenku Dunđersku, trideset godina mlađu od njega. Pobegao je od nje, i oženio se s Julijanom Palanački. Kada se vratio sa bračnog putovanja iz Venecije, čekala ga je vest da je Lenka Dunđerski, u svojoj dvadeset i četvrtoj godini, umrla.

Četrnaest godina kasnije, 1909, nastaje Kostićeva pesma Santa Maria della Salute. O crkvi u Veneciji’ koju je gledao na svom bračnom putovanju.

I o Lenki Dunđerskoj koja je bila, izgleda, ipak, s njim, i tamo.

 

Krasnahorkai, Laslo

Mađarski pisac. Voli da nosi crni šešir. (Na glavi.’)

Rođenje 1954.

Jedno vreme živeo je u Sentandreji.

Napisao je, između ostalog, roman sa naslovom Rat i rat (1999). Delo je objavljeno i u nemačkom prevodu. Krieg und Krieg. Ruski prevod još kasni.

Glavni junak Rata i rata, Đerđ Korim, pronalazi rukopis koji mu iz korena menja život. Odnosno, neočekivano, daje mu smisao.

Đerđ Korim odlučuje da pronađeni rukopis odnese u centar sveta i da ga tamo, na neki način, prosledi u večnost.

Odlazi u Njujork, jer misli da je, danas, tamo centar sveta.

Kao nekada u Rimu.

Međutim, lutajući među grdnim zgradurinama, ima utisak da je sve to već video. Ali ne može da se seti gde. Najzad u nekoj televizijskoj emisiji ugleda Bruhelovu sliku o zidanju Vavilonske kule.

Korimu postaje jasno da je Njujork pun vavilonskih kula.

Za prosleđivanje pronađenog rukopisa u večnost Derđ Korim bira Internet.

Kao najsigurniji put u večnost.

Uobražava da će na Internetu, pronađeni rukopis postojati – potencijalno – u toliko primeraka koliko kompjutera ima na svetu. A njihov broj je ogroman i neprestano raste, verovatno, misli on. beskrajno i večno.

Roman Rat i rat, zatim, opisuje njujorške dane Đerđa Korima, a četiri poglavlja romana prepričavaju, fragmentarno, ono što Korim upravo unosi u računar.

Pošto je završio kompjutersko upisivanje, Đerđ Korim napušta Njujork i odlazi u gradić Šafhauzen u Švajcarskoj.

Kupuje pištolj i sprema se da izvrši samoubistvo, pošto nema više zašto da živi. Obavio je posao.

Na kraju romana kuca na vrata šafhauzenskog muzeja, noću. Uspeva da nagovori čuvara da ga pusti da uđe, a ostavlja kod njega hrpu novaca ijednu ploču. Čuvar to sutradan predaje direktoru muzeja i prenosi mu Korimovu molbu da se ploča postavi na zid muzeja.

Rat i rat je izašao u maju 1999. godine. Nedugo zatim, 27. juna, u Šafhauzenu je održana svečanost.

Na zid mesnog muzeja postavljena je spomen-ploča” sa sledećim tekstom;

„Ovde je izvršio samoubistvo Đerđ Korim, junak romana Lasla Krasnahorkaija.”

 

Kuplung

Junak autorovih romana Mi že Sentandrejci i Bitka za

Sulejmanovac.

Zet Glavate Nate Živi u Budimpešti. Po zanimanju

vozač kamiona.

Obavlja sitnije popravke u sentandrejskom Muzeju.

Jednom prilikom je u srebrnom okviru Svedržiteljeve ikone, na mesto dijamanta, montirao malu crvenu sijalicu i stavio ikonu pod struju Od tada, sentandrejski Svedržitelj čudotvorno zuji, čim se u Muzeju upali svetio.

Originalno, prema prvobitnoj stvaralačkoj zamisli, zet Glavate Nate trebalo je da bude profesor gimnastike, ali je autor odustao od toga pošto je shvatio da bi u tom slučaju svako mislio da je Kuplung „u stvari” autorov tetak, koji je zaista profesor gimnastike. U populaciji od nekoliko stotina Srba u Mađarskoj, stepen literarne diskrecije nalazi se ispod kritičnog minimuma.

 

Ljubavi

„Mi, dvojezični ljudi, volimo uvek dve žene”, rekao je neko od autorovih junaka, up. indirektno ispovedni diskurs.

„Zato treba učiti strane jezike”, dodao je autor lično, u direktno ispovednom diskursu.

Prva ljubav autorčićeva bila je, odmah, predskazanje za jezičko i etničko šarenilo njegove srčane budućnosti.

Za početak, zaljubio se u curicu svojih godina, dakle: četiri i po.

Zvala se Dora Vlašič.

Sudeći po prezimenu, što je u originalu trebalo da bude „Vlašić”, Dora je bila hrvatskog porekla, što je za autorčića sa četiri i po bilo isto kao da je bila srpskog (up. rani panslavizam).

Dora Vlašič. međutim, nije znala ni hrvatski ni srpski (up. asimilacija panslavističkih nacionalnih manjina).

A to, da Dora ne zna srpski, ispostavilo se. Jer, moglo se i ne ispostaviti. Kao što se, na primer. nije ispostavilo da li zna ili ne zna japanski. Naime, autorčic za japanski jezik nije pitao Doricu. Za srpski jeste. „Govoriš li srpski?”

„Mi van?” („Staje?”, mađ.)

To mu je odgovorila Doriea, a kada je čula autorčićev odgovorćić na rogobatnom mađarskom – otprilike: „sam ja misijo da si Srbinka” (autorčić je u zabavište upisan da bi naučio mađarski) – zasmejala se kao zvonce, a na obraščićima su joj se pojavile one dve rupice od kojih je autorčić sa četiri i po šizio.

Nada mu se, dakle, da će s Dorom moći da govori srpski, izjalovila, ah se zato doživotno zaljubio u nju: ona mu je ostala, doživotno, prva ljubav.

„Hajdemo u jorgovan”, rekao joj je mađarski – „gyere jorgovanba’„ – relativno pravilno pošto se „jorgovan” kaže slično. ..Orgona.” Ali, za svaki slučaj. Doricu je uhvatio i za ruku.

Odvođenjem curice u jorgovan, autorčić je stvorio paradigmu. U to žbunje, koje bi duž pruge prigradske železnice na Uniji Budimpešta-Sentandreja u proleće buknulo i zamirisalo a izgledalo kao da na granama sede krupni, beli, plavi i ljubičasti golubovi, autorčićevi vršnjaci su. sledeći njegov primer odnosno njega lično, dakle s njim zajedno, i kasnije, posle zabavišta, kao učenici nižih razreda osnovne škole, vodili devojčice.

U kalaškom jorgovanu cvetale su i „šljive”.

Ako autor prema svakoj vrsti kulta ličnosti ne bi imao urođeni otpor, možda bi pristao da mu dignu spomenik vernosti. (Tehnički bi to značilo da se digne spomenik od njega.)

Jer je, bome, autorčić kao školar u jorgovan odvodio curu istu – onu staru, još iz zabavišta!

Sad će neko s punim pravom primetiti da je ovde neka protivrečnost u odnosu na početnu tvrdnju prema kojoj „mi, dvojezični ljudi, volimo uvek dve žene”.

Kako H se sa tom premisom harmonizuje autorčić kao kip vernosti?

Neko će misliti da su se simptomi dvojezičnosti pojavili na njemu tek kasnije.

To je, međutim, narativna varka, u opreci sa

činjeničnim stanjem. Jer je svetio narativno dosad bilo reflektorskog tipa, upereno na Doricu Vlašč.

No. u senci koju sada razbijaju epsko-lirske lampe, skrivala se jedna mala. hroma Ciganka. Njeno ime, za razliku od Dorinog, ostaje u tami, pošto će nju diskurs ovaj ispovedni razgaliti većma.

Ona je bila. naime, prva devojka koju je autor video bez ičeg i ničeg. Seanse su bile više ljubopitljivističkoga nego sladostrasnog tipa, održavane ne u jorgovanu nego u jednom napuštenom podrumu u ciganskoj mahali.

Daljim širenjem narativnog svetla, iz tame izlazi još jedna (druga) Ciganka u koju je autorčić u to vreme (dakle, paralelno) isto bio zaljubljen, ali samo leti. Ona je, naime, živela u selu Medini, gde je autorčić provodio ferije kod dede i bake s majčine strane.

Njegova ferijska Ciganka ostaje takođe anonimna, ali ne toliko zbog diskrecije ili amnezije, koliko zbog čudne činjenice da joj autorčić ni onovremeno nije znao ime.

Da! Nikad nisu razgovarali, pa ju je zapamtio kao da je bila nema. Dolazila je iz mahale u selo i sedela na stepenicama ili klupi pred nečijom kućom, a autor bi piljio u nju kao opčaran.

Kada bi ona. bez reci i s tajanstvenim osmehom na

licu, ustala i otišla, autorčić bi tugovao, ali samo kratko.

Nastavio bi da šutira loptu ili bi otrčao u guvno (negde se kaže „gumno”) da se igra s devojčicom „iz roglja”, prema kojoj mu je tada, u mališanstvu. ljubav samo tinjala, ali je buknula desetak godina kasnije, u pubertetu, ali ne na guvnu nego u Parku heroja.

Maturska fotka xxx Vernost

 

Maturska fotka

Skandal je u Budimpešti
na stanici železničkoj
gde neko Avalu ekspres
svaki dan dočekuje.

I dere se, imena viče,
imena starih dečaka,
ortaka i devojaka
 Jugoše iz SHG.

Pokazuje matursku fotku,
snimak svoj sa Trga ruža:
Gde su ortaci stari?
Gde su devojke sve?

I napada prolazne ljude,
ratnike što nose kofer,
i traži košulje stare,
pocepane godine.

Jer dolazi ratnička klasa,
iza njih i smrt je brza,
iza njih, iza njih mrak je,
iza njih brza je smrt.

I nikoga nema sa fotke,
i ko zna, kapiraš, ko zna
gde su, gde su ortaci,
gde su devojke sve.

Al reci nam. reci nam, stari,
kako tu, tu idu marke?
I znaš li, da li znaš možda,
znaš li možda neki stan?

A onda Avalom ekspres
konačno dolazi Ana
i neko osta bez reci,
ditiramba, elegije.

I upija se on u Anu,
upija već na peronu,
u miris u kosi njenoj,
citat taj sa Trga ruža.

I stoje tek, stoje sa Anom,
stoje tu sa Budimpeštom,
gledaju, gledaju reku,
a lice im zapljuska val.

 

Misoglad, Gabor

Mađarski filozofi skandinavista mađarski, mada mu prezime sugeriše slovensko poreklo („mesa gladan”).

Živi u Sentandreji.

Govorio je o autorovoj (na mađarskom jeziku pisanoj) Istoriji srpske književnosti, na sentandrejskom predstavljanju knjige u „Dalmatinskom podrumu”.

G. M. je proricao dobru prođu dela, pa je za drugo izdanje predviđao postgutemberški oblik.

„To više neće biti štampana knjiga, nego CD-RUM.”

Rum je sa srpskom literaturom već i odranije bio tesno vezan, a bio je njena spona i sa svetskom. G. M. i autor imafu su svoje faze kao Pikaso, uz koje se vezuju razna pića i razni pisci. Čitajući Beketa i Popu godinama non-stop, lokali su rum. (Ko zna zašto, uz Tomasa Mana cugali su mastiku.)

Predstavljanje knjige obavljeno je na veoma savremen način.

Autor je ustao i pokazao svoju knjigu publici, rekavši da je to multimedijalna forma predstavljanja – publika(vizuelno) vidi šta joj on pokazuje i (akustučki) čuje šta joj govori:

„Dozvolite da vam predstavim svoju knjigu.”

Posle tih reči autor je seo i rekao da je predstavljanje knjige uspešno obavljeno i svi mogu preći na piće. Svakog časti CD-rumom.

Publika se nesigurno smeškala, pošto su autorovi znalci znali da bi izjava mogla biti i ozbiljna.

Međutim, na podijumu „Dalmatinskog podruma” sedeli su i glumci srpskog pozorišta u Mađarskoj, patrijarh Čarnojević, Venclović, Jakov Ignjatović i Crnjanski, koji su, posle male smeh-pauze. udarili u talambas i otpevali – iz autorove Istorije srpske književnosti – Eminu. U autorovom prevodu na mađarski.

Posle toga je o knjizi govorio G. M. Rekao je o njoj samo jednu rečenicu. Koja je trajala, međutim, pola sata.

Autor je bio ponosan. G. M. je svojevremeno, kao student, na seminaru svetske književnosti, rekao o Prustu, u vidu referata, takođe samo jednu rečenicu koja, međutim, nije trajala ni dva minuta. (Profesor i nije bio oduševljen.)

O nastavi filozofije u srednjim školama, G. M. na televiziji nije rekao ni toliko.

Učestvovao je u televizijskoj diskusiji tipa „okrugli sto”, koja se prenosila direktno, pedeset pet minuta, a G. M. za sve to vreme nije ni zucnuo.

Premda ga je voditeljka u više navrata oslovila direktno! On bi tad, iznenađen, pogledao prvo u nju, zatim oko sebe, te učtivo odmahnuo: ne, hvala, nema šta da se doda onome što su drugi rekli.

Ćela je zemlja Mađarska gledala i videla da G. M. nema Šta da doda onome šta bradati mislioci i našminkane mislilice krekeću i mekeću i mucaju i gluvare u vezi s tim da li je Hajdeger u trećem razredu gimnazije u dovoljnoj meri zasenčio Marksa.

G. M. je ćutao. a lice mu je u krupnim kadrovima izražavalo čuđenje. Iznenađenost čoveka koji ne zna šta od njega, ovi ovde za stolom i oni tamo iza kamere – cela Mađarska – očekuju.

Izgledao je kao Matošev samac usred svemira.

Tada je autor jako žalio što nema kameru kao Ichwich. U tom slučaju, umesto verbalnog opisa, mogao bi da snimi i pošalje na Mrežu sliku na kojoj G. M. – zarastao u srebrnu skandinavsku bradu: ikona u ramu televizijskog ekrana – ćuti kao bog.

 

Nebesa

SV. PETAR (postoje umesto Bosa pritisnuo dugme za dizanje zavese, trči na svoje mesto i kaže u interfon): Koji vrag zvoni u ovo doba?

POSLEDNJI SRBIN IZ SENTANDREJE: Ja sam ode. Svršavam Veliku seobu.

SV. PETAR (trlja oči): Vidi, zbilja, fajront u Sentandreji. (Pritiska dugme, i kapije raja se električno otvaraju.)

POSLEDNJI SRBIN IZ SENTANDREJE (ulazi u raj): Dobar dan, dobar dan želim! (Za svaki slučaj dodaje:) Jo napot, jo napot!

SV. PETAR: Pomoz’ bog. (Gore u kancelariji diskretno kašljucanje. Sv. Petar obuva papuče, mamuran je posle preobraženske žurke. Pregleda papire poslednjeg Srbina iz Sentandreje, na nekim mestima vrti glavom, okleva, najzad ipak pali zeleno svetio.) Idite lepo na Dunav, pa preko ćuprije, videćete na obali čamac, tamo je vaš Babo. sa skelom. On će vas prevesti u rajsku Sentandreju.

PATRIJARH ČARNOJEVIĆ (na drugoj obali, kod krsta na Glavnom trgu u Sentandreji): E. tu smo najzad svi. Evo, izvolite sedite. ovo je vaše mesto. Rezervisano.

POSLEDNJI SRBIN IZ SENTANDREJE: Ode na kraju? (Seda blizu publike koja je smeštena u improvizovanom gledalištu letnje pozornice na Glavnom trgu.) E, odavde ne vidim niš. Idem boljma kući, eno onđe. vidite onaj pendžer iznad dućana; vi se samo sigrajte. a ja ću vas gledati odozgore.

Dok se dogovaraju, iza kulisa eksplozija, vatra, dim, visoko na nebesa.

PATRIJARH ČARNOJEVIĆ: Gospode, smiluj se. Gori Sentandreja!

 

Perun

S munjama kao Perun, autor se pojavio u snu svoga sina.

Prilikom jedne šetnje kraj Dunava, našli su čudan dugačak štap, račvast, nalik na ostve. Odneli su ga kući, ogulili i naslonili na zid na balkonu.

Stajao je tamo godinama, beo, kao neki arheološki predmet ili moderan kip.

Jedne olujne noći, u snu svoga sina, autor je stajao na balkonu i, dok mu je vihor vitlao pižamu, držao je u ruci štap nalik na ostve.

Iz vrhova oguljenih grana sevale su munje.

Izgledalo je kao da su ostve produžetak autorove ruke koja je raširenih prstiju dignuta na nebo   .

I seva.

 

Popa, Vasko

Predstavnik poezije apsurda. Tako barem piše u autorovoj (mađarski pisanoj) Istoriji srpske književnosti.

Autor tvrdi da je Popa u pesništvu isto ono što je Beket u drami: rodonačelnik i vrhunac književnosti apsurda.

Autor i njegov prijatelj i koautor Gabor Misoglad, igrajući Beketa, citirali su Popine stihove!

Dobro, nisu oni bili profesionalni glumci sa diplomom, no Beketov duet Vladimir–Estragon igrali su sjajno i ujednačeno, na istom nivou uvek kad su istu količinu ruma imali u sebi.

Desilo se ipak da im, uprkos rumu, neke reci ne padnu na pamet.

Tada bi u pomoć zvali Popino pesništvo! Vladimiru ili Estragonu posuditi su reci iz Popine pesme, i drama je dalje išla glatko.

Odnosno još bolje.

Mnogi gledaoci su, kasnije, do besvesti iščitavali Beketova dela, tražeći u njima one izvanredne rečenice koje su čuli od glumaca koji su bazdeli na rum.

Ali uzalud, samo uzalud.

Čitaoci nesrpskog porekla nisu znali da su ta mesta –sjajna, vrhunska na bini – sva odreda bila poreklom iz nekog Popinog stiha.

 

Poslednja soba

Kao lišće sa jesenjih grana, sletala su pisma na Ichwichev websajt.

Takvom se odzivu nije nadao. Imao je utisak da vodi korespondenciju bukvalno sa celim svetom. Noći je provodio pred kompjuterskim ekranom.*

* „Oćoravćeš. sinko, tolko se sraćkaš s tom mašinom”, grdila ga je baba Koviljka. „I dopćeš čir u stomaku kad jedeš u ponoć. ludove; ladan sataraš je ko govno mačije.” (Takav bi umeli da raspale diskurs u severnom rasejanju Srbi.)

No, uprkos noćnim bdenijima, Ichwich nije stizao da odgovori na sve mejlove.

Odlučio je da napravi program za automatsko pisanje odgovora.

Na primer: ako bi se u poruci našla reč „pare”, algoritam bi automatski poslao broj Ichwichevog žiro računa.

Ako bi, pak, program ustanovio da je pristigla poruka pisana u Ženskom rodu, algoritam bi poslao sledeću poruku: „Sutra u šest u Žerbou.”

Svoj izum Ichwich je registrovao pod imenom repistola.

Algoritam je pročitao poruku i sastavio manje-više razuman odgovor na osnovu 10% najfrekventnijih reći u primljenom mejlu.*

* Ichwich je pretpostavljao da je otprilike tolika prosečna redundancija u ljudskoj komunikaciji.

„Kod ptica je verovatno veća, a kod riba manja.”‘**

** „Riba” se ovde koristi u zoološkom značenju reči. Jer inače, prethodna tvrdnja pada u vodu.

Ichwich bi, naravno, kontrolisao mašinu. Možda treba da se pojavi u „Žerbou”.

Tokom kontrolnih čituckanja, međutim, imao je, prvo samo neodređen a zatim sve izrazitiji, čudan osećaj. Činilo mu se da se stvari događaju bez njegovog znanja i mimo njegove volje.

Najzad, shvatio je da se algoritam osamostalio.

I preuzeo inicijativu!

Pored automatskih odgovora na pristigle poruke, mašina je pisala originalna, nova pisma.

Započinjala je pismeni diskurs i sklapala nove veze i nova poznanstva.

Tako se, jednom, algoritam zaljubio u nekoga, a u Ichwichevo ime.

On je zaprepašćeno čitao svoj repistolarni roman, prepisku koju je mesecima vodio, bez svoga znanja.

I video je da je grdno zacopan. U nepoznatu draganu sa struje. (Up. potresna ljubav.)

Uključujući se u prepisku sada već i lično, Ichwich je, osim nebeske, počeo da tera i zemaljsku nit.

Pošto na automatsku ponudu za randevu u „Žerbou” imejlska dragana nije reagovala, mislio je da se dama nalazi daleko. Ali gde, to ni na Ichwichevo insistiranje nije htela da otkrije.

Predložio joj je, lukavo, sastanak na pola puta, pa je spremio mapu i lenjir da izmeri.

Zverao je okolo, kroz sve prozore (up. windows) svoje rodne kuće u Pomažu, jer je pismo moglo da doleti iz bilo kog pravca. („Ipak je Pomaz centar sveta.”)

Međutim, imejlska dragana je bila lukavija od njega: odgovorila mu je da nema pojma gde je taj njegov Pomaz.

Nije ga našla ni na geografskoj karti.

Uostalom, dodala je da je njoj svejedno. Voli da putuje. Pa ako se Pomaz nalazi pored Budimpešte, predlaže da se sastanu tamo, u nekom hotelu. Volela bi da Ichwich predloži u kojem.

*

Ichwicha je reč „hotel” povukla. Slučajno je baš tih dana pročitao da je Laza Kostić konačnu verziju svoje pesme Santa Maria della Salute „načisto prepisao” na putu u Beč. u hotelu u Budimpešti, 3. juna 1909. godine. I odatle je pesmu poslao na štampanje.*

* Mladen Leskovac: Laza Kostić. (Ogledi i članci.) Matica srpska. Novi Sad. 1991, 67.

Bio bi red, mislio je Ichwich, da se u tom hotelu Lazi Košticu postavi spomen-ploča.

Dragani iz nepoznatog mesta predložio je sastanak u hotelu u kojem je ispisan definitivni tekst pesme Santa Maria della Salute.

Uvrteo je sebi u glavu da i soba treba da bude ista.

Uobrazio je da se u njoj još uvek nalazi stari(nski) sto, na kojem je ležala hartija dok je Kostić pisao pesmu.

I stolica na kojoj sedeo.

I krevet u kojem je posle zaspao, sanjajući svoju nebesku zaručnicu, odavno mrtvu.

Ispostavilo se da je to bila soba na spratu, na kraju hodnika.

Poslednja soba.

Pošto su se dogovorili (domejlovali) za termin, Ichwich je rezervisao sobu. Spremao se za sastanak s knedlom u grlu, od uzbuđenja.

Uveče, pre nego što je krenuo i hteo da isključi kompjuter, primetio je da preko ekrana preleće koverat.

Stiže mejl.

„Stigla sam. Čekam te u poslednjoj sobi.”

„Hm. Ova, izgleda, na randevu ide s lep-topom. Kako bi mi inače poslala imejl iz hotelske sobe?”, razmišljao je Ichwich u kolima na putu od Pomaza do Budimpešte.

Stigavši u hotel, na recepciji mu je rečeno da je ključ već gore.

Popeo se na sprat, otišao do kraja hodnika i zakucao na vrata poslednje sobe.

Svemirska harmonija xxx Potpuno pretapanje

Rešenja čitalaca-koautora

 

Potpuno pretapanje

Poslednja soba nije bila zaključana. Ichwich ie ušao i zatvorio vrata.

Kada se okrenuo, nije video ništa. U sobi je vladao mrak.

Osetio je samo miris, valjda jorgovana, ili možda jele. Nije znao tačno.

Miris je dolazio iz dubine sobe. kao talas ka obali. Ili kao oblak na krilima vetra.

Približavao se dakle.

Kada ga je oblak dirnuo po licu, Ichwicha je neka uhvatila ruka. Za njegovu ruku.

„Dođi da uđemo”, rekla mu je ona maglovito.

Ichwich je, međutim, prepoznao diskurs. dobro znan sa mejla. U koji se bio zaljubio. Prvo algoritam, a zatim i on.

U potpunom mraku.

*

Tako su se bili dogovorili u poslednjem mejlu. Da se vide u mraku.

Da im ništa ni slučajno ne pokvari iluziju stvorenu u diskursu putem struje.

U toj sobi, Laza Kostić ispisivao je poslednju verziju pesme Santa Maria della Salute o svojoj nebeskoj dragani koja je, u smrti, ostala večno onakva kakvu ju je pesnik, smrtno, zavoleo.

Petrarkisti su se zaljubljivali na prvi pogled.

Imejlci se zaljubljuju bez pogleda. U osobu koju nikad nisu videli. Koja se potpuno pretapa u unutrašnju sliku koju su o njoj izgradili u sebi.

Barem Ichwich i njegova dragana koja je mirisala na jorgovan ili jelu.

I koju Ichwich nikada, ni tada ni posle, nije ugledao. A ni ona njega.

Išao je za mirisom, vođen za ruku, u dubinu poslednje sobe.

U potpunom mraku.

*

Tako su se bili dogovorili u poslednjem mejlu. Da se vide u mraku.

Da im ništa ni slučajno ne pokvari iluziju stvorenu u diskursu putem struje.

U toj sobi, Laza Kostić ispisivao je poslednju verziju pesme Santa Maria della Salute o svojoj nebeskoj dragani koja je, u smrti, ostala večno onakva kakvu ju je pesnik. smrtno, zavoleo.

Petrarkisti su se zaljubljivali na prvi pogled.

Imejlci se zaljubljuju bez pogleda. U osobu koju nikad nisu videli. Koja se potpuno pretapa u unutrašnju sliku koju su o njoj izgradili u sebi.

Barem Ichwich i njegova dragana koja je mirisala na jorgovan ili jelu.

I koju Ichwich nikada, ni tada ni posle, nije ugledao. A ni ona njega.

 

Ravena

Kada se gospođa Alina vratila iz Italije, sanjala je da je autor izlepio plafon spavaće sobe novim tapetama.

Nebo sa zvezdama.

Isto onakvo kakvo je Alina videla, molovano, na svodu grobnice carice Teodore u Raveni.

Idući put. u Ravenu su otišli zajedno, i autora je očarala ne samo mala kapela-grobnica nego i bazilika pored nje.

Crkva S. Vitale.

Monumentalni spomenik ljubavi – velike strasti vizantijskog cara Justinijana i carice Teodore, bivše plesačice u cirkusu. Prostitutke i nimfomanke.

Oreolom oko glave, ovekovečena je u mozaiku zelene i zlatne boje u braon okviru, na fresci u oltaru

katedrale.

Bez tog apsurda – prostitutka na fresci u hramu – crkva S. Vitale ne bi značila mnogo.

Zabačena na periferiji grada kao kuća nakraj sela, a prazna i usred turističke sezone, ravenska katedrala deluje besmisleno.

Usamljena i sumorna u boji stare cigle, deluje kao sopstvena senka. Spolja. Unutra, međutim, sjaji sva u mozaiku jarkih boja, zelene i žute.

Građena veoma komplikovano, iza svakog luka i ugla krije prostore koji se otvaraju u nove dimenzije, u nedogled, gore u kupole.

Možda su te dopola skrivene odaje vizantijskim ljubavnicima, caru i carici, služile za sastanke. Kao da su hteli da se sakriju od sveta, penjući se gore, ka nebesima.

A nebo je na svodu grobnice carice Teodore tamnoplavo, načičkano zvezdama, žutim kao lampe.

Takve ih je u snu Alina videla na plafonu u spavaćoj sobi autorove kule od slonovače.

 

Repistolarni roman

Nije Ichwich ni slutio da putem svoje algoritmičke korespondencije stvara nov književni žanr – repistolarni roman.

Jer, u ljubavnoj prepisci na Mreži, spontano, nastaje roman u pismima. Korespondenti mogu da ga stave na sajt, i tad je njihov roman objavljen.

Književna struka se trgnula i rekla – opa! Znači, ne epistolarni nego repistolarni roman?

Jer za Geteov roman Verter i slična dela. odavno postoji naziv „epistolarni”.

Međutim, u njima nema prave prepiske, nego samo pisama u jednom smeru, poreklom iz istog pera. To su pisma glavnog junaka (ili junakinje), upućena nekoj trećoj osobi, prijatelju, prijateljici itd.

U stvari, publici.

Ichwich je slutio zastoje to tako. Kada bi epistolarni romani bili pisani u obliku prave (dvostrane) prepiske, onda bi ljubavnici bili udaljeni jedno od drugog.*

* Izuzev ako bi pisma slali jedno drugom iz susednih prostorija, poput autorovih predaka: baka i deda, kada su bili posvađani, dopisivali su se – iz kuhinje u sobu: „Hajde da večeraš, ako neš

da ti prospem pasulj na avliju”. „Prosuću ti gaja na glavu, kvočko matera.”

Takav bi diskurs u ljubavnim romanima kvario atmosferu, a u slučaju udaljenosti glavnih junaka, kroz delo ne bi provejavala erotska draž fizičke blizine zaljubljenih.

*

Mnogo toga je Ichwich znao iz sopstvenog iskustva. Njegova ljubav s gospođom Twist, u prvoj fazi, bila je takođe (r)epistolarna, na relaciji London-Pomaz. Samo, ko bi od njihove prepiske mogao da sastavi roman? Njegova pisma nalaze se kod gospođe Twist u Londonu, a njena su kog njega, na tavanu u Pomažu. Njihov repistolarni roman mogla bi da sastavi, možda, mađarska policija koja im je otvarala pisma i pravila kopije.

One su, verovatno, sačuvane.

Mada. ko zna? Ta pisma su, posle pada komunizma i gvozdene zavese, za policiju postala nebitna. Valjda su škartirana i spaljena.

Ali rukopisi ne gore. I Bulgakov je spalio neke svoje tekstove, čije su kopije ipak sačuvane. U arhivu KGB.

Ali, na Ichwichevu (ne?)sreću, mađarska policija se ni posle pada komunizma nije bavila književnim radom.

Zanos diskursa xxx Idealna drapa xxx Poslednja soba

 

ReŠenja Čitalaca-koautora

Ako priču Poslednja soba

završite sami i pošaljete tekst na adresu izdavača

ili ga izdiktirate direktno u autorovo pero:

„pero@digikabel.hu”, možete postati koautor ovog dela. njegove internet-verzije na Rastku:

www.rastko.org.rs

 

Samizdat

Autorov deda Veljko imao je običaj da se uveče, sa njive ili iz vinograda, vrati s buketom poljskog cveća.

No baba Ljuba, umesto da se raspilavi, počela bi da procenjuje koliko je deda mogao da okopa zemlje za vreme dok je brao cveće.

Deda bi na to odmahnuo i stavio cveće u čašu vode.

„Vidi, vidi! Mišljela sam da i ne znaš da se u čašu mož sipati i voda, čudila se baba Ljuba.

Deda Veljko je, međutim, i nadalje donosio cveće, koje mu se dopadalo, prema tome, bez interesa, odnosno baš suprotno interesu domaćega mira – čisto larpurlartistički.

Tako je i autor, po uzoru na dedino cveće bez interesa, pisao svoj internet-roman – larpurlartistički.

Napisao ga je i prelomio i lektorirao i korigovao sam, i objavio ga je takođe sam, na Internetu (up. samizdat).

Delo svoje izdao je – bez izdavača. Bez ugovora i procedure, bez štamparije i industrije.

I bez honorara i prodajne cene.

Po nameri nonprofitno delo.

*

„Kao kada čovek posadi cveće i neguje ga, u svojoj bašti, za svoju dušu”, tako se, prema svojim rečima, osećao autor za vreme pisanja, prelamanja i instaliranja dela. Sve te poslove obavljao je kao sopstveni koautor, up. autokoautor.

Kako mu je „bašta za dušu” rasla i bujala, postajao je sve zadovoljniji sobom što ide protiv trenda, ukoliko je trend novac, zarada.

Bio je ubeđen u to, mada mu je gospoda Alina skrenula pažnju na činjenicu da je slanje te „bašte” na Internet u suštoj suprotnosti sa tvrdnjom da je to samo za njegovu dušu.

„Zašto je onda šalješ u svemir da je svi gledaju?”

„Pa šta? I deda Veljko je brao poljsko cveće koje su mogli da gledaju, pa i beru, svi.”

„Da, ali to cveće nije sadio on.”

„Hvala bogu. Da se zajebavao ne samo branjem nego i sađenjem poljskog cveća, baba Ljuba bi šiznula.”*

* „Glupačo, poljsko cveće sadi Bog”, rekao bi deda Veljko baba Ljubi da je do tog diskursa došlo (i) u stvarnosti koja se ovde zrca.

*

Posle izvesnog razmišljanja autor je zaključio da on, s Alinom, ima sreću. Ona se po mnogo čemu, ne samo po godinama, razlikuje od baba Ljube.

Ne samo da se ne svađa s njim zbog njegove larpurlartističke delatnosti koja mu puni dane ali ne i džep, nego mu Alina čak i pomaže u tome. Kao stručnjak prirodnih nauka i majstor pravljenja grafikona, davala mu je korisne savete kada je, na primer, crtao mapu linkova kao plan grada – detaljnu kartu ulica i trgova svog internet-romana/.

Alinina fleksibilnost bila je tolika da je najzad prihvatila interpretaciju da unošenje romana u možda najveći sistem što je čovek ikada stvorio (Internet), s druge strane znači napuštanje sistema (sistemova, množ.) – izdavaštva, štamparstva itd. – kako je autor tumačio.

Uvidela je da se iz sistema zaista može izaći (osloboditi) ulaženjem u njega, ali s odbijanjem nekih uslova.

Dopalo joj se što autor nije tražio sponzore i firme da za svoj sajt digne honorar, i što nije dozvolio da „oni”, ljudi i vlasnici struktura, njegov sajt prodaju za novce.

Najzad, Alini se ceo projekat učinio kao neki hipi-auto.

Automobil koji je proizvod velikih sistema, nauke i industrije, i koji ne bi mogao da funkcioniše (da saobraća) bez elemenata tih sistema, bez točkova, delova i benzina – a ipak, sa šarenim cvećem na karoseriji, toliko se razlikuje i tako upadljivo predstavlja nešto drugo, da je svima jasno da to, takvo, više nije deo sistema.

Ni auto, niti onaj ko sedi u njemu.

O tome je razmišljala Alina dok je, spremajući ručak, čekala autora. Pojavio se kasno posle podne, ušmuran, iznuren, a nekako ipak zadovoljan.

„Crkao sam”, bacio se u fotelju. „Ceo dan sam popunjavao formulare, trčao u banku, na poštu, uplaćivao čekove, potpisivao potvrde, svedodžbe i kopije u sto primeraka.”

„A što?”

„Registrovao sam Websajt-stori.”

Izvadio je iz torbe povelju i koverat zapečaćen crvenim voskom i svezan trobojnim gajtanom.

ARTISJUS – pisalo je na dokumentima. Agencija za zaštitu autorskih prava.

U povelji je bilo zapisano autorovo ime i naslov njegovog dela – Websajt-stori (Web Site Story), a u kovertu se nalazila disketa s fajlovima autorovog internet-romana.

Materijal je u Agenciji za zaštitu autorskih prava registarovan pod brojem 000427010T.

Apokalipsa

 

Sentandreja

Rođen u obližnjem selu Kalazu mlad, autor je Sentandreju kao srpski faros na severu poznavao kao svoj dlan.*

* A mnogo toga je saznao i pročitavši dela Dinka Davidova o Sentandreji, sva.

Mnogi iz iskustva tvrde da je i kao vodič sentandrejski jako dobar on.

Jer bome je iskusiti rujna vinca i škembiće sentandrejske vodio tu dosta često i vrlo stručno mnoge prijatelje i kolege iz svoje matične, srpske zemlje, a dok mu je ona bila i od srpstva mnogo šira čak, desilo se da i goste-prijatelje iz Zagreba, Sarajeva i ko zna otkud tako provodi, na veliko njihovo zadovoljstvo.

Uvod u Sentandreju autor počinje već na putu. Tvrdi da u grad ne treba dolaziti vozom niti starim drumom kroz sela (među kojima je i njegovo rodno), nego valja ići dole, bliže Dunavu, autoputem.

Jer tako, posle krivine ispod Kalaza i Pomaza. odjednom pukne panorama i putnik ugleda Sentandreju kao na grani.

Kao gnezdo u vencu planina sjedne strane, a Dunava sa druge.

Dunav se, doduše, odande ne vidi, ali se zna. Jer autor ne sedi za volanom kao riba, nego brblja: – ono što se ne da videti, on kaže.

Parkiraju se na platou iza srpskog kompleksa Saborne crkve, Vladičanskog dvora i Muzeja.

I groblja.

„E, tu smo najzad svi”, citira autor reći svog junaka patrijarha Čarnojevića, izgovorene na prvoj stranici autorovog romana Mi že Sentandrejci, kada poslednji Srbin iz Sentandreje stiže u raj.

Polazeći iz parkinga kao centra, autor posetioce uvodi u dve dimenzije.

Prvo im pokazuje panoramu, pogled na grad odozgo, sa trga na brežuljku na kojem stoji srednjovekovna katolička crkva.

Taj mali trg je okrugao i obrubljen ogradom visokom do pojasa, pa se obilaskom stiče utisak kao da se Sentandreja, dole, vrti kao rulet oko osovine koju predstavlja krst nasred Glavnog trga.

Grad se okreće i pokazuje, redom, svoje sektore –nekadašnje mahale – kojima dominira po jedan zvonik.

Stoje zvonici zabodeni u nebo i ćute.

Uostalom, zvona ni drugde ne bruje non-stop; zaljuljaju se samo za vreme liturgije.

Ali sentandrejski zvonici ćute dublje. Izgledaju kao da su zaboravili zašto bi trebalo da se oglase.

Tako barem kaže autor posetiocima, zatim ih vodi u drugu dimenziju.

U prošlost i večnost. što je u Sentandreji isto. Ulaze u Muzej.

Gospođu za kasom, neko od eruditnih gostiju koji su čitali autorove romane, pozdravlja sa „dobar dan, gospođo Nato”. Starija dama za kasom, međutim, ne reaguje.

Eruditni gost misli da je starica, pardon. nagluva. Ili, još gore, da ne zna srpski. Ili (gradacija) – da nije Srpkinja.

Gost se onda čudom čudi kada autor, ipak srpski, pozdravlja damu za kasom i kaže joj, recimo, „pomoz’ bog, baba Grozdo”. Ili „strina Pavo”.

„A gde je Glavata Nata?” – pita eruditno eruditni posetilac koji iz autorovih romana zna da je čuvar sentandrejskog Muzeja i, ujedno, poslednji Srbin u Sentandreji, Glavata Nata.

Autor, međutim, opominje posetioce, eruditne i obične, na razliku između stvarnosti i fikcije. I na to da se nalaze u Muzeju.

Da su ušli u drugu dimenziju.

Razgledanje počinju kod kase (kupuju ulaznice u večnost), a šetnju završavaju na groblju.

Sentandrejsko groblje je, naime, deo Muzeja. Njegova poslednia soba.

Posetioci ulaze na dvokrilna muzejska vrata, zatim se penju na galeriju da pogledaju ikonu patrijarha Čarnojevića koji je 1690. doveo Srbe u Sentandreju.

Eruditni gosti, da ne bi ispali neeruditni, više ne smeju da pitaju ništa; da ne ispadne kako ne umeju da razlikuju stvarnost od fikcije.

Prave se kao da nisu čuli za ikonu Svedržitelja koja čudotvorno zuji. O njoj iz autorovih romana znaju da ju je pod struju stavio Kuplung, zet Glavate Nate. Aline, međutim, nema ni u dubini Muzeja, među ikonama. „Možda je već gore u raju?”, pitaju se gosti.

Gledaju ikone sa molovanim svetiteljima, ripide, čirake. litije. kamilavke, kukaste episkopske štapove, epitrahilje i odežde. o kojima eruditno znaju da će sve to odleteti na nebo.

Posle obilaska groblja, neki ipak pitaju za podrum.

Za čuveni muzejski podrum u kojem su sakrivene g. Molerove čudesne ikone koje je Ichwich snimio na video.

Autor odmahuje.

Eruditni gosti, kaže, ako su čitali njegove romane, znaju da je Ichwich svoje snimke poslao u svemir. I da je sve to prešlo sada u novu dimenziju – u koju, uostalom, upravo prelaze i oni sami, svi.

U (ovaj) Websajt-stori.

 

Sentandrejski imperativ

„Kaži Ichwichu da se ne sigra s Bogom. Al ni sa mnom”, izdala je Glavata Nata dupli imperativ Kuplungu.

Znala je da u slučaju da joj imejl u ime boga nije poslao zet, onda je to mogao da bude samo Ichwich.

Ko bi drugi?

Patrijarh Čarnojević? Ili Venclović? Možda Ignjatović ili Crnjanski?

„Ne”, odbacila je Glavata Nata. „Ipak su oni ozbiljni glumci.”*

* Patrijarh Čarnojević. Venclović, Ignjatović i Crnjanski, srpski velikani vezani za Sentandreju i seobe, u autorovim romanima Mi že Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac pojavljuju se kao protagonisti, a dvojako: kao prave osobe i kao glumci koji ih igraju.

Istina, Glavata Nata je patrijarha Čarnojevića videla i na televiziji, kao đavola, ali to je bila dečja predstava, na mađarskom jeziku. (Patrijarh Čarnojević tezgari u mađarskim pozorištima.) A bio je to neki narodni đavo, komičan i simpatičan. Pijančio je i plesao kao u svatovima.

„Reci patrijarhu da ako već mora da sigra đavola, nek ga sigra pod pseudonimom. Da nas ne bruka ođe u severnom nam rasejanju. Nismo mi sejali ođe samo kosti!”, poručila je Glavata Nata imperativno po Kuplungu.

„Dopizdiće nam ta tvoja tašta, čuješ. Reci joj da živimo u demokratiji, barem mi ovde u dijaspori”, otporučio je vođa Velike seobe poslednjem Srbinu u Sentandreji.

Kuplung se, međutim, ustezao: „Idi, kaži joj sam. Zašto da ja slušam kad počne da pljuje po politiki i demokraciji? U kojoj neće da nam dadu odštetu za izumiranje. Zbog toga se matora zdravo jedi. Kaže. trebalo bi napisati nov manjinski zakon ili tipik.”

 

Sentandrejski testament

Gavril Stefanović Venclović

Zadrhti ruka
nad prepisom
Zaškripi reč u brazdi
kad zaore pero

Umorio sam se

Ne znam kad sam
i otkud došao

Spominju me
uz neku seobu
mada nisam njen
beležnik nego izdanak

Dodijali su mi
odlasci i dolasci
i moji i tuđi

Voleo bih sad da imam
ćeliju kod Pomaza
uz vodu Sulejmanovac

No ako mi nije suđen
mir života
malaksao moram
prebivanja sveta
da preskočim prag

I nestanem
da mi niko
nikad ne pronađe
nigde trag

 

Sentandrejski tipik

S
neka bude
stvaranje i stvorenost
stvar i stvor

S
neka bude
sedmi dan
savršenost
i svršenost
sve i sv.

Zatim neka i nebo
sedam ženica ima

Sedam i crkava da bude
krstovi kao bodeži
uvis zašiljeni
nebesima
oči da probodu

Da nas odonud
neko jednom
zaista sagleda

 

Slankamenka

Moj deda   je pio
samo svoje vino

Moj deda je kopao
samo vinograd
koji je bio sadio
moga dede deda
i pio je samo vino
iz vinograda
koji je kopao on
unuk

Moga oca čukundeda
zasadio je lozu
slankamenku

Moga sina pradeda
pio je samo
slankamenku
iz vinograda
koji je kopao
otac dede moga sina

Taj vinograd
ispao je iz vremena

Čukununuku
moga dede
ne preostaje drugo
no da posoli kamen
i da ga iscedi

Do tog mog
unuka
dopire
moja
žeđ

 

Snovi

Prvo pitanje koje dvojezičnim ljudima kao čudu od stvorenja postavljaju ne dvojezični ljudi, odnosi se na snove.

„Na kom jeziku sanjate?”, pitala je i autora. konvencionalno, jedna sasvim nekonvencionalna reporterka mađarske televizije, snimajući s njim razgovor za jednu od bezbrojnih emisija s naslovima „Koreni”, „Baština” i tome si.

Nekonvencionalnost reporterke odražavala se pre svega u (ili na) njenim butinama, nekonvencionalno dugim i formiranim u nekantovskom smislu.

Kant. naime, kaže da je lepo ono što nam se dopada bez interesa. A u slučaju reporterke, za njene butine, s autorove strane, postojalo je izrazito interesovanje.

„Zavisi”, odgovorio je na njeno konvencionalno pitanje o snovima dvojezičnih ljudi, odsutno i zbunjeno, jer nije razumeo zašto mu reporterka pokazuje, kao fotograf, kuda da gleda. „Ako nije htela da joj ljudi – a ljudi smo – bulje u butine, trebalo je da obuče šalvare.”

„Jezik mojih snova zavisi uvek od njihovog predmeta i konteksta”‘, počeo je odgovor koji je, na isto pitanje, dao već sto puta.

Sada je. međutim, resio da stvar osvetli pomoću primera.

„Uzmimo, recimo, da sanjam vaše butine. Ali nemojte kasnije da izbacite, pa da ispadne besmislica. Hajde da ne kažem vaše butine, nego onako uopšteno. Butine kao takve. Važi? Samo. bojim se da će ispasti kao da vodite razgovor s nekim kasapinom.”

I tako dalje.

Odnosno, autor nije preterao motiv s butinama, nego se vratio originalnom pitanju o jeziku, i tu je učinio, usred snimanja emisije, epohalno otkriće.

Izjavio je da se snovi ne sanjaju na jezicima jave.

„Kakvog bi smisla imalo kazati da vaše butine sanjam mađarski? To je apsurd. To bi bilo kao da se pitam na kom jeziku perem zube. Ne mogu da perem zube srpski”, izvalio je on kosmopolitski.

„Postoji dakle poseban jezik za san. Kao algoritamski jezici”, dodao je intelektualno. „Drugo je kad posle buđenja svoje snove prepričavamo. Onda ih odevamo u ruho nekog jezika jave. Koji, pak. biramo po logici. Ako sam sanjao da sam bio u Beogradu, kazaću, olako, da sam sanjao na srpskom. A za drugi deo sna, u kojem sam se vratio u Budimpeštu, kazaću da sam prešao na mađarski. Koješta.”

Tokom ćele naredne nedelje autor je vrebao telefon, kao zec. Reporterka je, naime, obećala da će mu javiti termin emisije.

Međutim, nije se javila nikad.

Tako autor nikad nije video emisiju o snovima i butinama. Možda je i nisu pustili. Koncem 20. veka zaduvaše vetri puritanizma i neokonzervativizma. Ili je intervju išao. a reporterka nije htela da mu se javi. Sigurno se uvredila. Ali zašto? Valjda zato što je zbog teorije o snu prestao dajoj hvali butine? Ili zato što je nije zvao na randevu, direktno? Možda joj nije bilo jasno da je njegova molba da mu javi termin emisije bila samo povod da se čuju? Zar ga je smatrala kretenom koji ne ume da pogleda TV program?

„Baš je guska”, odmahnuo je i prešao preko reporterke ipak kantovski. Izgleda, i bez nje je imao kvorum koji krasi dvojezične ljude.

 

Spomen-ploČa

Uzalud je autor tragao za imenom budimpeštanskog hotela u kojem je Laza Kostić’ „načisto prepisao” definitivnu verziju svoje pesme Santa Maria della Salute. Preturio je (ne Kostić, nego autor) celu literaturu, ali bez rezultata: svi znaju samo da je u pitanju budimpeštanski hotel, ali ne kažu koji. Imena mu nema nigde.

A ovamo, ćelo Srpstvo u svom severnom rasejanju gorelo je od žarke kulturne želje da znamenito mesto obeleži spomen-piočom. (Ćela Gornja zemlja je, kao prsa ruskih generala, načičkana srpskim spomenicima; i na Staroj vodi u Sentandreji postoji spomen-žbun u kojem su se autorovi preci tucali.)

Oglas

Molim one koji znaju ime hotela u kojem je Laza Kostić 3. juna 1909. odseo u Budimpešti, da mi jave na adresu pero.rubicom.hu”.
Time bi ušli u red koautora romana Websajt-stori na Rastkovoj adresi „www.rastko.org.rs” i sudbonosno uplivisali razvoj radnje lančane priče Poslednja soba / Spomen-ploča / Svemirska harmonija, a zahvalan bi im bio autor.

*

Čekajući odgovore na oglas, autor je pribegao privremenom zaključku da je u pitanju onaj hotel u kojem se Ichwich sastao s draganom sa Interneta.

Posle toga, preostala su samo finansijska i organizaciona pitanja: ko da sponzoriše izradu spomen-ploče i troškove njenog postavljanja i svečanog otkrivanja? Koja zemlja? Kostićeva po kulturi matična ili ona u kojoj se hotel sa poslednjom sobom nalazi? One su, doduše, susedne. ali ih deli NATO. Da li bi ih Santa Maria delta Salute mogla, kao svodovi stubove venecijanske bazilike, spojiti?

Da li bi se dakle mogle, obe zemlje, ošošoljiti?

Samo, iz svoje kule od slonovače, autor ne izlazi rado. Čak ni zbog para, čak ni zbog Koštica. Odluku je suprotnu doneo on, i u kulu od slonovače još se više zaključao on. Da još jedan cvet za dušu sebi odneguje on.

Odlučio je da odreši kesu. Koja, inače, nije bila puna. (Para.)

Ali da troškove za Kostićevu spomen-ploču kompletno ipak snose svojekesno, rešio je on.

Bogme.

Čak je i kostime za glumce kupio od svojih para.

Patrijarh Čarnojević je igrao Lazu Koštica kako sedi za stolom budimpeštanskog hotela i ispisuje konačnu verziju svoje labudove pesme.

U hotelskoj sobi, kao šekspirovski anahronizam, 3. juna 1909. godine, nalazio se televizor s velikim ekranom na kojem je išao Ichwichev film o Veneciji. Uglavnom onaj deo o Laži Košticu, ali su blesnule i kocke na kojima je snimljena gospođa Twist.

Lenku Dunđerski je glumila prvakinja srpskog pozorišta u Mađarskoj – Joakimka Vujić. Pošto je Lenka Dunđerski 1909. bila odavno mrtva, ona se pojavila samo kao vizija labudovski inspirisanog pesnika.

Autor je tu scenu smislio tako da nejasna ženska figura lebdi u okviru otvorenog prozora hotelske sobe, kao da je Lenka zamotana u zavesu, a iza nje na tamnom nebu trepere zvezde, žute kao lampice.

Dramatizovana ilustracija trajala je sve dok patrijarh Čarnojević recituje, pišući, Kostićevu pesmu Santa Maria della Salute.

Potom ustaje, savija hartiju i stavlja je u koverat.

Za to vreme, u poslednjoj sobi gasi se svetlo i na pozornicu pada mrak.

Još malo žmirkaju, zatim utrnu, u prozoru, i zvezde.

„Gledalište, bre, upali gledalište!”, šaputao je autor majstoru rasvete. „Jebo vas otac i onaj koji vas je stvorio!”, čuo se odgovor kolege Šoleta, zatim se, zahvaljujući valjda intervenciji sv. Petra, upalilo svetio (dakle ipak ne ćelo gledalište).

*

Poslednja soba, na pozornici, bila je prazna.

*

Publika je mislila da je predstava završena, ali su tada opet ušli glumci, Venclović, Ignjatović i Crnjanski, maskirani u predstavnike Zadužbine za postavljanje srpskih spomen-ploča u hotelskim sobama u kojima su pisane srpske pesme.

Autora kao predsednika Zadužbine igrao je Venclović, pošto je autor bio zauzet rasvetom.

Klanjajući se valjda seni Laže Koštica, Venclović je okačio na zid spomen-ploču.

Sutradan su mesne novine donele autorov izveštaj o događaju, a na televiziji u Ichwichevoj „Srpskoj panorami” prikazana je ploča, pa gledaoci videli da na njoj piše sledeće:

„U ovoj sobi je završio svoju labudovu pesmu Laza Koštić u predstavi srpkog pozorišta u Mađarskoj.”

 

Stara voda

Izvor patrijarha Čarnojevića kod Sentandreie

Ovde je Stari bio milostiv
lupio štapom o kamen

Ovde je zažuborila voda
i pesma se čula
jer ovaj narod
ni za četrdeset dana hoda
nije postao nem

Ovde je prvi put pečeno jagnje
i skočio u kolo nažuljen taban

Ovde je u besnilu kraja puta
moj predak pitomo
odvukao u žbunje svoju ljubu
moju daleku mladu prababu

Nakostrešio se predak moj
kad ga je ona zgrabila
i raspucanim kao pečena glina
krutim dlanovima
po leđima grčevito milovala

Od dalekog puta dojke su joj
nabubrele kao brežuljci okolni
a tamo gde svakom rosa pada
i njoj je nikla gusta trava

Zadržali su se dugo

Zveri su skrušene
zagnjurile glave u krzno

Samo su Ptice žurno poletele
da donesu u kljunu
blato i slamu
za gnezdo ljubavnicima
i meni

 

Svemir

Ichwichev ikonostas lebdi u svemiru uklopljen u jaje koje se kao prozor otvara u bezdan crnog beskraja.*

* Na ekranu prozori (Windows). u njima crni beskraj, u beskraju jaje, u jajetu ikonostas, na ikonostasu ikone, iza ikona tekstovi.

Autorovi tekstovi vise na poleđini pojedinih ikona, okačeni link-klinovima, a slični trakama ili smotuljcima starih rukopisa, up. pergament.

Narativne rolne ili diskurs-gurtne, posle otvaranja ikona, odmotavaju se potencijalno beskrajno –ukoliko se vinčester i memorija autorovog kompjutera mogu proširivati beskrajno, up. potencijal autofinansiranja tehničkih uslova stvaralačkih kapaciteta.

Međutim, spuštajući diskurs sa neba na zemlju, autor je umesto pergamenta rekao u sebi: „toaletni papir” (up. beskrajna rolna).

Ta varijanta beskraja bila bi jeftinija nego vinčester i internet.

U specijalnoj odaji kule od slonovače, koristio se beskraj „crepto”; toaletni papir u pakovanju od 8 x 30 metara, 8 x 250 listova, jednobojni. (Inače, u specijalnoj odaji autorove kule od slonovače, negovanje literature – putem čitanja – ima svoju sakralnu tradiciju.)

Ispisujući internetske narativne rolne, autor je imao utisak da gradi hodnike kojima čitalac može da seta.

Ili luta.

Zdanje se počelo otimati iz autorovih ruku kada je broj raskrsnica prešao količinu pamtljivosti. „Ne bi se raspoznao više ni Bog .”

Svaki link je imao svoje linkove.

Planski građen sistem, sve više se pretvarao u lavirint, nepregledan i za svoga tvorca.

Mrežu su komplikovali narativni podrumi koje je autor kopao ispod hodnika. A pošto su podrumi bili povezani ne samo sa hodnicima nego i međusobno, ispod glavne mreže hodnika nastala je i mreža tunela. Koji su takođe imali svoje podrume, i tako u nedogled.

Pored beskrajne rolne, stvorio se i jedan drugi beskraj. Beskraj hodnika, podruma i tunela u raznim nivoima dubine.

Gospođa Alina je pažljivo pratila autorove napore.

„Spasla sam ti ovu cedulju sa rolne”, vratila se jednom iz najmanje odaje kule od slonovače s pronađenim rukopisom na komadu pergamenta tipa „crepto”.

Na papiriću se, autorovim nadahnutim rukopisom, nalazila podsetnica: „Proveriti simbol jajeta kod Bidermana.”

Alina je smatrala da haos hodnika, podruma i tunela stoji u kontradikciji s jajetom i ikonostasom.

Ikonostas nju podseća na drvo koje je, u dijametralnom preseku, simetrično. Kao stablo, uspravlja se kičma ikonostasa od carskih dveri gore do krsta, a levo i desno, pravilno kao u ogledalu, pružaju se grane na kojima vise ikone. I nije svejedno gde se koja nalazi.

„Ali jaje?”, nadao se autor (jer još nije proverio u Bidermanovom Džepnom leksikonu magijskih umetnosti). Alina je, međutim, tvrdila da autorov koautor Bojan Budimac. na naslovnoj stranici sajta, nije slučajno stavio ikonostas u jaje, a ne u krug kako mu je autor originalno sugerisao.

To je prajaje, u crnom kosmosu. Ili haosu.

Jaje bi, prema Alininom mišljenju, trebalo da bude, poput ikonostasa, simbol reda.

Autor se tada, najzad, bacio na Bidermanov leksikon u kojem je našao da je jaje alhemijska alegorija prvobitne materije (lat. materia prima) iz koje(g) se na toplini „filozofske vatre” izleže kamen mudrosti.

„Ili kokoška”. smatrao je autor eruditno.

„Pile”, precizirala je gospođa Alina, znalac prirodnih nauka, ali autor ni u piletu nije video zoološku zamenu za kamen mudrosti, nego buduću kokošku, intelektualno skromnu.

Na kraju, uhvatio se za slamku poetizma: „Iz jajeta ne izleću samo kokoške, nego i ptice.”

Video je kako sa sajta. iz oltara u jajetu, uzleću Ichwicheve ikone i odlaze u svemir.

Autor se zanosio. Jaje i beskraj!

Zatvoren i otvoren svemir.

Naizgled suprotni, isti su po tome što u sebi drže sve.

„Jaje je intenzivan beskraj, a beskraj je ekstenzivno jaje”, sumirao je autor, ali mu je gospođa Alina rekla da bi to, „upravo to” trebalo da se odrazi i u njegovom tunelskom sistemu internetskih linkova: „U pletivu mreže mora da postoji princip.”

„Taj princip je – beskraj”, tvrdio je autor. „Internetska mreža se neprestano plete, ali ne sistematski, nego

(samo) neograničeno. Plete je ćelo čovečanstvo, a bez cilja kao kraja u smislu završetka.”

„Sve dok bude struje”, rekla je Alina, mada je takvu interpretaciju Interneta prihvatila.

Međutim, u neograničenoj Mreži, videla je samo ekstenzivnu varijantu beskraja, ali ne i intenzivni beskraj. Zatvoreni svemir, dakle jaje.

S druge strane, Alina je podsetila autora da je njegov internet-roman pisan na kompjuteru i publikovan pomoću servera, sajta, satelita i bog te pita kakvih čuda tehničkih.

Ceo medij romana počiva na konstruktivističkim principima. U svetu kompjutera sve je isplanirano i konstruisano na bazi matematike, up. računar.

S tim principima vrhunskog reda autorov haos linkova stoji u kontradikciji. Struktura romana se ne harmonizuje ni sa jajetom, ni sa ikonostasom, niti sa samim sredstvom kojim je (roman) napisan.

Njega to ne zanima, odbrusio je autor. Ni stari pisci koji su pisali guščijim perom, nisu bili opterećeni pitanjima živinarstva.

Sklad između računarskog medija i svog internet--romana on vidi u veoma upadljivoj harmoniji između izrazito nekonstruisanog beskraja koji se na Internetu rađa bez ikakvog globalnog plana iz dana u dan, sa jedne strane, i spontano asocijativne strukture linkova-tunela tog romana s druge strane.

Na Internetu se nalaze, na primer, Šekspirova celokupna dela, ali nema ništa od Milice Stojadinović Srpkinje. Gde je onda red? Našao se, recimo, neki luđak koji je popeo na Mrežu sve belgijske narodne balade, ali iz kosovskog ciklusa nema zasad ništa. Ali može da bude. Ili da ne bude. Ko bi to sad znao?

„To je dakle medij u kojem ja radim”, dodao je on.

Bubu u uhu, međutim, da utiša nije bio kadar. Zujala je danju-noću u njegovoj glavi celih mesec dana. Minula je zima i došlo proleće. nikla je i trava, a on je kroz prozor gledao kako pred zgradom cveta beli jorgovan.

Često je i prozor držao već otvoren jer je tako bolje video čari pramaleća.

„Trebalo bi najzad oprati staklo”, rekla mu je gospođa Alina, ali je on mahnuo da ćuti, mada nije bio antifeminista.

Gledao je muvu koja je zujala, isto kao buba u njegovoj glavi, između dva stakla prozora duploga (muva).

„Ne može napolje, ubila se živa”, konstatovao je asocijativno misleći na jaje – na zatvoren beskraj.

O zatočenoj zunzari autor je zapisao na rolnu pergamenta tipa „crepto” ovu belešku:

„Dosegnuti sve bez napuštanja sistema.”

Kula od slonovače se tih dana pretvorila u kartografsku zbirku. Autor je na stolovima i na podu raširio geografske karte, sve planove gradova što je imao, one detaljne, za turiste.

Danima je šetao dalekim ulicama.

Kada je rezultat saopštio Alini, ona je objavila da je, u vezi s tim, mogao da pita nju. Ona bi mu rekla da se u gradovima može stići svuda, bez toga da čovek mora da izađe iz grada i ponovo uđe.

„A metro?”, bacio se autor na planove podzemnih mreža Londona, Pariza, Njujorka, Barselone.

Ispostavilo se da su metro-tuneli, kao ulice, takođe, svi povezani, čak i u najvećim gradovima.

Putnik, ako jednom siđe pod zemlju, može da stigne na sve stanice a da ne mora da se popne gore. na površinu.

Autor je bez oklevanja zasukao rukave i navalio da poveže sve linkove, hodnike, podrume i tunele, međusobno.

Hteo je da postigne da posetilac koji ude kroz bilo koju ikonu na ikonostasu u jajetu, može da dosegne sve, od linka do linka – bez obzira na redosled, i to tako da se nijednom ne mora vratiti napolje, pred ikonostas.

Ako je jednom ušao u jaje, može da ga obigra iznutra, u celini.

Premda je jaje (intenzivno) beskrajno.

Jednog od narednih dana Alina je, banuvši u kulu od slonovače, pomislila da se slon (up. autor) izgubio medu linkovima!

Nije ga bilo ni pred kompjuterom, ni u skriptorijumu s pergamentom tipa „crepto”.

Mislila je da se od silnog linkovanja umorio pa je prilegao, ali je i postelja bila prazna.

Tada je s balkona čula zviždukanje. Bio je tek početak proleća, pa nije očekivala da autor već sedi napolju na suncu. A pogotovo nije pretpostavljala da usred silnog posla hvata muve i zvižduka.

„Ti ovde zviždukaš?”, izašla je na balkon ispod kojeg se, u dvorištu, žutela – od maslačka – sveža zelena trava, kao da ju je zavejao žuti sneg.

„Zviždukam. Pa šta?”, rekao je autor s akcentom besposlenog popa.

„A linkovi?”

„Linkovi? Šta je sa linkovima?”

„Rekao si da treba da ih povežeš, sve, u jajetu. Da će to trajati danima.”

Autor je odmahnuo kao maharadža:

„Ma, kakvi! Nije trebalo da napravim nijedan link.”

*

Alina se prvo iznenadila, zatim je rekla aha. „Znači, sve je bilo povezano iako ti to nisi znao?”

„Sve. I nije mi jasno kako nisam znao da sam sve povezao. Jer ko je povezao ako ne ja? Mora da sam znao, samo nisam znao da znam. Ili je jaje samoinicijativno progutalo beskraj i zatvorilo ga u sebe.”

Eksplozija xxx Nebesa xxx Uskrs

 

Svemirska harmonija

Kada je Ichwich zakucao na vrata poslednie sobe. ona su se malkice, skoro neprimetno, odškrinute, kao od promaje.

I zaista, kada ih je gurnuo da uđe, po licu ga je pomilovala blaga struja vazduha. (Bilo je lepo rano letnje veće.)

Vetrić koji ga je maznuo (up. maziti) po licu, doneo mu je u nos prijatan miris. Da li jorgovana ili jele. ili nečeg trećeg, nije mogao da ustanovi. Ali da je miris ženski, to je bilo neosporno.

u poslednjoj sobi, na stolu na kojem je Laza Kostić* ispisao poslednju varijantu svoje pesme Santa Maria della Salute, namesto pesnikove hartije, ležao je, uključen, mali računar.

Lep-top.

Ekran je svetleo i bacao plavetan sjaj na sobu koja je plivala u toj električnoj mesečini.

Zavesa od lake čipke, prelivena plavetnilom sa ekrana, lebdela je u otvorenom prozoru, kao veo.

Na ekranu je Ichwich ugledao pitanje: „Kako ti se dopadam?”

Spustio se na stolicu na kojoj je nekada sedeo Laza Kostić i buljio u lep-top (ne Laza Kostić, nego Ichwich), kao da razmišlja o pitanju na ekranu.

Preko plavog polja, s vremena na vreme, prelila bi se crna boja u kojoj su, kao na načičkanom noćnom nebu, svetlucale i plovile zvezde. (Program za zaštitu ekrana.)

Kada bi pak ponovo osvanula plavet, tekst je bio uvek isti: „Kako ti se dopadam?”

Jako mi se dopadaš!”, upisao je Ichwich besno, lupajući klavijaturu kao da svira nešto od Bartoka.

Posle toga je, međutim, mislio da sanja, jer je na ekranu ugledao nova slova u rađanju.

Tekst je bio nedvosmislen. Ichwich je počeo da uzdiše od strasti, a nije znao šta da radi. Zavirio je u kupatilo, u orman, pod krevet, misleći da neko ispisuje tekst na daljinskoj klavijaturi, ali nije bilo nigde nikog.

Nadajući se ko zna čemu, upisao je u kompjuter očajničko pitanje:

„Pa gde si, zaboga?”

„Bog – religijsko značenje: tvorac sveta…”, pojavio se na ekranu odgovor: citati iz Biblije i apokrifa, iz patrologije i teozofije, zbrda-zdola, na raznim jezicima.

Iz abecednog haosa, Ichwichu je postalo jasno da je to skinuto sa Interneta.

*

Odgovore mu, dakle, piše algoritam.

Jedno u drugo zaljubili su se, znači, programi.

Njegov algoritam u nečiji, i kontra.

*

Samo, čiji?

Očito one žene koja je donela lep-top. I ostavila svoj miris u poslednjoj sobi.

Zatim izletela kroz prozor, kao ptica.

*

Jer se poslednja soba nalazila gore na spratu, blizu nebesa.

 

Svemirski mozak

Prvi na svetu, austrijski naučnik Hans Berger 1929. godine uspeo je da registruje električno dejstvo na površini ljudskog mozga, a 1935, pomoću specijalne, osetljive sprave zvane jednostruni galvanometar, skinuo je struju najzad i spolja – sa kože na ljudskoj glavi.

Ljudski mozak se, naime, sastoji od milijardi nervnih ćelija koje tokom funkcionisanja proizvode električnu energiju (pošto kroz njih struje električni naponi). Kada se ti mali električni prostori ujedine, zajedno su već dovoljno jaki da ih pomoću elektroda skinemo sa kože ljudske glave i da ih registrujemo na grafikonu.

Znajući da krv struji u žilama ne samo onda kad se meri pritisak, autor je verovao da ljudska glava zrači, električno, takođe uvek (up. non-stop), ne samo kada je turimo u galvanometar.

Iz ljudske glave neprestano struji struja – u svemir. Iz svačije glave, naravno.

Permanentno električno isparavanje ljudskih mozgova stvara iznad nas, poput nekog nevidljivog neba   , električnu mrežu moždanog porekla.

Na to su mislili i Hegel i Jung, ali, ne znajući za eksperimente Hansa Bergera, govorili su o „svetskom duhu” (Hegel) i „kolektivnoj podsvesti” (Jung).

Vidi se da nisu bili elektroinstalateri.

Isto kao (n)i pisci Biblije, koji su električni svemozak

U prvi mah, autor je pomislio da se električnim

svemirskim mozgom ostvaruje san prosvetiteljstva, starog (enciklopedijskog) i novog (kompjuterskog).

Celokupno ljudsko znanje je sabrano, i dokučivo je.

Treba samo da nam neko (možda član društva teslinaca) napravi električno osetljivu kapu, šešir, periku ili rogove, pomoću kojih bismo svekoliko ljudsko znanje iz električnog svemirskog mozga mogli da skidamo permanentno.

Međutim, pošto su teslinci oklevali (u pitanju je bila valjda moda. up. stil električnog šešira i šapke), autor je sam posegnuo za rešenjem.

Priključio se na Internet i digao telefonsku slušalicu da čuje šta poručuju sa neba.

„Kurac: svemir krči nerazgovetno.”

Ipak mora preko kože na lobanji. Rastavio je računar, izvukao iz njega dve-tri žice i elektrode, i pomoću štipaljke i hanzaplasta priheftao ih je sebi na teme.

Kada je došao k sebi, bolničarka mu je rekla da je u šoku neprestano brbljao.

„Ma, nemojte! A šta? Šta sam vam rekao?”

,.Koješta. Ništa vas nisam razmela. Govorili ste besmislene stvari.”

„Zar vam nisam rekao da imate divne oči?” „Ne. To mi niste rekli.”

„Onda sam zaista brbljao bez veze. Jer imate divne oči. Šta radite večeras?” Itd.

Dosluh sa svemirskim mozgom rezultirao je, dakle,

besmislenim diskursom.

Prosvetiteljstvo je. prema tome. bila zabluda.

Vaskoliko znanje koje je tokom vekova električno strujalo iz ljudskih mozgova u svemir, sakupljeno u kosmičkoj moždanoj mreži, nije ništa drugo nego ogroman haos.

Besmislena celokupnost, apsurdno đubrište. Koje. plus, neprestano raste.

U svemiru ima mesta (up. beskraj) za sve i svašta, a materija se ne gubi.

Oko nas. u električnom obliku, kruži sve što je ikada iko pomislio!

A pošto se elektrisane misli ponašaju po zakonima elektriciteta a ne logike, električna suma užasne misaone mase toliko je golema i tako haotična da je više niko nikada ne može razumeti.

Niti regulisati.

Jer sve i da neka čudotvorna mašina napravi reda, on već u sledećem trenutku prestaje da važi, zato što u svemir neprestano stiže nova doza pameti, novi talasi sveljudskih misli, svih ljudi na svetu, odjedared! Mudrosti i idiotizmi, ravnopravno!

„Baš me briga: jedna iluzija manje”, mogao je pomisliti autor da nije znao da medalja ima i svoju drugu stranu. Ali, znao je.

Znao je da ta grandiozna električna masa misli, takođe zrači iz svemira – povratno, i neprestano, na nas.

A to kontrazračenje iz svemira, u ljudskim glavama stvara opet veći haos, koji zrači napolje u svemir i, tako, permanentno povećava svoj uzrok.

Ako nam je potrebna električna kapa, onda bolje takva koja nas štiti od povratnog moždanog zračenja i; svemira.

iz

Samo, takva bi kapa zaustavila i prvobitno zračenje i naše glave, koja bi se zato, na kraju, raspala.

 

Uskrs

Kao da je planirao i tempirao, autor je Websajt-stori popeo na Internet baš na Uskrs 2000. godine.

„Sada kada pišem ove reći”, pisao je kada je pisao ove reci, „Uskrs je, uskršnja noć, subota ili već nedelja. U porti Saborne crkve u Sentandreji i svim srpskim mestima Budimske eparhije, narod ide oko crkve, a u ponoć se otvaraju vrata – kako ovde kažu – ženske crkve. Svuda u isto vreme, kao kad se u gradu upale ulična svetla.”

Tako je pisao autor kada je pisao ove reci, mada je znao da one sa istinom nisu u besprekornoj harmoniji, jer usled malog broja sveštenika, Hristovo vaskrsenje u Budimskoj eparhiji dešava se asinhrono.

Popovi mobilno raznose radosnu vest po srpskim naseljima – za sada još lično, automobilno. a ne mobilnim telefonom.

Posle ponoćnog vaskrsenja u Sentandreji, ide se u dva sata u Pomaz a u četiri u Kalaz.

U pauzama se sedi s prijateljima.

Povorke uskršnjih hodočasnika rastu od sela do sela. up. lavina Srba.

Paralelno sa brojem učesnika, raste i raspoloženje. Uskrs je praznik radosti, veseo. U Sentandreji je veoma svečan, u Pomažu već veseliji, a u Kalazu najveseliji.

Autor je iz detinjstva čuvao naviku da se za Uskrs „ponovi”. Kao deran, dobijao je poklone od roditelja, nove komade garderobe, koje je oblačio prvi put na Uskrs, u crkvu.*

* Jednom je hteo da na liturgiju ode u novim patikama i crnim gaćama od klota, a pod pazuhom sa loptom od kože –pravim fudbalom, zašniranim gajtanom. „Nemoj me jediti, ovo nije vreme športa i razonode, nego Uskrs”, rekao mu je deda Veljko koji je, nacionalno svestan, pratio program beogradskog radija.

Asinhronizacija praznika omogućava veću posećenost Uskrsa. Mobilne sveštenike prate mobilni vernici, u vidu noćnog hodočašća od sela do sela.

Nose radosnu vest, i čuturu.

Sada, dok je pisao ove reči koje piše, autor je rešio da za Uskrs 2000. godine kupi sebi novog miša. Ili nov miš, pošto se radi o neživom biću – ne, ne o crknutom mišu, nego kompjuterskom.

Naime, stari miš mu je – kako reče autorov koautor BB – postao ljigav. Da bi premestio kurzor iz jednog ugla ekrana u drugi, autor je morao da se bori s malom mrcinom kao da je davi.

Imao je zbog nje permanentnu upalu mišića u ramenu.

Međutim, uneti novost u sistem pred završni korak, izgledalo mu je nelogično. (I zloslutno.) A ne bi bilo fer ni prema starom mišu koji je ipak pošteno odradio svoje.

Autor nije hteo da postupi neortodoksno baš na dan ortodoksnog Uskrsa.

Umesto novog miša, kupio je veliku crvenu svecu i stavio je na mesto iste takve stare, dogorele.

Voleo je da mu gori kada sluša muziku.

U Jerusalimu vernici u hramu, u trenutku vaskrsenja Hristovog, pale buktinje.

Izgleda kao da u crkvi gori vatra.

Vrativši se iz Sentandreje sa vaskrsenja, autor je, ne paleći lampu, uključio kompjuter i gledao kako se u mraku, na drajverima i modemima, pale raznobojna svetla.

Dok se mašina zagrevala, upalio je i novu crvenu svecu.

Kada se popeo na Internet, na ekranu se pojavio ikonostas Blagoveštenske crkve u Sentandreji.

Autor je sedeo u mraku i gledao svemir u jajetu.

*

Zatim je otvorio i pregledao fajlove. Svetlucala su bela slova u crnom beskraju.

Najzad, u uskršnju noć 2000. godine, kliknuo je OK i poslao, sve, u svemir.

 

Vekovat u te

U crkvi Santa Maria della Salute u Veneciji nalazi se

Bogorodičina ikona, vizantijska, doneta 1670. godine sa Krita. Ta ikona u tamno beloj jednoličnosti hrama plamti, crveno, kao kap krvi.

*

U pesmi Santa Maria della Salute Laže Koštica ono retorsko pitanje

„Zar nije lepše vekovat u te. Santa Maria della Salute”

odnosi se na borove u temeljima crkve.

Ichwichl. međutim, nije mogao da izbije iz glave pomisao da to pitanje obuhvata i onu crvenu ikonu.

Laza Kostić u jednoj svojoj ranijoj pesmi govori o zidanju crkve Santa Maria della Salute. Kaže da je hram podignut u znak zahvalnosti Gospi od Spasa pošto je prošla kuga koja je opustošila Veneciju.

Naslov pesme je – Dužde se ženi.

„Al’ ne ženi se ko drugi ljudi” (…)
„duždeva neva, duždeva snaga,
carica samo krilatih sila,
morska je vila.”

„A neva širi naručja meka,
na valovite grudi ga čeka.”

Spas od kuge i smrti slavi se svadbom i brakom.

*

Kostić je venecijansku crkvu prvi put video 1895. – na svom bračnom putovanju, sa svojom zakonitom suprugom s kojom se venčao, izgleda, zato da bi i sebi dokazao da se svoje prave, a nesuđene neveste zaista odrekao.

Koja je iste godine umrla.

Kostić je sa svog bračnog putovanja otišao, skoro direktno, na njenu sahranu.

„Kakve je asocijacije ta crkva u njemu mogla onda da probudi, ne znamo. Prilika je bila, svakako, da njegova tadašnja ženidba u taj mnogoznačan simbol uplete jednu nit, vezanu za ženidbu, za brak sa nekom vilom.”*

* Petar Milosavljević: Život pesme Laže Koštica „Santa Maria della Salute”. Matica srpska. Novi sad, 1981, 80.

 

VencloviĆ

Junak autorovih romana Mi že Sentandrejci i Bitka za Sulejmanovac.

Kaluđer, prepisivač i iluminator kodeksa, propovednik i pisac. Učio je u prepisivačkoj školi Kiprijana Račanina u Sentandreji.

„Sve što o Gavrilu Stefanoviću Vencloviću danas umemo da kažemo, odigralo se između 1711. i 1747. godine. Te prve godine izronio je iz mraka ranog 18. veka, one druge godine, na isti način nestao je u tami vremena. Tačnije, njegov život protekao je omeđen seobama Srba. Započeo je u atmosferi Velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690 , dostigao zrelost u trenutku kada je došlo do seobe Srba s turske na austrijsku teritoriju pod Arsenijem Jovanovićem Šakabentom 1737. godine, a ugasio se negde u nemirima i velikim promenama na austrijskoj granici, koje su dovele do iseljavanja Srba u Rusiju sredinom 18. veka.”*

* Iz predgovora Milorada Pavića za Venclovićeva izabrana dela pod naslovom Crni bivo u srcu. Legende, besede, pesme. Prosveta, Beograd, 1966, 7.

Sentandrejski testament xxx Ikona na staklu

 

Venecija

Voleli su u Veneciji da zalutaju.

Gospođa Twist ie. doduše, uvek imala u torbi plan grada, ali ga je gledala samo povremeno i krišom, da Ichwich ne primeti.

Krila je od njega mapu otkad joj je na izletu u nekom gradiću rekao da ona gradić uopšte nije videla.

Prošla je kroz njega gledajući samo u mapu.

Prvom prilikom kada su se, posle sedamnaest godina, sreli u crkvi Santa Maria della Salute, ostali su zalepljeni za baziliku; sedeli su na stepenicama ispred nje i buljili u vodu Velikog kanala.

Kasnije su sastanke, pismom, telefonom, imejlom, na relaciji London–Pomaz, zakazivali u Veneciji kao kad se kaže „kod konja” ili „pod repom”. (Beograd, Zagreb.)

Ili u Žerbou. (Budimpešta.)

„Prekosutra na stepenicama”, pisali bi jedno drugom, misleći na Veneciju.

Zakazivali su sastanke između Londona i Pomaza, u Veneciji, kao da se dogovaraju da se vide napola puta, premda se London nalazi tačno dva puta dalje od Venecije nego Pomaz.*

* „Ipak je Pomaz centar sveta.” (Ichwich.)

Pošto su se prilikom niza boravaka tokom godina postepeno ipak odlepili od bazilike Santa Maria della Salute, osvajali su grad lutajući u njemu bez plana.

Izrazito su voleli baš da zalutaju, jer bi tada, i posle toliko godina, otkrivali nove detalje. Nov prolaz ispod kapija ili most, trg ili crkvu sakrivenu među zbijenim zgradama, piceriju, antikvarnicu ili prodavnicu stakla i dragulja. (Gospoda Twist je volela da razgleda šarene đinduve mada nikad nije pokazala ni nameru da bi neku od njih htela da kupi.)

Rado su lutali Venecijom bez plana jer im opasnost da se izgube nije pretila.

Doživljavali su grad kao lavirint u kojem, bilo kud da stignu bilo kojim putem, nisu pogrešili. Na dobrom su mestu uvek.

Kretali su se mrežom tesnih uličica i malih kanala uglavnom u onom delu, na mapi nalik na džep. oko kojeg Veliki kanal pravi kuku u obliku „U”, čije vrhove čine Trg svetog Marka odnosno most Rialto.

Prečicom, šetnja između njih traje pet minuta.

Ali ako neko zađe u dubinu džepa i tamo zaluta, može da provede u lavirintu ceo dan.

Za turiste koji, za razliku od gospođe Twist i Ichwicha, vole da znaju kud idu, a da ipak ne bi morali neprestano da bulje u mapu pa da od grada ne vide ništa, na zgradama, na raskrsnicama malih sokaka, vise table – putokazi sa strelama.

Per Rialto, San Marco

Strele su, međutim, ponekad jako čudne.

Negde obe pokazuju u istom pravcu. Drugde pak na isti cilj pokazuju dve različite strele, u suprotnom pravcu.

Najednom uglu pokazuju napred. da bi na sledećem ćošku putnika poslale natrag.

Dok se luta u tom „džepu”, izgleda da je on bezdano dubok.

Beskrajan.

*

A oko njega, polukružno, voda. Veliki kanal.

 

Počinje da se širi između pristaništa kod Trga svetog Marka i bazilike Santa Maria della Salute, na drugoj obali.

Odakle izlazi u more, u beskraj.

 

Vernost

Ako – prema rečima jednog autorovog junaka – dvojezični ljudi vole uvek dve žene, to ne znači da su i neverni.

Naprotiv.

Oni su dvostruko verni – obema ženama koje vole.

Autor je tu činjenicu smatrao manifestacijom vrhunske tolerancije.

Ta vrsta tolerancije bivala je, međutim, često ignorisana. „Neuslišena”, rekli bi dubrovački

petrarkisti.

Bese to njegov jedan jako tolerantan period, kada je parnih dana jednoj, a neparnih drugoj devojci bio tolerantno veran. I sve je bilo u redu dok jedna dragana nije pogazila pravilo.

Parna je došla neparnoga dana, i našla tamo, a i šta bi drugo, neparnu dragu. (Ono tamo znači autorov uzburkani krevet.)

Ako neko sada misli da je ona (parna draga) bila tolerantna kao autor, taj se grdno vara. Nastao je skandal, letele su psovke, čarape i gaćice, neke i kroz prozor!*

* Motiv je sutradan obrađen u mesnom usmenom predanju.

Autor je izgubio obe devojke, premda im je bio ravnopravno veran. „Za takav stepen tolerancije čovečanstvo, izgleda, još nije zrelo”, zaključio je tužno, ne toliko zbog ljubavnog gubitka, koliko zato što netolerantnost devojaka nije mogao da razume.

Nije razumeo zašto nisu tolerantne isto kao on, kada su, zajedno, takođe bile dvojezične kao on. Jedna Mađarica, a druga Srpkinja. U stvari Crnogorka. A Mađarica u stvari Jevrejka. Njih dve zajedno, kao Danilo Kiš, razinkarniran u dve devojke.

Taj model je pao zbog netolerancije autorovih parnih i neparnih devojaka kojima je bio tolerantno veran. „A onda se ljudi čude što se na sve strane non-stop ratuje.”

 

Vrata koja se ne otvaraju

Kada je Glavata Nata čula da se u nekom starom podrumu na domaku njene kuće otvara izložba pod naslovom Deset zapovesti, odlučila je da ode da vidi. Ipak je i ona čuvar izložbe svetinja, u srpskom Muzeju.

Bio je vruć letnji dan, subota prepodne, prijala je hladovina pod kapijskim svodom i drvećem u dvorištu iz kojeg se ulazilo u veliki vinski podrum pretvoren u likovnu galeriju.*

* Ispod starog dela Sentandreje nekada se nalazio, danas već neprohodan, dobrim delom urušen podrumski sistem kao lavirint, iz vinogradarske ere grada.

U gužvi, nalik na nekadašnja okupljanja hipika i čupavaca, Glavata Nata je ugledala svoga zeta Kuplunga, zajedno sa Ichwichem, koji je po svom običaju okretao kameru.

Izložbu je otvorio sentandrejski pisac, mada ne Jakov Ignjatović, nego mađarski, savremeni, Laslo Krasnahorkai. pročitavši svoj tekst o Mojsiju koji posle dugog lutanja u pustinji stiže pred kapije Obećane zemlje u koju, međutim, znamo, njemu neće biti suđeno da uđe.

Tu je pisac sentandrejski prišao gvozdenim vratima podruma-galerije da skine katanac.

Ključ, međutim, da okrene, pisac sentandrejski nije mogao.

„Pokušaj obrnuto!”, doviknuo mu je autor, iz iskustva, ali ovog puta ni taj potez nije pomogao. Pisac sentandrejski probao je još i rezervni ključ, ali takođe bez uspeha, pa je izjavio da su u pitanju vrata koja se ne otvaraju.

„Grunuću ji ja u dupe ako sam uzalud ondulirala kosu”, šapnula je Glavata Nata Kuplungu i ne baš mnogo tiho. (Srbi u severnom rasejanju slobodno i iskreno galame srpski, znajući da ih niko ne razume.)

Izložba, dakle, nije mogla da se otvori, ali je direktor galerije ponudio mogućnost da se eksponati prikažu sa slajda. Našao se pri ruci aparat za projekciju dijapozitiva, a direktorove pomoćnice razapele su čaršav preko podrumskih vrata (koja se ne otvaraju).

Tada je, međutim, nestala struja.

Glavata Nata je besnela i htela da napusti avliju. ali je situaciju spasao tvorac izložbe, sentandrejski polihistor, slikar, vajar, pisac, pesnik i muzičar, Laslo fe Lugoši, koji je rekao da je, u nedostatku boljeg rešenja, on voljan da ispriča svoja ostvarenja koja se u podrumu (ne) mogu videti.

„Ali kako da snimim to na video?”, šalio se Ichwich,

snimajući, naravno, umetnika izložbe dok priča.

Iz novelizacije izložbene postavke prisutni su saznali da se u podrumu nalaze kamene ploče sa Deset zapovesti. Desno od ulaza vidi se ploča na kojoj piše:

„www.ne/ubij”, i iako, redom.

.,Dobro su se setili. Otvaraju izložbu koje nema”, rekao je Ichwich Kuplungu.

„Kako nema?”

„Pa jasno: u podrumu nema ništa.”

„Vraga nema ništa u podrumu! Ploče su zaista tamo. Ja sam ji dovez’o, kamionom.”

Posle pokvarene katarze Ichwich više ništa nije smatrao isključenim: „Možda je i nestajanje struje bila kamuflaža?”

„Turi prst u šteker”, savetovao mu je Kuplung, ali ga je ipak na vreme sprečio. „Ne čarkaj to čudo, udariće te struja. Hajde da popijemo.”

Šefica „Dalmatinskog podruma”, popularnog rok-paba u gradu, nudila je u dvorištu piće, besplatno (up. sponzorisano).

Ichwich je, međutim, bio zauzet oko tehnike pred podrumskim vratima (koja se ne otvarahu).

„Utisak moj očni ako me ne vara, onda ovo nije aparat za slajdove. nego kompjuter”, pokazivao je Kuplungu koji se vraćao sa dve plastične čaše.*

* „Podaj svojoj tašti, nek pije i ona”, rekao mu je Ichwich vaspitano. „A đe da je nađem? Pokupila se i otišla kući. Kaže, ovo je govno mačije, ne izložba.”

Gledali su kompjuter koji je, bez struje, ležao nem, kao mrcina.

„Šta li su hteli sa tim?” razmišljao je Ichwich.

„Valda su ćeli da im kompjuter doziva slajdove. Redom, kako su programirali.”

„Ne verujem da su radi deset slajdova pisali program. Lakše je rukom.”

Izgledalo je da će (nesuđena) uloga kompjutera ostati tajna.

„Pazi, bre, posrćeš? Ta nisi ni pio.”

„Koji crni pio? Vozim. Al pogledaj ovaj gajtan ovde.”

„Ne trzaj ga, srušićeš kompjuter.”

„Koji kompjuter? Ne vidiš da je ovo telefonska žica?”

„Nemam pojma. Daj da odemo kod Hužvika da popijem normalan špricer. Ovo je bućkuriš.”

Ichwich je. međutim, terao mak na konac: „Ovo je telefonski kabel. Hajde da se kladimo.”

„U šta?”

„Ko plaća špricer kod Hužvika.”

„Znam. Ali šta tvrdiš ti, a šta tvrdim ja?”

„Ja tvrdim da su ovi hteli da se popnu na Internet.”

Kuplung nije pao na teme: „Pa šta?”

„Hteli su da nam pokažu na ekranu, kako sa neba stižu Deset zapovesti. Pogledaj ovo!”

Ichwich je uključio svoj mini-kompjuter u kameri, te je Kuplung video kako preko kontrolnog ekrana preleće mali koverat.

Stiže imejl.

„To su oni hteli: da vidimo kako sleću božje zapovesti: ‘www.ne/ubij’, ‘www.ne/čini/preljube\ ‘www.ne/kradi’ i tako dalje.”

„Hm. A bog ji je preš’o? Nije jim pošlo niš? Al čekaj! I nije mogo da jim piše kad je nestala struja”, meditirao je Kuplung, ali je Ichwich odmahnuo.

„Nije bio problem sa strujom. Nego s formulom. Ono ‘www’ nije znak za poruke, nego za sajt. Za poruke treba majmunče: @.”

„Dakle?”

„Dakle? Dakle, ako Deset zapovesti nisu bile fiktivne, nego ih je poslao zaista Bog sa normalnom oznakom ‘ne/ubij @raj.bog’, onda je to stiglo nekom drugom, ili lebdi u svemiru negde u majčinoj.”

Kuplung se smejao.

„Poruka ne lebdi u majčinoj. Pošiljku s potpisom ‘ne/ubij@raj.bog’ dobila je Glavata Nata. A pošlo si joj ti.”

„Ja? Onda ti ne znaš da čitaš. Pa sam kažeš da si video potpis: bog.”

 

Web-strah

Otkad je svoj sajt Ichwich, popeo na Mrežu, svako veče juri kući da vidi šta se od sinoć desilo „gore”.

Uključuje računar i gleda, kroz prozore – na ekranu i na kući – kako se na nebo iznad Potkamena diže Sentandreja.

Prethodni trenutak je stresan.

Da li će se Sentandreja pojaviti opet?

Naime, Ichwich je od Ovidija znao da je Ikar stradao zbog Sunca, od čije se žege rastopio vosak kojim su mu bila zalepljena krila od ptičijeg perja. Ichwich se plašio da bi Sunce moglo spaliti i njegove slike na sajtu.

Naime, on je svoje video-snimke pravio na osnovu g. Molerovih slika i ikona, farbanih – na staklu.

Šta ako se slike, lutajući od jednog do drugog satelita, vinu blizu Sunca, pa se otope?

Farba će početi da kaplje sa neba kao kiša apokalipse.

 

Zanos diskursa

Ljubav preko mejla, rađa se verbalno: rečima. Ali, pismeno.

Govorni (akustički) diskurs je nešto drugo. Čak i preko telefona. Akcenti, boja glasa, ton.

Pauze.

Ne semantički jezički elementi. Uzdasi, brundanje.

Pismeni diskurs je posredniji. Između dva sagovornika nalaze se papir i olovka, odnosno klavijatura i ekran. Gramatika i pravopis. Rečenica, koju treba završiti.

Osim toga, pismeni diskurs je trajan.

Prema narodnoj izreci „reč odleti, pismo ostaje”. A kaže se i „daj mi to napismeno” ili „to potpisujem”.

Pismeni iskaz je, pa i ljubavni, ugovor, obaveza. Bačena kocka.

Nisu devojke slučajno smislile spomenice.

Autor je znao da su trubaduri, petrarkisti slavni, pevali turobno pod balkonom svojih diklica i gospa – uzalud, uzalud. Nisu bili uslišani, jer diklice znaju da reč lako „leti”, čak i pevana.

Lepo je objasnila i Julija, sa balkona, Romeu, da joj ne brblja o Mesecu, nego da pošalje sutra po kuriru svoju reč poslednju, ako je u pitanju ozbiljna namera. (A ne numera prosta.)

Pismeno udvaranje preko Interneta, mnogo je efikasnije nego trubadursko uzdisanje.

Naročito noću kada su telefonski impulsi jeftiniji.

Tada se u kosmosu rađaju ljubavni romani koji kruže među zvezdama, i zrače i rasipaju električnu ljubavnu energiju u vasioni.

U zanosu ljubavnog diskursa. vrti se vaskoliki svemir.

 

 

© 2006 PETAR MILOŠEVIĆ