Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  
Sadržaj

Branko Radičević

Jovan Jovanović Zmaj

Đura Jakšić

Laza Kostić

Vojislav Ilić

Aleksa Šantić

Szerb irodalomtörténet 1–2 BBN-SRB-221-222
A romantika és a realizmus a szláv irodalmakban 1–2 (szerb) BMA-SRBD-231–232

 

Poezija romantizma


Branko Radičević
(1824–1853)

Devojka na studencu 1843 pevana verzija
  Devojka na studencu A leány a kútnál
     
1 Kad sam sinoć ovde bila Ahogy tegnap este itten
2 I vodice zaitila, Egy kis vizet merítettem,
3 Dođe momče crna oka Fürge paripán elém
4 Na konjicu laka skoka, Fekete szemü legény
5 Pozdravi me, zborit ode: Szökken és beszélni kezd:
6 „Dajde sele malo vode!” "Húgom, adj egy kis vizet!"
7 Ove reči – slatke strele – E szók, nyilak – édesek –
8 Minuše mi grudi bele, Átverték a szivemet.
9 Skoči mlada, njemu stigo, Közeledem hirtelen,
10 Digo krčag, ruku digo, Ah, de reszket a kezem.
11 Ruka drkta – krčag dole – A korsómat ejtem földre
12 Ode na dve na tri pole. Három négy darabra törve.
13 Još od njega leže crepi, Még mind itt a sok cserép,
14 Ali de je onaj lepi? Hajh, de hol van ő, a szép?
15 Kad bi sada opet došo, Jönne bár most ide, hej,
16 Ma i ovaj drugi pošo! Másik is hadd törne el…!
     
    Vajda János ford.
 
„Radicsevics Sándortól.
     Szerb eredetiből.” (1885)

 

Kad mlidijah umreti

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuto dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
 
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadanji raju, –
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, –
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvojem izviru –
Mog života vir je na uviru!
 
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja –
U traljama otac vas ostavlja.

 

Halálsejtelem

Sárgul már a lomblevél az ágon,
sárgult lombja csendesen hulldogál,
zöldellőben én bizony soha már
nem is látom !
Főm lekókadt, arcom már kiaszva,
szemem fényét beteg láz apasztja,
csuklóm vézna, gyenge testem lépten
alig bírja megroggyanó térdem !
Üt az óra síri búcsúzóra…
 
Isten veled, élet, tünde álmom!
Isten veled, hajnalpír a fákon!
Isten veled, világ, volt mennyország –
lépteimet messzibb tájak vonzzák…
Ó, ha csínján pazarlom szerelmem,
még nem kéne tőled búcsút vennem,
nézném napod, zivatarod, lepkéd,
csalogányod énekén merengnék,
gyönyörködnék forrásban, folyóban –
éltem ere úgyis apadóban…
 
Ó, szegény kis árváim, ti versek,
ifjúságom magzati, hisz nektek
le akartam hozni a szivárványt.,
költő álma rátok ily ruhát szánt:
Ékítettem volna csillagárral,
szépítettem volna napsugárral –
volt szivárvány, ámde röpke volt csak,
az volt fénye is a csillagoknak,
mostohám volt a nap is az égen,
leáldozott irigyen, serényen!
Minden eltűnt, amit nektek szántam,
toprongyosan maradtok apátlan…

Dudás Kálmán ford.

Cic!

Al se nebo osmehiva,
Al’ se reka plavi,
A ribarče u čun sniva,
Jasno ko na javi.
 
On hitnuo udičicu,
Ribicu je steko,
Metnuo na žeravicu,
Pa je tako peko.
 
«Žeravico, de se trudi,
Nemoj tako sporo.»
Ribica mu veće rudi,
Gotova je skoro.
 
Rudi riba – jošte malo –
Sad mu je pečena,
Srce mu se zaigralo:
«Amo sad, milena!»
 
«Dole ćemo jako sesti,
Al’ će da se sladi,
Moro bi te, ribo, jesti
I da nije gladi!»
 
Pa je uze, pa njom brže
Da primakne usti,
Čun se ljuljnu, on se trže,
Ode sanak pusti!

 

Vragolije

Momak ide vragolan,
Po gori se širi,
Lep je kano lepi dan
Što kroz goru viri.
 
A sa gore kraj potoka
Stazica se dala,
Jedna moma milooka
Tu je rublje prala.
 
Al’ kad smotri vragolana,
Povikala seka:
«Oj, stazice, oj, tanana,
Dones’ ga meneka!»
 
Viknu moma, pa ti brže
Za žbun jedan zađe,
A momak se čisto trže
I čudo ga snađe:
 
«Jao mene, i do sada
Šetah ja po gore,
Ali ne čuh još nikada
Da slavuji zbore.»
 
Tako reče momak tuna,
Pa s’ mlađan zahuja,
Da on vidi iza žbuna
Tog čudnog slavuja.
 
Al’ i moma iz zasede
Poskočila oma
Beži, sele – eto bede, –
Beži majci doma!
 
Beži moma, manu rublje,
Beži l’ domu svome? –
Sve u goru beži dublje,
A momak za njome.
 
Beži moma, do kolena
None joj se bele,
Bele none do kolena
Momka su zanele:
 
«Ta da imaš krilo lako,
Da prhneš oblaku,
Ne bi mene čedo jako
Utekla junaku!»
 
Pa se mlađan za njom stisnu,
Dohvati je sade:
«Jao mene!» ona vrisnu,
Pa pod lipu pade.
 
O da čudna valjuškanja
Po zelenoj travi,
O da čudna ljuljuškanja,
Da t’ podiđu mravi!
 
Laki vetrić osmehnu se,
Listak liska dirnu,
Beli danak pokrenu se
Pa kroz lipu virnu.
 
Lipa brsne grane širi,
Šapće danu sjajnu:
Viri, dane sjajni, viri,
Ali čuvaj tajnu.

 

Jadna draga

Vetrić piri,
Lipa miri,
K’o i pre.
 
Vrelo žubori
Po lisnoj gori
K’o i pre.
 
Ja sam mlada
Ovde sada,
K’o i pre.
 
Sunce bega –
Al’ nema njega
Kao pre!

 

Đački rastanak

(Odlomci)

Nesi, breže, čudo ti za oko,
Ne dižeš se do neba visoko,
Nesi gora umilnoga hlatka,
Kad ko šehe da je šetnja slatka,
Ni se voda sa kamena sliva,
Kad ko legne da slađe počiva,
A ko traži za veselje cvehe ­–
3aman traži, tu ga naći nehe!
 
Nekoliko ovde je drveta,
Al’ gde rastu, to su mesta sveta.
Njih je tužno posadilo doba,
Svako s’ vije više jednog groba,
Po grobovi trava obilata,
Na gdekome cveća umiljata, –
Ko zna koga grob ovaj pokriva,
Možda cvetak tu kakav počiva,
Pa je cvehe pohitalo amo
Da se samcit bratac ne bi teško,
Beće mipno u grobnici leško.
 
Spavaj, brate, tu sanah slađani,
Kiti, cvehe, grob njemy hlađani, –
Ta sve mu je možda ovog sveta
Ugpabila ova raka kleta,
Ta od sviju njegovih milina
Sada njemu ostala jedina,
Sve nestalo, sve ga je izdalo,
Ti jedino verno mu ostalo ­–
Mlogo hteo, mlogo započeo,
Čas umrli njega je pomeo!
Mesto danka spustila se tama,
Mesto slave tebe ima sama, –
Ti si ponos, ti si cela dika,
Ti mu slava možda svekolika.
 
A ti, brate kroka veseloga,
Kad tud mineš, de seti se toga,
Pa udahni, pa suzicu prolij,
Cvet ne diraj, vehe, xajde, doli,
Ne kidaj ga, tako t’ boga, brate,
Drugo cvehe tamo cvati za te.
Hajd ti tamo, a ja ćy ovamo
Gde bez cveha tpava raste samo,
Bez drveta, bez ikakva žbuna –
Dva-tri kroka – eto mene tuna!
 
Vedro nebo onde nada mnome,
Brdo travno ovde poda mnome,
Okoline oko mene mile,
Da ništa se niste promenile!
Ja tu stojim, oko duše moje
Slatki časi, umiljato s’ poje,
Oko plamti, srce jače bije –
Koji časak da spomenem prije?!
 
Kratko je doba, eto ide veče,
Zlaćano sunašce veh zapadu teče,
Tavna će nojca skoro ovde birgi,
Pa he mi drago sve tamom obviti.
O, stani, sunce, stani, ne zahodi,
Bela dana sobom ne odvodi,
Da pogledim sva mestanca redom
Još jedanput mlađanim pogledom,
Čase mnoge gdeno svojih leta,
Ka u pajy, veselo prošeta’…
 
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K’o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo – golušavo tiče –
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put je sretno ogledalo;
Iz početka od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se digo’o tić i sada;
Al’ veseo nije k’o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s’čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti’,
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče.
…………………………………
…………………………………
…………………………………
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, – neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video,
Ao, braco, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd’ u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s’ uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju –
Jošte malo – eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
„Živo, živo!“ jedan drugog kori;
Živo s’radi, al’niko s’ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni , brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s’podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
„Sitno, brate, ijujuju!“
Momci čili podvikuju;
„Svirac svira,
Ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga –
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa –
Za tobome, dušo, skapa’!
Oho, sele vita stasa,
Drž’ se braci oko pasa!
Kolovođa kolom vija,
Kolo leti, znoj probija –
Al’ u tvoji’ nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud’o!”…
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
„Kolovođa, zlato moje!”…
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s’ ore;
A u zoru s’ zajuhuče,
Udri opet ka’ i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi’,
Zbogom grožđe, zbogom vinogradi!
…………………………………
…………………………………
...................................................
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot’šo danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s’odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila…
Al’opeta čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije –
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu;
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
«Ao, danče, ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veće smrći mora,
Nek’se smrkne izmeć’ovih gora!
Tu nek’mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka»
……..............................................
......................................................
.......................................................
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov’o;
Mlogi reče: „Ao rajska sliko!“–
Al’k’o ja te rad ne im’o niko!
…………………………………
…………………………………
…………………………………
Tambur, tambur, sitna tamburice –
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd’ u kolo, ko će tu da drema ……
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno –
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče ognju živi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter’o?
Ti si ka’no hitra munja,
Što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago – turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta sa pesme iz starine,
Pune slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani, zdravo, zdravo,
Ko j’ u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I svi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjeg je ono Boga!

Diákbúcsú

 (Részletek)
 
Nap leáldoz, száll alá a setét,
esti csillag megtűzi tetejét,
tiszta az ég, dereng a sikló ár,
tükre sávolt visszfénnyel csillogdál –
ó, Dunám ! te zúgó habbal rengő,
szívemet megejtő!
Hányszor szálltam túláradó kedvvel,
cimborákkal, gyors sajkádba esttel,
s partfelejtő, sebes evezőkkel
viaskodtam tajtékzó erőddel:
dörgő vihar, villamos fergeteg
magabiztos kart nem csüggeszthetett:
ég ha dörrent s villámait szórta,
kélt igazán dacos ajkon nóta !
………………………………….
Ég veletek, kies szőlőhegyek!
Más szed eztán, gerezd, isten veled!
Pompás szüret, epedve sajnállak…
Mi lehet szebb a világon nálad?!
Kinek benned nem volt soha része,
vigalomban aligha volt része!
Vetődj erre szüretkor, cimbora:
lásd, halld, s aztán jöhet a vég sora!
Hajnal pirkad, minden élő talpon,
s özönlik a dombhátra zsivajgón:
szól a zene, puskát kedv ropogtat,
lányka nótáz, víg legény kurjongat,
szedd a lábad ! közel már a lanka,
nyájas dolgát már ide mutatja:
sürög kéz-láb, szed és önt és nyargal;
leng a domb is szapora zsivajjal.
„Rajta ! Rajta!” – élce kél a hangnak.
ég a munka, de nincs, aki lankad ;
nézz a fürge lánynak, less utána,
hogy szikrázik mindenik bokája,
hangszer húrja épp csak pendül,
mind a lányka táncra perdül…
Reng a kóló, zene zenél,
szökken a láb, földet se ér,
„Csak szívesen, húgom, Öcsém I"
kurjant egy-egy nyalka legény :
pattog a húr,
véredbe nyúlj
de még inkább a sok kisjány,
szemük parázs, térdük villám,
ihaj-csuhaj, szívesebben!
Ne mórikázz, szökkenj, lebbenj !
Nem is legény az, akinek
szíve most se fogna tüzet,
pőrelábú eszemadta,
hej, az anyád jócskán csalfa,
lábacskádra hogy nem húzott
sem harisnyát, sem papucsot,
csattogtatnád arra-erre —
bajt hoztál csak a szívemre !
Csuhaj, nádtermetű barna,
fond karod a derekamra !
Kóló éle kanyargatja?
Hadd cifrázza! Ne hagyd abba!
Ő, de rezzenő kebleden
két hólabda honnan terem?
Hej, húgocskám, csudajáték:
be szívesen hólabdáznék!…
Kóló, kóló, büszke táncunk,
puska ropog, hévvel járunk,
majd meg újra puttony telik,
s váltja nóta s tánc reggelig.
Lankad már a naplemente,
nem a víg legények kedve!
Kurjongatnak, hazafelé,
puskaszó kap újra belé,
peng a húr, a lány mind dalol,
kóló gyöngye, belém karolj!
S korcsma telik, s virradatig
reng a tánc, és húr, dana víg …
S másnap sem fogy… s ifjú kedvek
újra neki kerekednek!
 
Isten veled, kóló, nóta,
Isten veled, lányok csókja,
ég veletek, víg cimborák,
Isten veled, fürtös lanka, borág!…
 
        Dudás Kálmán fordítása

Tuga i opomena

(Odlomci)

Nje više nema – to je bio zvuk
U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.
 
Duboke noći vladaše tišina, –
Ovako bija onaj sanak moj, –
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg’ što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavnosjajne noći bajni muk.
 
Tavnina zače begat od ishoda,
U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.
 
Sve lepše sad čuveni zvuča glas,
I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s’ one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
Što oko u snu gleda moje svuda!
 
Sve lepše i lepše zvučala je gudba,
I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se sta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.
 
Iz snega je izišla vrata slika,
Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.
 
Ja vidjeh dragu kao za života
Što je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.
 
Moje srce bilo je blaženo
Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.
 
Nebu brzo ja pogledah gore,
kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.

Bezimena (Ludi Branko)

(Odlomci)

Golemo je pusto mesto,
Kuće lepe i visoke,
A dućani svud učesto,
Da napariš željne oke,
Isturili srebra,. zlata,
Svile, svite se na vrata.
 
Po ulicah kameniti’
Svuda silan narod grnja:
Crni, beli, ponositi,
Suvi, tovni, puni prnja,
Zdravi, kljasti, goli, bosi –
Svakog nekud đavo nosi.
 
Tu ćeš naći okićenih
Lepih moma, lepih snaša,
Ima nešto i poštenih,
Al’ najviše seka-daša:
Il’ za novce il’ ovako,
Al’ su daše svakojako.
 
Nasred grada kula vita
Podigla se ća do neba;
Kraj nje crkva ponosita,
Za molitvu kako treba, –
Davno čudo od kamena,
A po vazdan otvorena.
........................................
........................................
........................................
Pet udara posle podne,
Skoro prazna crkva sveta,
Nuto jedne mome zgodne
Gde u crkvu pravo šeta;
Ode klupi, tuna kleče,
Prekrsti se… Šta l’ je peče?
 
Ala, braco, samo gledni,
Nije l’ tako ka sam reka’:
Sve ka vrati gledi jedni’,
Nije l’ kanda koga čeka;
A to ko će drugi biti
Nego kakav kicoš viti?
 
Nit’ je tako dugo bilo,
Al’ sekira u med pade, –
Uđe jedno momče čilo,
Po klupama gledat’ stade;
A tek što ga moma spazi,
Prekrsti se da polazi.
 
Usta, ne hte oklevati,
Ka dragome svom pohita,
Pod ruku se njemu lati,
«Pa kako je?» – još zapita,
A on rče: «Nikad bolje!»
Pa sa dragom hajd napolje.
 
Curi beše ime Liza,
Lepotom je bog nakiti,
Odnekud je tu izbliza,
Tu šešire uči šiti;
A da l’ čini ovo samo,
To zasada još ne znamo.
A momak je odnekuda
Gde su ljudi kao vuci,
Pod oružjem idu svuda,
Da ih vidiš: ko hajduci:
A nošnja im skoro taka
Kao što je u Turaka.
Zato iz svog zavičaja
Ovamo se mlađan slomi,
Da sred boljih običaja
Srce svoje pripitomi,
Da na pustu sebi slavu
Naspe mozga punu glavu.
Jer ovdena svud ulicom
Kano reka mozak teče,
Da ga moraš grabit’ žlicom, –
Bar mu tako mnogi reče,
Još pridade: da pohita
Do tog mesta mozgovita.
Jošte reče, te još živo,
Svoje telo da uljudi,
Da se turi u nošivo
Što pitomi nose ljudi;
Jer kad tu ga spaze taka,
Gledaće ga ko divljaka.
 
Srpčić primi savet mudri,
Staro ruho baci sa se,
A na sebe drugo udri,
Čim se pravi ljudi krase:
U štrufle se divne stera,
Lati fraka i kvekera.
 
Oj, kvekere, ao, frače!…
Kad vas vidim, nošnjo lepa.
Odmila mi srce skače,
Jer vi čojku daste repa:
Što udelit’ Bog ne može,
Ljudska mudrost tu pomože.
 
Te da svega baš nestane
Što smozgasmo mi dojako,
Samo da nam vas ostane,
Ao, kveko, ao, frako,
Pa nam osta slava lepa,
Dok pod nebom ima repa.
 
Kako dođe tek godina,
Pa već znade bilijara,
Zna valcera, da j’ milina,
Zna povazdan da tumara;
Svud kicoši divni vrve, –
On preteka već i prve.
 

ća – čak, štrufle – duboke čarape, kveker –šešir široka oboda.

 

Jovan Jovanović Zmaj

(1833–1904)

Mračni, kratki dani / Đulići 2,

Mračni, kratki dani,
Sumorno jesenje,
Na nebu oblaci –
Na srcu kamenje.
Sestra moja bolna,
Oca, majke nema, –
Ja je ljubim, grlim
Rukama obema, –
Grlim ljubim, tešim –
Al’ sumorno veče
K’o da pesmu peva:
„Oj, pelen-pelenče”
 
Oj, ne znam je tešit’,
Srce mi je stena,
Lepše li je teši
Drugarica njena,
To rumeno čedo,
Melem naših rana,
To proleće živo
Sred jesenjih dana.
Oh, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Znaš li onu pesmu;
„Oj, pelen-pelenče!
 
Sestro moja, sele,
Tebe melem vida,
Mene tuga mori,
Srce mi se kida.
Reci tvojoj druzi –
Oh, ne reci, ćuti –
Ne znam ni sam šta je,
Što mi dušu muti,
Aj, rumeno čedo,
Proleće i cveće,
Ja znam onu pesmu:
„Oj, pelen-pelenče!”
 
Sestro moja, sele,
Odlani mi tugu,
Oj, zagrli, sestro,
Tvoju vernu drugu,
Pa joj reci, reci…
Oj, ne reci, ćuti,
Bolje je nek’ ne zna, –
Neka i ne sluti.
Što da čuje jade,
Kad razumet’ neće –
Tužna je to pesma:
„Oj, pelen-pelenče!”

 

Kaži mi, kaži / Đulići 17,

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem,
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam, –
Hoću li reći:
Diko, ili snago,
Ili ću: lane,
Ili: moje blago,
Hoću li: dušo,
Ili: moje drago –
Kaži mi kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa,
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa.
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek
Tražeći lepše,
Milije i slađe –
Dičnije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

 

Tijo, noći / Đulići 33,

Tijo, noći,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nešto bruji,
Tu su pali
Sićani slavuji:
Žice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak do pojasa,
Pokrili joj
I lice i grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

 

Ala j’ lep / Đulići 42,

Ala j’ lep
Ovaj svet, –
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad;
Eno sunce,
Evo hlad;
Tamo Dunav
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun.
Salvuj peva,
Ne znam gdi, –
Ovde srce,
Ovde ti!

 

Bolna leži, a nas vara nada / Đulići uveoci 2,

Bolna leži, a nas vara nada:
Ozdraviće, ozdraviće mlada!
Naša nada, – sen praznoga sena!
Posedasmo pored odra njena.
Mi i senu verujemo slepo.
– Ona moli:
            – „Pričaj mi što lepo!”
 
Gladeć’ kosu sa čela joj vrela,
Smišljam šta bi rado čuti htela.
Što j’najlepše, rado bih joj niz’o:
„Vidiš, dušo, proleće je blizo”, –
A njoj svanu:
            – „Proleće je blizo.”
 
„Nebo će se zablistati blistom,
Gora će se zaodenut’ listom,
Sunce sinut’ kako nije davno”, –
Odazva se:
            –„Oh, sunašce slavno!”
 
„Oživeće u lugu slavuji,
Sva će gora pesmom da zabruji!
Ona šapnu:
            – „Oh, mili slavuji!”
 
„Dić’ ćemo se fruškogorskom raju,
Ići ćemo sve u zagrljaju,
Plandovati po onom bukviku.” –
Ona reče:
            – „Ti ćeš nosit’ Smiljku!”
 
„Gledaćemo lišće i drveće,
Brati ćemo jagode i cveće,
Diveći se planinskome miru,
Stići ćemo belom manastiru;
Pa u hramu, gde su rajski zraci,
Molićemo s’ Bogu” –
            – „I Božijoj majci.”
 
„Znaš u hladu, ispod one grane,
Bistri izvor, gde smo bili lane,
Kažu da je iz vilinih dvora,
Od njeg’ bolnik ozdraviti mora.” –
            –„Ozdraviti mora”…
 
„Kad s’ okrepiš na tome studencu,
Tada ćemo poći gore k vencu,
Ići ćemo stazom i vijugom,
Ići ćemo proplankom i lugom,
Onom visu.” –
            – „Što je nebu blizu.”
 
„Otkud vidiš na sve četir’ strane,
Daljna mesta, njive i poljane:
Levo Dunav, Banat, Bačka mila;
Avala se desno zaplavila,
A podalje, ti brežuljci sivi,
To je Bosna – i tu Srbin živi.” –
– „Je li, – Srbin živi …”
 
To je rekla, pa je zadrhtala;
Oči svela, – pa mirno zaspala.
– Gledamo je, šta li, Bože, sanja,
Umorena od tog putovanja!
 
Mi stojimo, – mira joj čuvari –
Gledeć’ lice kako joj se žari, –
A tom žaru dopiruju hlada
Uzdisaji našeg praznog nada!

 

Pođem, klecnem, idem, zastajavam / Đulići uveoci 4,

Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, ka očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
Ne sme nam umreti!

Vičem bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka, -
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!…
Idem, stanem, ka očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
Ne sme nam umreti!

Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
Ne sme nam umreti!

 

Oh, kako je sivo, tamno / Đulići uveoci 22,

Oh, kako je sivo, tamno,
Ko da nije danak svano;
A nebo je tako mutno
Kao oko isplakano.

A ja gledam kroz tu tamu,
Gledam, gledam na visoko,
Gledam u to setno nebo,
U to suzno mutno oko;

Gledam u taj sumor jadni,
U prazninu tu golemu,
U taj uzdah, grdni, hladni,
Gledam u tu setu nemu.

Pa to mi je sada lepo,
Pa to mi je sada milo…
Kao da mi nikad oko
Nije sunca ni vidilo, –

Ko da nikad pramaleća
Mom životu nije bilo,
Ko da nikad nije sunce
Sreću moju poljubilo.

 

Ded i unuk

Uz’o deda svog unuka,
Metn’o ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.
 
Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.
 
Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.
 
Dete gusle celivalo;
P’ onda pita živo:
„Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celiv’o?”
 
„Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo!
Kad dorasteš, kad razmisliš,
Kaz’će ti se samo!”

 

Narod

Al’ Boga vam, delije,
Diplomate krute,
Kad se čaša prelije,
Šta vam srca slute?
Krunonoše velije,
Kad ste baš u cvetu,
Šta mislite, zašto su
Narodi na svetu?

A, Boga vam, gospodo,
Stara nova kova,
Što hiljade gladuju
Rad vaših stolova;
Što vam silni robovi
Zlatne dane predu –
Šta mislite, zašto su
Narodi na svetu?

rotuve, što lažete
Svome gospodaru,
A vas malo provoza
Na zlatnom bataru,
Čankolizi, kad ste već
Postignuli metu
Šta mislite, zašto su
Narodi na svetu?

A dembeli, štono se
Prosvete bojite,
Na narodu krvav znoj,
A vi se gojite!
Što pod rasom krijete
Samoživost kletu –
Šta mislite, zašto su
Narodi na svetu?

Jututunska narodna himna

Bože sveti, podrži nam Kralja
Zdrava, krepka, ohola i slavna,
Jer na zemlji nit je kadgod bilo
Niti će Mu ikad biti ravna.
 
Ovaj narod vrlo dobro znade
Da je stvoren samo Kralja radi,
Da mu daje poreze i hvale,
Da ga dvori i ponizno kadi.
 
Bože silni s visoka žilišta,
Saslušaj nam našu želju staru,
Bože sveti, ne daj nikom ništa,
Da što više ostne Vladaru.
 
Radi Njega sva stvorenja žive,
Radi Njega sunce greje s neba.
A taj narod, a tu zemlju našu,
Podrži je – ako Kralju treba.
 
Oduzmi nam i želje i glasa,
Oduzmi nam mudrovanja kleta,
Da Njegovu nameru ne preči,
Da Njegovoj mudrosti ne smeta.
 
Daj mu s neba najsvetlije dare,
Policije, špicle i žandare,
Ako neće da dušmana svali,
Bar na svome nek srce iskali.
 
Nek narodi našu slavu znadu,
A nas puste čmavati u hladu,
Al’ i onda nek je straža jaka,
Jera ima sana svakojaka.

 

Prevodi

Šandor Petefi: Vitez Jovan

Teško žeže sunce, žeravica stara,
Sa visine neba na jednog ovčara,
Može i ne žehi ako mu je milo,
Ovčaru bi toplo i bez njera bilo.
 
Ljubav gpeje, žari ovo momče mlado,
Sad je baš iz sela izjavilo stado;
Stado travu pase, ovčar leži, čeka,
Pod njim je široka opaklija meka.
 
Okolo je cvetna livada golema,
On je i ne gleda ko da je i nema;
Na dobacu j’ potok vodice hlađane,
Tamo su mu oči kao zakovane.
 
Ne gleda on potok, vehem na potoku
Devojku gizdavu, rumenu, nlavo’ku;
Njezinoj divoti od srca se čudi ­
Oh, te duge vlasi, – te okrugle grudi!
 
U potoku cura košulje je ppala,
Kukopici Janku duša je drhtala;
Iz vode se vid’la dva kolena bela,
E, time je Janka opila, zanela.
(Odlomak)

 

Janoš Aranj: Toldi

 Suhu zemlju žegu vreli sunca zraci,
Po njojzi se leru bezbrojni skakavci;
Sve rtrnjika, nigde travke ni busena,
U golemoj pusti ni liska zelena.
     Deset, dvanajsg slugu pod barlje se skrili,
Hrču, kao da su poso dovršili,
A ovamo kola još su prazna lenom,
A vrednijem tek-tek pola pupa senom.
 
Sa mršava đepma. visi tanka šipka
I, večito žedna, nad vodom se gipka,
Prilikuje kakvom rolijat-komaru
Što matoroj zemlji krv ispija staru.
     Tu volovi: bitku s obadima biju,
A od teške žeđe prazan valov riju ­
Žedni moji vodi, ala trpet znate!
– Tako vas i puste da se načekate!
 
Polegale sluge kud je koji znao,
Samo jedan momak na nogama stoji, ­
Još je momče mlado, sasvim golobrado,
Al’ golemim kocem zavrgne se rado.
     Gleda oko sebe, – gleda tamo preko,
Čini mi se hteo bi nekuda daleko.
Pustio je oči putem, pa ma kojim,
On se dao sebi i željama svojim.
(Odlomak)

 

Šandor Petefi: Na kraj šora

 Ha kpaj šora čađava mehana,
Trska strši, glava nečešljana,
Posrnula od teškoga piha,
To je kyha seoskih goliha.
 
Pomrčina, celo selo spava,
Sa toronja ponoh otkucava,
A što kuca? Mari ko za sate!
Sati biju tek da prozanate.
 
A u krčmi "Kod zlatna bokala"
Razležu se glasi od cimbala;
Momčadija, šalaj, tera kera,
Krčmarica j’ dobra – ne zamera.
 
"Amo vina, krčmarice plava,
Iz bureta na kom mačak spava!
Nek je staro ko moj čukundeka,
A vatreno kao – tvoja hepka!"
 
"Sviraj, Cigo, sviraj, razbibrigo,
Ima braca u kesi novaca,
Evo jedna, evo druga banka,
Igrahu ti do beloga danka."
 
Al’ ko kuca na prozorma tako:
"Zar vi, moщi, ne znate polako!
Tepaj goste, krčmarice plava,
Moj gocpodin ne može da cpava!"
 
"Bre, tornjaj se do stotinu vraga,
A gospodin nek ide bestraga!
Sviraj, Cigo, nehe t’ biti žao,
Ma ti sada i koulju dao!"
 
Opet neko kroz prozor se vajka:
"Bogom, braho, bolna mi je majka,
Pa vas moli da se utišate,
Stišajte se, ako boga znate!"
 
Stade dreka, niko s’ ne odziva,
Zahutala momčadija živa,
Iskapiše, ne iskaše više,
Razlaze se kuhi šapyhuhi.

 

Janoš Aranj: Velski bardi

(Staroenzleska balada)
 
Kpalj Eduvard jaše dora,
            Ko na besu bes:
"Da ja vidim", veli holo,
            "Taj ponosni Vels!
 
Je li njive narojila
            Buntovnička krv?
Gamie li, likuje li
            Pogaženi crv?
 
Ima l’ paše za mog dora,
            Gde je narod pao?
Jecam li ga usrehio?
            Je l’ se navikao?"
 
Svetla kruno, Vels je i sad
            Najlepši ti kam:
Ima paše, zlatna j’ njiva,
            Blagoslov je sam.
 
A narod je tako cpehan,
            Tako spehan, sir,
Svaka kyha grobnica je ­
            U njoj mrtvi mir!
 
Kpalj Eduvard dora jaše
            Po tišini toj;
Ima l’ gdegod žive duše,
            Mili bože moj!
 
Sunce sede, a veh evo
            Mongomeri grad,
Mongomerska poglavica
            Dočeka ga sad.
 
Pa ga gosti, pa ga časti
            Što najbolje zna,
Tu je divljač, tu je riba,
            Šeher-pitija.
 
Brze sluge vino nose,
            Mmrisavu slast,
Sve u srebru, sve u zlatu –
Kpaljevska je čast!
 
"Oj, gospoda, sovra vam se
            Puno lepo cja,
Al’ zdravice nema meni
            Da vam živim ja!
 
Krasna jela, krasno j’ oiće
Što ga pađa Vels,
Al’ u vama, u svakome,
            Zalego se bes.
 
Zar, gospoda, skoti jedni,
            Da ne živim ja? ­
Nema l’ borca koji mojy
            Slavu pevat zna!"
 
Zglednuše se sva gospoda,
            A svako je bled,
Na licu im zadrktao
            Stid i bol i jed.
 
Mukom muče, a meri ih
            Kivni Eduvard…
Ali evo iz zakutka
            Sedi neki bard.
 
"Evo, Kpalju, ja ću splesti
            Tvojoj slavi splet,
Opevahu dela tvoja,
            Da ih čuje svet:
 
Sablje zveče, polja ječe,
            Krvoločan, boj,
Konji tlače, zemlja plače ­–
            To je poso tvoj!
 
Cvet jynaka krije raka,
            A ko osta živ,
Život kune, – srce trune…
            Ti si tome kriv!"
 
"U vatru ga! Tvrda j’ pesma!" ­–
            Viknu Eduvard;
"Ko zna mekšu?," – Na to dođe
            Mlađan neki bard:
 
"Meke duše uzdanuše,
            U Velsu je plač,
Udovice kukavice
            Krvav grle mač.
 
Ne rodi nam, majko, sina
            Da ne bude rob!…"
A kralj manu desnom rukom:
            "Kopajte mu grob!"
 
Al’ sad, evo, trehi dođe,
            Snažan mu je glas,
Jasne žide, jasne reči ­–
            Kralju na užas:
 
"Iza groba nema roba ­–
            Nek ti puca bes!
Za Edvapda nema barda
            Dogod tpaje Vels!
 
Za Edvarda nema barda
            Iz naroda tog, ­
Proklet bio, krvopijo,
            Tužnog roda mog!"
 
"Bidihemo!" – Zagrmio
            Crni Eduvard:
"Gde god s’ koji usprotivi
            Neka gori bard!"
 
Razišle se loše sluge
            Gospodara zlog,
Popališe silne barde
            Gde su našle kog.
 
Kralj Eduvard dora jaše,
            Ko na besu bes;
Oko njega u plamen:u
            Bukti tužan Vels.
 
Pogorelo let stotina,
            A nijedan bard
Ne izreče, ne izusti:
            Živeo Eduvard!
 
"Ha, ha, šta j’ ta po Londonu,
            Kakva gpaja, gle!
Obesihu svakog lorda
            Koj’ se mahi sme!"
 
Sve je mirno, sve je nemo,
            Jep već svako zna:
Kpalj ce muči, hteo b’ spati,
            Ali nema sna.
 
"Amo ,bu6anj, amo svirku,
            Bijte, zvonte sad,
Da zagušim tešku kletvu,
            Da ne čujem jad!"
 
Zalud svipka, zalud klika, ­
            Kroz najdublji zvon
Petstotina mučenika
            Kletvu čuje on.

 

Đura Jakšić

(1832–1878)

Mila

 „Vina, Milo!”, orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose,
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
 
Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti
Što imaše dobri gosti,
To kod Mile ostaviše.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
 
Iz Milinih ruku mali’
– Ma se rast’o bela sveta –
Mesto čaše od bermeta
Otrova bi progutali!
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.
 
Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije?
Nema Mile, nesta ćeva!…
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži.

 

Pijem…

Pijem, pijem… al’ u piću
Još se nikad ne osmenu’ –
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!
 
Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se luda smije –
Al’ se brzo smeha trza
K’o od jeda ljute zmije.
 
A ja pijem, jošte pijem –
U tom mi se srce para –
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od andžara.

 

Još…

Jedan dim još, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P’ onda zbogom, tamburašu!
Zbogom, krčmo, za naveka!

 

Gde ja…

Gde ja šećer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat’ mnijem,
Tu ću u plač pasti.
 
Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnov venac primam.
 
– Skori sveća kraju,
Danak crnoj noći,
Al’ kraj mome vaju
Nikad neće doći.

 

Kroz ponoć

Kroz ponoć nemu i gusto granje
Vidi se zvezda tiho treptanje,
Čuje se srca silno kucanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
 
Tu blizu potok daljinu para,
Tu se na cveću cveće odmara,
Tu mene čeka ašikovanje –
O lakše samo kroz gusto granje!
 
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore,
K’o grudu snega vrelo sunčanje –
O lakše, lakše, kroz gusto granje!

 

Veče

Kao zlatne toke, krvlju pokapane,
Dole pada sunce za goru, za grane.
 
I sve nemo ćuti, ne miče se ništa:
Ta najbolji vitez pade sa bojišta!
 
U srcu se život zastrašenom taji,
Samo vetar huji… To su uzdisaji…
 
A slavuji tiho uz pesmicu žale,
Ne bi li im hladne stene zaplakale.
 
Nemo potok beži – ko zna kuda teži?
Možda grobu svome – moru hlađanome!
 
Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe;
Sve je izumrlo. Sad mesec izađe…
 
Smrtno bleda lica, gore nebu leti:
Poginuli vitez eno se posveti!..

 

Otadžbina

 I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć’ suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
 
Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, k’o piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, –
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć’
Dušmana čekat’ čete grabljive.
 
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema –
Nogom ćeš stupit’, možda, poganom;
Drzneš li dalje?… Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al’ jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!”

 

Padajte, braćo!

 Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
 
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat’ dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
 
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi –
Ta da smo braća – oh, bože moj!…
 
Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako – oh, braćo draga! –
Ta zar bi tako prezreli vas?…
 
Prezrite bratstva pokor i kletvu,
Što nebo dade, pogazt’e vi!
Ta nije l’ grešno, nije li grozno:
Krv dece vaše gledamo mi!…
 
A gde je pomoć il’ suza bratska?
Il’ „Juriš, rode, za brata svog!”?…
U veljoj bedi, smrti, i krvi,
Danas vas, same, ostavlja bog!…
 
Al’opet, grešan, grešno sam pev’o,
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi, kipi i čeka –
Al’ ne da đavo… il’ ne da bog!

 

Jevropi

 Tebi da pevam – tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.
 
Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv –
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže k’o crv.
 
I milioni dolaze smerno
Jevropi gordoj na holi sud:
„Ne može više, raja ne može
Snositi jaram, mučiti trud!
Tiran nas gazi, sramoti žene,
Useva naših otima plod.
Presudi, silna, da l’ živet može
U takvom igu nesrećni rod?…
Izginućemo!”…
 
– „Pa izginite!”
Potsmeha tvoga gordi je zbor.
„I ginućemo, ginuti slavno –
Il’ mačem preseć Gordijev čvor!
Izginućemo – ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!
Tamo daleko, na svetom groblju,
Potražićemo život il’ grob!”

 

Orao

Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna –
Prezro je davno prezreni svet.
 
Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s’ čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.
 
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

 

Na Liparu

Ι VEČE

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas možda jadi otrovali;
Ili vas je slabe progonio svet;
Pa dođoste samo, da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?
 
Mi smo male,
Al’smo znale,
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti –
– Ćiju ći!
 
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
 
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren-rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti –
– Ćiju ći!
 
Moje tice male, jadni sirotani,
Prošli su me davno moji lepi dani –
Uvelo je cveće, odbeg’o me maj;
A na duši osta, k’o skrhana biljka,
Il’ ko tužan miris uvela bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

 

ΙΙ PONOĆ

Ponoć je, –
U crnom plaštu nema boginja.
Slobodne duše to je svetinja,
To gluvo doba, taj crni čas…
 
Al’ kakav glas?…
Po tamnom krilu neme ponoći,
K’o grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini;
Lagano huji k’o da umire,
Il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo možda dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje;
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje!
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane
Tama?…
I hod se čuje…
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi;
K’o da sa onog sveta dolazi.
Il’ kradom oblak ide na više?
Il’ bolnik kakav teško uzdiše?
Il’ anđ’o melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu, da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?…
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il’ možda suza ide žalosti,
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
 
Vrata škrinuše…
O duše! o mila seni!
O majko moja! o blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kaj’o, mnogo grešio,
I hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! o mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!
Il’ možda misliš: „Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom:
– Među ljud’ma si, među bližnjima”…
 
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži…
O majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan!

 

Laza Kostić

(1841–1910)

Među javom i med snom

 Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
 
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
kô pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
 
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
 

Spomen na Ruvarca

Uoči Nove godine je bilo,
nakanô sam se doma podockan
od večere, iz društva vesela;
sa bližnje crkve kucnulo je trired
pod ključem kad mi škripnu kapija;
na dvanaest kao da beše.
 
Tišina je;
al’ ne tišina blaženog sanka,
beć kao tišina oko bonika teškog;
poduhuje vetar, kao
isprekidano grčevito
diskanje bolesnikovo.
Dvorište tamno, samo tek
uz opali prikućak kao da se miče
nešto belo;
pomislim da je nespokojni duh
pokojna kakva glasa
što su u Matici porodi nekad,
predlažući da se pustoš opravi,
pa bludi sad, očekujući plod.
Pritrp’ se malo, duše,
u toploj čim se nađem odaji,
uzdahnuću jedared za tobom,
ta imam kad – jer ja sam matičar,
a ti ćeš, kao što vidim, biti
za tragičan momenat natičar. –
Toplota blaga, naložena peć,
u njojzi tinja panj,
kô starog leta mrtvo telo, ispucano, crno,
što spaljuju da vampir ne bude. –
To staro leto, stara godina!
Kakva je strašna bila u životu,
da kakva bi tek bila, žalostan,
da još jedared ustane iz groba,
da se povampiri!
Strahota! ratos takih misli!
Razuzurim se, okrenem peći leđa
i mislim šta da čitam,
da rasteram te mutne vidove
o oživelim grobovima
i umrlim životima.
„Jevanđelije” mi na stolu,
najbolje takoj bedi tešilo.
Badava! Svaka vrsta, svaka seća reč
na onoga junaka jaganjastog
što umrtvi svoj život besmrtni
da njim oživi grob.
Prevrnem list, prevrnem i drugi,
pred očima mi glave prolaze
kô lubanje koštane mrtvačke.
Sad evo već „Otkroveniju” red.
Pismena se po listovima mute,
načiniše se crna strašila
što o njima proričuć pričaju;
a jevanđelske svete istine
ozbiljnijom tek čine opsenu.
Jest, eno je, te grdne bludnice
„Otkrovenije” što je otkrilo,
pokazuje mi otkrivenu blud,
previja se u mučnom naponu, –
il’ umire il’ rađa?
A uz nju se priključila aždaha,
sedmoglavi zmaj,
na prvoj glavi glava mrtvačka,
iz vilica joj modri plam
polagano po crnom dimu liže
kô da nešto piše, –
u mlazovih pročitam sričući:
Ruvarac! … Šta, Ruvarac? je li, zveri?
Ha! Po tom sam te poznô, bludna kćeri:
Ti, ženo, ti si stara godina,
a ti, aždaho, ti duša joj,
izdahnula te umirući sad,
pa, bludnica, u času poslednjem
još ima kade da se porodi! –
Al’ stani, šta to jekće?
Kô napreg od kašlja, zaptiven, suh.
Na umoru je l’ ropac godine?
Na mojim vratima kucnu neko,
Zbilja: kuc, kuc, kuc!
Ja nehotice dahnuh: Ulazi!
Otvoriše se vrata nečujno,
nečujno stupi jedna bela senka –
ne, nije senka, mrtvac. Misli l’ zar
grozovito „Otkrovenije” to
sva čuda svoja ređat preda mnom,
pogibije, vaskresenija sva?
„Dobar veče!” avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk
kad inje strese s vrba nadgrobnih;
poznajem glas: tako je predisô
u časovima svojim poslednjim
Ruvarac Kosta.
„Dobar veče!” i ispod pokrova
koštanicu mi pruži u pozdrav;
prihvatim je, i stisak leden joj
sveg ukočenog oprosti me strâ.
„Dobar veče!” otpozdravim mu ja,
i da me vidi da se ne plašim,
bajagi stanem šaliti se s njim:
„Pa otkud tako dockan, bogati,
zar i ti noćnik, i ti bekrija?
Al’ to je valjda tvoja tragičnost?
Što za života htede prezreti,
osudili te na to po smrti!”
Nasmeši se porugljivo: „Ta da,
već znam šta misliš; misliš, umro sam?
Badava, što je zemna površnost!
Pa ti da pojmiš poziv čovečji?
Ni osnove mu nisi nazrô još!
Planeta ova, Zemlja, zemlja je;
pa kako poziv svoj da postigneš,
u njojzi, slepče, il’ na njojzi zar?
Je l’ bolje srce, ili ljuštika?
Shvataš li, površniče?” Ja bih znao
inače na to odgovoriti,
al’ neću da ga jedim, redak mi je gost;
razmišljajuć bajagi, ćutao sam.
„Pa šta to čitaš?” zapita me gost.
„Jevanđelije”, rekoh.
„Okani ga se, dodijalo mi,
taj kurs već slušam celu godinu,
pa zato imam rekraciju sad
do prva kukurika.” –
„E gle! Pa lepo, milo mi je baš;
pa kad je tako, znaćeš, jamačno,
ima li Renan pravo ili ne?”
„Zvanične tajne”, reče koštanik,
„ne kazuju se površnicima.
Al’ sad okren’mo drugi razgovor!
Pripovedaj mi štogod o njojzi!”
Posadi se žarom pitljivim
usplamteše šupljine očne mu:
zapitô je o svojoj ljubavi.
Kazivô sam mu da se seća na nj,
i da će njega pamtit večito,
jer seća ga se, to zacelo znam,
kad god se poje „Pamjat vječnaja”.
Duševna svest joj sva je njegova,
a nesvest tela daće drugome.
Kad vidim da mu godi pripovest,
upotrebim trenutak ugodan:
„Pa kad smo se već tako sastali,
pozajmi mi od svoga znanja što!
Pozajmi mi od…” – Gost me prekine:
„Opet pozajmi! More, dokle ćeš?
U Prethodnice novci su mi svi!” –
„Pozajmi mi od svoje nauke,
osvesti mene šta da verujem
o jamačnosti opšteg uskrsa?”
Il’ htede sad, ugodljiv, zagladit
u prve što mi zajam odbi moj,
il’ izveštajem dirnut ljubavnim,
tek on se diže, ispravi se dug,
u čelo upre prstom desničnim,
a šuvačnim u gole kukove,
zaori glas kô podzemaljski grom:
„Alfa i omega!”
I zbilja beše lubanji mu vid
(u produženju s plećnim kostima)
kô malo alfa, a pod šuvakom
savijahu se bledi kukovi
kô veliko omega. „Razumeš?
Objasniću ti stihom u knjizi!
Otvori knjigu!” Ja je otvorim.
Ja prevrćem, al’ i on pažljivo
u glavama upleten vreba stih.
„Ha! Evo ga! Gle! ,Ja sam alfa i’ –”
okrenem se, al’ – nema gosta mog.
Gle prokletnika! prevario me!
Obazirem se, glenem u knjigu,
i gle: – početak strasti Hristove,
izdajstvo Petra, petlov kukurik:
za celo je te reči pročitô,
pa, u brizi da čas ne propusti,
po zakonu asocijacije
ideja srodnih pomislio je
da kukureknu petô zaista,
i zato tako izneveri me.
Al’ ništa zato, hvala, goste moj,
naveki hvala! Rekô si mi dost’. –
Alfa i omega!
O mudra smrti, o samrtnička,
 živa mudrosti!
Alfa je glava, alfa to je um,
početak svega, dušin neimar,
što u njoj zida budućnosti sjaj;
a omega, jest, omega je kuk,
sramota, trbuh, lakomost i blud,
zidara umnog večni rušitrud –
to omega je svemu, svemu kraj.

 

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
            što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
            blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
            što ti zemaljski sagreši stvor:
kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
 
Zar nije lepše nosit lepotu,
            svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
            u pepô spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
            đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute.
 
 
Oprosti, majko, mnogo sam stradô,
            mnoge sam grehe pokajô ja;
sve što je srce snivalo mlado,
            sve je to jave slomio ma’;
za čim sam čeznô, čemu se nadô,
            sve je to davno pepô i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
 
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
            al’ ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
            da nikog za to ne krivi svet.
Jer, što je duši lomilo krilo,
            te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute.
 
 
Tad moja vila preda me granu,
            lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
            kô pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
            al’ težoj rani nastade brid.
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute.
 
Ona me glednu. U dušu svesnu
            još nkad takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
            svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
            jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute.
 
Zar meni jadnom sva ta divota?
            Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
            ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
            što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
 
Dve se u meni pobiše sile,
            mozak isrce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
            kô besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
            vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
 
Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
            utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
            Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
            smak sveta nasta i strašni sud.
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute.
 
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
            spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
            kô da se Bog mi pojavi sam:
u duši bola led mi se kravi,
            kroz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
 
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
            silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
            tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
            zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
 
U nas je sve kô u muža i žene,
            samo što nije briga i rad,
sve su miline, al’nežežene,
            strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
            tamo ću biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
 
A naša deca pesme su moje,
            tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
            samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
            to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
 
A kad mi dođe da prsne glava
            o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
            moj ropaca njeno: „Evo me, naj!”
Iz ništavila u slavu slâva,
            iz beznjenice u raj, u raj!
            U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
 

Vojislav Ilić

(1860–1894)

U poznu jesen

Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
         Mutno je nebo svo.

 

Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom –

 

A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
         Mutno je nebo svo.

 

Sivo sumorno nebo

Sivo sumorno nebo… Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže;
A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže;
 
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…
 
A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružio dugi, –
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.

 

Na Vardaru

 Suro, večito stenje gordo se u nebo diže;
Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore.
A dole sa strašnim šumom Vardar se peni, i stiže
I pada kroz uske klance u sinje Jegejsko More.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube,
I kao talasi tonu u more večnosti tavne.
Al’ tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, k’o rajski feniks, sinuti sloboda mila;
I ja ću stajati vedar gde sada pogružen stojim,
I naš će or’o beli široko razviti krila
            Nad urvinama tvojim.
 

Maskenbal na Rudniku

I kod nas ovamo maskenbal se gradi,
Pozvati su stari, pozvati su mladi –
I odbor je sklopljen. I već ovih dana
Pozvaćemo goste i sa drugih strana.
Predsednik odbora o svemu se stara,
Jer je on određen da predstavlja cara;
Imaće na grud’ma orden zlatnog runa,
Ali mu na glavi neće biti kruna –
Nego, mesto krupe, čakov ili kapa;
Odbornici biće gomila satrapa.
Kraj njegovih nogu skupiće se zveri:
Medvedi, majmuni, mačke i panteri.
Gospođice lepe i gospođe mlade
Predstavljaće gole nimfe i najade.
Ta i sam će Rudnik, kad ga smeh probudi,
Od silnoga smeja da razvali grudi.
Za veselje takvo i za ljubav njinu,
Sam načelnik prist’o da predstavlja svinju.
Jedena lepa gospa, ali dosta stara,
Nabavila ruvo od jednog žandara.
Car je na to pažnju obratio mnogo,
Svaki svoga „faha” da se drži strogo:
Tako smo pozvali i jednog seljaka
Da predstavlja sobom hromoga prosjaka.
Nego tu se društvo zabrinulo celo:
Da li seljak ima prosjačko odelo?
Jedna mudra glava reši brku celu:
Ta nek dođe seljak u svome odelu.

Eto, to je program, neka svako vidi!
Pišite nam, Srbi, kako vam se svidi!

 

Ovidije

Na surom dalekom Pontu, gde  borje stoletno krasi
Tomitske predele mračne, u zemlji magle i snega,
Publije zamišljen sedi. Na harfu, pored njega,
        Sede mu pale vlasi.

 

Vali sumorno bruje. Nad sedom njegovom glavom
Orao odvažno kliče, šumi i širi let;
A kroz urvine snežne, goneći strašnoga vepra,
        Junački zviždi Get.

 

I nebo, zemlja i more, sve se u magli skriva…
I vetar, što s mora duše, uzdiše tiho s njim;
A sedi prognanik, zanet, tibarske obale sniva,
        I s njima gordi Rim.

 

Sunce se u magli gasi. A vetar zviždi i tone,
I mraznim krilima svojim leluja  sedu vlas,
I tiho dotiče strune, i strune sumorno zvone,
        Ko umirući glas.

*

O gordi, razvratni Rime! Ti suze vido mu nisi,
No zato on večno živi, a večna mumija ti si.
Carice vekova tavnih, gde mu je grobnica sveta?
Pod mračnim, sumornim nebom varvarskih
        i divljih Geta.

Tibulo

Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noći,
Tibulo, kvirit mlad, začuđen zastade nemo,
I čudni gledaše lik. Na krilu odmora svoga
Romula večni grad spokojno, tiho je dremo;
            A kvirit stoji mlad,
I s čudne statue te sanjive ne svodi oči,
            I gleda bajni rad. –
I zora sinu već, a on je stojao budan;
I snova tavna noć raspusti čarobne vlasi,
A on je snevao san; – i prekor iz sna ga trže,
Kroz burni celi grad što tajni zborahu glasi,
            I on je čuo sam:
„Nesrećni Tibulo naš, bogovi neka ga štite!
            On ljubi hladni kam”.

Kad se ugasi sunce

Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad –

 

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

 

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

 

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri…
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

 

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.

 

Kleon i njegov učenik

Učenik

Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami,
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon

Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve, što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono, što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk, koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne,
I sve, što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono, što me goni,
Da plačem il’ pevam u časima lepim,
No suština toga. Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
Ko saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s lica njenog dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta. –
I slutiće večno.

Učenik

                                  Na ovome polju
Nek’ sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna miso: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
Ko plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu miso,
Samo slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato, da bi onde, gde si verom diso,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna miso: sve što vidim, čujem.
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću.
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi faun po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici, Atini.
Sve radošću diše. I u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

 

Aleksa Šantić

(1868–1924)

Ostajte ovdje

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…

 

Veče na školju[1]

Pučina plava
Spava,
      Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
      Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
      Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
      Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
      Pred likom boga svog
Ištu. Al’ tamo,
Samo
      Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
      Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
      Zadnji rumeni zrak.

 

Mi znamo sudbu

Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi –
Bog je slobodu dao za čovjeka.

Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati svikô –
U svojoj smrti da nađe lijeka.

Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!

Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!

 

Naša poezija

Kraljice moja, šta je s tobom bilo?
Gdje su ti sile, gdje je oganj sveti,
Tvoj glas božanski, što iz duše leti,
I tvoje misli ovjenčani zrak?
Zar tvoje srce, tvoje moćno krilo,
Tvoj žarki polet i istinu sjajnu
I tople nade i ljubav beskrajnu
Okova teški i duboki mrak?

Moj narod tebe ne poznaje više.
Ti si mu sada k’o koketa prava
Što svakom milost i poljupce dava
I lažnim bleskom zavarava nas;
Blijedo doba s tvoga čela briše
I zadnji spomen oreole tvoje. –
Svetlosti neba pogažene stoje
I tvoj proročki sledio se glas.

Kako si jadna! Sputano ti krilo
U maglu srlja ne znajući metu;
Za lažni nakit i za toaletu
Ti si sve dala: istinu i žar;
I sada si pusta, kao što bi bilo
Nebo bez sunca, zv’jezda, zore plave;
U tebi nema kapi krvi zdrave, –
Umri! Il’ snova daj svetlost i žar!

 

Pretprazničko veče

Sjutra je praznik. Svoju svjetlost meku
Kandilo baca i sobu mi zari.
Sâm sam. Iz kuta bije sahat stari,
I gluhi časi neosjetno teku.

Napolju studen. Peć pucka i grije.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim,
I slušam kako granjem zamrznutim
U moja okna goli orah bije.

Tako na vrata sumornog mi srca
Sjećanje jedno udara i čeka
Kô drug i sabrat, kao duša neka
Što sa mnom plače i u bolu grca.

Negda u take noći, kada otka
Pomrlom granju zima pokrov ledan,
Ova je soba bila kô vrt jedan,
Gdje je kô potok tekla sreća krotka:

Kao i sada, pred ikonom sjaji
Kandila svjetlost. Iz ikonostasa
Suh bršljan viri. Lako se talasa
Izmirne pramen i blagoslov taji.

Sva okađena miriše nam soba.
Okolo žute lojane svijeće,
Mi, djeca, sjeli, kô kakvo vijeće,
Radosni što je već grudanju doba.

Pod tankim velom plavkastoga dima
U peći vatra plamti punim žarom,
I sjajne pruge po ćilimu starom
Veselo baca i treperi njima.

Uvrh, na meku šiljtu, otac sio,
Pružio čibuk i dim se koluta;
Njegova misô nadaleko luta,
I pogled bludi sanjiv, blag i mio.

Uza nj, tek malko na šiljtetu niže,
Kô simbol sreće, naša majka bdije;
Za skori Božić košulje nam šije,
I katkad na nas blage oči diže.

U to bi halka zakucala. – „Petar!”
– Usklikne otac – „On je zacijelo!
On vazda voli govor i sijelo –
Otvorite mu!”… – I mi svi, kô vjetar,

Trči i vratâ prijevor izvuci.
I stari susjed, visok kao brijeg,
Tresući s ruha napanuli snijeg,
Javio bi se s fenjerom u ruci.

Svaki mu od nas u zagrljaj hita,
Majka ga krotko susreta i gleda,
A on se javlja, pa do oca sjeda,
I brišuć čelo za zdravlje ga pita.

Sva novom srećom ograne nam soba!
Na svakom licu sveto, sjajno nešto.
Sučući brke, stari susjed vješto
Počô bi priču iz dalekog doba.

I dokle prozor hladna drma ciča,
Mi svaku riječ gutamo nijemi;
Srca nam dršću u radosnoj tremi
Sve dogod ne bi dovršio čiča.

Zatim bi otac, vedar kô sjaj dana,
Uzeo gusle u žilave ruke,
I glasno počô, uz ganjive zvuke,
Lijepu pjesmu Strahinjića Bana…

Meni je bilo kô da pjesme ove
Svaki stih posta pun behar u rosi,
Pa trepti, sjaje, i meni po kosi
Prosipa meke pahuljice nove…

O mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba… moje srce tavno…
I bez vas više ja sreće ne steko’…

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbožićnje doba;
Al’ gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Uzalud čekam… U nijemoj sjeni
Nikoga nema… Sam, kô kamen ćutim.
Samo što orah granjem zamrznutim
U okna bije i javlja se meni…

No dok mi mutni boli srce kose,
Kô studen travku uvrh krša gola –
Iz mojih knjiga, sa prašnjava stola,
Ja čujem šušanj kô viline kose.

Gle! Sad se redom rasklapaju same
Sve knjige stare, snovi čežnje duge –
Miču se, trepte jedna pokraj druge,
I njihov šumor kô da pada na me.

Sanjam li? Il’ bi ovo java bila?
Iz rastvorenih listova i strana
Prhnuše lake tice, kô sa grana,
I po sobi mi svud razviše krila.

Sve se svijetle!… Sve u blijesku stoje!…
Jedna okolo kandila se vije,
A neka bolno, Kô da suze lije,
Pred slikom dršće mrtve majke moje.

Neke bijele kao ljiljan prvi,
Samo im zlatno meko perje grudi;
Neke sve plave, tek im grlo rudi,
Kao da kanu kap zorine krvi.

Neke mi pale tu na srce svelo,
Pa kril’ma trepte i šušte kô svila;
A jedna lako, vrhom svoga krila,
S cvrkutom toplim dodirnu mi čelo,

Kô da bi htjela zbrisati sjen tuge…
I slušaj! Redom zapjevaše one!…
I glasi dršću, tresu se, i zvone,
Mili i sjajni kô luk mlade duge:

„Ne tuži! S bolom kuda ćeš i gdje bi?!
Mi pjesme tvoje, i drugova sviju
Što svoje duše na zvjezdama griju –
Sveta smo živa porodica tebi!

Mi kao rosa na samotne biljke
Padamo tiho na sva srca bona,
I u noć hladnu mnogih miliona
Snosimo tople božije svjetiljke.

Mi združujemo duše ljudi svije’!
Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!

Prigrli ova jata blagodatna!
I kada jednom dođe smrti doba,
Naša će suza na kam tvoga groba
Kanuti toplo kô kap sunca zlatna”…

I akord zvoni… Sve u sjaju jačem
Kandilo trepti i sobu mi zari…
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči i od sreće plačem…

 

Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće…
– Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!…

Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’!…

[1] školj manje ostrvce, ostrvo