Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  
Sadržaj

Jovan Dučić

Milan Rakić

Vladislav Petković Dis

Sima Pandurović

Desanka Maksimović

Vasko Popa

Miodrag Pavlović

Szerb irodalomtörténet 3–4 BBN-SRB-223-224

A modernizmus és a posztmodern a szláv irodalmakban 1—2 (szerb) BMA-SRBD-233-234
 

 

Poezija moderne i modernizma


Jovan Dučić
(1871–1943)

Moja poezija
Mirna kao mramor, hladna kao sena,
ti si bledo, tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena
što po nečistijem ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
nego žute ruže u te kose duge:
budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
da bi išla ikad da tešiš ko strada,
a čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela,
mesto kitnjastog i raskošnog odela,
lebdi samo pramen tajanstvene magle.

Morska vrba
Sama vrba stoji nad morem, vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da ostane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri talasi i vreme.

I tu šumi s njima, dajući, polako,
Moru koju granu, vetru listak koji:
I, ko srce, sebe kidajući tako,
Tužno šumi život. – Sama vrba stoji…

Jablanovi
Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Zalazak sunca
Još bakreno nebo raspaljeno sija,
I crveni reka od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara.

Negde daleko čuje se gde hukti
Vodenički točak podmuklijem glasom,
Al’ nad dolinama dok još nebo bukti,
Cvet vodeni već je zasp’o nad talasom.

Opet jedno veče… I meni se čini
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
Tužna, i u senci smaragdovih gora –

Bleda kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć’ na me…
Teška je, beskrajna večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
U bokoru mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.

Dva grdna Sfinksa prema nebu zlatnom
Stražare nemo i bezglasno tako,
Dok ona plače… A za morskim platnom
Umorno sunce zalazi polako.

I ja, kom ne zna imena ni lica,
Sve njene misli ispunjavam tade.
Vernost joj zbori sa bledih usnica
Silna k’o samrt, k’o ljubav bez nade...

Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laže sebi;
Jer ja bih plako, ja bih bolno plako,
I nikada se utešio ne bi!

Pesma ženi
Ti si moj trenutak i moj sen i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –
Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština, porazan i leden, –

A ti ne postojiš, nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Dubrovački poklisar
Sela je za stari beli pianino,
Dok u vrtu sporo pada mrak i kiša.
Kamin osvetljava goblene i ino;
Oseća se miris ruža i slatkiša.

Sluša sedu gospu samac u te sate
Stari knez Getaldić, njen ljubavnik prvi.
O vratu mu visi krst Anuncijate,
Međ’ prstima burmut uzbuđeno mrvi.

Svu noć napudrane markizice male
Na vrh cipelica satinskih i finih
Igrahu menuet; i miris duž sale
Vejaše k’o vetar od lepeza njinih.

Dok je gost, međutim, prešao u zboru
S jednim kardinalom, pun rečite sile,
Celo stanje crkve na Jadranskom moru:
Sve misleć na jednu cipelu od svile.

Ave Serbia
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala –
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka:
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Čovek govori Bogu
Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno –
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš ka tebi, da li vodi?
Kraj i početak, je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe –
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

Mravi
Sve putem koji vodi slavi,
Krenuše kao vojske mraka,
Biće se danas kao lavi
U noći tuđeg mravinjaka.

Učiniće ga opštim grobom,
Svud ostavivši smrt i senke;
Poneće svoje mrtve sobom,
I novo blago, i sve ženke.

A vratiće s mirno tada,
Sve kao reke koje plave, –
Dokle za krvav zapad pada
Krupno i strašno sunce slave.

 

Milan Rakić
(1876-1938)

Ljubavna pesma
Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,

Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez pun vere i nade!

Šumi, o nići prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba,

Strasno i žudno! Ona mene čeka
K’o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka,
Dok mesečina nasmejana sija
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana!


Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek’ se bujno roje,
I reč nek’ tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
Zabrekću novim, zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov i nadahnuće celo
Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda
Slušati rado ove reči lažne,
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,
Ostavi dušu nek’ spokojno sniva,
Dok kraj nas lisće na drvetu žuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Očajna poesma
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja najzad bude sita.

– Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole, i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela…

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojima žednim.

Dolap
Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse sipljivo i romo ,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da ce biti bolje;
Mlad i snažan, ti si slatke snove sniv’o.

Al’ je prošlo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege i studene noći.

O kako te žalim! – gle, suze me guše, –
Oličena sudbo svih života redom,
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne… Napred, nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene ćuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi, i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!


U kvrgama

U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? – Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al’ čujem kako škripe kvrge gnusne.
Pod silnom stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo ,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,
Al’ znaj da neće preći moje usne
Nijedna rečca što moli il’ plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, –

Al’ dokle redom deca, ljudi, žene,
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve, i vapaja njini’
Leteće mirno duh moj u visini,
K’o morska lasta nad širokim morem.

Misao
Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala:
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku;
Kad srce zapišti, misao je kriva!

Kad se spusti veče, i vrh tamnih njiva
Beličaste magle oblačci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk pobožnih zvona što večernje zvone;

u čas kad zavlada mir kraj mene širom,
I šuma zaćuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namučeno telo
Zažudi za slatkim odmorom i mirom,

Misao se javi! Kao zver me zgrabi,
I ponese sobom u predele suza –
Guši me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam k’o Mazepa,
Privezan na konju u dubokoj noći,
Što gleda za stepom gde promiče stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći,

Satrven i smožden, u očima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina duša ispod neba plava,
Sam na besnoj misli što u propast stremi!

… Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi, k’o da su od stakla…
Smrvljenog me pusti kada zora svane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla…

Na Gazi-Mestanu
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni k’o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Simonida
(Freska u Gračanici)

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu
Dok mirno snosiš sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči…

 

Vladislav Petković Dis
( 1880–1917)

Tamnica
To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, k’o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k’o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al’ begaju zvezde; ostavljaju boje
Mestâ i daljine i viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al’ begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al’ bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija,
I žali, k’o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja,

Kao stara tajna ja počeh da živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K’o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju što ih vidi moja snaga.

Možda spava
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Nirvana
Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Poged mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
kao boji prolaznosti stvari.

Utopljene duše
Još samo jednom, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti – o, još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k’o miris vene.

Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja volo.

Al’ nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al’ to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

Po grobovima
Ja nemam suze za one mladiće
Što su ostali klancima i poljem;
Sve drug do druga kao jedno biće,
K’o jedna žrtva naraštaju boljem.
Ja nemam suze za one mladiće

Što su veseli pošli iz svog stana,
K’o da ih zove za granicom kolo:
Njine su grudi pune svetlih rana,
Na koje duša prnula im holo.

Ja nemam suze za taj pokrov beli
Kroz koji čujem jedan šapat dugi:
„Sa svojih njiva život smo doneli,
I znamo gde smo, znamo gde će drugi.
Grobovi danas dobro su poneli”.

Ja nemam suze za humke sinova,
Iz kojih vedro bude se slobode,
I novi dani, i priče džinova,
I stare zemlje, planine i vode.
Ja nemam suze za humke sinova,

Za humke dece otadžbine ove
Što su svoj život kao bulke dala
Za staru mis’o i granice nove,
Za prošlu slavu i reč sa gusala.

Umesto suze da mrtve delije
Ožale redom, nek’ grobove njine
Pesma iz srca, iz grudi prelije:
Velika pesma umesto crnine.
Umesto suze da mrtve delije

Ožale redom, nek’ u njine kosti
Uiđe ljubav novoga pojasa
I bol moj, zašto svoj život prosti
Nisam spustio u borbu talasa.
Nisam spustio u borbu talasa.

 

Sima Pandurović
(1883–1960)

Današnjica
Samo ne ovo, samo ne banalnost!

O dani jada, potucanja, blata,
O moja mržnjo na očajnu stalnost,
Na dane kad se paučina hvata!

O odvratnosti spram sitneža ljudi,
Sitneži rada, ništavnosti svega,
Života koji za komadom bludi!

O, kako guši, k’o nesnosna stega,
Taj život gde se laže, puzi, plaši
Svačega što je svetlije i jače.

O, kako trunu bedni dani naši
U opštoj vlazi što i mene tače,
Pri posrtanju napora i volje,

Sumraku nada. Ali očaj naš će
Velike bune biti plodno polje,
A ovaj trulež nepovratno pašće.

O, kad bi doš’o taj dan kom se nada
Naraštaj ovaj, opšti uzdah mnjenja:
Veliki dan taj velikoga pâda;

I kad bi preš’o dah opustošenja,
Mač večne Pravde preko sramnog doba
Prljavih duša, srozanosti jadne!

Što mari što će na dnu istog groba
Ležati trulež što pravedno padne
S mladošću tužnom jednog pokolenja!

Izdanici slabi ovog veka gnjilog,
Mi ćemo biti tvorci kobnog vrenja,
Savesti griža jednog doba bilog.

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom,
Završićemo bar jad ovih dana:
Bićemo, ipak, temelj svojim grobom

Novom životu, bez današnjih mana,
Boljem životu što bar nečem vodi
Ako ne časnom miru ono ratu,

Ako ne sreći, a ono slobodi.
Nećemo biti u kužnome blatu
Sastojci bedni ćivtinske sredine

Niskih vidika a uvela srca;
Gde nit’ se živi niti časno gine,
I gde se kopni, povodi i grca;

Gde crna čama stalno sipi na nas,
K’o sitna kiša, k’o strašna fatalnost,
Nekad k’o juče, juče kao danas ...

Samo ne ovo, samo ne banalnost!

Rezignacija
Opet je ponoć sumorna,
Opet je ponoć budnom mi promakla
I mekim krilom, tugom srce takla;
Opet je duša umorna,
A s grudi
Teret se nije sišao. Šta mari?
Ponoć je prošla – Zora rudi...
Treba nam leći, snovi moji stari.
Često smo puta ustali;
Često smo puta duge noći bdili
I prkosili nevidljivoj sili.
Danas smo tužno sustali;
Pa neka!
Ko će još pep’o srca sad da žari?
Najbolji odmor još nas čeka.
Treba nam leći, snovi moji stari.
Svi ćemo proći ovako;
Svi ćemo brzo prebroditi vale
ludog života, nepojamno male,
A teške za nas tako.
I tada
Doći će dobre sudbe večni dari:
Spokojstvo, mir, bez bola, jada.
Treba nam leći, snovi moji stari.

Svetkovina
Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, – nama, draga, znan;
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se sveta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. – U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti.

Sumnja u ljubav – najteži nam jad –
Min’o, i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
– Spojenost srca – ostala nam još;
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verna draga, – je li? –
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
–Lance života što zveče i stežu; –
jer mi smo, možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju nas zato što idemo
U košuljama belim parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi naše neumrle znak.
…Gle! Očima im trepti rosa nemo…
Mi, po milosti božjoj, deca ovog stoleća
I posle ručka tako mnogo jela
I pića stoji na stolu. Kroz stakla
Prozorska, jesen, uvela i bela,
Srca se naših, izgleda, dotakla.

Pa ipak nismo mi ni za šta krivi,
Gospodo. Jesu protekla proleća
Nemirna, lepa; ali neka živi
Sumorna mis’o i našeg stoleća!

Zamagljen pogled, bled oblak na čelu
Naših dama, jednu malu tajnu krije:
Odricanje nemo, jednu čežnju svelu,
Strast što je buktala i koje sad nije.

Izgleda da danas više ne zanima
Nas, umornu decu ovoga stoleća,
Drugi i lepši pol – da se ne prima
Nas nada i čednost budućih proleća.

Neosetno, tiho, došli smo pod vladu
Drukčijeg, grubog, moćnog suverena:
Alkohol tupi živce, ruši nadu
Na čistu ljubav budućih vremena.

Proklamovan vladar, nečujno, u meni
Protivnika ima, ma da ga se plaših;
I čašu što se preliva i peni
Dižem u slavu tradicija naših,

I lepih žena! Nek’ njin nagon ima
I sad u nama svoje stare žrece;
Nedostojno makar uživajmo s njima,
K’o žalosni oci nemoguće dece.

Sve to neće dati on što je prošlo;
Al’ pohodiće nas dah sreće nam stari,
I to što je tužno i s nategom došlo
Imaće opet nenadmašne čari.

Osetićemo miris ljubičica
Starih, i ljubav, i nadu proleća,
Pa ma i mlada, a uvela lica, –
Mi, po milosti Božjoj, deca ovoga stoleća.

Predvečernji put
Dugo smo na teškom putu, verna. Samo,
Mi još svome svetlom cilju koračamo.

Neosetno, tiho, kroz aleje neme,
Sad nas prate senke dve: Starost i Vreme.

I ma da nam ništa ne kažu, ne čine,
Osećamo teret njihove blizine.

Katkad se samo okrenemo stvarno
I spazimo pogled njin, ukočen davno

A kada pogledamo ponovo preda se,
Iluzije drage lagano se gase;

I gomile mrtvog lišća u minutu,
K’o venci na kovčeg, padaju po putu.

I najzad nam sve to, s predvečerja bleda,
Rasuta arija života izgleda…

 

Desanka Maksimović
(1898–1993)

Prolećna pesma
Osećam večeras, dok posmatram laste
i pupoljke rane,
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo:
tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela;

da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Strepnja
Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k’o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek’ mi ne priđu oka tvoja dva.

Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i slatko
voleti kratko,
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu:
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se: jedina draž je
voleti sebe u samoći,
učiniće mi se da ću moći
za sve van sebe srce sklopiti.

Učiniće mi se odveć tužno
imati sebe, a prolazan biti;
učiniće mi se odveć malo
i misliti, i voleti, i sniti.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
kad neko svira.

Učiniće mi se: negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se: crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se: negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu
kad neko svira.

Takva sam ja
Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga, čega je sito;
i umrlo bi, ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer nizašta čega ima
nemam divljenja;
jer znam, da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno,
što će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, građani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
pošla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Srebrne plesačice
Poljana srebrna, bela.
Treperi kroz sneg, treperi,
red plesačica jela
na stopalu od leda.
Borova šuma cela
ćuti i gleda.

Na čelu srebrna kruna
treperi kroz sneg, treperi.
Naručja velova puna,
biser blešti na nedrima.
Lepršaju zeleni skutovi
srebrom vezani u bedrima.

Jednonoge plesačice jele
smeju se, nišu, smeju,
lome u tankim krstima.
Snežne velove bele
ludo oko sebe veju.
Trče na srebrnim prstima.

U večer bele skute
sviju kao ptice krila
i tiho se ućute,
u san neznani utonu.
Borovi mali, srebrni,
borovi stražare u sutonu.

Pesnikova tuga
Kada moje pesme čitala budu
pokoljenja što će doći iza mene,
reći će smešeći se u čudu:
Ničega našeg nemaju reči ove žene.

Njina raskoš je nepotrebno velika
kao raskoš buržoaskog zlata;
one nemaju jačine čelika
ni samilosti onih snažnih pesama
što do svetskih dovode prevrata.

Ova žena, kao u doba pastorala,
nije izlazila iz šuma i livada,
samo je oblake i zvezde brala
i umela je jedino da strada
zbog malih nevolja ličnih
i ljubavnih jada.

Bila je sama sobom obuzeta;
dušu svoju slično putiru nosila je pred sobom
u rukama obema.
Za velika, tragična stradanja sveta
ostala je nema.

Ono što je gorelo u njenim rečima
nije imalo snage dosta,
ni proročkog velikog plamena;
ona nije spustila pruta ni kamena
za zidanje beskrajnog mosta
što vezuje nas prošlošću.

Sve što sam ja, zaboravu je namenjeno.
Nijedna crta moga duševnog lika
neće njima biti razumljiva ni draga,
mada su moja osećanja skoro naga
izletela iz srca i pravila gnezdo
u grudima mojih savremenika.

Spomen na ustanak
Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva,
niti noć šta zora rađa,
ne zna grm šta susedni grm sanja,
niti ptica šta se događa
između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
niti kukuruza struk sluti
šta se u susednoj njivi sprema.
Svakoga časa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema
da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi
i ta nevina rosa sjajna;
ti seljakovi poslovni krici
što se s brda na brdo čuju
zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada
znati šta i devojka mlada
u nedrima netaknutim nosi;
kakvu tešku tajnu
u rukama svojim drži dete;
i starica pogrbljena svaka
do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i veri,
i mirisi, i potoci i reke,
i crkvena zvona
potajne prenose vesti;
na prvom zavijutku,
gde šuma počinje ona,
ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečjoj stopi
neprijatelj verovati ne sme,
ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
i žetelačke pesme
i udari šumskih sekira
i uspavanka uz kolevku skrita.

Krvava bajka
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Tražim pomilovanje
Za zemlju kuda vojska prođe
Care Dušane,
tražim pomilovanje
za zemlju ubogu kuda vojska prođe,
jer zemlja je takva,
ona voli kad je obraste trava,
kad u polju čuje govor čoveka,
ona ne voli da ostane sama,
ona voli da je budi mukanje krava,
da je uspavljuje jaganjaca bleka.

Zemlja je takva,
ona se guši od baruta i metana,
ona voli da se greje uz ognjište
gde pastir granjem potpiruje plamen,
zemlja društvo čoveka ište,
zemlja kao rodna grana
voli da joj čovek spusti ruku na rame.

Zemlja je takva,
ona traži
da je čovekove ruke gnetu,
ona voli da se seme u nju baca,
da je zapahne miris zobi i raži,
voli da sproleća osvane u cvatu
trešanja i jabuka,
zemlja čezne
da je stogovima sena i slame
zimi utopli ljudska ruka.

Za nerotkinje
Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.

Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.

Nemam više vremena
Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao kad sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Oporuka
Ostaviću vam jedino reči
iskopane iz dubine sluha
kao blago iz kladenca,
nasleđene od vetrove frule,
iskovane gde se srp kuje,
reči otete s kljuna ptici
koja leti nad oblacima,
reči ispretane na ognjištu
koje tajnu vatre i pepela znaju,
reč pročitanu nemuštem iz pogleda,
istrgnutu čoveku iz plača,
reči koje deca i ponornice
prvo izriču kad spaze sunce.

Ništa vam neću ostaviti
sem reči stihom okovane
kao drevni insekt ćilibarom .
Iza mene neće ostati
ni kaplje krvi ni u kome,
ni koščice
ni srca bar kao u ptice malog.

 

Vasko Popa
(1922–1991)

Poznanstvo
Ne zavodi me modri svode
Ne igram

Ti si svod žednih nepaca
Nad mojom glavom
Trako prostranstva
Ne obavijaj mi se oko nogu
Ne zanosi me!

Ti si budan jezik
Sedmokraki jezik
Pod mojim stopalima
Ne idem!
Disanje moje bezazleno
Disanje moje zadihano
Ne opijaj me!

Slutim dah zverke
Ne igram!
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba o zube
Osećam mrak čeljusti
Koji mi oči otvara

Vidim
Vidim ne sanjam

Odjekivanje
Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu

Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
Hitnem i njemu jednu kost

Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost

Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram

I odjekujem odjekujem
Odjekujem

Odlazak
Nisam više tu
S mesta se nisam pomerio
Ali tu više nisam

Neka uđu
Neka pregledaju neka pretraže

Vodenica u senci rebara
Zrelu prazninu melje
Opušci jevtinih snova
U pepeljari se dime
Nisam više tu

Privezan čamac njiše se
Na crvenim talasima
Par nedozrelih reči
U oblačnom grlu visi
Nisam više tu

S mesta se nisam pomerio
Ali sam već daleko
Teško da će me stići

Daleko u nama
1
Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze

Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama

Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama

Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba

2
Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našega smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

14
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

15
Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

17
U moru bih spavao
U zenice ti ronim

Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam

Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam

Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram

Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim

29
Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu

Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih

Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našega sastanka

U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe

Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama

U pepeljari
Majušno sunce
Sa žutom kosom od duvana
Gasi se u pepeljari
Krv jevtinog ruža doji

Mrtve trupce čikova
Obezglavljena drvca čeznu
Za krunama od sumpora
Zelenci od pepela njište
Zaustavljeni u proponu

Ogromna ruka
Sa žarkim okom nasred dlana
Vreba na vidiku

Patka
Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

Konj
Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četiri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući

Igre
Pre igre


Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičijih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Žmure
Neko se sakrije od nekog
Sakrije mu se pod jezik
Ovaj ga traži pod zemljom

Sakrije mu se na čelo
Ovaj ga traži na nebu

Sakrije mu se u zaborav
Ovaj ga traži u travi

Traži ga traži
Gde ga sve ne traži
I tražeći njega izgubi sebe

Zavodnika
Jedan miluje nogu stolice
Sve dok se stolica ne pokrene
I da mu nogom slatki znak

Drugi ljubi ključaonicu
Ljubi je kako je samo ljubi
Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati

Treći stoji po strani
Bulji u onu dvojicu
I vrti glavom vrti

Sve dok mu glava ne otpadne

Jurke
Jedni odgrizu drugima
Ruku ili nogu ili bilo šta

Stave to među zube
Potrče što brže mogu
U zemlju to zakopaju

Drugi se razjure na sve strane
njuše traže njuše traže
Svu zemlju raskopaju

Nađu li srećni svoju ruku
Ili nogu ili bilo šta
Na njih je red da grizu

Igra se nastavlja živo

Sve dok ima ruku
Sve dok ima nogu
Sve dok ima bilo čega

Lovca
Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I iziđe mu na drugo

Uđe korakom šibice
Korakom upaljene šibice
Glavu mu iznutra obigra

Glavni je

Neko uđe bez kucanja
Uđe nekome na jedno uvo
I ne iziđe mu na drugo

Pečen je

Posle igre
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam

Ohola greška
Bila jednom jedna greška
Tako smešna tako mala
Da je niko ne bi ni primetio

Sama sebe nije htela
Ni da gleda ni da čuje

Šta sve nije izmislila
Ne bi li dokazala
Da u stvari ne postoji

Izmislila je prostor
Dokaze svoje u njega da smesti
I vreme da joj dokaze čuva
I svet da joj dokaze vidi

Sve što je izmislila
Nije bilo ni tako smešno
Ni tako malo
Ali je naravno bilo pogrešno

Je li moglo biti drugačije

Priča o jednoj priči
Bila jednom jedna priča
Završavala se
Pre svoga početka
I počinjala
Posle svog završetka

Junaci su njeni u nju ulazili
Posle svoje smrti
I iz nje izlazili
Pre svoga rođenja

Junaci su njeni govorili
O nekoj zemlji o nekom nebu
Govorili su svašta

Jedino nisu govorili
Ono što ni sami nisu znali
Da su samo junaci iz priče

Iz jedne priče koja se završava
Pre svoga početka
I koja počinje
Posle svog završetka
Zev nad zevovima
Bio jednom jedan zev
Ni pod nepcima ni pod šeširom
Ni u ustima ni u čemu

Bio je veći od svega
Veći od svoje veličine

S vremena na vreme
Tama bi mu tupa tama očajna
Od očaja tu i tamo blesnula
Mislio bi čovek zvezde

Bio jednom jedan zev
Dosadan ko svaki zev
I još izgleda traje

Hodočašća
Hodam sa očevim štapom u ruci
Sa upaljenim srcem na štapu

Stopala mi sriču slova
Koja mi sveti put ispisuje

Crtam ih štapom po pesku
Pred spavanje
Na svakom konačištu
Da mi se iz sećanja ne izbrišu

Daleko sam još od toga
Da ih odgonetnem

Za sada mi na vučje sazvežđe liče
Imaću čime da ispunim noći
Ako se živ i zdrav kući vratim

Kalenić
Otkuda moje oči
Na licu tvome
Anđele brate

Boje sviću
Na ivici zaborava

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Boje zru
Na lakoj grani vremena

Otkud tvoj inat lepi
U uglu usana mojih
Anđele brate

Boje gore
Mladošću u mojoj krvi

Sentandreja
Bežala si do kraja večnosti
Učinila još sedam koraka
Prema severu

Izvadila iz rajske reke
Lobanju svog imenjaka sveca
I na temenu joj sagradila
Sedam suncomolja

Zapalila si ispod kubeta
Sedam staraca hrastova
I prelila ih vinom

Oslobodila iz žara sedam gugutki
Otpojala si njima sedam večernji

Pomirisala si cvet perunike
Zatvorila se u nebesku krunicu
I zaćutala

Sveti Sava
Oko njegove glave lete pčele
I grade mu živi zlatokrug

U riđoj mu bradi
Zasutoj lipovim cvetom
Gromovi s munjama igraju žmurke

O vratu mu verige vise
I trzaju se u gvozdenom snu
Na ramenu petao mu plamti
U ruci štap premudri peva
Pesmu ukrštenih puteva

Levo od njega teče vreme
Desno od njega teče vreme

On korača po suvom
U pratnji svojih vukova

Sveti Sava na svome izvoru
Gleda u kamenu
Svoje treće oko

Vidi u nepristrasnoj vodi
Svoj poharani ćivot
Prepun zrelih sisatih krušaka

Vidi svoju vučju glavu
I na čelu ispisan znak
Novog obećanog sazvežđa

Vidi svoj procvetali štap
I svoju srećno oplođenu zemlju
U zajapurenim pupoljcima

Dva oka zatvara
Trećim okom u kamenu gleda

Kosovo polje
Polje kao svako
Dlan i po zelenila

Mlad mesec kosi
Pšenicu selicu
Dva ukrštena sunčeva zraka
Slažu je u krstine

Kos naglas čita
Tajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do neba
Služe četiri crna vetra
Sjedinjenom krvlju bojovnika

Polje kao nijedno
Nad njim nebo
Pod njim nebo

Večera na Kosovom polju
Svi sede providni za stolom
I vide jedan drugome zvezdu u srcu

Venconosac im lomi i deli
Njihovu zlatnu prošlost
I oni je jedu

Sipa im u putire belih božura
Njihovu rujnu budućnost
I oni je piju

Na kolenima pod stolom
Mačevi im tiho reže

U čancima na stolu
Ogleda se večernje nebo
I na nebu kraj sutrašnjeg boja

Na desnu ruku venconosca
Sleće kos i začinje pesmu

Kosovo poslanstvo
Kos krila orošena krvlju suši
Na vatri crvenih božura

Pred njim se širi polje
Ispisano vrelim ljudskim gvožđem
Pretopljenim u čestito zlato

Trava caruje među slovima
I njihove redove
Po svojoj volji prestrojava

Kos otima svoje polje
Iz ruku četiri crna vetra
I savija ga od podneva do ponoći

U ponoć nebo preleće
I odnosi u kljunu nekud on zna kuda
Svoj zeleni svitak

Ćele-kula
Kula smrti

Na čeonim kostima se presijava
Strahovito pamćenje

Iz očnih duplji
Gleda do na kraj sveta
Crna vidovitost

Između krezubih vilica
Zaglavila se
Golema poslednja psovka

Oko smrti zazidane u kuli
Lobanje u mestu igraju
Završno zvezdano kolo

Kula smrti
U njoj gospodarica uplašena
Od sebe same

Oči Sutjeske
2
Sutjeska se propinje pod oblake
Sa suncojedom u koštac se hvata

Sutjeska se slepa oko sebe okreće
Ne može više obale svoje da nađe

3
Ovde sve svetlosti ginu
Svi smislovi ćute svi putevi prestaju
Odavde nikuda

Zapalili smo velike vatre
Na prelazima naših vena

Ovde nema tla pod nogama
Nema svoda nad glavom
Kuda odavde

Pošli smo svi jednim beskrajnim korakom
Jednim jedinim
Bogazima sopstvenih temena
Pošli uz urvine našeg sna

4
Sutjeska je ka izvoru svom potekla
Ka suncu ka zenici zemlje
I nigde ništa nije srela

Sutjeska je slepa krenula za nama
Ne zna sama više kuda da poteče

5
Iz mesa nam se živog rađa zemlja
Gruda za grudom kamen za kamenom
Izvesnost za izvesnošću

Iz daha nam se ludog nebo rađa
Vedrina za vedrinom zvezda za zvezdom
Vidik za vidikom

Snaga nam u planine u sazvežđa raste
Glad u voćke nežnost u cveće
Sloboda u nedogled

Sve više i više postajemo sve
Ništa nam ne može ništa oteti

6
Sutjeska kroz naše kosti grmi
Teče između crvenog cveća
U našem joj je srcu ušće
U našem srcu izvor

Sutjeska se u sunčevu pticu pretvara
Sa crnom psinom u kljunu

Povratak u Beograd
Dovde do ovog vodenog krsta
Tri su me vučje stope dovele

Umio sam lice u rajskoj reci
Obrisao ga o skute suncorodice
Nadvijene nad tornjevima

Zasadio sam očev štap
U glinu na obali
Da među vrbama prolista

Krenuo sam ka velikoj kapiji
Otvorenoj nada mnom u zenitu

Nisam znao spušta li se beli grad
Iz oblaka u mene
Ili mi iz utrobe u nebo raste

Vratio sam se s puta
Da sazrelo kamenje iz zavežljaja
Ovde na trgu razdelim

Beograd
Bela si kost među oblacima

Ničeš iz svoje lomače
Iz preorane humke
Iz razvejanog praha

Ničeš iz svoga nestanka

Sunce te čuva
U zlatnom svome ćivotu
Visoko nad lavežom vekova

I nosi te na venčanje
Četvrte rajske reke
Sa trideset šestom rekom zemaljskom

Bela si kost među oblacima
Kost kostiju naših

Zemaljsko sazvežđe
Pred osvetljenom prodavnicom
U Guduričkoj ulici u Vršcu
Tri stara radnika ispijaju
Večernje svoje pivo iz flaše

Limeni zapušači su stvorili
Sazvežđe na traci zemlje
Između pločnika i kolovoza

Svetluca ono u polumraku
I čeka svog zvezdoznanca

Pošao sam da kupim cigarete
Tražim i flašu piva
Da nađem mesto i svojoj zvezdi

Prolaznik i topola
Proširuju ulicu
Preopterećenu saobraćajem
Seku topole

Buldožeri uzimaju zalet
I jednim jedinim udarcem
Obaraju drveće

Jedna se topola samo zatresla
Odolela je gvožđu

Buldožer se od nje odmiče
Bučno unatraške
Priprema sa za poslednji juriš

Među okupljenim prolaznicima
Stoji i jedan postariji čovek

Skida šešir pred topolom
Maše joj kišobranom
I viče iz sveg grla
Ne daj se dušo

Velegradska pesma
Kaže mi onomad moja žena
Za koju bih sve učinio

Volela bih da imam
Jedno malo zeleno drvo
Da ulicom trči za mnom

 

Miodrag Pavlović
(1928)

Šuma prokletstva
Šuma prokletstva
zastava sumraka
dolaze sudbine
na spavanje

Zbirke leševa
plivaju pod zemljom
zaboravljena imena
klijaju kamenjem

Izgubljeni dani
razvejana sunca
ko mrtvi oblaci
dave se u reci

Vekovi razgovaraju telefonom
jedino laž
polaže pravo na povratak

Na smrt jedne koke
Kokoška vezana za nogu
visi iz oblaka
bez glave

Krv u klozetskoj šolji

Ruka uz ruku
dva noža
sviraju na klaviru

Perje u jastuku
oprostiće
našim goluždravim vratovima

Pod zemljom
Na daščanom zidu
dugonogi pauk
lovi u mrežu
svoju senku

Niz trule stepenice
žuta sveća
pljuje u podrum

Podrum je daleko
i tone sve dublje
pod vlažne zidove

Jedna vrata
zatvorila su nekog
u ponoć

I jedan mrav
u vidu čoveka
na dnu stepenica
digao je ruku

Njegov krik
ne dopire

Treba ponovo pronaći nadu
Treba ponovo pronaći nadu
i list sa korenom na humci kraja,
treba zatvoriti kapije na gradu
i braniti se protiv novog zmaja.
Treba ponovo pronaći nadu.

Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.

Treba ponovo pronaći put
i poziv zemlje i pravac daha,
na raskrsnici plod treba uzbrati žut,
kolenu hitrom ostaviti maha
i čeznući za krilima, krenuti na put.
Odbrana našeg grada
V
(…)
Ako je mir ono što nije rat
ako je mir ono što nije
čovečija glava u zaklaćenom zvonu
kanalizacija krvi po kaldrmi sećanja
dečji prsti u tramvajskim šinama
makar ako je rat samo to
mir neka bude od jedne tramvajske stanice do druge
od prvog pogleda do poslednje zvezde
od jednog zalogaja do jednog premišljanja
od ugla ulice do ženidbe, do dečje igre
i povratka vozom opet u ponoć.
Mir ovome gradu
neka nijedan zvuk ne poremeti tišinu
ovog jutra u podsvesti časovnika.

Pastir u gradu
Vidite li čoveka koji ulicom igra, bašta što se seli
sa vencem u kosi i runom skrivenim u svojoj senci,
on lebdi kao ptica i smešan je kao maska za poklade
koja beži od piska voza, jer vozovi su ga doveli
jedne noći kada su plakala stada i mutili se zdenci.
On je drag ko jagnje koje služi jednom oltaru za ukras
i krv svoju pomalo seje u ženstvene zglobove mašina,
inače, kad bi nastavio da živi od oblaka i mleka, rekli bi
za njega da krade, bez obzira što ima divlji šumski glas
i nevin je ko oni što nikad nisu okusili vina.
Iza zidova on sluti bujne krošnje koje se kroz prozor nagnu
i pruže bele ruke da slede korake tajnog sunca,
kapija svaka dočara mu hladovinu šume, isečci
neba porubljeni zvezdama sećaju ga na bogate nošnje
njegovog kraja, ali prolaznici vide u njemu samo kupca
za sjaj poniženja, za kletvu i krvožedne tavanske čume.

Iako igra on više nije na slobodi, šine to znaju
i zato mu škripe na putu kao lanci, novi su ga prohtevi
obuzeli i lestvice društvenog uspona približuju ga tamnici.
Ostavio je lepotu da spava u šumi, svog dvojnika u raju;
kad bi samo umeo da se vrati, s pticama da se odseli
tamo gde vodopad neba u naručje pada, i moći rastu
ko nešto što se poput kiše na svaku glavu deli!
Treba da omrzne ovu igru, pa će ponovo naći svoja stada.

Dosta je tramvaja, grejalica…
Dosta je tramvaja, grejalica i veštačkog mleka
dosta je bespuća i peska i prljavih reka
dosta je nečujnih reči i osmeha u senci
suviše dugo su pleteni lažni venci

Dosta je sitnog šljunka na opštoj stazi
odrecimo se koraka koji po navici gazi
dosta je plitkih poljubaca recimo ženi
dosta je cvrkuta u kestenu nad pivom što se peni

Budimo iskreni kao oblak kad nosi led
bolje iskrena žuč no sračunat bezbojan med
pevajmo ne znajući da li će odjeka biti
kriknimo ne znajući da l krik treba biti.

Odisej govori
U niskoj noći priljubljen uz vodu vidim
bele se boginje po ostrvima kao zapaljene vatre.
Sa stena se one naginju očajne,
no ja neću k njima, nek’ se strmoglave.
Ni sa pastirima da se dovikujem,
njihovi kožusi padaju iza vidika
kao suvo lišće,
smrad obale nek’ je dalje od mene.
Zvezde mrzim jer su satari-lađe,
a njihov sjaj je svrab
na nečistom krovu sveta.
„Dođi, Odiseju slavni, o ahejska velika diko”,
zovu me gradovi u klopku,
hudobe te u najlepšim nedrima kopna,
od njih mi se smuči, nikad od oluje.
Kršenje mačeva čujem u snu,
zato ne spavam;
drugima za boj široko je polje,
ja sam junačina bdenja.
Širokobrodno je za mene ovo more
i država Ničeg po njemu;
nebo je moje uvek vedro
i mrak ovaj uvek znači slobodu.
Razgaljuje me zvuk rušenja pod pramcem,
krovovi se poda mnom krune
i stubovi prskaju kao pena.
Oni koji sad u trajanju opstaju
u mojim su očima već bivši:
šareni su od strasti,
a ranoranka zora smrti
već modro njihovim telom sviće.
Zato ni bogovi neće više da se rađaju.
Kažu da sam moreplovac što je zalutao,
no druga je moja tajna:
ja se ovako sa zemlje spasavam.

Epitaf slovenskog prapesnika
Zbog starih naših pesama
u novoj me ovoj veri
otpadnikom i vragom nazvaše.
Stare su napeve kao burjan trgali
ne bi li crkva tvrđe im stajala,
i mrzeli su na mene!

U bedi minuh,
po mraku sahranjen,
ko čarobnjaka me snevaju,
ne ustah ja iz groba!

Ni sada ne ustajem kad me bude –
strašni sud li je, šta li je –
kroz progrizene uši mi viču:
Ustani nekrste i telo svoje pokupi!
A gde da ga nađem, pitam ja,
zar je lako setiti se telesne građe
u buci koja ruši lagume lobanje.
Otklonite svoje trube anđeli,
mamuzama ne gazite po humci mojoj
vojnici nebeski!

Ja ostajem gde sam
u zemlji jezika mog,
neću da mi se na vašim saborima sudi,
ni da me pod otvorena nebesa bacite
na hladno rešeto večnosti.

Drugi nek’ idu bogu na istinu,
meni je moja rupčaga dobra,
zemlja je ko runo
i kosti u potaji pevanjem se plode.
Sloveni pod Parnasom
Glavari su nas na južne doveli strane
od bezmerja pijane, od snage zelene,
da mramoru grizemo bedra,
da batinama kvarimo planine,
da stada luda po moru teramo.
Divlje sred plaveti igramo kolo,
s večeri goli spavamo
kraj premlaćenih kipova.

Krišom nas pitaju pevači:
ko je to bio na sahrani neba,
ko svedoči da je večnost u ropcu?
Rekli su još: ne u rušenju
nego u pesmi treba provesti noć,
a zorom će stići velike dvorane
s lepim telima vladara zemlje
i ukotviće se na vrhu planine.
Božanski će stas u vazduhu svanuti
i ruke se spustiti na naša ramena
da nas priznaju za nove sinove.

I naša će se golotinja u reči odenuti
ko breza s proleća u lišće.
Balkanski putopis
Polako idi kroz male crkve
ne pitajući za put,
pozdravi se s drvenim rukama svetaca
ogrezlim u krv i mleko,
gledaj u svodovima džamija
drhtanje belih zmija,
podesi svoje vreme
po kućnim satovima večnosti,
sagni se pod ponoćnim zvonjavama
bistrim i teškim
kao da ti zvezde padaju na šlem,
u šumi velikih ruža
posedi s majstorima
neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine!
Do divovskih čaša punih leda
i studenih čardaka magle.
Tad se obazri
i pogledaj dole te trke ludih šuma
i zveri bešnje od vetra,
na pustošnom vidiku naroda nema
ni vitkih zdanja,
još niko tu nije stigao,
još ništa tu nije stvoreno,
ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu
behu samo privid-lađe
na mrkoj pučini prapočetka.

Solunska braća
Kao dva nerazdvojna hrta
zađoše međ’ Slovene da ih love
u blizanačke mreže,
po vetru su pošli iz Soluna
dva Dioskura ,
uz obronke naroda neznanih
što mnogo pevaju i psuju
a malo slove.

I lepo vide kako Balkan spava
s punim trbuhom, noktiju dugih
i sve ga nešto svrbi,
u kosi mu šumski požari i ugari,
azijski konji lete preko rebra,
u ustima frule dugačke kao koplja.

Tu kroz crni orah balkanske lobanje
prolaze braća kao senke
pod epitrahiljem i kosmopoliti,
idu kroz pećine gde se batrga
čovečija ribica,
dodiruju iznutra slepoočne žile
vrele kao konjske sapi
i čuju desno šta kuju Bugari
i levo kako se svađaju Srbi,
a oni, Grci, krotki i ćirilski,
zagrljene dve prevratne zvezde,
nose u naručju darove slova,
tamno zelena ko primorsko bilje,
anabaza golorukih,
od sela do sela nude svoje srce
kao so i kvasac za slovensko testo.

Mesečina. Odzivlju se vile u lesu,
kažu Az, i glagole broje,
svetlosni meandri idu preko granja
i prate arhisatrape znanja
kako seju znake za sanjiva plemena
i nebom otvaraju izvore mleka.
Šta li će Balkan da uzdari
ratove il’ fresku?

Perunov odlazak
Proletos su svi opazili
da u polju slabi ljubičasta boja
i biljne sablje postaju meke:
vrhovni bog nam ustupa svoje oblasti
i manje se čuju njegove reči
osim iz veprova kad rokću
i kod vukova pre no što sazru.

Među nama je lenjost od bezvlašća
i mnogo golih u vrbaku
greznu u vodu koja ne daje čistotu.
Neko je na nebu zaveru kov’o
i kidao perunike s livade
kao što smrt otima vojnike.
Jedno popodne videsmo svog boga
kako silazi da se kupa s nama,
mi izlazimo iz vode na sprude
da se ne češemo o njega
koji je nekad bio strašan
sada trom pruža nam ruke
i pita glasom smernim
da li će zemlja dobro da rodi.
Valovi se mute, on se klati,
lice mu posivi kao bolnom psetu,
u ruci nema više znaka,
onda ga gurne niz vodu nečija noga.

Oblačimo se, idemo,
munja se kezi nebom kao zdravi zubi,
ka Crnom moru pluta jedno posečeno deblo
i jedno mamutsko stegno
pokazuje svoje stidne dlake.

Što smo mu tako dugo bili verni?

Pevačev povratak na zemlju
Kao da iz dubokog zdenca
izvlači bistru vodu
budio se pevač dugo
i osećao kako mu kosti rastu.
Pogledao je u sunce,
stresao sa sebe malo gliba
i čuo promenjen govor,
tad mu je sinulo:
on se ne budi iz sna,
nego ustaje iz smrti
kao velika riba iz vira.

Dobro je, reče, ako je takva volja
da ponovo vidim zemlju svoju
i voćke u mom kraju,
krećem!
Eno poznatog tela stene
i pokreta reke što se baca
od gajeva do klanca,
sunce kao nikad sjajno
i dvori visoki, bez broja.
Najzad eto blaženog mi zavičaja,
nema više rata, ni pomora,
al’ ne vidim zemljaka, nigde znanca,
prilaze mi udovice neke,
možda kćeri moje davne dece,
jadaju se opet na oganj i mržnju:
da nema više krova u selu,
ni jednog voćnjaka bez groba,
ni mrve na trpezi krušne,
a kiša pada, kažu, siva
već duže od jednog veka.

Pevač sa brda zapeva:
zašto se odaste toj veri u pošast,
kad eno sunce bodro sija
i divna su zdanja za čovečijeg sina,
kule od mermera i krovovi od medi.
Na čelu vam mesečev topaz
o sestre, zar ne vidite ono
što čovek na povratku iz smrti vidi?

Pozdrav Atosu
Groblje na vodi, o, luko u sivom,
kopno što se kotviš u oku čudovišta,
ti
kraju gde svako stekne druge pretke,
planino,
stepenico diva,
gnezdo u koje se dvorci sirotih sele,
o, jezikorazumni breže,
šumo mirisnih mošti,
nebo s kojeg je svanulo veštastvo,
krove na brodu zbijenom u dubini,
ne znam da li rasteš ili toneš,
i tražim tvoje srce
u pešterama oko planinskog vrata.

Pozdravljam te s ljubavlju
ja, došljak od Ibra.
Daruj mi radosti pustinorodne,
provedi me kroz dlan tvojih vesti,
daj da čujem zvuke kad anđeli uzlete
sa padine snežne.
Smiluj se mom umoru i žeđi.
Vidiš li kako naspram tebe stojim
ko zalazak što sahranjuje senke?

Ostavi mrvu svetlosti
negde ispod trpeze
za mene,
dopusti sirotima da ti dođu
i da se nasele!

Velika seoba Srbalja
Sveti Andrija, apostol Slovena
Sveti Andrija je zatekao Srbe
na pragu brvnare i rekao da uđu.
S rukom u medu koji svetli
rukopolaže slovensko Slovo
i stavlja uz reku hram
na kojem su ognjene dveri.
Reka se zove Dunav, Dnjepar, Prut.
Slovenska knjiga počinje da gori.
Tako se uznosi On, i njegov skut.

Velika seoba Srbalja
Od potleušice do zemunice
od izbe preko straćare do kolibe
menjamo ognjišta, pepeo i vrane.
Zaklinjemo se svojoj seobi
da ćemo ostati gde smo stigli
i selimo se gde još nismo bili.
Zaklinjemo se da ćemo se vratiti
do praga sa kojeg su nas digli.
Hodočasnik na raskršću

Na putu me prati jedna ptica,
prati me verno kao nesanica
i diže se tu gde sunce greje
visoko se podiže iznad Sent-Andreje.
Na temenu mome soko tica siva
traži svoj put, natrag do Jerusalima.

Salzburg
Zvone zvona. Nek’ zvone,
silazimo s brda u grad.
Šta je to, požar, venčanje,
il’ neko mlad opet na raspeću?

Stani, o, ptico (izvini: ženo),
gle, zlatni oltari odlaze u šumu.
Sumrak, nas dvoje na krovu brega,
na vrhu hrasta, u naponu sećanja
stojimo, gledamo dole u zimi
jezero magle, dlan zemaljske sudbe.

Povratak. Pod nama kupole mnoge,
je li to Ohrid, Solun, stanovi
dece nerođene u tornjevima, uz golube,
sa zanetim izrazom lica?
Zima je, završen put u noći,
zajedno s nama pristaju nad gradom lađe
(zar je tu luka u mraku, visoko?)
i lađe zvone, kunu, putnika nema,
jer i mi na tvrdu silazimo zemlju.
Ljubav smo dobili te spuštamo glavu
i srce,
u zagrljaju vraćamo i tuđi dug.

Već pada sneg. Šta je u snegu čovek?
O, volim i tvoju kost!
Minemo kroz grad kraj mnogih lica,
no druga lica zovu odande
sa zidova svetih na Jugu,
eto, za nas već Neko zna
i mi smo dovek.
Stroga nas ruka drži
da živimo po zakonu raja.

Hleb i vino
Vino je bura, burgija i huk,
hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja, slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino – srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage
i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.
U tebi žeđ kao gušter palaca,
ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva –
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

Naučite pjesan
Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorni oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata,
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek’ se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!

Pevanja na Viru
1. Glava

Naša glava
liči na sunce
na školjke
na predvodnika ribljeg
obla je
rečita
tvrda ko kamen kad spava ode u lov
mrtva se obraća vatri
il’ s vrha sela zavodi red

Kad dobro razmisli
glava
najveće je blago
ona sama

2. Početak obreda
Kamen po kamen
stena po stena
ovde su vrata
za sunce
tamo put
u podzemna prsa

svetilištu
pravimo mesta
unaokolo
stojimo bilo gde
svako spreman da stukne
pred svetim

a mrzi brat na brata

3. Javljanje
Nije bilo vesti
još od smrti
mog dede
ni on se nije sećao
kad je stigla
poslednja vest
da li će biti
još vesti
ko treba da je donese
odakle
i gde će ta vest
da se smesti?

4. Predskazanje
Jednom ćemo i mi
glavati
ostati sami kameni
i pozvati sve one
koji nas se plaše
da nas grle i ljube

biće gozba
kad aveti dođu iz šume
ribe iz reke
od ljudi
samo jedno dete