Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  

 

BA

Vuk Karadžić

Njegoš

Radičević

Zmaj

Jakšić

Kostić

Ilić

*

Ignjatović

Marković

Glišić

Lazaraveć

Nušić

Domanović

Stanković

MA

Višnjić

Šantić

*

Atanacković

Veselinović

Ranković

Kočić

Ćorović

Sremac

Matavulj

Antológia

Poezija romantizma

Szakirodalom

Milosevits Péter:

A szerb irodalom rövid története

 


Milosevits Péter:

A szerb irodalom története,

Budapest, 1998.

(vonatkozó fejezetek)

 

Deretić, Jovan:

Istorija srpske književnosti

 

Skerlić, Jovan:

Istorija nove srpske književnosti,

Beograd, 1912. (vonatkozó fejezetek)

 

Romantizam

Jovan Jovanović Zmaj

(1833–1904)

Pevanija

BA

Đulići (1864. „Rózsák”)

Đulići uveoci (1882. „Hervadt rózsák”)
 

Elindulok, megroggyan a lábam
Hervadt rózsák, 4.

Elindulok, megroggyan a lábam,
a mutatót fékezem jártában.
Járok, kelek szobán át s a hallon,
és a saját őrült hangom hallom:
        Jaj, csak meg ne haljon!

 

Istent hívom: hiszen még fiatal!
Nincs igazság: nászágyból ravatal?
Ti, angyalok, óvjátok a lelkét,
Anyaföld, lásd: gyermeket szült nemrég.
Majd suttogva önmagamhoz szólok:
hát te sem tudsz számára gyógymódot?
És csak megyek szobán át s a hallon,
és a saját őrült hangom hallom:
        Jaj, csak meg ne haljon!

 

Megint megyek, s fejem lehanyatlik
a bölcsőnél, hol gyermekünk alszik.
Felriad most, rámpillant ijedten,
nézzük egymást, zokogunk mindketten.
És csak őrült, őrült hangom hallom,
a fiamnak súgom síri hangon:
        Jaj, csak meg ne haljon!

                        Milosevits Péter ford.

Пођем, клецнем, идем, застајавам
Ђулићи увеоци 4,

Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, ка очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
      Не сме нам умрети!

 

Вичем богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека,

Вичем себи: Зар јој немаш лека!…
Идем, станем, ка очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
      Не сме нам умрети!

 

Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
      Не сме нам умрети!

Тијо, ноћи (Ђулићи 33)

Тијо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана,
А на грани
Ка да нешто бруји,
Ту су пали
Сићани славуји:
Жице преду
Од свилена гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди,
Да се моје
Сунце не пробуди.
 

Кажи ми, кажи (Ђулићи 17)

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем,
Кажи ми какво
Име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
Дико, или снаго,
Или ћу: лане,
Или: моје благо,
Хоћу ли: душо,
Или: моје драго –
Кажи ми какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа,
Којима Србин
Своме злату тепа.
Ал’ ја бих провео
Читав један век
Тражећи лепше,
Милије и слађе –
Дичније име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

MA

Мрачни, кратки дани (Ђулићи 2)

Мрачни, кратки дани,

Суморно јесење,

На небу облаци –

На срцу камење.

Сестра моја болна,

Оца, мајке нема, –

Ја је љубим, грлим

Рукама обема, –

Грлим љубим, тешим –

Ал’ суморно вече

К’o да песму пева:

„Ој, пелен-пеленче

 

Ој, не знам је тешит’,

Срце ми је стена,

Лепше ли је теши

Другарица њена,

То румено чедо,

Мелем наших рана,

То пролеће живо

Сред јесењих дана.

Ох, румено чедо,

Пролеће и цвеће,

Знаш ли ону песму;

, пелен-пеленче!

 

Сестро моја, селе,

Тебе мелем вида,

Мене туга мори,

Срце ми се кида.

Реци твојој друзи

Ох, не реци, ћути –

Не знам ни сам шта је,

Што ми душу мути,

Ај, румено чедо,

Пролеће и цвеће,

Ја знам ону песму:

„Ој, пелен-пеленче!”

 

Сестро моја, селе,

Одлани ми тугу,

Ој, загрли, сестро,

Твоју верну другу,

Па јој реци, реци…

Ој, не реци, ћути,

Боље је нек’ не зна, –

Нека и не слути.

Што да чује јаде,

Кад разумет’ неће –

Тужна је то песма:

„Ој, пелен-пеленче!”
 

Ала ј’ леп (Ђулићи 42)

Ала ј’ леп
Овај свет, –
Онде поток,
Овде цвет;
Тамо њива,
Овде сад;
Ено сунце,
Ево хлад;
Тамо Дунав
Злата пун,
Онде трава,
Овде жбун.
Славуј пева,
Не знам гди, –
Овде срце,
Овде ти!

 

Болна лежи, а нас вара нада (Ђулићи увеоци 2)

Болна лежи, а нас вара нада:

Оздравиће, оздравиће млада!

Наша нада, – сен празнога сена!

Поседасмо поред одра њена.

Ми и сену верујемо слепо.

– Она моли:

   – „Причај ми што лепо!”

 

Гладећ’ косу са чела јој врела,

Смишљам шта би радо чути хтела.

Што ј’најлепше, радо бих јој низ’о:

„Видиш, душо, пролеће је близо”, –

А њој свану:

   – „Пролеће је близо.”

 

„Небо ће се заблистати блистом,

Гора ће се заоденут’ листом,

Сунце синут’ како није давно”, –

Одазва се:

   –„Ох, сунашце славно!”

 

„Оживеће у лугу славуји,

Сва ће гора песмом да забруји!

Она шапну:

   – „Ох, мили славуји!”

 

Дић’ ћемо се фрушкогорском рају,

Ићи ћемо све у загрљају,

Пландовати по оном буквику.” –

Она рече:

   – „Ти ћеш носит’ Смиљку!”

 

„Гледаћемо лишће и дрвеће,

Брати ћемо јагоде и цвеће,

Дивећи се планинскоме миру,

Стићи ћемо белом манастиру;

Па у храму, где су рајски зраци,

Молићемо с’ Богу” –

   – „И Божијој мајци.”

 

„Знаш у хладу, испод оне гране,

Бистри извор, где смо били лане,

Кажу да је из вилиних двора,

Од њег’ болник оздравити мора.” –

   –„Оздравити мора”…

 

„Кад с’ окрепиш на томе студенцу,

Тада ћемо поћи горе к венцу,

Ићи ћемо стазом и вијугом,

Ићи ћемо пропланком и лугом,

Оном вису.” –

   – „Што је небу близу.”

 

„Откуд видиш на све четир’ стране,

Даљна места, њиве и пољане:

Лево Дунав, Банат, Бачка мила;

Авала се десно заплавила,

А подаље, ти брежуљци сиви,

То је Босна – и ту Србин живи.” –

   – „Је ли, – Србин живи …”

 

То је рекла, па је задрхтала;

Очи свела, – па мирно заспала.

– Гледамо је, шта ли, Боже, сања,

Уморена од тог путовања!

 

Ми стојимо, – мира јој чувари –

Гледећ’ лице како јој се жари, –

А том жару допирују хлада

Уздисаји нашег празног нада!
 

Ох, како је сиво, тамно (Ђулићи увеоци 22)

Ох, како је сиво, тамно,
Ко да није данак свано;
А небо је тако мутно
Као око исплакано.

 

А ја гледам кроз ту таму,
Гледам, гледам на високо,
Гледам у то сетно небо,
У то сузно мутно око;

 

Гледам у тај сумор јадни,
У празнину ту голему,
У тај уздах, грдни, хладни,
Гледам у ту сету нему.

 

Па то ми је сада лепо,
Па то ми је сада мило…
Као да ми никад око
Није сунца ни видило,

Ко да никад прамалећа
Мом животу није било,
Ко да никад није сунце
Срећу моју пољубило.

 

Дед и унук

Уз’о деда свог унука,

Метн’о га на крило,

Па уз гусле певао му

Што је негда било.

 

Певао му српску славу

И српске јунаке,

Певао му љуте битке,

Муке свакојаке.

 

Деди око заблистало,

Па сузу пролива,

И унуку своме рече

Да гусле целива.

 

Дете гусле целивало;

П’ онда пита живо:

„Је ли, деда, зашто сам ја

Те гусле целив’о?”

 

„Ти не схваташ, Српче мало,

Ми старији знамо!

Кад дорастеш, кад размислиш,

Каз’ће ти се само!”

 

Народ

Ал’ Бога вам, делије,
Дипломате круте,
Кад се чаша прелије,
Шта вам срца слуте?
Круноноше велије,
Кад сте баш у цвету,
Шта мислите, зашто су
Народи на свету?

 

А, Бога вам, господо,
Стара нова кова,
Што хиљаде гладују
Рад ваших столова;
Што вам силни робови
Златне дане преду –
Шта мислите, зашто су
Народи на свету?

 

ротуве, што лажете
Своме господару,
А вас мало провоза
На златном батару,
Чанколизи, кад сте већ
Постигнули мету
Шта мислите, зашто су
Народи на свету?

 

А дембели, штоно се
Просвете бојите,
На народу крвав зној,
А ви се гојите!
Што под расом кријете
Саможивост клету
Шта мислите, зашто су
Народи на свету?

 

Јутутунска народна химна

Боже свети, подржи нам Краља

Здрава, крепка, охола и славна,

Јер на земљи нит је кадгод било

Нити ће Му икад бити равна.

 

Овај народ врло добро знаде

Да је створен само Краља ради,

Да му даје порезе и хвале,

Да га двори и понизно кади.

 

Боже силни с висока жилишта,

Саслушај нам нашу жељу стару,

Боже свети, не дај ником ништа,

Да што више остне Владару.

 

Ради Њега сва створења живе,

Ради Њега сунце греје с неба.

А тај народ, а ту земљу нашу,

Подржи је – ако Краљу треба.

 

Одузми нам и жеље и гласа,

Одузми нам мудровања клета,

Да Његову намеру не пречи,

Да Његовој мудрости не смета.

 

Дај му с неба најсветлије даре,

Полиције, шпицле и жандаре,

Ако неће да душмана свали,

Бар на своме нек срце искали.

 

Нек народи нашу славу знаду,

А нас пусте чмавати у хладу,

Ал’ и онда нек је стража јака,

Јера има сана свакојака.

 

 

Преводи

 

Шандор Петефи: Витез Јован

Тешко жеже сунце, жеравица стара,

Са висине неба на jедног овчара,

Може и не жеhи ако му je мило,

Овчару би топло и без њera било.

 

Љубав гpeje, жари ово момче младо,

Сад je баш из села изjaвило стадо;

Стадо траву пасе, овчар лежи, чека,

Под њим je широка oпаклиjа мека.

 

Окoло je цветна ливада голема,

Он je и не гледа ко да je и нема;

На добацу j’ поток водице хлађане,

Тамо су му очи као заковане.

 

Не гледа он поток, вeheм на потоку

Девоjку гиздаву, румену, nлаво’ку;

Њезиноj дивоти од срца се чуди ­

Ох, те дуге власи, – те округле груди!

 

У потоку цура кошуље je пpала,

Кукopици Јанку душа je дрхтала;

Из воде се вид’ла два колена бела,

Е, тиме Jaнкa опила, занела.

(Одломак)

 

Јанош Арањ: Толди

 Суху зeмљу жегу врели сунца зраци,

По њоjзи се леrу безброjни скакавци;

Све ртрњика, нигде травке ни бусена,

У големоj пусти ни лиска зелена.

     Десет, дванаjсг слугу под бarље се скрили,

Хрчу, као да су посо довршили,

А овамо кола jош су празна леном,

А вредниjем тек-тек пола пупа сеном.

 

Са мршава ђepмa. виси танка шипка

И, вечито жедна, над водом се гипка,

Приликуjе каквом roлиjат-комару

Што маторој земљи крв испиjа стару.

     Ту волови: битку с обадима биjу,

А од тешке жеђе празан валов риjу ­

Жедни моjи води, ала трпет знате!

– Тако вас и пусте да се начекате!

 

Полегале слуге куд je коjи знао,

Само јeдaн момак на ногама стоjи, ­

Jош je момче младо, сасвим голобрадо,

Ал’ големим коцем завргне се радо.

     Гледа око себе, – гледа тамо преко,

Чини ми се хтео би некуда далеко.

Пустио je очи путем, па ма коjим,

Он се дао себи и жељама своjим.

(Одломак)

 

Шандор Петефи: На крај шора

 Ha кpaj шора чађава механа,

Трска стрши, глава нечешљана,

Посрнула од тешкога пиhа,

То je кyha сеоских голиhа.

 

Помрчина, цело село спава,

Са тороња поноh откуцава,

А што куца? Мари ко за сате!

Сати биjу тек да прозанате.

 

А у крчми "Код златна бокала"

Разлежу се гласи од цимбала;

Момчадиjа, шалаj, тера кера,

Крчмарица j’ добра – не замера.

 

"Амо вина, крчмарице плава,

Из бурета на ком мачак спава!

Нек старо ко мoj чукундека,

А ватрено као – твоjа hepкa!"

 

"Свираj, Циго, свираj, разбибриго,

Има браца у кеси новаца,

Ево jедна, ево друга банка,

Игрahу ти до белога данка."

 

Ал’ ко куца на прозорма тако:

"Зар ви, мощи, не знате полако!

Tepaj госте, крчмарице плава,

Moj гоcподин не може да cпава!"

 

"Бре, торњаj се до стотину врага,

А господин нек иде бестрага!

Свираj, Циго, нehe т’ бити жао,

Ма ти сада и коуљу дао!"

 

Опет неко кроз прозор се вajкa:

"Богом, брahо, болна ми je мajкa,

Па вас моли да се утишате,

Стишаjте се, ако бога знате!"

 

Стаде дрека, нико с’ не одзива,

Заhутала момчадиjа жива,

Искaпише, нe искаше више,

Разлазе се куhи шaпyhуhи.

 

Јанош Арањ: Велски барди

(Староенzлеска балада)

 

Кpaљ Едувард jаше дора,

   Ко на бесу бес:

"Да ja видим", вели холо,

   "Taj поносни Велс!

 

Je ли њиве наrojила

   Бунтовничка крв?

Гaмие ли, ликуjе ли

   Погажени црв?

 

Има л’ паше за мог дора,

   Где je народ пао?

Jecaм ли га усреhио?

   Je л’ се навикао?"

 

Светла круно, Велс je и сад

   Наjлепши ти кам:

Има паше, златна j’ њива,

   Благослов je сам.

 

А народ je тако cpehaн,

   Тако сpehaн, сир,

Свака кyha гробница je ­

   У њoj мртви мир!

 

Kpaљ Едувард дора jаше

   По тишини тoj;

Има л’ гдегод живе душе,

   Мили боже моj!

 

Сунце седе, а вeh ево

   Монгомери град,

Монгомерска поглавица

   Дочека га сад.

 

Па га гости, па га части

   Што наjбоље зна,

Ту je дивљач, ту je риба,

   Шehер-питиjа.

 

Брзе слуге вино носе,

   Ммрисаву сласт,

Све у сребру, све у злату –

Kpaљeвскa je част!

 

"Oj, господа, совра вам се

   Пуно лепо cjа,

Ал’ здравице нема мени

   Да вам живим ja!

 

Красна jела, красно j’ оиће

Што га paђа Велс,

Ал’ у вама, у свакоме,

   Залего се бес.

 

Зар, господа, скоти jедни,

   Да не живим ja? ­

Нема л’ борца коjи моjy

   Славу певат зна!"

 

Згледнуше се сва господа,

   А свако je блед,

На лицу им задрктао

   Стид и бол и jед.

 

Муком муче, а мери их

   Кивни Едувард

Али ево из закутка

   Седи неки бард.

 

"Ево, Kpaљу, ja ћу сплести

   Tвојoј слави сплет,

Опевahу дела твоjа,

   Да их чуjе свет:

 

Сабље звече, поља jече,

   Крволочан, боj,

Коњи тлаче, земља плаче ­–

   То je посо твoj!

 

Цвет jyнaкa криjе рака,

   А ко оста жив,

Живот куне, – срце труне…

   Ти си томе крив!"

 

"У ватру га! Тврда j’ песма!" ­–

   Викну Едувард;

"Ко зна мекшу?," – На то дође

   Млађан неки бард:

 

"Меке душе уздануше,

   У Велсу je плач,

Удовице кукавице

   Крвав грле мач.

 

Не роди нам, мajко, сина

   Да не буде роб!…"

А краљ ману десном руком:

   "Копаjте му гроб!"

 

Ал’ сад, ево, треhи дође,

   Снажан му je глас,

Jасне жиде, jасне речи ­–

   Краљу на ужас:

 

"Иза гроба нема роба ­–

   Нек ти пуца бес!

За Eдвapдa нема барда

   Догод тpajе Велс!

 

За Едварда нема барда

   Из народа тог, ­

Проклет био, крвопиjо,

   Тужног рода мог!"

 

"Бидиhемо!" – Загрмио

   Црни Едувард:

"Где год с’ коjи успротиви

   Нека гори бард!"

 

Разишле се лоше слуге

   Господара злог,

Попалише силне барде

   Где су нашле ког.

 

Краљ Едувард дора jаше,

   Ко на бесу бес;

Око њeгa у пламен:у

   Букти тужан Велс.

 

Погорело лет стотина,

   А ниjедан бард

Не изрече, не изусти:

   Живео Едувард!

 

"Ха, ха, шта j’ та по Лондону,

   Каква гpaja, гле!

Обесиhу сваког лорда

   Koj’ се мahи сме!"

 

Све je мирно, све je немо,

   Jep већ свако зна:

Kpaљ ce мучи, хтео б’ спати,

   Али нема сна.

 

"Амо ,бу6ањ, амо свирку,

   Биjте, звонте сад,

Да загушим тешку клетву,

   Да не чуjем jaд!"

 

Залуд свиpка, залуд клика, ­

   Кроз наjдубљи звон

Петстотина мученика

   Клетву чуjе он.