Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  

 


Szerzők

BA

Jovan Dučić

Milan Rakić

Vladislav Petković Dis

Miloš Crnjanski

Ivo Andrić

Desanka Maksimović

Vasko Popa

Danilo Kiš

Milorad Pavić

MA

Sima Pandurović

Miodrag Pavlović

Dobrica Ćosić

 

Antológia

Poezija moderne
i modernizma


Szakirodalom

Milosevits Péter:
A szerb irodalom rövid története


Milosevits Péter
A szerb irodalom története
Budapest
Nemzeti Tankönyvkiadó
1998. 389–521.

Skerlić, Jovan:
Istorija nove srpske književnosti,
Beograd, 1912. (vonatkozó fejezetek)

Deretić, Jovan:
Istorija srpske književnosti,
(vonatkozó fejezetek)

 

Ivo Andrić

(1892–1974)

 

BA

Avantgárd költőnek indult (Ex Ponto, 1918, és Nemiri, 1920. „Nyugtalanságok”), később jó modorú regényíró lett belőle. Anarchista terroristák közé tartozott, s finom diplomatává és két lábon járó klasszikussá lett, Nobel-díjjal a mellén.

Életművének magva: történelmi regények és elbeszélések Boszniáról mint civilizációk kereszteződésén álló térségről. A boszniai történelemmel foglakozó korai és későbbi művei egyneműek; korán megtalálta igazi témáját, hangját és stílusát, s később sem törekedett újításokra. Hitt az örök vagy történelmileg tartós értékekben, és maga is ilyenek létrehozására törekedett: eleve klasszikus műveket írt.

Boszniai témájú elbeszéléseiben és regényeiben a történelembe vesző ember sorsát ábrázolja.
 

Híd a Drinán (1945.  Na Drini ćuprija)

Regény a boszniai Višegradnál álló kőhíd négyszáz éves története. Négy évszázad tanúsítja a regény alaptételét, mely szerint a történelem folyamatos pusztulás és pusztítás, s az ember sorsa az elmúlás. A híd azonban áll. A pusztítással szemben van építés és alkotás, az elmúlással dacol a mű, mely fennmarad alkotója után. A regénynek ezért két rétege van: egy krónikás, nagy intervallumokon átívelő összefoglaló réteg, és egy novellisztikus, az időfolyamot meg-megállító, egy-egy történetre és alakra összpontosító anekdotikus réteg, melyben rengeteg alak portréja rajzolódik ki.

Travnička hronika (1945. „Vihar a völgy felett”, szós szerinti fordításban: Travniki krónika) című regényében diplomata körökben játszódó cselekményben ábrázolja a Nyugat és a Kelet viszonyát a napóleoni időkben, a boszniai Travnik városában, a francia és az osztrák konzul, valamint a török pasa személye körül bonyolódó történetben.

 

MA

Put Alije Đerzeleza (1920, pripovetka)

Andrićeva uvertira, zahvatanje glavne tematike i vodeće niti njegovog celog budućeg stvaralaštva. Glavni lik je turski junak, slavni megdandžija, uspešan čovek unutar svog kruga. No čim stupi na tuđi teren, doživljava samo neuspehe. Tako je poražen u ljubavi: razmažena Venecijanka stoji nedostižno iznad njega, a sa slobodom egzotične mlade Ciganke on ne zna šta da počne, te završava u zagrljaju prostitutke neshvaćen i izgubljen u haosu civilizacija koje su mu, oličene u ženama, napravile pometnju u srcu i duši.

 

Travnička hronika (1945. roman)

Radnja se odigrava u diplomatskim krugovima u zabačenoj bosanskoj provinciji; odnosi Istoka i Zapada u doba Napoleonovih ratova eksplicirani su kroz likove francuskog i austrijskog konzula i turskog paše u Travniku.

 

Prokleta avlija (1954. kratak roman)

U Carigradu u gradskom zatvoru zatvorenici jedni drugim prepričavaju svoje životne priče, dok neumoljiva mašinerija vlasti bez izbora slama ljude – na bazi iracionalne slučajnosti uništava ili oslobađa zlikovce ili nevine.

 

Пут Алије Ђерзелеза

(одломак)

Ђерзелез и хану

У хану, код вишеградске ђумрукане, сакупило се, мало-помало, доста путника. Мали притоци Дрине набујали су и однијели дрвени мост на путу у Прибој и подровали путеве на неколико мјеста. Мост су градили тесари, а пут оправљали аргати и робијаши. А сви који су из Сарајева путовали на исток, заустављали су се у хану крај ћумрукане и чекали да се догради мост и како-тако оправе путеви.
Огромни стари хан у облику правокутника био је пун као шип. Собе су биле уске и збијене као ћелије у саћу, а испред свих соба около-наоколо ишла је уска и климава дрвена диванана; по њој су без престанка шкрипали и одјекивали кораци путника. Цио је хан заударао шталама и браветином, јер су се у дну авлије сваки дан клали овнови, а коже им се сушиле, разапете по зидовима.
Разнолика су била чељад која су ту запела на свом путу. Суљага Диздар, са тројицом арачлија, који је путовао службено. Два фратра из Крешева који су ишли у Стамбол на неку тужбу, шта ли. Грк калуђер. Три Венецијанца из Сарајева и с њима млада и лијепа жена. Казивало се да су посланици из Млетака који иду копненим путем на Порту; имали су и тескеру од паше из Сарајева и заптију да им иде наруку, али су се држали повучено и изгледали отмено и сумњиво. Трговац, Србин из Пљеваља, са сином, високим шутљивим младићем, нездраво црвених образа. Два трговца из Ливна и кириџије им. Неки бегови, Посављаци. Један блијед питомац војне школе у Цариграду са стрицем. Три Арнаута, салебџије. Један Фочак што продаје ножеве. Један перверзан индивидуум који се казује хоџа из Бихаћа, а уистину чини се да путује свијетом куд га воде мутни и страшни нагони. Арапин који продаје лијекове и записе, наките од корала и прстење на које сам урезује иницијале. И читава гомила кириџија, џамбаса, претрглија и Цигана.
Осим ових странаца, сједили су у кахви поваздан домаћи младићи, богати и докони Турци. И поваздан се чула шала, смијех, пљесак, глас дефа и шаргије или зурне, звук коцака на сухој дасци од игре шеш-беш, роктање и цика путене и беспослене чељади. Фратри нису ни исходили из своје собе, а Венецијанци само на кратке шетње, и то сви заједно.
Међу посљедњима је стигао Ђерзелез. Пјесма је ишла пред њим. На бијелу коњу крвавих очију, он је јахао раванлуком, црвене су ките биле бијелца! по очима, а дуги, чистим златом везени чевкени на Ђерзелезу сјали су и поигравали на вјетру. Дочекало га ћутање, пуно удивљења и поштовања. Он је носио славу многих мегдана и снагу која је улијевала страх; сви су били чули за њега, али га је мало ко видио, јер је он пројахао своју младост између Травника и Стамбола.
Око капије се сакупише странци и домаћи. Слуге му прихватише коња. Кад сјаха и пође према капији, видјело се да је необично низак и здепаст и да хода споро и раскорачено као људи који нису навикли да ходе пјешице. Руке су му биле несразмјерно дуге. Назва набусито и нејасно мерхаба и уђе у кахву. Сад кад је сишао с коња, као с неког пиједестала, поче да се губи страх и респект и, као да се изједначио с осталима, почеше му прилазити и започињати разговор. Он је радо разговарао, заносећи мало на арнаутску, јер се много година врзао око Скопља и Пећи. У говору је био невјешт, сваки час му је недостајала ријеч, као што то бива код људи од дјела, и онда би ширио своје дуге руке и кружио прецрним очима, као у кунића, у којима се није разликовала зјеница.
За неколико дана посве је ишчезао чаробни круг око Ђерзелеза; један по један, приближавали су му се ови бјелосвјетски људи с несвјесном жељом да се с њим изједначе, или да га подреде себи. А Ђерзелез је с њима пио, јео, пјевао и коцкао се.
Већ сутрадан је угледао Венецијанку гдје улази с пратњом у одају. Накашљао се и ударио руком по кољену и двапут је викнуо за њом:
– Аман!
Ђерзелез је плануо. Он је скакао од саме помисли да се ти њежни зглобови крше у његовим прстима. Бол му је задавала та њежност и љепота у његовој близини. Ђерзелез се занио и, наравно, постао смијешан. Грађани и скитнице су му одмах стали прилазити с те слабе стране. Стали су га свјетовати, наговарати, одговарати и задиркивати, а он је само блажено ширио руке и сијевао очима.
Уто се догоди да од Рогатице стиже и Богдан Цинцарин, пјевач познат у по Босне; чим он запјева, освоји одмах и занесе вас хан. И фратри су ослушкивали иза прозора, а Ђерзелез изгуби мјеру и памет. Распасао се и ознојио, па сједи међу мјештанском момчади и ханским гостима, пред њим сир и ракија; они се измјењују, одлазе и долазе, а он без престанка пије, наређује и пјева, криво и ниско, својим тешким и предубоким гласом. Алчаци се ругају с њим већ без имало страха и обзира. Богдан Цинцарин, млад а посиједио, забацује главу (горња му усна лагано подрхтава) и пјева, пјева, а Ђерзелезу се чини да му душу вуче и да ће, сад на, издахнути од превелике снаге или превелике слабости. А онај лола Фочак сједи до њега и руга му се да се сви криве од смијеха, само га Ђерзелез блажено, разрогачено гледа, грли и цјелива у раме, док му он без престанка пуни главу о кауркињи. Хоће да иде по њу, да је отме и посади крај себе. Ханџија се већ прибојава скандала, али га Фочак са објешењачким, надмоћним смијешком зауставља.
– Куд ћеш, болан? Није оно ханџиница с Метаљке, а ни џизлија сарајска. Господско је оно, хееј!
А Ђерзелез сједа покорно као дијете и наставља да пије, пуши, пјева и плаћа, док му се и момчић што послужује кревељи изнад главе.
Два дана теревенчи Ђерзелез с друштвом и дозива Венецијанку и уздише и прича свима своју љубав, муцаво, нејасно и смијешно; људи га тапшу по рамену, лажу да му је поручила ово или оно, а он се одмах диже да иде горе по њу, док га Фочак, који је потпуно завладао њим, не заустави и посадн, свјетујући га и магарчећи, да се вас хан тресе од смијеха. Трећег дана, некако о ужини, порјечкаше се Фочак и Ђерзелез, безразложно, као људи у пићу и беспослици. Фочак се шеретски уозбиљио.
– А као зашто да не би она могла и моја бити?
– Јок, јок, џанум! – дере се Ђерзелез, а лице му сја од заноса што му је неко оспорава и што може да се за њу бори.
– Богме, ко прије дјевојци оног и дјевојка – увјерава један са стране.
– Крила да имаш, крила да имаш, море! – вришти Ђерзелез Фочаку, уносећи се и казујући више рукама него ријечима.
– А ви се потеците; метнућемо јабуку на кошију, па ко прије јабуци, онога је дјевојка – свјетује их посве озбиљно један Мостарац, удешавајући тако договорену комедију.
Ђерзелез одмах ђипи на ноге, омахну око себе спреман да се бије, да трчи или баца камена, не знајући више шта ради ни зашто ради и сав пресрећан да је дошао час кад ће снага да проговори.
Изиђоше на раван, пред хан. На дирек од љуљашке објесише о концу увелу црвену јабуку, затегоше канап испред двојице тркача и искупише се сви, подгуркујући један другог и неприкривено се смијући. Једни се ужурбали око тркача, а други гледају издаље. Фочак засукује рукаве и нагони у смијех све око себе, а Ђерзелез се раскопчао и главу повезао чеврмом, па дошао још здепастији и мањи. Једни се кладе за Ђерзелеза, други за Фочака. Мостарац даде знак; канап пуче, а оба тркача јурнуше.
Лети Ђерзелез као крилат, а Фочак се након два-три корака зауставио и тапће ногама на мјесту, као кад варамо дјецу да трчимо тобоже за њима. Ђерзелез трчи као да земљу не дира, Фочак тапше рукама, а гледаоци се савијају од смијеха. Пљесак, врисак и смијех.
– Ха, Ђерзелезе!
– Ачкосум, магарче!
– Ха, потеци, Ђерзелезе, соколе!
– Аферим, кењчино!
Одмиче Ђерзелез и бива све краћи, као да му ноге улазе утијело. Подузела га бијесна снага, чини му задовољство овај напор, мека ледина и свјежа струја зрака. Чини му се као да осјећа за собом непрестано топот свога противника и то га подстрекава и гони. Кад би код дирека, маши се руком за јабуку, али алчаци објесили јабуку хотимице високо, па је не дохвати први пут него се мораде заскочити и онда је отрже с концем заједно.
Међу гледаоцима урнебес. Једни сузе, а други полегли по трави па се само ваљају од смијеха. Дебели бег из Посавине држи се рукама за трбух и отхукује. И сухи, службени Диздар-ага стао на капију па се смије крезубим устима.
Ђерзелез је стајао часак онако с јабуком у руци, а онда се окрену, видје да нема Фочака и одмјери их, као да их из даљине боље види. Нису му могли разабрати израз лица, али тај поглед је био опасан. У један час као да сви осјетише да су претјерали. Даљина и одстојање су му враћали све што је изгубио у друштву с њима. Сад кад је био три стотине корака далеко од њих и ваљао се према њима, мрк и тежак, као да их нагло освијести тај размак; и најбезбрижније међу њима испуни страх. Више није било сумње да је срдит и да нешто смишља. Први ишчезе Мостарац, а затим један по један стадоше отпадати у своје собе. Неки зађоше за хан и изгубише се у љесковој шуми.
Док се Ђерзелез примакао, не оста на ледини ни живе душе. У трави се бијелила једна марама, остављена у хитњи и страху. Та празнина га докраја разљути.
Онако распојас и задихан, он је разроко, још у недоумици, гледао у капију гдје су се изгубили. И под том тврдом, дебелом лубањом као да се почело галити и свитати: да се ту с неким ругло тјера и да би то све могло бити беспослењачка комедија. На ту га мисао свега проже пламен. Бијесно и неодољиво зажеље кауркињу, да је види, да је има, да зна на чему је, или иначе да побије и поломи све око себе. И кад је тако, гегајући се уморно у боковима и машући рукама, пролазио поред капије, указа му се наједном, пред замагљеним погледом, уврх степеница, широка зелена хаљина и бијел вео. Он само што јекну и, онако разголићен и узрујан, пружи руке пут ње, да са два скока дотрчи до ње, кад се зелена хаљина лагано зањиха и ишчезну за собним вратима иза којих се чу јасно кључ у брави.
Ђерзелез је спустио руке низа се, малко оборио главу и дахнући вас знојем и мушком снагом стајао тако часак, мрк као облак и јак као сама земља. Није знао шта да почне и на ког да удари. Онда се окрете, и по хану стаде ршум и лом. Неко дијете које се, не знајући шта је, не бјеше сакрило, испусти из руку ћугум и побјеже под миндерлук испод којег су му вириле босе и испуцале ноге. Чуше се коњи у шталама, а у свем осталом хану није било ни мачке; све се живо посакривало и ућутало од страха и зорта. Та тишина је Ђерзелеза још више дражила и изазивала. Ударао је на врата, али су сва била, као уклета, затворена,
Не знајући ни сам, од срџбе, шта чини, стао је седлати коња и пунити бисаге. Опремио се све загледајући не би ли кога видио и онда је, тргнувши жестоко дизгином, извео узрујана бијелца на авлију и зајахао с пања на ком се месо сијече. Коњ га је понио; на њему звекну срма и оружје; одмах се у њему стао слијегати гњев. Отпљуну, изјаха из авлије и као у сну пође ледином коју је малоприје претрчао. А кад мало поодмаче, он видје, и нехотице, у самом углу хана удубљен њен прозор. Гледајући тај прозор, затворен, хладан и загонетан, као женски поглед и људско срце, диже се у њему свом снагом већ заборављен гњев и јад; и у безумном прохтјеву да убија и вријеђа, па ма кога, он диже руку с длакавом шаком пут тога прозора и махну њом, растварајући песницу као да баца клетву.
– Кучко! Кучко!
Глас је био туп од љутине.
Јахао је касом, мекотом и пречацем; да он види какви су ти проваљени пути и који су то отплављени мостови које он не може прећи! Да он види!
За њим је остајао хан, још увијек у престрашеном ћутању.