Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  
A tantárgy nyitóoldala


Szerzők

BA

Jovan Dučić

Milan Rakić

Vladislav Petković Dis

Miloš Crnjanski

Ivo Andrić

Desanka Maksimović

Vasko Popa

Danilo Kiš

Milorad Pavić

MA

Sima Pandurović

Miodrag Pavlović

Dobrica Ćosić


Antológia

Poezija moderne
i modernizma


Szakirodalom

Milosevits Péter:
A szerb irodalom rövid története


Milosevits Péter
A szerb irodalom története
Budapest
Nemzeti Tankönyvkiadó
1998. 389–521.

Storija

Petar Milošević
Storija srpske književnosti
Beograd
Službeni glasnik
2010. 782–792.

Deretić, Jovan:
Istorija srpske književnosti,
(vonatkozó fejezetek)

 

Petar Milošević
Storija srpske književnosti
Beograd
Službeni glasnik
2010. 782–792.

 

Danilo Kiš (1935–1989)

 

Tematska i tipološka raznovrsnost: autobiografska proza u trapericama, ciklus porodičnog romana, kvazidokumentarna proza, trik-roman. Zbog svoje raznolikosti, stvaralaštvo Danila Kiša moglo bi se podeliti i razmestiti u razna poglavlja ove storije, ali time bi knjiga izgubila praktičnost priručnika .
Rođen je u Subotici (otac mu je mađarski Jevrej a majka Crnogorka), u detinjstvu doživljava progon jevrejske porodice za vreme fašističke okupacije, živi u Novom Sadu (1937–1942) i u očevom zavičaju u Mađarskoj (Kerkabarabaš, Zalabakša, 1942–1947), a posle očevog odvođenja u koncentracioni logor odlazi sa porodicom na Cetinje (1947–1954), potom studira književnost u Beogradu i radi kao lektor u Francuskoj.
U ranom periodu njegovog života dominira istorija a kasnije književnost i književni život; to se ogleda i u njegovom stvaralaštvu: pisao je intelektualnu „književničku” književnost, ali uvek sa čvrstim vezama sa realnim životom: sa svojom biografijom i sa istorijskim kontekstom.

Pesništvo (u senci proze)

Malobrojne pesme Danila Kiša ostale su u senci njegovog proznog stvaralaštva. Međutim, pesnički prevodi i pesme pokazuju da je Kiš imao dobar sluh i osećaj za ritam (svirao je na gitari i pevao uz nju), pa je pisao lepe vezane stihove sa čistim rimama, ali i slobodne stihove i pesme u prozi.
U ranoj mladosti je pisao subjektivne ispovedne pesme (Oproštaj s majkom, 1953, Biografija, 1955), zatim intelektualne i meditativne opise (Svetlosti velegrada, 1959, Anatomija mirisa, 1962, Jesen, 1962) i političku satiru (Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, 1986).
Proza – uvertira
Prozno životno delo Danila Kiša izgleda kao neka simfonijska kompozicija sa uvertirom i razradom glavnih tema. U mladosti je napisao dva romana – Psalam 44 i Mansarda – kojima predskazuje one dve oblasti kojima će se kasnije baviti u svojoj prozi: autobiografski krug i istorijski krug. Između njih, međutim, postoji dubinska spona: Psalam 44 govori o nacističkom koncentracionom logoru, a taj motiv ima veliku težinu i u autobiografskom krugu. U tom pogledu nije slučajno što Kišova prva objavljena knjiga sadrži u jednom tomu njegove prve romane: Psalam 44 i Mansardu (1962).

„Psalam 44” (1962, roman).

Roman o koncentracionom logoru; junakinja rađa dete; uspeva da pobegne sa bebom; skriva se kod jedne Nemice; najzad se sastaje i sa muškarcem čije je dete rodila; godinama posle rata odlaze da pogledaju nekadašnji logor. – Asimetrija: u centru pažnje su poslednji trenuci pre bežanja (dete je već rođeno), zatim sledi retrospektiva: evociranje ranijeg života (+ napetost situacije pre bekstva), potom dolazi avanturistički deo (bekstvo), najzad sakrivanje, sloboda i poseta logoru (velik vremenski raspon). – Simboli i mitološki motivi: biblijski citati i paralele: naslov (aluzija na Davidove psalme), rođenje deteta u baraci i bekstvo sa detetom (a majka se zove Marija), uspeh bekstva je pravo čudo. (Simbolistička verzija mitološke vrste egzistencijalističkog romana, up. Konstantinović, Pekić.)

„Mansarda” (1962, roman)

Intelektualna autobiografska proza u trapericama; naracija u prvom licu jednine; „pisac” živi sa svojim prijateljem u mansardi: nered, knjige, pikavci, gitara (ili lauta: „piščev” nadimak je Orfej); noćni razgovori i razmišljanja o velikim pitanjima (ironija: „spisak Velikih Pitanja”); ženski likovi: Euridika je nedohvatljiv ideal; zbog nje nastupaju ljubavni jadi, te sledi bekstvo u krčme i avanture s prostitutkama, najzad na pusto ostrvo; samoubilačke misli; vraćanje u život: spisak suseda, razgovor sa komšijom, devojka na prozoru peva i smeši se. – Isprekidano, ležerno pripovedanje, čitalac slaže mozaik detalja; maglovita granica između stvarnosti i mašte i snova. Autopoetične mrvice: ja sad pišem roman, a pazi, ubaciću i tebe u tekst; na kraju romana narator čita nekome početak svog (upravo čitanog) romana.
„Porodični ciklus”

„Bašta, pepeo” (1965, roman)

Lirski porodični roman s autobiografskom osnovom, prvi deo porodičnog ciklusa. Prvo lice jednine: zreli pisac opisuje svet svoga detinjstva (ali ne imitira infantilnu naraciju). U fokusu su otac i majka – u očima dečaka.
Mikroskopska pažnja posvećena svome subjektu: intimnost okruženja, nameštaj sobe, zavese, doručak na poslužavniku, mirisi, zatim napolju: ulica, drveće, poznanici, šetnje u parku. To je prvi krug sveta, u njemu sve lebdi oko majčinog lika.
Pojavljivanjem oca otvara se krug velikog sveta: penzionisani železnički inspektor sastavlja fantastičan red vožnje: sistem polaska vozova, autobusa, brodova i aviona, ilustrovan crtežima i slikama.
Očeva nastranost ima katastrofalne posledice za porodicu: alkoholičar i ekscentrik enciklopedijskog znanja, u pijanom stanju drži filozofske govorancije u krčmi, luta u ataru, danima ga nema kod kuće, spava u seoskim jendecima… Porodica propada u stalnim seobama (biografski konkretna i simbolična sudbina Jevreja). U pozadini se nazire istorija: Drugi svetski rat, progon Jevreja. Na kraju priče otac nestaje; sin i ćerka ostaju sa majkom koja im priča o prošlosti i pokazuje stare porodične fotografije. U dečakovoj mašti mešaju se priče i stvarnost, prošlost i sadašnjost, san i java; pod uticajem fotografija pokojnih ljudi zamišlja i sebe mrtvim, sanjari o šetnjama u parku nekadašnjeg grofovskog imanja.
Svesno dozirana liričnost i sentimentalnost u delovima vezanim za majku, intelektualnost i mešavina patetike i ironije u delovima koji se odnose na oca.
Oprezno i neupadljivo napuštanje tradicionalnog porodičnog romana: čitalac tek postepeno primećuje da – uprkos obilju informacija – ne vidi jasno ni glavne momente priče ni glavne veze (na primer nije saopšteno kada je i kako je nestao otac). Očigledno nisu bitni detalji; ali pripovedački tok romana – porodično sećanja glavnog junaka – budi u nama i fabulativnu znatiželju, a njeno izazivanje i nepotpuno zadovoljavanje spada među one narativne mehanizme koje će Kiš primenjivati i kasnije.

„Rani jadi” (1970, novelistički roman)

Autobiografski lirski venac pripovedaka, drugi deo porodičnog ciklusa. U fokusu je dečak – u sopstvenim očima.
Kutiju sećanja otvaraju dva uvodna teksta: jedna lirska proza o uspomenama i jedna novelica o junakovoj poseti ulici u kojoj više nema njihove nekadašnje kuće. Junak zaustavlja prolaznike i pita ih – o sebi i svojima. Svakoga spominje po imenu: bivši dečak je Andreas Sam, otac je Eduard Sam, a majka je Marija.
Posle dvostrukog prologa slede pripovetke o dečaku. U prvoj (koja deluje kao treći uvod) otac kroz ključaonicu gleda igru svoga sina koji imitira trgovca perjem.
U narednim pripovetkama menja se optika: dečak posmatra sebe i priča svoje uspomene o tome kako se upiškio, o pismenom zadatku u školi, o prvom poljupcu, o kravi koja je odlutala, o očevoj putnoj torbi u kojoj se krije fantastičan red vožnje, o izgubljenom psu.
Pripovedanje je u nekim pripovetkama u prvom licu jednine, u drugima u trećem licu jednine („dečak”). Smenjivanjem govornog aspekta omogućena je liričnost: u prvom licu jednine narator ne iskazuje svoje emocije prema bivšem sebi, dok u ulozi spoljašnjeg naratora pušta zračenje topline prema dečaku (slično kao u popularnim dečjim pripovetkama Branka Ćopića).
Ko je ko? O očevom redu vožnje Andreas Sam kaže da će se to delo jednom naći „u jednoj od mojih knjiga”. Međutim, čitalac zna samo za Kišove knjige u kojima se spominje očev čudesni red vožnje. Pometnja? Civilno lice na igralištu, pisac u knjizi? (Majstorski potez ili postmoderna opuštenost?)

„Peščanik” (1972, roman)

Kvazidokumentarni roman i trik-roman, završni deo porodičnog ciklusa. U fokusu je svet – u očima oca i u ogledalu njegove sudbine.
Rekonstrukcija očevog lika i života pomoću montaže raznih dokumenata: „Slike s putovanja”, „Beleške jednog ludaka”, „Istražni postupak”, „Ispitivanje svedoka”, „Pismo ili Sadržaj”. To su naslovi poglavlja, koja se fragmentarno smenjuju, izuzev „Pisma”, koje se kao posebna celina nalazi na kraju knjige. „Pisac” svih dokumenata je otac, Eduard Sam (u specifičnoj formi čak „Istražnog postupka”).
„Slike s putovanja” i „Beleške jednog ludaka” daju spoljašnju i unutrašnju autobiografiju Eduarda Sama, ali iz nje ne dobijamo celovitu sliku jednog ljudskog života. Saznajemo mnogo o jednom čoveku i o svetu u kojem je živeo, ali nakon sklapanja korica knjige ne bismo umeli da ispričamo život Eduarda Sama. Umeli bismo, međutim, da opširno govorimo o tome kakav je on bio čovek, gde se kretao, šta je čitao, o čemu je razmišljao i šta je pričao.
Sličnu korist imamo i od tekstova „Istražni postupak” i „Ispitivanje svedoka”. Čitamo naizgled pravi zapisnik o saslušanju, sastavljen u uobičajenoj formi pitanja i odgovora, ali ne saznajemo povod i predmet istrage. Odnosno, pardon, i te kako saznajemo: predmet istrage je život i ličnost Eduarda Sama; ali takva istraga ne postoji. Bezimenom „svedoku” – koji Eduarda Sama spominje u trećem licu (on, E. S.) – postavljaju se pitanja na koja može da odgovori samo Eduard Sam. O Eduardu Samu, znači, daje iskaz on sam.
Nije teško smatrati taj tekst psihološkom (samo)istragom koju Eduard Sam vodi protiv sebe; to može da se zamisli kao čista fikcija ili dijalogiziran unutrašnji monolog samoanalize (kakvu je uradio i Frojd), ali može se shvatiti i kao „tekst” koji je Eduard Sam napisao kao i ostale „dokumente”. Međutim, pošto su uvodna pitanja postavljena u autentičnom stilu policijskog i birokratskog žargona, čitalac će na početku tih poglavlja poverovati da čita zapisnik o stvarnom saslušanju, pa je Samova samoanaliza ipak opterećena atmosferom policijske istrage, u čemu se izražava „psihološka atmosfera” totalitarnih režima.
Narativnu energiju čitalačke radoznalosti pothranjuje dobro smišljena struktura trik-romana. U tekstu se ponovo i ponovo nagoveštava da će „sve” biti objašnjeno na kraju knjige u „Pismu ili Sadržaju”; gotovo se čini kao da je ceo roman napisan samo zato da  bi se moglo razumeti ono što će biti rečeno u pismu. (Poetika krimića.)
I stvarno: u „Pismu” će „sve” biti raščišćeno: E. S. će otvoreno napisati svojoj sestri da je doneo „1 kg svinjetine, nešto buta, rebara, slanine, iznutrica”. Takođe će priznati da mu je žena „bila primorana da odmah kupi dva lonca, 4 šolje, 4 kašičice, limene tanjire itd., u vrednosti od nekih osam penga”. Neće prećutati ni to da „Netijini prave raznorazne mutne ponude u vezi s nabavkom brašna”.
A pošto je na taj način sve raščišćeno, pismo se (zajedno sa romanom) završava ovako: „Mislim da ću već iduće nedelje biti kod kuće, o čemu ću te već izvestiti, i kako ja ne želim da ikad prekoračim tvoj prag, to te molim da me ti posetiš, jer želim s tobom da porazgovaram o nekim vrlo ozbiljnim stvarima.”
Tamo gde smo čekali obećano rešenje i završetak – nalazi se nov početak, najava predstojećeg presudnog razgovora („o nekim vrlo ozbiljnim stvarima”).
Ovakvom svojom otvorenom strukturom Peščanik je prvi srpski primerak postmodernog trik-romana. Sigurno je da svaki fragment ima određeno mesto i smisao unutar porodičnog ciklusa (predmet najavljenog razgovora „o nekim vrlo ozbiljnim stvarima” može se naslutiti kao ubica u krimiću), ali očito nije to bio pravi ulog u igri.
De(re)konstrukcija porodičnog romana
„Porodični ciklus” je pokušaj da se nađe odgovor na pitanje da li se iz haosa ništavnih životnih činjenica može rekonstruisati nešto što bi moglo da znači smisao i integritet čovekovog života – za njega samoga i za druge (otac, majka, sin).
Kakve su poetike pogodne za takav poduhvat? Kiš je od lirske ispovedne proze stigao do postmodernog trik-romana, žrtvujući formalnu homogenost ciklusa. Njegova trilogija deluje kao dekonstrukcija a u isti mah i delimična rekonstrukcija porodičnog romana, čiji klasični oblik nije odgovarao piščevim ambicijama, ali ga je trikom de(re)konstrukcije spasao.
Uprkos raznolikosti pojedinih delova trilogije, za nju se ustalio naziv „Porodični ciklus”, a na osnovu jedne piščeve dosetke prihvaćen je i oblik „Porodični cirkus”, gde reč „cirkus” može da ima dvosmisleno značenje: porodična ludnica i porodični krug.
Takođe na osnovu piščevog predloga prenebregava se hronologija, pa se na čelo ciklusa stavljaju Rani jadi. U tome ima logike, ali ja smatram da je Kiš nepotrebno korigovao sebe: bio je u pravu kada je pisao a ne kada je tumbao. Prava uvertira njegovog porodičnog ciklusa je prvi napisani roman Bašta, pepeo,u kojem se ocrtava trougao otac–majka–sin, a Rani jadi i Peščanik dolaze kao dopune, prvi u intenzivnom a drugi u ekstenzivnom pravcu (dete, svet).
Ako se pak malo udaljimo, onda „Porodični ciklus” možemo sagledati zajedno sa Mansardom kao dela sa zajedničkom autobiografskom osnovom kao centrom inspiracije u prvom periodu stvaralaštva Danila Kiša.
Međutim, autobiografska osnova nije značila sužavanje fokusa na partikularnu privatnost, jer je priča o tragičnoj sudbini porodice Sam smeštena u istorijski okvir jedne velike priče XX veka: u okvir jevrejske priče u senci fašizma.
Istorijski i mitološki krug
Posle iscrpljenja autobiografske inspiracije, Kiš traži nadahnuće u tuđim biografijama i počinje da piše kvazidokumentarnu prozu. Prvo otvara vremenski blisku temu komunizma ( to je pored fašizma druga velika istorijska priča XX veka), zatim poseže za starijim slojevima istorije i mitologije.

„Grobnica za Borisa Davidoviča” (1976, pripovetke)

Kvazidokumentarna proza koja za polazište koristi originalne dokumente o komunizmu i staljinizmu. Značenje simboličnog naslova: grobnica za one ljude čije su grobnice prazne ili nepoznate. Specifičan položaj knjige: autor je pisac iz one komunističke zemlje koja se sukobila sa staljinizmom.
Tema: priče o revolucionarima i komunistima koji pod ideološkim geslom čine zlodela ili bivaju žrtve zlodela takvih. Scena: cela Evropa (Poljska, Irska, Španija, Francuska, Rumunija, Mađarska). Sudbinu likova određuju nevidljive (tajne) sile. Opisuju se konspiracije, klopke, bekstva, ubistva u velikim evropskim gradovima – politički krimić internacionalnih razmera. Miodrag Bulatović u svom romanu Ljudi sa četiri prsta (1975) prikazuje političko podzemlje antikomunističke emigracije iz Istočne Evrope, Danilo Kiš opisuje pakao evropske komunističke ilegale.
Tehnika: narativno razrađivanje podatka i fragmenta. (Sličan postupak je Kiš primenjivao već i ranije: ideja za Psalam 44 potekla je iz jedne novinske vesti o poseti nekadašnjih zatvorenika koncentracionom logoru , a u Peščaniku je iz jednog stvarnog pisma razvijena jedna složena struktura.)
U zbirci Grobnica za Borisa Davidoviča pripovetke su bazirane na biografskim podacima iz stvarnih dokumenata. To dovodi do dvojakog efekta: čitalac prati preobražaj dokumenta u književnost, i prati uzbudljivu – kriminalističku – priču o tragičnim sudbinama likova.
Umetnički postupak: polazak od stvarnog dokumenta, zatim udaljavanje i ugrađivanje fiktivnih dokumenata kao stvarnih.
Ton: pripovedač govori ravnodušnim, ekonomičnim stilom, prikladnim dokumentarnom sloju pripovedaka.
Trik mešanja stvarnih i fiktivnih dokumenata: bežanjem od književnosti ka dokumentu postiže se književni efekat.

„Enciklopedija mrtvih” (1983, pripovetke)

Istinite i izmišljene priče o takvim stvarnim i fiktivnim osobama koje su umrle pod neobičnim okolnostima.
Teme: revizija legende o Simonu Čudotvorcu iz ranih godina hrišćanstva (up. Pekić: Vreme čuda, 1965); istorijska anegdota iz 1848–1849. o jednom članu porodice Esterhazi; fantastičan krimić o devojčici koja u svom ogledalu predviđa očevo ubistvo; dokumentarna biografska rekonstrukcija fantastične smrti piščevog tasta (starac iznenada postaje slikar, crta ogromne nabujale cvetove, a nakon njegove smrti ispostavlja se da je slikao rak koji se širio u njegovom organizmu); politička kvazidokumentarna novela, slična pričama iz Grobnice, o knjizi magične moći koja je imala veliki uticaj na jednog amaterskog slikara, autora Majn Kampfa, i na jednog gruzijskog seminaristu; književna, politička i ljubavna kvazidokumentarna novela o pismima koje čuva dragana izmišljenog ruskog pisca Mendela Osipoviča (anagrama od imena i prezimena jednog stvarnog ruskog pisca).
Postizanjem iluzije stvarnih događaja, pisac nas uvodi u misteriju književnog stvaranja stvarnosti; ravnomerno govori o stvarnim i fiktivnim događajima, ali bez ugrađivanja dokumentarnog aparata (što je bio slučaj u Grobnici), usled čega je kvazidokumentarna pripovetka ogrnuta velom klasične pripovedne forme. (Izvori su navedeni posebno, u završnom tekstu „Post scriptumu”.)

„Lauta i ožiljci” (1994, pripovetke)

Priče o umetnicima, date u obliku kvazidokumentarne pripovetke ogrnute velom klasične pripovedne forme. Tehnika: narativno razrađivanje pronađenog podatka.
Teme: Istinita priča o stvarnoj ličnosti: smrt Edena fon Horvata, pisca lutalice iz Srednje Evrope (Apatrid, čovek bez domovine). Između stvarnosti i fikcije: junak jednog ruskog romana nastavlja svoj život u Kišovoj priči u kojoj se ukrštaju tri velike teme XX veka: Aušvic, Gulag i emigrantska sudbina (Jurij Golec). Autobiografska pripovetka u prvom licu jednine: pisac evocira događaje iz svoje mladosti i čini aluzije na svoja ranija dela (lauta je na primer motiv iz Mansarde). Studentski stan mladića koji iz provincije dolazi u Beograd; ljubav mladog pisca, njegovi doživljaji u književnim krugovima (ironija); turneja u Rusiji, grob Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (Lauta i ožiljci). Jugoslovenska politička i književna scena početkom 1950-ih: minorni pesnik leži u zatvoru zbog hrabre pesme protiv Tita, no ta pesma se tokom zatvorskih godina preobražava u hvalospev (Pesnik). Autobiografski motiv projektovan u drugog: Kiš je već bio svestan svoje neizlečive bolesti (rak pluća) kada je napisao pripovetku o agoniji vremešnog pisca (Dug). Zapis o Kotoru, piščevom ocu i Frojdu, i o cetinjskoj kućici „na kojoj će pisati: ovde je živeo jugoslovenski književnik D. K. od 1942. do 1947” (A i B).
Geneza pripovetke Dug: Kiš je u jednom radu o Ivi Andriću pročitao spisak onih ljudi koji su igrali ulogu u Andrićevom životu, na primer profesor nemačkog jezika, dobroćudni stražar u zatvoru, hotelski konobar. Junak Kišove pripovetke – stari pisac na samrtničkoj postelji – spominje te ljude po imenima poznatim iz Andrićeve biografije. Oseća se njihovim dužnikom, pa u mislima svakom ostavlja ponešto para. Ali nema dovoljno novaca, te traži zajam od bolničarke, ali dok se ona vrati sa parama, pisac je već umro.

Kiš : klasik

Rukopis pripovetke Dug nije dorađen, ostale su u njemu nedovršene rečenice a iznad nekih reči ispisane su moguće verzije (sinonimi).
Prvi period svoga stvaralaštva Danilo Kiš je završio otvorenim delom („želim s tobom da porazgovaram o nekim vrlo ozbiljnim stvarima”, Peščanik), a na kraju njegovog stvaralaštva nalaze se nedovršena dela .
Ipak, životno delo Danila Kiša ostavlja utisak zaokruženosti, i to na dva nivoa:
1. Pisac je skupio sve konce i zatvorio krug. U svojim poslednjim ostvarenjima stigao je do klasičnog oblika kvazidokumentarne proze (Apatrid, Jurij Golec), a vratio se i autobiografskom metodu iz svog prvog perioda (Lauta i ožiljci), a uspeo je i da poveže ta dva metoda: polazeći od stvarnog dokumenta o Ivi Andriću – pisao je o sebi, o svojim nemirima na pragu smrti (Dug).
2. Intelektualni lik i stvaralaštvo Danila Kiša ostavljaju utisak klasike. Kiš se iz srpske proze poslednjih decenija XX veka izdiže kao Andrić iz prethodnog perioda. (Neće biti slučajno što je Andrić postao junakom jednog Kišovog poznog teksta.) Modernist ili postmodernist, Kiš je (ipak?) – pre svega – stabilan pisac, koji pušta pred javnost (a čini se i pred sebe) samo ono što u samom svom korenu i začetku deluje kao trajno i suštinsko. Pisao je brižljivo i ozbiljno, i samo ono što je smatrao bitnim . Zato je pisao malo i ekonomično: malo knjiga, ne obimnih i zbijenih. Pisao je lepim jezikom i izbrušenim stilom, svedenim na potreban minimum. Kišov tekst ne ostavlja sumnju da je pisac uvek rekao tačno ono što je hteo da kaže, a govorio je s visokom estetskom i moralnom svešću.
Kišova dela su u decenijama nastajanja tretirana kao vrhunska ostvarenja modernizma, a danas se ubrajaju u postmodernizam. Svakako, u njegovom stvaralaštvu nalazimo obe velike grane srpske postmoderne proze (kvazidokumentarnu prozu i trik-roman), a prozaisti narednih generacija – svojim delima i izjavama – prihvataju Danila Kiša kao preteču.
 


Mališan ugleda dva psa na ulici:
– Mamice, zašto ona kuca nosi djugu kucu na leđima?
 – Zato što je ova slomila nogu.
 – Joj, što je pjaktično: usput se i tucaju!

„Dokumenti” su (verovatno) fiktivni, izuzev „Pisma”, koje je stvarno, pisano originalno na mađarskom jeziku, a u knjizi dato u Kišovom srpskom prevodu. Up. Sava Babić: Koncept, pismo i komentari. „Letopis Matice srpske”, 2003/7–8. 131–172. (Zanimljivost: u mađarskom prevodu Peščanika pismo je prevedeno na mađarski.) – Fotokopija originala može se videti (čitati) na CD-u: Danilo Kiš: Ostavština (Izdavač: Elektronska interaktivna multimedija – Beograd : Narodna biblioteka Srbije – Mirjana Miočinović, Beograd, 2004).

Kao što je za Anu Karenjinu Tolstoj dobio ideju iz novinske vesti o ženi koja je izvršila ljubavno samoubistvo na stanici.

Jovan Delić u svojoj knjizi Kroz prozu Danila Kiša (1997) kaže da se Kiš najviše oslanjao na knjigu Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru (1971). – Zbog mešanja stvarnih i fiktivnih dokumenata, nakon objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča, Dragan Jeremić je optužio Kiša za plagijat, oko čega je nastala polemika i prerasla u sudski proces. Iz svega toga je izrasla Kišova književnoteorijska i ars poetička knjiga Čas anatomije (1977).

Posthumno, priredila Mirjana Miočinović

V. knjigu Skladište (1995, red. Mirjana Miočinović, i na CD-u: Danilo Kiš: Sabrana dela. Izdavač: Elektronska interaktivna multimedija, Beograd / Narodna biblioteka Srbije / Mirjana Miočinović, Beograd, 2004. )

Pada mi na pamet jedna indijska poslovica: „Govori samo onda ako si siguran da će ti reči vredeti više nego tišina.”