Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  
A tantárgy nyitóoldala


Szerzők

BA

Jovan Dučić

Milan Rakić

Vladislav Petković Dis

Miloš Crnjanski

Ivo Andrić

Desanka Maksimović

Vasko Popa

Danilo Kiš

Milorad Pavić

MA

Sima Pandurović

Miodrag Pavlović

Dobrica Ćosić


Antológia

Poezija moderne
i modernizma


Szakirodalom

Milosevits Péter:
A szerb irodalom rövid története


Milosevits Péter
A szerb irodalom története
Budapest
Nemzeti Tankönyvkiadó
1998. 389–521.

Storija

Petar Milošević
Storija srpske književnosti
Beograd
Službeni glasnik
2010. 782–792.

Deretić, Jovan:
Istorija srpske književnosti,
(vonatkozó fejezetek)

 

Petar Milošević
OD DESETERCA DO HIPERTEKSTA
Književne studije
Univerzitet „Lorand Etveš”
Slavistička katedra
Budimpešta, 2007, 221227.
De(re)konstrukcija porodičnog romana

Petar Milošević

Kiš i Esterhazi

Stigavši do tridesete godine svoga života, Danilo Kiš i Peter Esterhazi počeli su da objavljuju knjige koje se mogu smatrati delovima jednog rastavljenog pa delimično remontiranog porodičnog romana. Kiš: Bašta, pepeo (1965), Radi jadi (1970) i Peščanik (1972), Esterhazi: Proizvodni roman (1979), Pomoćni glagoli srca (1985) i Harmonija celestis (2000, s Korigovanim izdanjem 2002).
Za ta svoja dela Kiš koristi izraze „porodični ciklus” i „porodični cirkus”, „obrazovni roman jedne literarne biografije” i „svojevrstan bildungsroman” , a Esterhazi kao žanrovsku odrednicu u podnaslovima Harmonije celestis naglašava reč „porodica”: „Numerisane rečenice iz života porodice Esterhazi” i „Ispovesti jedne porodice Esterhazi”.

*

Vrlo sličnu de(re)konstrukciju porodičnog romana nalazimo već kod Selindžera, takođe u vidu trilogije: Freni i Zui, Podignite visoko krovnu gredu, tesari i Simor: jedan uvod (plus novelistički sateliti u Devet priča).
Veza nije slučajna. Na početku drugog dela Esterhazijevog Proizvodnog romana stoji citat od Selindžera: „Badi Glas je naravno samo moj pseudonim. Pravo ime mi je: major Džordž Filding Anti-Klimaks.”
Selindžera sa Kišom i Esterhazijem povezuje i proza u trapericama (Flakerov termin): njeni elementi su kod oba pisca prisutni na početku stvaralaštva, kod Kiša u Mansardi, kod Esterhazija u ranim novelama i drugom delu Proizvodnog romana (a kod njega se provlače u stilskom sloju sve do danas). Ne znam da li je bilo svesno (to jest na bazi poznavanja Flakerovog termina), ali Esterhazi na jednom mestu Proizvodnog romana koristi izraz „spisateljske farmerke” (író-farmer) .

*

Na pragu postmoderne (Selindžer) a naročito u njoj (Kiš, Esterhazi), klasičan oblik porodičnog romana bio je već „sredstvo koje samo sebe zabranjuje” (Man). To je kopča između de(re)konstrukcije porodičnog romana i proze u trapericama. Poslušajmo čuvenu prvu rečenicu Selindžerovog Lovca u žitu:
„Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ćete prvo hteti da saznate gde sam rođen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, šta su moji radili u životu pre nego što su me dobili i još masu takvih gluposti a la David Koperfild, ali nisam raspoložen da se upuštam u te stvari, ako baš hoćete da znate. Kao prvo, sve mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih vam rekao nešto ličnije o njima.”
Kiš takođe izjavljuje da je „odan ideji pobune protiv konvencija” , a na drugom mestu kaže:
„Moderna književnost je svesna da je osuđena na fragmentarnost, ali i željna da upravo kroz tu fragmentarnost dá potpunu viziju sveta i čoveka.”
Najzad Esterhazi (u Korigovanom izdanju):
„Ovaj tekst je prava dekonstrukcija. Na nju sam pomišljao i dosad, čisto iz »umetničkih razloga«. Porodični roman je kao forma sumnjiv, jer je neizbežno nostalgičan, a tu ne pomaže ni ironija kao kontrapunkt (ironija kao začin: smejurija), treba postupiti radikalnije, a to se dešava u prvom delu romana [Harmonija celestis], razbijanje oblika porodičnog romana. (…) Inače i nije jednostavno istinski razbiti nešto, jer »pozadi« uvek ostaje neki lúk, neka nada ili znak o tome da oná upravo osporena »celina« nekako ipak: postoji.”

*

Zajednička crta de(re)konstruisanih porodičnih romana je različitost njihovih delova u pogledu forme.
1. Selindžer je u tom pogledu još relativno jedinstven: kod njega su razlike samo u predmetu priče, u isticanju likova i udelu naratora u događajima.
2. Kišova trilogija je sazdana od tri kompozicijski sasvim različite knjige.
Bašta, pepeo je roman s kontinuiranim tekstom, podeljenim tipografski na delove bez naslova. Junak-narator govori u prvom licu jednine (Andreas Sam) o svom detinjstvu, ali glasom zrelog pisca. U fokusu stoje otac i majka – u očima dečaka.
Rani jadi su novelistički roman od samostalnih priča. U fokusu je dečak – u sopstvenim očima. Smenjuje se pripovedanje u prvom i trećem licu jednine, narator govori ispovedno („ja”) i retrospektivno („dečak”).
Peščanik je (ne-sasvim-pseudo)dokumentarni roman, vrhunsko ostvarenje onog žanra koji nazivam trik-romanon . U fokusu je svet – u očima oca i u ogledalu njegove sudbine.
Narator je potisnut, tekst je skrojen od dokumenata, od kojih su četiri fiktivna, a jedan je stvaran („Pismo ili Sadržaj”) . Dokumenti su podeljeni na fragmente, ali je kroz njih sprovedeno numerisanje manjih celina, pa niz brojeva od 1 do 67 – vizuelno i matematički – ukazuje na spominjanu celinu u pozadini fragmenata.
3. Esterhazi svoju porodičnu hroniku takođe sastavlja od kompozicijski različitih knjiga (ali sličnih po uvek dvojnoj strukturi).
Proizvodni roman ima dva dela: prvi je parodija klasičnog i proizvodnog romana, drugi sadrži komentare i dopune uz prvi, date u obliku beležaka u naučnim delima (preteča elektronskog hiperteksta). To su mrvice iz života porodice pisca prvog dela knjige. On se spominje kao „Majstor” i, ređe, kao Peter Esterhazi. Narator drugog dela je izvesni E. (prema uvodnoj fusnoti Ekerman, ali kada to zaboravio, čini nam se da je to – još jedan – Esterhazi ), tajanstven i nevidljiv lik koji zapisuje događaje Majstorovog života i reči koje mu ovaj upućuje („Znate, mon ami…”).
Naziv „Majstor” asocira na Bulgakova (Majstor i Margarita), što ima podršku u fabuli: Esterhazijev Majstor je fudbaler koga saleću agenti bogatijeg kluba i nude mu ugovor za sportsku sinekuru (dizao bi platu bez odlaženja na posao), što on odbija. To je verzija priče o prodavanju duše đavolu, prisutna u modernom romanu kod Bulgakova i Tomasa Mana (Doktor Faustus). Kod Mana je predmet ugovora umetničko delo, kod Bulgakova život i sreća, kod Esterhazija sinekura fudbalera predgradskog drugoligaša.
Pomoćni glagoli srca je roman o smrti majke junaka-naratora. Struktura je opet dvodelna: u prvom delu se opisuju događaji pred majčinu smrt pa do njene sahrane, da bi potom došlo do zamene svetova živih i mrtvih: reč preuzima pokojna majka koja se obraća sinu kao da je umro on, a ne ona.
Harmonija celestis takođe ima dva dela: u prvom se ređaju fragmenti iz života porodice Esterhazi kroz vekove, u drugom je priča o ocu junaka-naratora u periodu od očevog rođenja do 1950-ih godina, kada je porodica Esterhazi, jedna od najimućnijih aristokratskih familija u Evropi, izgubila sve. (A to je detinjstvo junaka-naratora.)
Korigovano izdanje je dokumentarni roman o sinovljevom pronalaženju očevih izveštaja koje je pisao kao agent tajne službe. Kompozicija je opet dvodelna: crvenim slovima su štampani citati iz očevih izveštaja, crnim slovima komentari junaka-naratora, koji ovoga puta ubeđuje čitaoce da jo on glavom Peter Esterhazi, najstariji sin čoveka čije izveštaje objavljuje i komentariše.

*

U centru Kišove i Esterhazijeve porodične trilogije stoji otac. To podseća na Telemahovu priču, iznesenu u Odiseji takođe u de(re)konstruisanom obliku dvosmerne fabule: lutanje oca u potrazi za zavičajem i lutanje sina u potrazi za ocem.

*

Iza de(re)konstruisanih porodičnih romana Danila Kiša i Petera Esterhazija nalaze se „velike priče” koje je istorija dodelila njihovim porodicama: priča Eduarda Sama je priča fašizma i stradanja Jevreja, priča Esterhazijevog oca je priča komunizma i propasti aristokratije.
„Velike priče”, međutim, ne doživljavaju eksplikaciju. Klasični porodični roman prikazuje čoveka u svetu, de(re)konstruisani porodični roman prikazuje otiske sveta u čoveku.

*

Upadljiva zajednička crta tih romana je njihov naglašen autobiografski karakter.
U doba nastupanja Danila Kiša i Petera Esterhazija tradicionalno „odražavanje stvarnosti” kroz klasičnu literarnu fikciju već je davno i trajno skinuto sa dnevnog reda, a modernističke pobune i egzistencijalističko-apsurdističke apstrakcije i konstrukcije upravo izlaze iz mode. Kiš i Esterhazi ulaze u slobodan prostor, i otkrivaju (auto)biografiju kao dvojno osiguranje: kao čvrstu i neospornu vezu s realnošću, ali ujedno i kako teren slobodnog baratanja, dograđivanja i izmišljanja (jer ne pišu memoare).
U biografskom pogledu to je suptilna igra između stvarnosti i fikcije, u narativnom smislu pak znači da pripovedač nastupa kao jedan od likova. Kod Selindžera je junak-narator prilično marginalan (Badi Glas), kod Kiša je njegovo fabulativno prisustvo ograničeno na detinjstvo (Andreas Sam), kod Esterhazija je – pod raznim maskama – uvek istaknuto prisutan.

*

Bitnu ulogu u tim pričama igraju porodični dokumenti, i to – barem delom – stvarni (kod Selindžera to doduše ne znam, ali iznenadilo bi me da je drugačije.)
Selindžerova priča o porodici Glas vrti se oko rukopisne zbirke pesama najstarijeg brata Simora.
Kod Kiša se spominju dva dokumenta, očev Kondukter i očevo Pismo, koje sei objavljuje.
Svoje romane Selindžer i Kiš gradili su poznavajući te dokumente, pa su priču usmeravali ka njima.
Esterhazi nije znao za očev rukopis u arhivi tajne policije, pa je svoje romane pisao neopterećen poznavanjem tih stravičnih dokumenata, ali oni su ga na kraju porodične trilogije dočekali, jer – kako znamo od pisca jednog od najboljih trik-romana (Bulgakova): – „rukopisi ne gore”, a izgleda i ne ostaju zatajeni.
 


Svi geni mojih lektira. U: Homo poeticus, 184.

Doba sumnje (intervju). U: Homo poeticus, 232.

Selindžer: Simor: Jedan uvod. Pre Proizvodnog romana, u Esterhazijevoj zbirci Ne gusari papskim vodama (1977), naslov jedne pripovetke takođe upućuje na Selindžera: „Rövid, de antul alpáribb ujjgyakorlat, a legkevésbé sem Esmének, szeretettel”.

Esterházy Péter: Termelési-regény (kisssregény). Budapest, 1979. 264.

Prev. Slavio Rigonat.

Čas anatomije, 1995, 149.

Književnost, 1990/2–3. 235.

Korigovano izdanje, 2002, 18.

Servantes, Stern, Jovan Sterija Popović, Bulgakov, Eko, Pavić… – Jedan od omiljenih oblika (trikova) trik-romana je „roman u romanu” (up. Jovan Sterija Popović: Roman bez romana, Bulgakov: Majstor i Margarita, Esterehazi: Proizvodni roman). U Peščaniku se takođe pojavljuje trik „romana u romanu”: u „Istražnom postupku III” (odeljak br. 57) saslušani E. S. spominje plan svoga romana „Parada u haremu”, da bi se na kraju knjige u „Pismu ili Sadržaju” navela tri moguća naslova tog romana: „Parada u haremu” ili „Praznik vaskrsenja u jevrejskoj kuriji” ili „Peščanik”, što znači da je roman koji čitamo (Kišov Peščanik) možda zapravo onaj roman koji se spominje u tekstu kao planirano delo Eduarda Sama. (Prva dva naslova su iz stvarnog očevog pisma, pisanog na mađarskom jeziku, dok je treći moguću naslov, Peščanik, Kišov dodatak. Up. Sava Babić: Koncept, pismo i komentari. Letopis Matice srpske, 2003/7–8. 148.

Pismo je stvarno, pisano originalno na mađarskom jeziku. U knjizi se navodi u Kišovom srpskom prevodu. V. o tome: Sava Babić: Koncept, pismo i komentari. Letopis Matice srpske, 2003/7–8. 131–172. (Zanimljivost: u mađarskom prevodu Peščanika pismo je prevedeno na jezik originala iz prevoda.) – Fotokopija mađarskog originala pisma može se videti (čitati) na CD-u: Danilo Kiš: Ostvaština. Elektronska interaktivna multimedija – Beograd : Narodna biblioteka Srbije : Mirjana Miočinović, 2004, Beograd

Za to već u uvodnoj belešci dobijamo tipografski podstrek pomoću masnih slova (bold): „Eckermann, Johann Peter (1792–1845)…” U: Termelési-regény (Proizvodni roman, 1979), 133.