Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  

 

BA

Vuk Karadžić

Njegoš

Radičević

Zmaj

Jakšić

Kostić

Ilić

*

Ignjatović

Marković

Glišić

Lazaraveć

Nušić

Domanović

Stanković

MA

Višnjić

Šantić

*

Atanacković

Veselinović

Ranković

Kočić

Ćorović

Sremac

Matavulj

Antológia

Poezija romantizma

Szakirodalom

Milosevits Péter:

A szerb irodalom rövid története

 


Milosevits Péter:

A szerb irodalom története,

Budapest, 1998.

(vonatkozó fejezetek)

 

Deretić, Jovan:

Istorija srpske književnosti

 

Skerlić, Jovan:

Istorija nove srpske književnosti,

Beograd, 1912. (vonatkozó fejezetek)

Realizam

Bogoboj Atanacković

(1826–1858)

Dva idola
roman
(1851–1852)
Nanka
pripovetka
(1846)
Bunjevka
pripovetka

(1853)
I.
Devojačka marama.

Tamo gde se Vojvodstvo s Madžarskom graniči, leži jedna ubava varošica, koja se zove Baja.

Pre pedeset godina Baja bejaše čisto srpsko i bunjevačko mesto.

Današnjim danom Srba nema više od nekoliko stotina; Bunjevaca ima oko pet hiljada; — dva kraja varoši u kojima Bunjevci žive, zovu se: Pisak i Salaši.

*

Bejaše u nedelju posle podne.

Sav svet beše na ulicama. — Pred domovima, pod hladom od bagrena, seđahu u krugovima ljudi, žene, momci i devojke.

Gdekoji prohođavahu se po ulicama i pevahu različite narodne pesme.

Drugi se pratiše sa gajdama i tamburama... Veseo svet, veseli ljudi!

Pred jednim domom, u hladu od dva bagrena, seđaše jedna lepa devojčica, zamišljena, setna i nevesela.

Oči je k zemlji spustila, u ruci je imala lep cvet — žuti šeboj, i njim se igrala.

Tako je to dugo trajalo, devojčica bejaše uvek sama, jednako u svoje misli zadubljena, pogdekoji put tihi uzdisaj poukrade se iz njenih prsiju.

»Hvaljen Isus, Ljubo!«

Devojčica se trgne na ove reči, kojima je bejaše pozdravila jedna mlada žena.

»Amin uvek!« — odgovori joj posle.

»Ljubo« — reče devojčici mlada, posadivši se na klupu do nje, — »ja sam došla za ono što smo divanili u nedelju; ja sam ti opet donela od Jakova pozdravlje, da mu pošalješ svoju maramu, ako hoćeš poći za njega.«

Devojčica uzdahne; posle žalosno odgovori: »Mani me se, snaho, već si mi dosadila s tom porukom.«

»Za ime Isusovo, curo, što budališ, kad nisi budala? Daj svoju maramu, da posim Jakovu — ako danas daš maramu, sutra ti jabuka ne fali. — Ljubo, ja sam žena koja ne umem lagati, ali duše mi, ja lepše jabuke nisam videla nego što je pripravio Jakov za tebe, pa mi je pokazao i šesnaest novih dukata, što će doneti na križ u jabuci.«

Devojčica ništa ne odgovori, a mlada, videvši to, produži:

»Ja znam kako će Jakov darivati ovoju curu: nijedan momak na Pisku i Salašu to nema što će on svojoj curi dati. On neće čekati ni ugovora, već će odmah doneti dva bureta rujnoga vina, svome tastu daće dolamu i čakšire od plavetne čohe, svome šuru čizme i srebrne mamuze, svima snahama od tri kolena papuče, čarape i svilene marame, a nevesti će dati nov novcat ubradač od suvoga zlata, svilen prsluk sa srebrnim pucadima, suknju i pregaču od prepredene svile — ta Jakov je gazdinsko dete, davno nije bilo u Salašima takog pouzdanog momka, tebe hoće da uzme, daj da mu nosim tvoju maramu.«

»Snaho moja, zar ti ne znaš da nije blago ni srebro ni zlato?« — odgovori devojčica tužnim glasom.

»Dabogme, Ljubo, ali jeste blago što je srcu drago, a Jakov je lep i pouzdan momak; takav momak je uvek drag srcu devojačkom.«

»Ljubo!« — produži opet mlada posle malo ćutanja, videvši da se devojka ne da nagovoriti, — »ti ćeš se kajati, što me nisi poslušala.«

»Nikada, snaho.«

»Kad čuju momci da si ti Jakovu dala korpu, nijedan te više neće hteti ni pogledati; ako ti Jakova odbiješ, nikad nećeš naći jarana u celoj Baji.«

»Ni neću.«

Mlada, videvši da ništa ne može učiniti, ustane srdito s klupe.

»Nemoj se srditi, snaho!«

»Kako se ne bih srdila! Takav momak, kao što je Jakov, da dobije korpu! A on tebe tako begeniše, kako te nikad niko neće begenisati. Pa bar da mi kažeš zašto ne može ništa biti?«

»Ono biva što je suđeno!« — odgovori devojčica uzdišući i svoju snahu za ruku uhvati.

U taj mah naglo dotrče dva konja u kolima. Konje je gonilo jedno momče od prilike od 15 godina.

Došavši prema domu pred kojim je sedela Ljuba sa svojom snahom, momče zaustavi konje, pa poviče:

»Pomozi Bog, sestro!«

»Bog te pomogao!« — odgovore obadve ženske u jedan mah.

»Gde je dom staroga Joze P…ća?« — zapita momče.

»Ovo je!« — odgovori Ljuba, pokazivajući dom pred kojim je sedela.

»Da nisi ti njegova kći Ljuba?«

»Jesam.«

Momče skoči s kola, priđe k ženskima, uhvati Ljubu za ruku i povede je na stranu jedno dva-tri koraka.

Posle otkopča svoj prsluk, izvadi iz nedara jednu hartiju, iz koje izmota jedan zlatan prsten.

»Poznaješ li ovu burmu?«

»Poznajem« — odgovori devojka, zarumenevši se do očiju.

»Čija je?«

»To je burma Miloša K… .«

»Dobro, ti si koju tražim« — reče momče, posle toga pristupi bliže devojci, pa joj nešto na uvo prišapće.

Devojka cikne, posle se uzdrkće, kao da je groznica hvata, obadvema rukama stisne svoje prsi, a lice joj prebledi kao u mrtvaca.

Njena snaha pritrči, da je prihvati, i zapita šta joj je.

»Idi, idi brzo… po Jakova, neka dođe sa svojom jabukom… jošt danas… ali danas, ili nikada.«

Mlada je čudno pogleda.

»Idi, traži Jakova, ma gde bio, neka danas dođe; ako danas ne dođe, neka ne dolazi nikada!«

I posle ovih reči, još nešto tiho rekavši momčetu, jedva se dotura do klupe, na koju padne kao bez duše, i na oči joj udare plahe suze.

II.
Zlaćena jabuka.

»Čičo, ja sam poslala svoju maramu Jakovu, danas će doći Jakov s jabukom, da me prosi« — govoraše Ljuba svome starome ocu, kad je posle mnoga plača i jadikovanja stegla svoje orce i u sobu ušla.

»O, devico Marijo!« — vikne njena mati, čuvši ovo. — »Pa zašto ne reče ti to odavna, da se pripravimo za doček?«

I posle ovih reči, ne dočekavši ni odgovora, užuri se, otvori jedan, drugi sanduk, pođe ovamo-onamo, drž’ ovo-ono; kako okretna bejaše, zamalo ona ti postavi trpezu belim ćerćeliskim čaršavom, metne pečene kolače i rujno vino na trpezu.

Između toga Jozo uzme za ruku svoju kćer i izvede je u avliju.

»Dete moje,« — govoraše joj, — »ti si poslala momku svoju maramu, a oči su ti suzne! — Šta je tebi, kćeri moja?«

»Ništa, babo!«

»Nemoj kriti od mene, kćeri moja. Ako ti ne begenišeš momka, nego si mu poslala maramu, što je rodbina napala na tebe, i što je momak bogat, onda ne primaj jabuke, jer ćeš nesrećna biti. — Od blaga nema fajde, kad srce nema svoje drago.«

»Ja to znam, babo!« — odgovori devojka, u suzama gušeći se.

»Dobro, dete moje, ako je tvoja volja, i ako je suđeno, a ono neka bude, ja neću protiv tvoje volje; — ali se dobro razmisli, moja kćeri, ti nisi na odmet tvome babi.«

I posle ovih reči, poljubivši svoje dete, uđe u sobu.

U tome se sumračak spusti, trpeza bejaše gotova za prosioce, koji dođoše posle pol sata od prilike: Jakov, njegov otac i stric sa snahom Ljubinom, po kojoj je devojka poslala maramu mladoženji.

Svi bejahu obučeni u svečano ruvo; ušavši u sobu, starac napred, a ostali za njim redom, novi svekar, umesto običnog »Hvaljen Isus!«, progovori:

»Od nas vam dobra volja, prijatelji, koji ste rodili i za udadbu od’ranili lepu curu.«

»Od nas vam još bolja — vama koji dođoste do nas, i koji kažete da ste naši prijatelji« — odgovori Ljubin otac. — »Ako ste prijateljski došli, koje nam dobro nosite?«

»Nosimo vam mir i sreću u dom svi od srca vama svima, a naš momak vašoj devojci zlaćenu jabuku.«

I posle ovih reči stari posedaše okolo trpeze, a momak izvadi svilenu maramu, u kojoj bejaše velika lepa jabuka, a u jabuci zadeveno na križ šesnaest dukata. Metnuvši ovu jabuku na trpezu, momkov otac progovori:

»Naš momak daje zlaćenu jabuku i s jabukom svoje srce vašoj curi; ako ste vi tomu voljni, i ako je vašoj curi pravo, neka primi jabuku i neka bude naša pred Bogom i pred svetom.«

Kad ovo izgovori Jakovljev otac, devojačka majka iziđe iz sobe i malo posle uđe opet, vodeći sobom svoju kćer.

Ljuba uđe, priđe k trpezi, uzme jabuku, poljubi je i metne je u svoju pregaču.

»Živa bila i sina rodila!« — uskliknuše radosno prosioci, napuniše čaše rujnim vinom, piše i pevahu svatovske pesme. Ljuba stajaše bleda kao smrt u uglu od sobe. Jakov priđe k njoj, pa joj reče:

»Ljubo, kad da ti donesu zaove pogaču?«

»Kad im bude volja, Jakove, ali ti dođi jošt danas do ponoći na kolima sa dva dobra konja.«

Jakov je pogleda.

»Ne gledaj me tako, Jakove, nego me poslušaj danas, a ja ću tebe slušati celoga života. Ja želim da ti danas pre ponoći kod mene budeš na kolima sa tvoja dva najbolja konja. — Ako si što novaca pripravio, da me darivaš o prstenu, donesi sad sve.«

»Dobro.«

»Je l’ ti pravo?«

»Jeste.«

»Dobro, Jakove, ti ćeš meni danas po volji učiniti, a ja ću tebi vraćati dokle god budem živa.«

III.
Vodica.

Između Baje i Monoštora ima jedna ugodna dolina među zelenim vinogradima. Nasred te doline ima izvor, iz koga izvire živa voda.

Jošt u stara vremena ova dolina i ovaj izvor bejaše sveto mesto Srbima pravoslavne vere.

Današnjim danom ovo je mesto sveto svima hristijanima koji u Baji i oko Baje žive. Srbi, Bunjevci, Nemci, Mađari, svi dolaze ovamo, tu se Bogu mole, i svi zovu ovo mesto srpski: »vodica«.

Ali Srbi ovo mesto i danas većma poštuju nego drugi.

Uoči Đurđeva i Preobraženja Srbi čitaju bdenja i molitve, i u te dane narod se skuplja iz cele okodine na »vodici«.

Gdekoji donose svoje bolesnike čak iz Subotice, Sombora, Bečeja, Kanjiže i drugih dalekih mesta, jer narod veruje da će se onaj bolesnik isceliti koji se uoči Preobraženja ili Đurđeva kod ovoga izvora Bogu pomoli i umije.

Vera spasava… Mnogi nađoše leka, koji ga tražiše na bajskoj vodici.

Godinu dana pre nego što se ovo dogodilo što pripovedasmo u prva dva dela, beše vrlo lepo i ugodno vreme uoči Đurđeva-dne.

Sunce, koje je ceo dan bilo žestoko, poče zalaziti, i bude ugodan hlad.

Na vodicu se skupio mnogi narod.

Žene, devojke i deca posedaše po mekanoj travi oko izvora, odmarahu se i naslađivahu lepim predelom koji je bio pred njima i oko njih.

Muški bejahu u krugovima i razgovarahu se među sobom.

Mladi ljudi nadmetahu se u različitim igrama.

A iza ovih sviju pod visokim i granatim lipama ležaše bolesni i raslabljeni, gdekoji spavahu, a gdekoji trpeše svoje ljute muke.

Ko je imao koga svoga do sebe, onome beše Božepomozi; svoj svoga neguje, čuva, teši ga, baje mu, čini mu uslugu i ugađa mu.

Daleko za svima drugima, pod jednom lipom, ležao je mlad prostak u svojoj ljutoj bolesti, sam samcit.

Njegove muke bejahu iznajpre vrlo žestoke, posle se malo smiri i zaspi.

Njegov san bejaše dubok, ali nemiran, lice bledo kao smrt, oči sklopljene, usne plave; u snu svome često se trzao, a nije se budio.

Između toga zvonce zazvoni na kuli od crkvice, koja je desno od izvora podignuta, i dade znak da dolazi sveštenik, koji će bdenije služiti.

Sav narod na noge skoči i pobožno se prekrsti, posle svi pođu i stanu u krug oko izvora, upale mnoge sveće u slavu Majke Božje i Svetoga Đorđa.

Ustaše i bolesnici, pa pođoše k izvoru koji mogahu ići, a koji behu tako slabi da ne mogahu ići, one vodiše njihovi poznati, braća i rodbina.

Sveštenik dođe među narod, počne služiti sveto bdenije, pobožna molitva se podigne k nebu iz svakog srca, i cela okolina zaječi od složnog pojanja. Slavuji, koji pre slavljahu ime večnoga Boga umiljatom svojom pesmom, umukoše, davši prvenstvo ljudima, koji hvaljahu Boga u svojoj pesmi.

»Presvjataja Bogorodice, spasi nas!« — reče sveštenik, i narod za njim zapoje to isto.

Sad bolesnici pođoše k izvoru, da se u njemu umiju. Ko se u taj časak umije u tome izvoru, onaj ozdravi od svoje bolesti.

A onaj kukavac, koji tamo pod poslednjom lipom leži, zar neće k izvoru, da se umije?

On spava, može-biti da od više nedelja nije mogao spavati zbog ljutih bolova, pa mu se potkrao san sada. — Tužan, kako će mu biti, kad se probudi i vidi da se bdenije svršilo, a on se nije umio u svetoj vodi!… On će u očajanje pasti.

Ne, Bog ne ostavlja one koji imaju veru u njega; on njima pošalje svoga anđela hranitelja, da ih čuva u svako doba.

Jedna vitka, crnomanjasta i umiljata mlada devojčica priđe k ostavljenom bolesniku, te ga sa ljubavi pogleda, posle ga poče buditi.

Bolesnik otvori svoje oči. Videvši lice lepe nepoznate devojčice nad sobom, uzveri se; njemu se činjaše da je to lice božjeg anđela.

»Ustaj, brate, pa idi k vodici, sveštenik već odavna čita molitvu i već je počeo svetiti vodicu. — A je li, ti si izdaleka zato došao, da se umiješ u osvećenoj vodici?«

Bolesnik se razabere na ove nežne i prijateljske reči, pa odgovori:

»Jeste, sestro, — ja sam tvrdo spavao; hvala ti, sestro, koja si me probudila!«

»Bogu hvala!«

Bolesnik ustane i pođe k vodici, no glava mu bejaše vrlo teška i zabunjena od spavanja i bolesti, noge mu drktahu, i on poče posrtati.

»Jao, ja ne mogu!« — jadikujući grune o zemlju.

»Presvjataja Bogorodice, spasi nas!« Narod nanovo kod vodice zapoje, sveštenik zamoči bosiljak u svetu vodu, ljudi celivahu sveti krst, a sveštenik blagosiljaše i poškropljavaše narod svetom vodom i bosiljkom.

»A jao meni, za Boga miloga!« — jaukne bolesnik, — »braća moja celivaju, a ja ne mogu do vodice i svetoga krsta. Tužan meni — na meni nema blagoslova,. ja se neću izlečiti!«

Posle toga napregne se iz sve snage i četvoronoške poče po zemlji puziti, ne bi li dopuzio do vodice.

Ali devojčica, koja ga je iz sna probudila, videvši to, pritrči k njemu i uhvativši ga za ruku, progovori:

»Ti si vrlo oslabeo, brate; hajde da te ja odvedem do svete vodice!«

I posle ovih reči uhvati ga ispod pazuha, pomogne mu da se podigne, posle ga uzme pod ruku i lagano ga povede k vodici.

Bolesnik pogleda pogledom priznatelnosti tu devojčicu, pa joj drkćući progovori:

»O, devojko, da ti Bog da svako dobro, kad si tako dobra i milostiva!«

Uto dođu do vodice, devojčica dovede bolesnika do sveštenika, koji u levoj ruci držaše zlatan krst, a u desnoj kitu od bosiljka.

Bolesnik celiva krst i sveštenika u ruku, a ovaj ga poškropi po čelu.

U taj mah njemu lakše bude, glava, koja je vrela bila, rashladi se, a bol prestane, kao da je ko rukom odneo s njega.

On skrsti ruke, očita molitvu, celiva ikonu Majke Božje i Svetoga Đorđa, posle toga okrene se devojci, koja do njega stajaše, pa blagodarnosti punim pogledom premerivši je, progovori joj:

»Bog ti platio, sestro moja! Ti učini danas meni veliko dobro, ja ću se izlečiti od moje ljute bolesti, a da tebe nije bilo, da me ti nisi probudila i k vodici dovela, ja bih ostao bez blagoslova i leka. Kaži mi, sestro moja, odakle si ti i kako se zoveš, da te mogu spomenuti.«

»Ljuba P…iz Baje; a ti, brate?«

»Ja sam Miloš K… iz Stanišića.«

»Živ i zdrav i veseo bio!«

Posle ovih reči devojka ućuti, pa pođe. Momče se zamisli neko vreme, pouzdano pođe za devojkom i uhvati je za ruku govoreći:

»Ne ostavljaj me, Ljubo, nego ostani uvek do mene, budi moja, ja ću te paziti kao svoje oči u glavi.«

Devojka se zarumeni od stida i ništa ne odgovori.

»Hoćeš biti moja, dobra devojko?«

»Ti mene prosiš, a znaš li ti da ja nisam Vlahinja, ja sam Bunjevka!«

»Ta nisam ni ja Vlah, već Srbin, ona ista krv od koje si i ti.«

»Dobro, momče, al’ ja nisam tvoje vere.«

»Kako nisi moje vere? Zar ti ne veruješ, kao i ja što verujem: Boga, Isusa, sina božjega, i Mariju, majku Isusovu?«

»Ja verujem« — reče devojka s oduševljenjem, — »ali ja ne idem u onu crkvu u koju ti ideš.«

»Ti možeš u onu u koju ja idem, a ja u onu u koju ti ideš, u obadve se slavi ime božje, ime Isusa, sina božjeg, i Marije, svete majke Isusove: crkva ljude ne treba da deli, već da spoji i miri… Budi moja, Ljubo, ja tebe milujem kao svoju dušu, i paziću te kao svoja dva crna oka. — Hoćeš li biti moja?«

»Hoću!« — stidljivo odgovori devojka, a lice joj sine kao jarko sunce.

»Hoćeš? — Blago meni, devojko, ja ću s tobom vrlo srećan biti… Ali ako ti mene izneveriš?«

»Neću, tako mi moje vere!«

»Daj, dakle, tvoju burmu, a evo tebi moje, onda ćemo biti prstenovani ovde na svetom mestu pred ikonom Majke Božje, koju ti veruješ kao i ja.«

Devojka mu dade svoju burmu, a on, metnuvši je na prst, skine sa svoga prsta drugu i dade devojci.

*

Posle ovoga dana prođe cela godina dana. Miloš je svake nedelje dolazio u Baju i sastajao se sa Ljubom.

Između toga u Ljubu se zagledao sin najbogatijeg gazde na Salašima, Jakov, i hteo je uzeti za ženu.

Ona ne htede ništa ni čuti o tome, jer je ona ljubila Miloša, a Miloš joj je obećao da će doći i da će je prositi baš onaj dan, kad je Ljubu nagovarala njena snaha da pođe za Jakova.

Mi smo videli, u početku ove pripovetke, kako se Ljuba tome opirala, dok nije došlo ono momče i Ljubi jednu burmu predalo.

Burma ta bejaše ona ista, koju je ona na vodici Milošu dala.

IV.
Đuvegijini jadi.

Oko ponoći Jakov bejaše pred domom staroga Joze P…, sa svojima kolima i dva pomamna konja.

Ljuba bejaše pred domom.

»Hoćemo li, Ljubo?«

»Imaš novaca kod sebe?«

»Sto forinti gotovih novaca bejaše u mene; ja sam sve poneo, evo ti sve!«

»Hvala, Jakove; primam ovo, ali da mi se zarečeš da nikad nećeš pitati za te novce.«

»Zaričem ti se. Ja tebi novce dajem, a ti čini s njima što ti je drago.«

»E, sad hajdemo!«

I posle ovih reči, posadivši se na kola, reče:

»Teraj!«

»Kuda?«

»U Stanišiće.«

»U kas ili polagano?«

»Što konji bolje mogu.«

»De, ne!« — vikne Jakov svojima konjima, a konji polete kao zmajevi.

Posle jednoga sata Jakov se okrene, pa zapita:

»Hoćeš da se odmorimo, Ljubo?«

»Gde smo sad?«

»U Gori.«

»Koliko ima još do Stanišića?«

»Jedna štacija.«

»Teraj!«

Jakov ošine svoje konje, konji polete i za po sata biše u Leđenu.

»Koliko ima još do Stanišića, Jakove?«

»Po štacije.«      .

»Ako su ti konji zdravo popustili, a ti ih napoj, ali gledaj da dugo ne dangubimo.«

»Nećemo ništa dangubiti. Moji konji, Ljubo, mogli bi skapati, i ja ih ne bih napojio, kad se tebi hiti.«

I posle jošt oštrije potera svoje konje žalosno pevajući jednu narodnu pesmu u kojoj se priča kako je majka nežno ljubila svoje dete, a dete joj veli: »Zašto mene tako neguješ, moja majko?« »Zato« — odgovori mati, — »jer kad ja umrem, niko te neće nežno negovati ni ljubiti.«

Svršivši ovu pesmu, počne drugu:

»Sjaj, meseče, što lepše doveče,

Dušo Julo, srce uvenulo!

Da mi vidi putovati duša,

Dušo Julo, srce uvenulo!«

Za svakom ovom pesmom Jakov je duboko uzdahnuo, jer on se setio svome jadu: on je video da njega ne ljubi njegova nevesta.

V.
Sloboda, jednakost i bratstvo.

Godine 1848. sav se svet bio uzdrmao, a najvećma carstvo austrijsko.

Narodi se pobuniše, govoreći da nema na zemlji slobode, jednakosti i bratstva, i da za ovo hoće da vojuju.

Madžari vikahu najviše za slobodu, jednakost i bratstvo; oni proizvikahu to u celoj oblasti gde su zapovedali, i propovedahu o tome.

Narodi su jošt u celome svetu slabo dozreli, ali u Madžarskoj mnogo manje nego na drugima mestima, da dobro razumeju take stvari kao što su: sloboda, jednakost i bratstvo, ako ih ko ne obavesti i ne rastolkuje, jer će sasvim drugo misliti nego što je, kad čuju gde neveže propovedaju.

Kad su madžarska gospoda pročitala nove uredbe svoje i objavila narodu da će u zemlji biti sloboda, jednakost i brastvo, oni nisu obavestili narod: u kome smislu i kako.

Prostaci misliše da njima niko ni u čemu neće zapovedati, da oni nisu dužni nositi nikakav opšti teret, da oni mogu svoju stoku u vlastelske livade puštati i sve činiti što je njima drago.

Tako misliše Srbi, Bunjevci, Madžari i Nemci, pa tako i radiše.

Madžarska gospoda — druge ne bejaše u ovoj oblasti — Madžarima gledahu kroz prste, a Srbe zatvarahu, prebijahu i vešahu — iz bratstva.

Stanišićani davno su se žalili na svoga vlastelina, govoreći da je on od njih silom oteo jedan komad zemlje i načinio sebi livadu.

Kad gospoda objaviše u svojima novima uredbama da prostaci neće više biti pod vlastelinom, oni odmah počeše stoku svoju terati u tu livadu.

Vlastelski služitelji tuže prostake sreskom sucu, sudac ode među prostake i zapovedi da u livadu ne teraju svoju stoku.

Prostaci ne htedoše slušati, već prosto odgovore:

»Gospodine, vi ste sami čitali da su nas gospoda na dijeti oslobodila vlastelske vlade; ako je to tako, to mi možemo sad uzeti ono što je naše i bilo, a što je vlastelin od nas oteo.«

Kad sudac, opomenuvši i po drugi put ljude, vidi da ga ovi neće da poslušaju, ražljuti se, zaište vojsku, opkoli livadu, i koga god na livadi nađe, poveže i baci u tamnicu.

To se događalo posle majske srpske narodne skupštine. Čiča je već u to doba na Jarku imao svoj vojnički stan.

Madžari kivni bejahu na Srbe; najmanju krivicu koju Srbi učiniše, Madžari su smrću kaznili.

Kad su Stanišićane pozatvarali, celo je selo bilo u najvećem strahu, svaki je znao da će ti nesrećnici izgubiti glavu.

Među nesrećnim tim prostacima bio je i Miloš K…

On je znao da mu je kraj — žao mu bejaše za Ljubom.

On poruči u Baju Ljubi da dođe, da je još jedanput vidi.

Ljuba nije ništa o tome znala. Mi smo videli, u početku ove pripovetke, šta je ona činila, kad joj momče donese glas o Milošu i Milošev pozdrav sa burmom, koju je ona njemu na vodici dala.

VI.
Dve đuvegije.

Miloš seđaše u svojoj tamnici.

To bejaše noću uoči Spasova.

Njegove oči bejahu suzne, ali lice vedro i mirno.

»Ja ću u pravdi izgubiti glavu; — to se zna da nam neće oprostiti naše sudije, jer su oni kivni na nas. — Bog neka im sudi! Nama je bolje izgubiti u pravdi glavu, nego njima u nepravdi dušu. — Bože, oprosti im grehe!« — reče, prekrstivši se posle malo ćutanja.

Posle ovih reči, prekrstivši ruke, Bogu se pomoli.

Dugo, vrlo dugo se molio. Gledajući njega kako se smireno Bogu moli, ali sa vedrim licem i mirnom dušom, čovek bi rekao: on se pripravlja da ide legati, a ne umirati.

»Bože moj,«—reče pri svršetku svoje molitve, uzdahnuvši, — »dopusti mi da još jedanput vidim moju Ljubu, pa ću mnogo lakše umreti.«

U taj mah u vratima od tamnice ključ zaškripi — Miloš podigne svoju glavu, a vrata se otvore.

»Ljubo!«

I sav zadrkće u telu, rukama pokrivaše svoje oči.

Ljuba padne na Miloševe prsi, zagrli ga, ljubeći ga i plačući sede do njega.

»Hvala tebi, Bože moj, kad si mi dopustio da to doživim! — Miloše, dragi moj Miloše, ja sam tebe izbavila.«

Posle ovih reči izvadi iz nedara jednu hartiju, u kojoj bejaše nešto zamotano, pa mu pruži.

»Evo burma, koju si mi poslao po momčetu za spomen, evo ti i pedeset forinti novaca… Vrata su od tamnice otvorena… beži… beži... da ne bude kasno!«

Miloš bejaše izvan sebe, zagrli Ljubu, pa jecajući progovori:

»Ljubo, Ljubo! Blago meni s tobom! Ti mene po drugi put oslobodi smrti!«

Ljuba spusti svoju glavu na njegove grudi.

Tako je prošlo neko vreme.

U tome pred vratima čuje se koračanje jednog čoveka, i u taj mah vrata se otvoriše od tamnice, a na njima se ukaže tužno lice:

»Beži, beži, sad nije zgoda grljenju i ljubljenju, jer se čuvari mogu svaki čas probuditi!«

»Jakove!« — vikne Ljuba i poleti čoveku koji stajaše na vratima.

Miloš se zagleda u toga čoveka turobno lice, srce mu se zadrkće, on sa žalosti i strahom progovori:

»Ljubo, ko ti je to?«

»Moj muž!«

»Tvoj muž? Ljubo, znaš li što govoriš?«

»Znam, Miloše, ovo je Jakov, moj muž pred Bogom i ljudima.«

Miloš klone, lice mu se naoblači, malo posle plane, i opet tiho progovori:

»Srećna bila, Ljubo, sa svojim mužem! — Kad uzimate muško čedo, dođite na moj grob sa svojim čedom.«

»Na tvoj grob? Ne, Miloše, ti treba da živiš!«

»Ja ne mogu bez tebe živeti, ja ću sutra poginuti sa svojom braćom; Ljubo, ti budi srećna, a prosto ti bilo tvoje neverstvo!«

»Nemoj, Miloše, govoriti o neverstvu… Života mi moga, ja sam ti verna ostala, i to što sam učinila, učinila sam zato, što te vrlo milujem. Evo ovde, na ovome strašnome mestu, pred Jakovom, pred mojim mužem, zaklinjem ti se da ja za Jakova ne bih pošla, da tebe nije trebalo izbaviti. — Da si ti umro, ja bih ostala sama za tobom, išla bih na tvoj grob i suzama bih ga zalivala, ali ruku svoju nikad nikome ne bih dala: ja bih ostala tebi verna do groba.«

Suze joj zaguše reči, da nije mogla dalje govoriti. Milošu to vrlo teško bejaše, zato blagim rečima progovori:

»Ne plači, Ljubo! Bog je tako hteo da bude, slava njegovom svetom imenu, budi njegova volja! — Ljubo, idi s tvojim mužem i budi srećna, pa zaboravi mene!«

Ljuba vrisne:

»Ne, Miloše, života mi moga, ti ne možeš umreti, ti treba da živiš.«

»Neću; bez tebe ne mogu!«

»A ti budi s njom živ i srećan!«

Jakov, koji je pre ćutao bio, rekavši ovo, uhvati Ljubu za ruku, pa je povede k Milošu.

»Evo ti ruka koja je meni obećana; ali kad je srce tvoje, neka bude tvoja i ruka.«

Miloš pogleda Jakova.

»Ne gledaj me, brate. Ja Ljubu begenišem, ja bih srećan bio, da je ona moja, ali ja sam se davno već setio svome jadu i video da ona mene ne begeniše, ona je mene triput odbacila, kad sam šiljao, da mi pošlje svoju maramu. Ja sam mislio da se ona tek na ceni drži, pa sam poslao i četvrti put, sad u nedelju što je prošla, i dobijem njenu maramu. To veče sam je isprosio. — Kad je ona primila moju jabuku, ja sam video da nije radosna: umesto da smo onu noć veselo proveli, ja moradoh s njom svoje konje moriti i u Stanišiće terati. U Stanišiću smo, eto, već četiri dana. Ja sam nju video kako ide od jednog gospodina do drugoga i moli za tebe: ja sam video gde ona poklanja dukate što je u jabuci od mene dobila, i preklinje Bogom i nebom, da tebe tamnice oslobode. Ja sam se onda odmah setio svome jadu i setio sam se zašto je Ljuba moju jabuku primila i za mene pošla. — Miloše, ja Ljubu begenišem nje radi, a ne mene radi. Ja ću lako snositi svoje jade, kad vidim da je ona srećna. Miloše, beži, izbavi sebe i budi srećan s Ljubom!«

Posle ovih reči Jakov ućuti, Ljuba se zaceni od plača, pa se obesi Jakovu oko vrata.

»Jakove, hvala ti, Jakove, i oprosti mi, ti si meni vrlo dobar!«

Jakov je poljubi u čelo, pa Milošu progovori:

»Miloše, beži, brate, dok je vreme; skoro će svitati, pa će biti kasno. Doduše, ja sam stražu jako izopijao, ali već se dugo dangubi.«

Miloš stajaše zamišljen.

»Zašto ne ideš, Miloše?«

»Neću!« — reče odvažno. — »Vi ste obadvoje tako dobri, milujte se i budite srećni jedno s drugim — a pustite mene, ja ću rado umreti.«

Badava bejaše preklinjanje, badava plač, molba, sve badava! — Miloš se ne dade više namoliti.

»Ljubo, Jakove, budite srećni jedno s drugim, vi ste obadvoje dobre i poštene duše, Bog će vas pomoći i usrećiti.«

»Miloše, jaoh, tužnoj meni, ja ću svisnuti za tobom!«

»Onda ćemo se videti na nebu, a Jakov će ispuniti amanet koji ostavimo na ovome svetu.«

»Kakav amanet, Miloše?«

»Srbi se pobuniše tamo dole protivu gospode, koja su naši bičevi, koji, iz pakosti što sam Srbin, i meni će do glave doći; Jakove, ti ćeš nagovoriti svoju braću, da budu njima u pomoći, pa ćeš i sam otići među njih…«

Kad Miloš izgovori ove reči, Ljubi sine lice od radosti.

»Miloše,« — reče ona, — »ti ćeš Jakova odvesti među Srbe. Ako bude ginuti, vi ćete ginuti zajedno; ako koji koga preživi, toga ću ja negovati za života. — S Bogom! S Bogom!«

I ne dopustivši da joj što odgovore, obesi se jednom i drugom o vrat, ižljubi ih i vine se, te je nestane iz tamnice.

*

Drugi dan, oko četiri sata posle podne, na vešalima tri prostaka izgubiše glave.

Četvrti se izbavio iz tamnice, osuda je izrečena i na njegovu glavu, ali njega ne bejaše.

*

U Sveto-nikolajevskoj crkvi i u monastiru fratarskom u Baji u jedan isti dan držahu parastos.

U obadve crkve pred ikonom Majke Božje klečala je jedna u crno obučena prosta Bunjevka, roneći suze niz svoje belo lice.

To bejaše Ljuba P…

Ona je ronila suze za svoja dva đuvegije, koji su u srpsku vojsku srećno dospeli, tamo, u najboljem prijateljstvu i slozi među sobom živeći, hrabro se borili protiv neprijatelja, i u Sentomašu na vrbaškom šancu u jedan mah pali, kad je Percel, ušavši na varadinskoj kapiji, njima za leđa zaišao i tu potokom junačke srpske krvi prolio.