Start   │   Antológiák   │   Bibliográfia   │   Link  

 

BA

Vuk Karadžić

Njegoš

Radičević

Zmaj

Jakšić

Kostić

Ilić

*

Ignjatović

Marković

Glišić

Lazaraveć

Nušić

Domanović

Stanković

MA

Višnjić

Šantić

*

Atanacković

Veselinović

Ranković

Kočić

Ćorović

Sremac

Matavulj

Antológia

Poezija romantizma

Szakirodalom

Milosevits Péter:

A szerb irodalom rövid története

 


Milosevits Péter:

A szerb irodalom története,

Budapest, 1998.

(vonatkozó fejezetek)

 

Deretić, Jovan:

Istorija srpske književnosti

 

Skerlić, Jovan:

Istorija nove srpske književnosti,

Beograd, 1912. (vonatkozó fejezetek)

Romantizam
 

Aleksa Šantić

(1868–1924)

Celokupna dela

U svemu je sličan Vojislavu Iliću: romantičar s mnoštvom narodnjačkih pesama, ali ugledan na Ilića, pevao je i u klasicističkom metru (ilićevskom heksametru) i dvanaestercu.

Zato je i Šantićevo književnoistorijsko svrstavanje labilno:kod Skerlićaje još „realist” (1912, 1914), kod Deretićaje već „parnaso-simbolist” (1983).

Sve zavisi od pristupa: šta smatramo merodavnim – pregršt Šantićevih antologijskih pesama ili njegov celokupni pesnički rad. U prvom slučaju dobijamo preteču moderne, u drugom slučaju romantičara, koji jednim delom svog stvaralaštva osvežava originalni model romantizma.

Po datumu rođenja i smrti Šantić pripada generaciji moderne. (Mogao bi da bude među njima „veliki starac”.) Bio je prijatelj vodećeg pesnika srpske moderne Jovana Dučića, s kojim su zajedno kročili na polje pesništva i uređivali u Mostaru časopis Zora s kojim se u vezi spominje mostarski krug. Biografski i filološki, dakle, Šantići Dučićpripadaju istom književnom naraštaju.

U Šantićevom višedecenijskom stvaralačkom radu postoji paralelizam kontinuiteta i evolucije: do kraja života ostaje veran romantičarskom modelu, ali – ne umesto nego pored njega – prelazi i na pisanje u ilićevskom maniru, a pogođen kritikom iz pera Bogdana Popovića(1902),koji mu je zamerao na aljkavosti kitnjastog stila, Šantićse potrudio da se prilagodi i novom ukusu: pribegao je sonetu i danteovskoj tercini.

Ali hladnu odmerenost moderne – u kojoj se (kako je to zaključio iz Popovićeve kritike) od iskrenih izliva srca i rodoljubivosti više se cene stilske sitnice – nikada nije zavoleo i nije se osećao dobro u maniru s kojim je, pod pritiskom duha vremena, pokušao da koketira. Usled te dvostruke razočaranosti, povukao se u svoj kutak i napisao svoje najuspelije pesme natopljene mostarskom aromom i dekorom u stilu secesije (što znači da se modernoj najviše približio onda kada je bežao od nje).