|
|
|
Start
│ Antológiák │ Bibliográfia │ Link |
|
|
Jovan Pačić
(1771–1849)
Rođen u Baji (Mađarska), umro u Budimu; kao konjički kapetan borio se u austrijskoj vojsci protiv Napoleona; zbog noge promrzle u ruskom snegu rano je penzionisan; živeo je u Novom Sadu, Dunafeldvaru, Đuru i najzad u Budimu u gostionici kod Zlatnog jelena pored Rackog kupatila u podnožju tvrđave. Akvareli
Osim poezije bavio se slikarstvom; mnoštvo njegovih akvarela poklonjenih savremenicima (i savremenicama) verovatno se nepovratno izgubilo, ali dva albuma se čuvaju u biblioteci Sečenji u Budimpešti, iz kojih je izbor od 27 slika objavljen u reprezantativnom izdanju. Poezija
Pesnik poliglot (srpski, mađarski, nemački i francuski) i prevodilac. Na srpskom piše pesme u stilu rokokoa poput značajnog mađarskog pesnika Čokonaija, a na mađarskom peva klasicističke pesme poput Berženjija. Granica između njegovih originalnih dela, prerada i prevoda nije uvek stroga. Sočinjenija pjesnoslovska ističu se naslovi Ljubi, Tužba, Oči lukave, Lali.
U pesmi Moja Ljubica sažaljivo spominje Petrarku, Čokonaija i Šulcea, pošto se njihove dame Laura, Lila i Cecilija, mogu sakriti pored njegove Ljubice. U pesmi Sni žali se na nesaglasje između sna i jave, o čemu će pevati i Laza Kostić. Djevo! Črni tvoji Zapleću me vlasi, Ljubov nežna svoju U prejaku mrežu, A pogledi tvojim U očesam ležu, Kojih jedan skorbi Moje sve ugasi: Lice belo tvoje Bolesnu mi dušu, Bolesno i srce Za tobom raspali. Tvoji su i prsti Rane gorke dali, Ljubve rane, živog Mene da ugušu. Tvoje stope lake Brže neg’ vilovne Ljubičice, ruže Za kojima niču, Gdigod ostavljaju Plitke male trage. Tvoje blage reči, Slastiju silovne, Vatru ne ugasu Što u meni stiču: Ah, da ljubve kadgod Uveru me, blage!
Skorbno končam staro doba leto. Jošt skorbnije će mi novo biti: Štogod upovooo sam – ništa, eto, Ne polučih, nit’ ću pribaviti. Sreća mi se, hudom, ah!
ne smeje, Ljubov uvek ljubjaščeg me beži; Men’ veselje radot i ne veje: Mome skorb i jad na
srcu leži. Srce mi se uvenuto vadi Ljubvobolnih, tužnih iz prsiju; Lepom sve na miru
mi se gadi: Smutno, tavno sve mi pred očiju. Mog života solnce bud zapalo, Izbeglo me srećno sve
na svetu; Meni dejat i Jestestvo stalo: Pomoć ubog namam jer
ja kletu.
Sujetna želja moja u pradedova kući život zaključiti Kraj dunavske širne bare, Pradedova kuće stare, Kak’ u senu prebit želim! Prem je mala, niska,
prosta, Bila b’ opet meni dosta Da u njoj se razveselim. Mog detinjstva spomen slatki, Sna i mečte obraz glatki, Što iskazat nije slovom, Jošt u kući toj se
bave, Roditelja
pamjat slave Moja čuvstva tim pod
krovom. Prva reka, Dunav stari, Bregove što Baje kvari, Dom podliva barom širnom, Meni pređe igralište, Sad je lađam pristanište: Izbrodiju mesto mirnom. Gdi vrbnjaci pre su rasli, Pak tegleći konji pasli, Gazio sam potok plitak, Tud je Dunav izlio
se, Brbnjak barom stvorio se, Ribam dajušč sad užitak. Preko bare belilo je Što mi igre vidilo je Sa detinjstva milim društvom; Dunav ono levom spira, Ostrova dva desnom dira Sa ugnutim k jugu pruštvom. Kolko put sam na
breg stao, Želio što nisam znao, Ne znaš za čim
uzdisao sam: Obraženja, želje tajne, Čuvstva ljubve, družbe krasne Prvo tu tek osećao
sam. Otud u svt, prost ja,
stupih, Pak iskustva skupo kupih Za mir srca mog
čuvstvenog; Sreća lija gonila me A protivnost svalila me Očajanjem ugnjetenog. Ded i otac sklop’li svome Ocu, moradoh ja mome Ocu mrtvom oči sklopit; Žizni sitom ko će
meni Sklopit oči, pogođeni Ko li za mnom jao!
vozopit?
|
|
|