Prva strana srpske književnosti u Mađarskoj

Anyaországon kívüli irodalom

Književnost van matice (u Mađarskoj)

Milosevits Péter

Slike

Autori
Literatura

Dokumenti

Fotoalbum

 
Petar Milošević

Memoarski esej o antologijskim godinama i nama u njima

Dvadeset godina od objavljivanja antologija „Na drugoj obali” i „Gde nestaje glas?”

1.

Sećam se kako me je svojevremeno iznenadila prva samostalna pesnička zbirka – i uopšte knjiga – naše („naše”, to jest „južnoslovenske”) književnosti u Mađarskoj, zbirka Josipa Gujaša Džuretina Povratak u Podravinu (1977); prelistavao sam je i čitao: nema šta, to je štamparski i tipografski prava knjiga, a i pesme su prave pesme, pa ipak: nisam znao gde se ta knjiga nalazi (osim što u mojim rukama), gde se smešta kao književna pojava, kuda pripada i šta joj je kontekst. (Kao da se kod nas u Kalazu u nečijoj štali – u Kalazu kažemo „štalog” – rodio slon. Gde su ostali kalaški slonovi, gde slonušari, gde slonski valovi…?)

Ne sećam se kako mi je palo na pamet da napišem prikaz (kritiku). Istina, upravo sam bio diplomirao (1976) na peštanskom filološkom fakultetu radom o poeziji Vaska Pope, pa bi moglo izgledati logično što sam, videvši našu prvu pesničku zbirku, latio pero. Ali zašto bih pisao kritiku kada nemam gde da je objavim? Peštanske Narodne novine (smem da budem iskren pošto sam kasnije radio u njima) nisu mi mogle delovati kao forum za objavljivanje književne kritike; viđao sam ih u rukama dede i bake, zatim na policama (u Kalazu kažemo „štelažija”) u špajzu: na naslovnoj stranici traktori i partijski sekretari, unutra izveštaji o poljoprivrednim zadrugama i šaljivi rebusi za decu. Moja strukturalistička analiza o modernoj poeziji izgledala bi ne samo kao slon u kalaškoj štali, nego kao ufo na hramovnoj slavi (u Kalazu kažemo „bučura”).

Sećam se da sam ipak napisao tekst, iz kojeg mi sada, posle četvrt veka, odzvanjaju uvodne rečenice, u kojima sam rekao (sažimam) da „južnoslovenske narodnosti u Mađarskoj” imaju svoje pisce, pesnike i književnike, ali nemaju književnost i književni život, jer im nedostaju literarni forumi i ustanove za izdavanje knjiga i časopisa, konkursi, stipendije, konferencije itd., sve što stvara književnu klimu i „uzus” jedne literature, a pojavljivanje samostalne zbirke pesama Josipa Gujaša Džuretina je „značajan korak u pravcu da se atmosfera južnoslovenske književnosti u Mađarskoj i svest o njoj izgradi”.

Ne sećam se tačno ko je sve bio prisutan u redakciji kada sam odneo članak, ali znam da sam tekst predao zameniku glavnog urednika Matiji Šokčeviću, od koga ću kasnije učiti novinarski zanat, a on me je predstavio novinarki Jelici Vidović, koja će me kasnije, u šali, nazvati „našim Skerlićem”. Mislim da su dva Marka, glavni urednik Marković (danas već pokojni), i pesnik Dekić, s korektorom čika Karlom Tevićem (danas već takođe pokojnim), bili dole na „ćoške” ili kod „Lovca”, eventualno u „Podrumu”; to ostaje da utvrde budući istoričari „naše” književnosti.

Sećam se samo da me je životni put, u vidu dvogodišnje naučne stipendije (1977–79), za koju me je predložio profesor Ištvan Pot, odveo daleko od redakcije, u koju sam se 1979. ipak vratio, kada sam ostao bez posla (što je u doba izgradnje socijalizma bilo… ne znam ni ja: zabranjeno!). S poslednjom stipendijom u džepu, izlazim sa fakulteta s književnikom Predragom Stepanovićem i zovem ga na pivo: sada još mogu, kažem; od idućeg meseca ne znam šta ću i kud ću. Na to mi on, za šankom u Ani, spomene da u Narodnim novinama traže saradnika. U prvi mah pustih pored ušiju: nisam nameravao da pišem izveštaje u kolhozima i partijskim sekretarima. Ali Predrag kaže da je nov saradnik potreban za novu, upravo pokrenutu rubriku „Kultura, književnost, jezik”.

Ne sećam se da li smo se popeli u redakciju (bila je na prvom spratu u zgradi br. 49 u ulici Nagymező u Budimpešti) ili smo direktno svratili na „ćoške”, gde sam sklopio sporazum s glavnim urednikom, s kojim smo odmah popili „aldomaš”: postao sam novinar, zadužen za kulturnu rubriku, pošto sam uporno ponavljao da posao prihvatam samo pod uslovom da ne moram da pišem izveštaje o kolhozima i partijskim sekretarima.

Sećam se svog prvog radnog dana u redakciji: pokazali su mi sto i dali da prevedem iz mađarskih novina potpis ispod neke slike: kako vade šoder iz Dunava.

Ne sećam se da li sam još istog ili tek narednog dana uručio glavnom uredniku prošireni spisak mojih uslova, dodavši kolhozima i partijskim sekretarima šoder i šlepove. (Tako se rađa larpurlartizam.)

2.

Ne mislim da sam ja stvorio situaciju: situacija je stvorila ili barem našla mene. Kada sam počeo da radim u novinama, bila je već objavljena zbirka Josipa Gujaša Džuretina, a bukvalno onih dana je izlazila iz štampe Dekićeva Duga nad zavičajem (1979; uz nju se vezuje – u mojoj praksi najfantastičnija – anegdota o „vragu štamparije”: u mom prikazu Markove knjige Matija je otkrio, na svu sreću još u korekturi, štamparsku grešku Kuga nad zavičajem). Tada je počeo da izlazi u nastavcima roman Predraga Stepanovića Prepolovljeni, a kucali su na vrata i mlađi, pretežno pesnici, dok one koji nisu kucali dovoljno energično, vukao sam za rukav (da ne kažem baš za jezik), pismima i telefonom (da ne kažem baš milom i silom; Milan Rus tvrdi da sam upao u gimnaziju i tražio od njega pet pesama, a kada je priznao da ima svega tri, rekao sam mu da za ponedeljak napiše još dve).

Mislim da sam pokretanjem rubrike „Zbornik i album naše poezije” imao dvojaki cilj: dati okvir onome što je već i inače u toku, odnosno podstaknuti ono što se tek začinje i rađa. Iz toga su istekle dve antologije: Na drugoj obali, koja je sumirala ono što se već nagomilalo, i Gde nestaje glas?, koja je najavila ono što se upravo pomaljalo.

Ne mislim da preterujem ako kažem da je usled svega toga 1980-ih stvorena ona književna atmosfera o kojoj sam – o njenom nedostatku – pisao u svom prvom članku 1977.

Mislim da je posebnu draž ta atmosferi imala zato što nismo ulazili u nju kao već postojeću, nego smo je mi sami stvarali upravo tada. Između stvaralaca razvila se komunikacija, priređivani su susreti (na primer sastanak mladih pesnika u Pečuju 1981), a bilo je i spontanih, pa i svakodnevnih druženja, održavane su književne večeri, sakupljan je materijal za književnu rubriku a potom za prilog Neven, za antologije i za časopis Glas, razmenjivana su mišljenja, cirkulisala je energija. („Opet su napravili cirkus…”; šalim se; mada…)

Ne mislim da književnici pišu domaće zadatke koje onda neko treba da ispravlja i ocenjuje, ipak smatram da su književna kritika i uređivačka delatnost važni segmenti književnosti i književnog života. Svojevremeno je i oštar kritički napad Ljubomira Tomića protiv mladih pesnika bio deo talasanja i dinamike tadašnje literarne klime. (Slučaj je hteo da čika Ljuba, dugogodišnji lektor Narodnih a zatim Srpskih narodnih novina, premine u dubokoj starosti baš ove godine, pa da ovo književnoistorijsko spominjanje njegovog imena bude ujedno i oproštajno.)

Mislim (nadam se) da sam mojim prijateljima pesnicima tu i tamo pomogao i koristio, a možda više onim što sam im rekao usmeno ili putem pisama, nego onim što sam o njima u štampi napisao. (Valjda zato što sam iza kulisa bio hrabriji nego u izlogu koji smo, svi zajedno, stvarali.) Uređivački posao sam shvatao kao dijalog sa stvaraocima, davao sam im predloge za manje ili veće izmene u tekstovima, vrlo često za skraćivanje, za naslove i za prelom stiha (naročito slobodnog, jer ni on nije slobodan u smislu „makar kakav”).

Ne mislim da sam uvek bio u pravu, niti je to bitno, ali ubeđen sam da je ta vrsta dijaloga, stručnog i prijateljskog, zajedno sa sličnom međusobnom komunikacijom stvaralaca, vrlo bitan deo „antologijskih godina”, s kojima je ta atmosfera s takvom vrstom komunikacije – konstatujem tužno – iščezla: danas, ako se sastanemo, više diskutujemo o parama i konkursima nego o slobodnom stihu ili desetercu.

Mislim da ne mislim da je to dobro, i ne teši me odmahivanje: „šta ćeš, takva su danas vremena”; koliko se sećam, ni u doba partijskih sekretara nismo diskutovali, ni na „ćoške” ni na književnim večerima, o partijskim sekretarima.

3.

Antologija Gde nestaje glas? nastala je na moju inicijativu, a izašla je kod Preduzeća za izdavanje udžbenika u Budimpešti.

Antologiju Na drugoj obali sastavio sam po narudžbini inicijatora i izdavača, a izašla je u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije u Beogradu i izdavačke kuće Milić Rakić u Valjevu, a inicijativa i podrška za izdavanje potekla je od Demokratskog saveza Južnih Slovena u Mađarskoj, konkretno od tadašnjih rukovodilaca organizacije, sekretara Đure Popovića i generalnog sekretara Marina Mandića.

Antologija Gde nestaje glas? dobila je naslov po istoimenoj pesmi Dragomira Dujmova, jednog od tadašnjih najmlađih pesnika.

Antologija Na drugoj obali dobila je naslov po istoimenoj pesmi Stojana Vujičića, jednog od tadašnjih najstarijih pesnika.

Antologija Gde nestaje glas? bila je generacijska, što ističe i njen podnaslov: „Antologija mladih pesnika”. Pojam „mladosti” odredio sam formalno: uvrstio sam samo one pesnike koji su rođeni posle 1945, što znači da u doba izlaska knjige još nisu napunili četrdesetu.

Antologija Na drugoj obali bila je sumarna, u nju sam uvrstio sve naše književnike koji su u posleratnom razdoblju pokazali trajnu stvaralačku aktivnost odnosno upravo ulazili u književnost, pa su uneti svi iz antologije mladih. U tom pogledu napravio sam asimetriju: tadašnjim mladima ukazao sam poverenje, dok iz antologije U kolo (1969) nisam preuzeo one koji su posle izlaska te knjige prestali da objavljuju, pa mi se činilo da su „zaćutali” (a u novu antologiju nisam hteo da unosim tekstove iz starije); neki od njih su, međutim, kasnije nastavili pisanje stihova i imaju čak samostalnu zbirku (npr. Marija Vargaj, Branko Filaković), pa mi je žao što ih nema u mom izboru.

U antologiji Gde nestaje glas? ima deset pesnika, najstariji među njima je tada imao trideset šest, a najmlađi osamnaest godina.

U antologiji Na drugoj obali ima devetnaest književnika, od njih su deset prisutna i u drugoj knjizi, što naizgled upućuje na preimućstvo mladih, ali pošto je polovina mladih bila iznad trideset, ipak dominira „centar”, to jest srednja generacija.

Antologija Gde nestaje glas? prezentuje samo pesnike.

Antologija Na drugoj obali prezentuje, osim sedamnaest pesnika, i dvojicu proznih pisaca, Predraga Stepanovića i Miju Karagića. Ta velika žanrovska asimetrija ne odražava sastavljačevu pristrasnost nego realnost naše tadašnje književnosti: nismo imali više proznih pisaca (Stipan Blažetin je tek počeo da piše svoj roman za omladinu Bodoljaši). U novom razdoblju od 1990-ih u domaćoj srpskoj književnosti odigrao se žanrovski preokret: prevagnula je proza, unutar nje roman, dok u domaćoj hrvatskoj književnosti i nadalje dominira poezija.

4.

Danas od devetnaest „antologijskih” književnika trinaestoro imaju – barem jednu – samostalnu knjigu (v. tablicu), što znači da se svega šestoro nisu (još?) afirmisali markantno, ako pak imamo u vidu da je jedan od njih, Milan Rus, i te kako afirmisan kao dramski stvaralac (pravi adaptacije i piše dramske tekstove i songove, koji doduše nisu štampani ali su izvođeni na pozornici), onda je procenat afirmisanih književnika još povoljniji. Ukupni „urod” je pak: tridesetak samostalnih knjiga iz pera antologijskih stvaralaca.

5.

U doba sastavljanja i izlaženja antologija bili su već pokojni četvoro: Ljubinko Galić, Roza Vidaković, Mate Šinković i Josip Gujaš Džuretin.

U doba posle objavljivanja antologija preminuli su trojica: Đuso Šimara Pužarov, Stipan Blažetin i Stojan Vujičić.

6.

Pored svoje sumarne funkcije, antologije su odigrale i pokretačku, stimulativnu ulogu: umesto onih koji su zaćutali, javili su se novi pesnici; žalim na primer što se Đuro Pavić i Nikola Radosav nisu (po)javili „pola sata” ranije pa da uđu u antologije.

U postantologijskom periodu u domaćoj hrvatskoj književnosti pojavili su se (ili vratili) i objavili samostalne knjige sledeći književnici: Matija Kovačić, Marija Vargaj, Marga Šarac, Ljudevit Škrapić, Katarina Gubrinski Takač, Branko Filaković, Đuro Pavić, Matilda Belč, Stjepan Blažetin, Timea Horvat (v. knjigu Stjepana Blažetina: Rasuto biserje – Antologija hrvatske poezije u Mađarskoj, 1945.–2000. Pečuh, 2002), dok se u domaćoj srpskoj književnosti u postantologijsko doba samostalnim knjigama javljaju Petar Milošević i Milan Stepanov, a od mlađih u novinama objavljuju Grga Olah i Radovan Galić.

7.

Pripremajući ovaj broj Nevena razgovarao sam sa svim aktivnim književnicima iz antologija. Bilo mi je drago što sam u njihovom glasu osetio ponešto od oduševljenja i energije onih godina kada sam isto tako tražio od njih priloge za „Zbornik i album naše poezije” i antologije. Kao tada, svi su mi i danas bez oklevanja izašli u susret. Svima im se zahvaljujem na saradnji, i predlažem da Đusi, Stipanu i Stojanu pošaljemo zajednički pozdrav: glas na drugu obalu.

Neven, 2004.

 

Antologija mladih pesnika
Budimpešta
1984

Hrestomatija savremene srpske i hrvatske književnosti u Mađarskoj
Beograd—Valjevo
1984