Prva strana srpske književnosti u Mađarskoj

Anyaországon kívüli irodalom

Književnost van matice (u Mađarskoj)

Start

Slike

Autori
Literatura

Dokumenti

Fotoalbum

 
Petar Milošević

Od Rastočenja do Menhetenskih priviđenja – pesništvo Stojana Vujičića

1.

Stojan Vujičić je ceo svoj život posvetio onome što Sentandreja znači za srpsku kulturu. Celim svojim bićem unosio se u prošlost i radio na tome da se koren ne osuši. Upornošću naučnika i nadahnućem pesnika bušio je dubine, a pri tom otvarao krugove u visini. Čuvar prošlosti i starina, sakupljač drevnih rukopisa i starih ikona, zanosio se Šagalovim slikarstvom i pisao modernu poeziju u kojoj je istom lakoćom dočarao seoska groblja i američke solitere, cara Lazara i svog deda Ćiru. Prošlost i sadašnjost severne dijaspore nosio je u sebi kao suštinu svoje ličnosti koju je, a zajedno sa njom i celo sentandrejsko opredeljenje, projektovao u svetske horizonte.

Stojan Vujičić predstavlja jedan svet, svet prošlosti i sudbine Srba u Mađarskoj. Kruna njegovog naučnog i sakupljačkog rada je sentandrejski srpski muzej, a plodovi njegovog umetničkog rada štampani su u zbirci Rastočenje (Nolit, Beograd, 1972. Drugo izdanje: Balassi Kiadó, Budimpšeta, 1993).

2.

Kada je izašla, zbirka Stojana Vujičića bila je u dosluhu sa glavnim strujanjem tadašnje srpske poezije, okrenute ka tradiciji: to je vreme Pavlovićeve Velike Skitije (1969) i Hododarja (1971) i Popine Uspravne zemlje (1972). Rastočenje je deo tog pesničkog traganja, a dopunjuje ga duhovnim, istorijskim, pesničkim i jezičkim iskustvima iz severnog rasejanja.

Nama, Srbima u gornjoj zemlji, taj svet je dobro poznat, pa nam je poezija Stojana Vujičića došla kao odavno znana, kao da smo je znali pre nego što je nastala.

Ali s druge strane, ona je jasno odudarala od anahrone romantičarske i patetično angažovane «manjisnke» južnoslovenske poezije u Mađarskoj, te čudne mešavine radičevićevske tradicije i socrealizma, kakva se negovala 1950-ih i 60-ih godinama na stranicama lokalnih novina i kalendara tamošnje srpske i hrvatske dijaspore. Pesništvo Stojana Vujičića, mada svim elementima uvreženo u ono što nazivamo sentandrejskim opredeljenjem, nikad nije bilo «manjinsko»; predstavljalo je drugi stil i drugu kategoriju, a pomoglo je i drugima da pokušaju da prevaziđu provincionalne pesničke međe.

3.

U Rastočenju je izgrađena slika jednog sveta koji iščezava. Ta atmosfera provejava kroz celu zbirku i određuje njen tih, prigušen ali i zadihan ton. Uz osnovne motive kao što su groblje, umiranje i kob, Vujičić dodaje elemente koji pojačavaju to značenje: groblje je «gluhonemo» i «napušteno» (San u kamenu), «umire zlato / srebro se u crninu zavilo» (Kovinski odlomci), «potišteno jenjavamo» (Oproštajna), «i sve je izlomljeno u nama» (Torzo), «i ništa moje / ni na jednoj obali / ostati nigde neće» (Na domaku pesme i gluhote).

4.

Stojan Vujičić je pevao u stilu savremene, moderne poezije, ali u obliku koji više nije bio provokativno nov i neobičan, niti osporavan. Pisao je u slobodnom stihu, podređenom značenju i smislu onoga što se kazuje, dakle prelamajući stihove na sintaktičkim granicama unutar rečenice.

Ponekad, međutim, organizaciju stiha preuzima sluh, pa u tekstu izbijaju poznati ritmovi, deseterci, osmerci, dvanaesterci, pojavljuju se neočekivane rime i igre reči na bazi značenjske veze i fonetske sličnosti, na primer «vreme / breme», «pučina / paučina» (Naslutnje, 5, 7).

Otkud ta sklonost igrama reči kod pesnika sa jezičke margine gde jezik kopni i jenjava?

Ima u tome verovatno i dosta inata, prkosne želje da se pokaže i dokaže da još vladamo tim jezikom i igramo se s njim.

Ali, u sprezi s prethodnim, prisutan je i jedan dublji motiv: naime, maternji jezik je u dijaspori situacijska senzacija, iskorak iz svakodnevice – u domen intime ili praznika.

Maternjim jezikom se govori samo kod kuće i na slavama, sa porodicom i sa ostalim pripadnicima zajednice, s kojima nas povezuju drugačije niti nego s kolegama na poslu ili službenikom iza nekog šaltera.

 Stih je pak vrhunac te jezičke senzacije, a pesma je sinteza i istovremenost intimne i prazničke jezičke situacije.

Pijemo vino crno kao kob

Kidamo pogače bele iščezavajućih dana

Urlamo i šapućemo

Pojimo svečane tropare

I prastare pesme

Pokajne i razuzdane

iskupljujemo se

(…)

ćutke polazimo tada

i celivamo se

grlimo nemo

u podsvesnoj slutnji

predstoji li nam još susret koji

za istim trepezama ljubavi

gde su u setnom pomenu vazda svi s nama

i piju istom merom

i gde svi mi

potišteno jenjavamo

kao naša ushićena

besna

pesma

Pomaz (kod Budima)

Oproštajna

5.

Takvo lično pripadanje zajednici može se doživeti valjda samo u rasejanju. A sentandrejsko rasejanje je u tom pogledu specijalno: u Hilandar su išli pojedinci osobno, u Sentandreju je došla zajednica koletivno. Svi njeni članovi osećaju da su junaci iz jedne priče koja je počela 1690-te, a završava se možda baš u njihovo doba. (Taj osećaj je svojstven svim generacijama otprilike od Ignjatovićeve.)

Kada neki crkvenjak u zabitom selu, u kojem osim njega nema više srpske duše niti paroha, neće da dozvoli da se stara crvotočna ikona odnese na restauraciju, radi se o čuvarskom duhu zasnovanom na emociji ličnog pripadanja zajednici i osećanju lične odgovornosti prema njoj, ne samo u bukvalnom nego i metafizičkom smislu. Kao što Romi u Vranjskoj Banji ne samo kažu nego i veruju da su svi oni unuci Koštane, tako i Srbi u Sentandreji i okolnim selima znaju da im je pradeda možda lično razgovarao s patrijarhom Čarnojevićem. To je jedna mitska svest, usled koje svaki član te zajednice doživljava neposredan kontakt sa nebeskim prostranstvima i nacionalnim jezgrom čiji je plamen jedno vreme čuvan u Sentandreji.

6.

Posle Rastočenja Stojan Vujičić je pesnički zaćutao. Ali to ćutanje je integralni deo njegove poezije, pripada njenoj suštini, jer pojačava utisak da je Vujičićevo pesništvo znak i povelja. Njegova zbirka pesama deluje kao muzej čiji su sastavljači i čuvari uspeli da sakupe i izlože sve eksponate iz zahvaćene oblasti, pa su tako završili svoj posao. Ta poezija je pečat na vremenu, prostoru i jeziku, to je zatvoren krug koji se ne može više širiti i nema potrebe da se dopunjuje dodatnim elementima.

Međutim, upravo u tom svetlu postaje simptomatično da je dvadesetak godina kasnije, na putu u Ameriku (1993), pesnička žica Stojana Vujičića još jednom zabrujala. Ranije, Pariz, Rim, London pa čak i Sveta gora, mada ih je posećivao i voleo, nisu ga inspirisali pesnički; ali na drugoj obali okeana osetio je daljinu. Tada je pod naslovom Menhetenska priviđenja zapisao nekoliko pesničkih halucinacija, čudnih priviđenja među vavilonskim kulama u Njujorku.

Sentandreja gravitira ka jezgru i centru u dubini, glavni simboli su groblja i grobovi, beskraj je zatvoren kao jaje stavljeno na definitivno mesto na konačnoj polici. U Njujorku se pred Stojanom Vujičićem ukazala druga dimenzija, otvoren beskraj, velika daljina, jedno anti-jaje sa horizontom koji ne može da uđe u muzej i u zatvorenu knjigu; zato je o tome Vujičić zapisao samo nekoliko fragmenata, i opet zaćutao.

Živeo je i stvarao dakle zaista Na domaku pesme i gluhote, kako kaže u naslovu svoje pesme ispevane za Novu godinu 1971, a posvećene «Rastku Petroviću – bezmerno daleko». Ta pesma i njena posveta, sada, naknadno, deluju kao nagoveštaj i – kako bi on rekao – naslutnja američkih fragmenata, inspirisanih fizičkim doživljajem onoga što je «bezmerno daleko».

Sa Rastočenjem i Menhetenskim priviđenjima poezija Stojana Vujičića postala je istovremeno zatvorena i otvorena, baš kao sentandrejska priča koja joj čini osnovu; to je priča o prošlosti koja je zatvorena u muzej, ali Sentandreja je i simbol seoba, daljine i neprestanog kretanja, makar samo pesničkog. O toj priči svaki naraštaj misli da se završava upravo sada, ali onda svojom pričom o tom završetku svaka generacija nastavlja priču o priči, čini se u nedogled.

Račanski zbornik, 8–9. Bajina Bašta, 2004. 49–55.

 

Račanski zbornik,
8–9.
Bajina Bašta, 2004.
49–55.